Prvi svetski rat i Srbija, nasa otadzbina

[Božena]

 

[Božena]

NISKOST ROPSKIH DUŠA

piše:
Vasa Kazimirović

 

Za razliku od Čeha, iz Osmog (praškog) korpusa austrougarske vojske, borci Trinaestog (zagrebačkog), nikad se nisu predavali, najčešće se boreći do poslednjeg metka. Beč je ovako računao, gurajući Hrvate, Slovence i Ličane protiv Srbije: ako naši pukovi pobede, nema šta da brinemo, a ako srbijanski pukovi potuku naše, kod slovenskog življa Monarhije ostaće strašna mržnja na Srbiju. I zaista. Kako piše Dušan Nikolajević, "Hrvati, opljačkani i degradirani i pred Bečom i pred Peštom, pucali su na svoj Istok, a Ličanin, koji u Austriji može biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoje gospodare! Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni krenuli su na Srbiju s ropskom mržnjom"

Za razliku od Čeha, iz Osmog (praškog) korpusa austrougarske vojske, borci Trinaestog (zagrebačkog), nikad se nisu predavali, najčešće se boreći do poslednjeg metka. Beč je ovako računao, gurajući Hrvate, Slovence i Ličane protiv Srbije: ako naši pukovi pobede, nema šta da brinemo, a ako srbijanski pukovi potuku naše, kod slovenskog življa Monarhije ostaće strašna mržnja na Srbiju. I zaista. Kako piše Dušan Nikolajević, "Hrvati, opljačkani i degradirani i pred Bečom i pred Peštom, pucali su na svoj Istok, a Ličanin, koji u Austriji može biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoje gospodare! Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni krenuli su na Srbiju s ropskom mržnjom"

Kako su se držali Južni Sloveni, pripadni ci austrougarskih jedinica koje su u leto 1914. godine krenule da porobe Srbiju, unište je kao državu, možda najbolje ilustruju podaci o broju odlikovanih vojnika i oficira - Hrvata, muslimana, Slovenaca, pa i Srba - za podvige u tom pohodu. Samo za "junačko držanje" u Mačvi, 1. novembra 1914. godine, odlikovano je na stotine Južnih Slovena raznim medaljama i ordenima, a na stotine je unapređeno u "korporale", "feldvebele" i "cugsfirere"... Neki su dobili i najviša odlikovanja koja su uopšte postojala u carstvu Habsburga - Orden viteza Marije Terezije, koji je odlikovanom automatski donosio baronsku titulu, austrijsko, odnosno mađarsko plemstvo. Među onima koji su proglašeni za viteza Marije Terezije za pokazano junaštvo u ratu protiv Srbije 1914. godine nalazio se i poručnik Gojkomir Glogovac, Hrvat iz Bileća.

Kako je mitraljezac Gojkomir dobio baronsku titulu

U borbama kod LJiga, Glogovac je učestvovao kao zapovednik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona Druge bosanskohercegovačke pešadijske regimente. U jednom trenutku, on se sa svojim mitraljezom našao sam pred jurišajućim Srbima, vojnicima Moravske divizije II poziva. Kad su mu se srpski vojnici približili na nekih stotinak koraka, on je otvorio vatru... Kako se iznosi u jednom zborniku objavljenom u Beču, a na osnovu službenih akata, ispred Glogovca i njegovog mitraljeza izbrojano je posle povlačenja jedinica Moravske divizije sa tog položaja, preko 400 lešava srpskih vojnika...

Polazak u pohod na Srbiju: "Biće to laka letnja šetnja!"

Pišući o Južnim Slovenima u austrougarskoj vojsci, učesnicima u ratu protiv Srbije, Jovan Banjanin je, u jednom članku objavljenom 27. maja 1915. godine, rekao da su se oni "borili hrabro", da im je to "s licemernom hvalom i zluradošću priznavano u Austriji", a s bolom u duši isticano u Srbiji, i da u tome "leži najveća tragika ovog rata za sve nas Južne Slovene, naročito za nas Srbe..."

U odnosu na Čehe, mobilisane u Osmi korpus (praški), Južni Sloveni su se najčešće tukli do poslednjeg metka i mnogo puta odbijali da se predaju srpskim vojnicima čak i kad bi im preostalo samo hladno oružje... Takvo njihovo držanje bilo je, pogotovu kod Hrvata, rezultat i planskog rasplamsavanja mržnje prema Srbiji.

Što se tiče Srba sa teritorije Austrougarske, pripadnika carsko-kraljevskih korpusa, oni su bili, prema navodima u jednom izveštaju Ministarstva vojske Kraljevine Srbije, sastavljenom posle Cerske bitke, po četama izmešani sa Hrvatima i Mađarima, držani su vrlo strogo i streljani su za najmanju pogrešku. Usled toga, i oni su uglavnom poslušno i bespogovorno izvršavali svako naređenje i tukli se i sami dok god su im to snaga i oružje dozvoljavali... Samo su se pojedinci, ređe manje grupe, usuđivali, već i zbog familija kod kuće, da prebegnu na srpsku stranu, odnosno da se predaju bez borbe.

Uzimajući pod lupu Hrvate i njihovo držanje u ratu protiv Srbije 1914. godine, Nikola Đurđević je napisao:"Široke mase naroda hrvatskoga išle su sa is-tim oduševljenjem u ,sveti, boj za uništenje naroda srpskoga kao i široke mase naroda mađarskog i nemačkog. Sa istim svirepstvom ubijali su srpske žene i nejačad, palili srpska sela i pljačkali srpsku imovinu. Lelek i jauk srpske sirotinje nije ganuo ni mogao ganuti kamen-srce njenih krvnih neprijatelja, a oglušile su se tome leleku i jauku i one stranke, u kojima su sedeli ljudi, koji su bili krv njene krvi, ali koje su podupirale politiku krvnih neprijatelja naroda srpskoga i ako su do tog vremena ispovedale ideju narodnog jedinstva..."

Na srpsku braću, prepuni ropske mržnje

U "Politici", u broju od 1. avgusta 1914. godine objavljen je članak na temu "upotrebe" Južnih Slovena od strane Austrougarske u ratu protiv Srbije ("Austrija je gurnula Slovene na Srbiju"), u kojem je istaknuto da je Austrija pravila ovakav račun: "Ako naši slovenski pukovi pobede Srbiju, onda nema šta da se brine. Ali ako Srbija potuče njih, onda će kod tih potučenih austrijskih Slovena ostati strašnja mržnja na Srbiju..."

Usled svega rečenog o držanju Južnih Slovena u ratu protiv Srbije 1914. godine, i posebno usled njihovog upravo neshvatljivo surovog i neljudskog odnosa prema civilnom stanovništvu, u Srbiji je, krajem 1914. godine, razočarenje u "braću" preko Drine, Save i Dunava bilo - opšte. U listu "Pijemont", u broju od 20. 1. 1915, Dušan S. Nikolajević je pisao:"U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije, oni za čiju slobodu Srbija, posle dva rata (misli se na balkanske ratove, pr. a.) i uđe u ovu borbu. To je njena tragičnost... Ružna i cinična Monarhija uspela je da zatruje dobre nagone Slovena. I Ličanin, i Hrvat, i Slovenac, i Vojvođanin, i svi ostali, pokazali su u ovome ratu jednu nisku mržnju na zemlju slobode... Hrvati koji ne izilaze iz vanrednih režima, opljačkani i degradirani i pred Bečom i pred Peštom, pucali su na svoj Istok, a Ličanin, koji u Austriji može biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoga gosu... Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni pošli su na Srbiju s ropskom mržnjom..."

Kako je Jelačićev puk zbrisan sa lica zemlje

S kakvom su mržnjom jurišali Južni Sloveni u austrougarskoj vojsci, izuzev Srba, na položaje srpske vojske, kako su kidisali na srpske vojnike, po pravilu nikad im ne dajući "pardona", videlo se to svuda, na svim mestima na kojima su vođene borbe 1914. godine. Samo kad bi bili sasvim razbijeni, i kad bi im preostalo još jedino da izaberu smrt ili da se predaju, oni su dizali ruke uvis... Takav je slučaj bio pred Beogradom, u decembru 1914. godine, u onim žestokim borbama na Torlaku, gde je svoj grob našao najveći deo 79. Jelačićevog puka austrougarske vojske. U ovom puku, sastavljenom najvećim delom od Hrvata, a koji je bio ostavljen da štiti odstupnicu glavnini austrougarske vojske koja je napuštala Beograd, bilo je naročito mnogo Ličana. Zasipani artiljerijskom vatrom sa srpske strane bez prestanka, oni su rešili da se predaju tek kad ih je na nogama ostalo još samo nekoliko stotina...

Razočarenje u Srbiji u Južne Slovene postalo je potpuno kad se saznalo za zločine koje su oni, zajedno sa mađarskim i austarijskim vojnicima, počinili u Mačvi nad civilnim stanovništvom. Upadajući u sela poput vojnika Džingis-kana, isterivali su iz kuća čitave porodice, ne obzirući se na uzrast i zdravstveno stanje, da bi ih zatim vezane konopcima, koje su nosili sa sobom, gonili ispred sebe kad su nastupali prema položajima srpske vojske. Tako su postupili, između ostalog, u selu Lešnici, gde su, prethodno, ubili više seljaka, seljanki i dece... Prema izveštaju učitelja Vel. Joneića, među stanovnicima Lešnice, koji su upotrebljeni kao živi zaštitni zid nalazilo se i više žena sa decom koja još nisu bila prohodala.

Drugi bosanskohercegovački puk smatran je najboljom borbenom jedinicom austrougarske vojske. Pripadnici ovog puka poneli su 42 medalje za hrabrost - najviše u čitavoj armadi. Drugi pukovi dobili su sedam-osam ovih ordena. Zlatna medalja za hrabrost bila je retko odlikovanje, pa ipak krasila je grudi 106 soldata iz Bosne. A 33 hiljade raznih odlikovanja, dobili su Bošnjaci iz Beča i Pešte, za hrabro držanje u borbama protiv Srbije.

Pero Blašković, komandant bataljona u Trećoj bosanskohercegovačkoj regimenti u leto 1914. godine, izneo je u svojim uspomenama da su njegovi vojnici, i uopšte svi pripadnici njegove regimente, u ratu protiv Srbije pokazali da spadaju među najbolje vojnike na svetu.

Povratak iz pohoda na Srbiju: Poćorekovi vojnici posle poraza, napuštaju svoju "laku šetnju". Biće to novi povod da "hrabrost" iskale na bosanskim Srbima

Većinu u Blaškovićevom bataljonu, pa i regimenti, činili su muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga.

Pun hvale za hrabrost svojih boraca, Blašković nije mogao da prećuti da su i oni, kao i vojnici drugih austrougarskih jedinica, počinili u Mačvi, posebno u Šapcu, mnoga zla. Delom što su to sami hteli, a delom što im je to bilo zapoveđeno... Šabac je, naime, bio prvi grad u koji su ušle austrougarske trupe i, istovremeno prvi grad u kojem je pljačka bila naređena. Ulazeći u Šabac sa svojom jedinicom, u zoru 18. avgusta 1914. godine, Blašković se suočio sa jezivom slikom...

"Svugdje smo naišli na kaotičan nered. Tako pijano stanje vojske u jednom osvojenom gradu nisam mogao ni zamisliti. Dok smo marširali ulicama prilazili su vojnicima i oficirima pijani saniteci i trenjaki pa su im nudili vina, ženskih cipela, rublja i šešira, dječjih igračaka, krzna i tepiha, sve to opljačkano po domovima odbjeglog stanovništva..."

Vražja divizija protiv Drinske divizije

Navodeći primere "junačkog držanja" Hrvata i muslimana iz svoje jedinice pri napadima na položaje srpske vojske, Blašković je pomenuo i Gvida Stipetića, aktivnog poručnika, koji je sa isukanom sabljom poveo svoju četu na juriš na jednoj visoravni između Gornje Vranjske i Cerovca. Kad je on pao, osveta Bosanaca nad Srbima bila je - "vrlo teška..."

Kao glavni dokaz za veliku borbenost Hrvata i muslimana u sukobima sa srpskom vojskom, Blašković je naveo podatak da je od oko 80 oficira i 3 hiljade vojnika njegove regimente - polovina oficira i oko 1200 vojnika ostala na bojnom polju u Mačvi...

Među trupama austrougarske vojske koje su se s naročito velikom žestinom ustremljivale na srpske vojnike nalazila se i 42. domobranska divizija iz Zagreba. Pri drugom prelasku preko Drine, 2. septembra 1914. godine, ona je puna tri dana kao fanatizovana naletala na rovove srpske vojske na Adi Kurjačici, nastojeći da se prebaci na desnu obalu Drine i da dejstvom dolinom Jadra potpomogne akcije trupa južno od Loznice i severno od Lešnice. Ona je nanela velike gubitke jedinicama Drinske divizije II poziva, koje su joj se ovde suprotstavile. Na srpskoj strani palo je 9 oficira, 6 podoficira i 550 vojnika...

U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.

"Činjenica je", izjaviće Dedijer posle njegove smrti, "da je Tito izbegavao da mi govori na pitanja o svom učešću u Prvom svetskom ratu. On pominje kako je bio u 25. domobranskoj pukovniji i onda preskače prvih šest meseci rata i govori o Petrovaradinu..."

Broz i Maček na Mačkovom kamenu

Dedijer, inače, iznosi (u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, u drugoj knjizi), da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onim iz 1935, Tito govori o učešću u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom učešću u operacijama na srpskom frontu, dobio je, navodno, direktivu od Milovana Đilasa da to ne čini.

Zločini nad civilnim stanovništvom: Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata; najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa

Kao i Tito, u 42. domobranskoj diviziji ("Vražjoj diviziji", kako je još nazivana), u 25. puku, protiv Srba borio se i Vlatko Maček, vođ Hrvatske seljačke stranke.

Za razliku od Tita, Maček je u svojoj autobiografiji, objavljenoj u NJujorku, opisao u kojim je sve bitkama učestvovao sa svojim pukom u Srbiji. Pomenuo je da je (a to znači i Tito) učestvovao i u krvavim okršajima kod sela Popinci i Pećinci sa srpskom vojskom koja je bila prešla Savu, a zatim u brojnim borbama na Kolubari...

U Mačekovom i Titovom 25. domobranskom puku, komandant "doknadnog" bataljona bio je Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci ustaške, odnosno hrvatsko-muslimanske države. Bio je "razglašen kao najveći junak 42. domobranske vražje divizije", kaže J. Horvat. Jurišajući ispred svojih vojnika, on je već u prvoj nedelji rata u Srbiji izgubio desnu ruku...

Pripadnici "doknadnog" bataljona bili su uglavnom dobrovoljci. Među njima, kako se tvrdi s mnogo uverljivosti, nalazio se i poznati prvak Hrvatsko-srpske koalicije i krupna politička figura u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca - Srbin Svetozar Pribićević.

Od razbojišta, na kojima je najviše palo Hrvata i muslimana na jednoj, i Srba iz Srbije na drugoj strani, među najpoznatije spada Mačkov kamen. U septembru 1914. godine, ovde su srpski vojnici "padali kao snoplje pred neprijateljskom snagom", svedoči pukovnik Milan J. Radojević. Prepolovljene su dve srpske divizije - Dunavska divizija I poziva i Dunavska divizija II poziva...

Dimitrije Tucović pao od bratske ruke

Najkrvavija bitka čini se da je ipak vođena na Gučevu. Protiv srpske vojske tu su dejstvovale jedinice 13. zagrebačkog korpusa. Bajoneti su u mnogo slučajeva ovde odlučivali sve... Istina je da su Hrvati u austrougarskim uniformama na Gučevu zadali Srbima mnogo jada, ali je takođe istina da su i oni sami bili ovde u masi pokošeni najbritkijom kosom smrti... Na srpskoj strani najneustrašiviji su bili pripadnici četničkog odreda Vojina Tankosića, jednog od izvršilaca dinastičkog prevrata od 1903. godine i istaknutog pripadnika "Crne ruke". Ali oni su najviše i stradali... Od 700 njegovih boraca (Rudnički odred) samo je 50 njih preživelo borbe na Gučevu i borbe na drugim mestima vođene potom.

Zagrebački 13. korpus bio je i u operacijama na Kolubari udarna pesnica austrougarske vojske. Jedinice ovog korpusa (36. i 42. pešadijska divizija) naročito su se istakle borbama protiv Moravske divizije I poziva, na desnoj obali LJiga, u periodu od 18. do 25. novembra 1914. godine. Računa se da je od kuršuma i bajoneta pripadnika Zagrebačkog korpusa ubijeno 4.200 boraca Moravske divizije... Među poginulima nalazio se i vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović koji je, kako se vidi iz njegovog dnevnika, naslućivao da će pasti "od ruke brata s druge strane".

U "Vražjoj diviziji" (42. domobranska), u 25. puku, cara i žuto-crnu monarhiju služili su Josip Broz - koji će tu epizodu preskočiti u svojoj biografiji, Vlatko Maček... a u "doknadnom" bataljonu bio je i potonji vođa Srba u Hrvatskoj Svetozar Pribićević - i to kao dobrovoljac

Kad je srpska vojska, 3. decembra 1914, započela protivofanzivu (Prva armija pod komandom Živojina Mišića potonjeg vojvode) i već u prvom naletu razbila 16. austrougarski korpus (pretežno sastavljen od Hercegovaca, Dalmatinaca), Zagrebački 13. korpus je opet bio onaj koji se srpskoj vojsci i najžešće i najuspešnije suprotstavio, naročito 42. pešadijska divizija. Tek kad je Moravskoj diviziji pošlo za rukom, posle mnogih juriša na bajonet, da slomi otpor 36. pešadijske divizije, počela se 42. divizija, nemajući drugog izlaza, povlačiti sa mostobrana Čavka-Vražje brdo...

Tralala, tralala, Srbija propala

Živko Prodanović, lekar, rezervni sanitetski poručnik koji se po mobilizacijskom rasporedu našao kao Srbin u Zagrebačkom korpusu (u 26. pučko-ustaškoj pukovniji iz Gornjeg Karlovca), ostavio je svedočanstvo trajne vrednosti o oduševljenju hrvatskog građanstva pri ispraćaju puka u rat protiv Srbije. A zatim o tome kako se puk tukao u ratu protiv Srbije i kakvu je pustoš i kakav jad ostavljao za sobom.

"Ceo Karlovac je bio u zanosu od veselja i od sreće", stoji u Prodanovićevom tekstu. "Sad će jednom Vlahe da istrebe. Što Hrvati nisu mogli napred, tome su samo Srbi krivi bili. Zato dole sa Srbijom, klicalo se na sve strane".

Po rečima Prodanovića, "većeg oduševljenja za rat ne beše zacelo ni u Pešti ni u Berlinu. Neka potajna sila sve je slojeve Hrvata dražila i najumerenijim skoro mozak zavrnula. Htelo se po svaku cenu krvi i to najrođenije".

Oficiri pukovnije otvoreno su govorili, da je rat sa Srbima dobro došao. "Jer otkako je Hrvata nije bilo zgodnijega trenutka za našu stvar. Velika Hrvatska može, samo na ruševinama Srbije da se uzdigne, jer velika Srbija i velika Hrvatska ne mogu nikad jedna pored druge postojati. Ili jedne ili druge mora nestati".

Opšte oduševljenje za rat sa Srbijom pojačavali su u Karlovcu vojna muzika i na brzinu sastavljeni vojnički horovi, koji su kao navijeni ponavljali: "Tralala, tralala, Srbija propala..."

Tako kako je bilo u Karlovcu, tako je bilo i u drugim gradovima Hrvatske. Zagreb je pri tom prednjačio u svom oduševljenju za rat protiv Srbije. Grad je, kako kaže Josip Horvat, "u kolovozu 1914. dobio nov ritam, koji udaraše topot četa u štukasto-sivim odorama i sasvim neočekivana pesma:

"Oj, hrvatski hrabri sine,

Prevezi me preko Drine!

Osvećena krv još nije

Ferdinanda i Sofije...

I nikome vidljivo nije bila ta pjesma zazorna. Stanovništvo Zagreba bez razlike staleža, koje je nekoć oduševljeno pljeskalo buntovničkim pjesmama omladine, sad je isto tako oduševljeno pljeskalo vojsci na polasku na bojište. Dapače iz krugova, koji nisu bili frankovački, čule su se oštre riječi protiv Srbije, jer da je ona skrivila rat..."

Karlovačke ustaše ubijaju i pljačkaju po Obrenovcu

Isidor (Iso) Kršnjavi, hrvatski političar i profesor Sveučilišta u Zagrebu, ovako je pak, u bečkom listu "Esterajhiše Rundšau", u broju od 1. oktobra 1914. godine opisao oduševljenje Zagrepčana za rat protiv Srbije:" Odjednom se pojaviše hiljade na ulicama, pravo svečano raspoloženje se svih domoglo, zastave u hrvatskim bojama lepršaju na kućama. Čuju se glasni poklici: Živio naš kralj Franc Josif. Slava uspomeni ubijenog prestolonaslednika. Dole sa Srbijom! Osveta ubicama!"

Kao i pripadnici drugih austrougarskih jedinica sa teritorije Hrvatske, i vojnici 26. pučko-ustaške pukovnije iz Karlovca ostavljali su u Srbiji samo krvav trag za sobom. Od njih je teško stradao i Obrenovac... "Kao gladna divljač", piše Prodanović, "razmilela se cela naša pukovnija uzduž i popreko Obrenovca, gotova da pljačka gde šta nađe i da kida, ako joj se što usprotivilo bude... Posle nekoliko časova nije se Obrenovac mogao ni poznati. Sve je bilo razriveno i razbacano... To nije bilo ništa drugo do gadan izliv ratne surovosti... Osim toga i mržnja je uradila svoje, jer što je srpsko bilo, trebalo je u jedan mah da nestane. Tako su učili odgore, tako je radila soldateska..."

Elita austrougarske vojske bili su bosanski i hercegovački pukovi

U austrijskoj istoriografiji između dva rata, ali i novijoj i najsavremenijoj, teško da se igde išta može naći o divljanju Južnih Slovena u austrougarskoj vojsci na teritoriji Srbije. Kad se piše o njima, piše se, pre svega i u prvom redu, o njihovom "časnom izvršenju obaveza". Kao primer za to navode se najčešće pripadnici bosanskohercegovačkih pukova, uz naglasak da su ti pukovi bili najelitnije jedinice u celokupnoj austrougarskoj vojsci.

Prema "Zlatnoj knjizi" Vrhovne komande austrougarske vojske, u kojoj se nalaze podaci o svim nosiocima zlatne medalje za hrabrost (do 1917. godine medalje su bile od čistog zlata), ovo retko dodeljivano priznanje dobilo je 106 pripadnika bosanskohercegovačkih pukova. Ukupno, inače, vojnicima i oficirima bosanskohercegovačkih pukova dodeljeno je u ratu 1914-1918. godine 33.318 raznih medalja za hrabrost - zlatnih, srebrnih i bronzanih. Po broju dobijenih zlatnih medalja, apsolutni rekorder u čitavoj austrougarskoj vojsci bio je 2. bosanskohercegovački puk sa 42 medalje. (Drugi pukovi dobili su najviše između osam i deset zlatnih medalja). Nosioci većine od 106 zlatnih medalja koje su dobili pripadnici bosanskohercegovačkih pukova bili su muslimani i Hrvati (muslimani 63 medalje, a Hrvati - 38). Među preostalim nosiocima nalazilo se i nekoliko Srba, kojima u austrougarskoj vojsci inače nije bilo lako. Kako iznosi K. Šturceneger, Srbi su - u ratu protiv Srbije 1914. godine - raspoređivani najčešće u prvu borbenu liniju, a iza njih - Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen...

Za greške, propuste, ogrešenja o disciplinu i propise uopšte, za neizvršenje naređenja do u najmanju sitnicu, Srbi u austrougarskoj vojsci bili su vrlo strogo kažnjavani. Ali, treba istaći, ne samo oni. Tako se postupalo i sa svim ostalim pripadnicima austrougarske vojske, posebno Slovenima i Južnim Slovenima. Ponekad su najteže kazne izvršavane na najsuroviji način, i to samo po odluci vojnih starešina a bez prethodnog sudskog postupka. Takav jedan slučaj zbio se u Šapcu, 18. avgusta 1914. godine. Pešadijski general Kazimir fon Litgendorf komandant 7. pešadijske divizije koja je držala Šabac, naredio je tog dana da se nad trojicom vojnika - Čeha, po kratkom postupku i bez ikakvog isleđenja, izvrši smrtna kazna zato što su, uprkos strogoj zapovesti da se ne sme pucati bez naređenja, na obali Save ispalili nekoliko metaka iz svojih pušaka i na taj način izazvali uzbunu u vojsci. Uz obrazloženje da bi izvršenje smrtne kazne streljanjem moglo izazvati novu uzbunu, general Litgendorf je naredio da se sva tri češka vojnika usmrte hladnim oružjem - probadanjem bajonetima!

Bojna Slavka Štancera juriša na Krupanj

Kako su Hrvati i muslimani ratovali u Srbiji, i koliko njih je ginulo za Austrougarsku u Srbiji i na drugim frontovima, u Rusiji i Italiji, vidi se i iz podataka koje je prikupio hrvatski vojni istoričar Slavko Pavičić, učesnik u skoro svim borbama u Srbiji 1914. godine, pored ostalog i na Gučevu.

Sa obveznicima koji su 1914. godine upućeni na front u Srbiji, mobilisani u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini činili su u prvim danima rata oko 14 odsto vojnih snaga Austrougarske. Taj postotak treba da je nadmašivao postotak vojnika drugih naroda u armijama dvojne monarhije.

Do kraja Prvog svetskog rata, prema Pavičićevim podacima, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini mobilisano je "najmanje 500.000 vojnika..."

"Najhrvatskija" vojna jedinica bio je 13. zagrebački korpus, a najelitnija formacija bila je 42. domobranska divizija, nazvana -- "vražjom".

Zagrebački korpus bio je udarni korpus i on je učestvovao u svim glavnim bitkama u Srbiji 1914. godine.

"Sudionici tih borbi sjećat će se", piše Pavičić, "onih sjajnih juriša naših pukovnija. Tu se nije gledalo na gubitke niti se zaključivalo. Tu su poginuli u teškoj strojnoj vatri najbolji naši častnici i vojnici. U borbama kod Krupnja pred šancem istakao se naš sadašnji general pješačtva Slavko Štancer sa svojom bojnom..."

Divizija kojoj je pripadao Slavko Štancer, a zatim Vlatko Maček i Josip Broz Tito, i čiji je komandant jedno vreme bio Stjepan Sarkotić, pohvaljena je više puta za svoje podvige u Srbiji. U njene velike akcije Pavičić ubraja i prelazak Drine kod Batora.

Baron Petković od Batora

"Kod Batora se razvila gotovo ciela divizija, a jedna je brigada prešla Drinu", kaže Pavičić. "Odmah su hrvatski obkopari izgradili ratni most na pontonima. Taj je most bio stalno pod oštrom vatrom srbskih topova, koji su bili vrlo vješto postavljeni pa su vrlo dobro djelovali... Cielo diviziono topčništvo domobranske divizije uzelo je položaje nad zapadnom obalom Drine izpod glavne ceste te je podupiralo prielaz i zaštićivalo mostobran, koji su naši domobranci odmah stvorili i ukopali se. General je Sarkotić osobno vodio taj zamašni podhvat... Mostobran se raširivao korak po korak, domobranci su bili izvanredni u borbi po težkom šumskom terenu te su brzo dostigli krajnju granicu mostobrana u samoj šumi. U šumskom predjelu mostobrana došlo je i do borbe prsa o prsa... Jedna ciela brigada topničtva stajala je u položaju desno od Batora, pa je morala djelovati i po noći. Tako je napokon uspjelo ustaliti mostobran i pojačati ga. Tu je brigadom zapoviedao naš hrvatski general Petković, rodom iz Šokadije, koji je kasnije bio odlikovan plemstvom sa pridjevom od Batora. Taj mostobran, koji je ciljao u vrlo osjetljive neprijateljske prostore, bio je protivniku trn u oku. Ali on je izdržao. Kod Batora je baš na mostu pao jedan od najboljih hrvatskih viših častnika, zapovjednik 25. zagrebačke pukovnije, podpukovnik Bestal..."

Štab Vojvode Mišića, snimljen 1915. godine, u Valjevu, pred hotelom "Grand": Najveće razočarenje Beograda bilo je držanje "naše slovenske braće" - ni Beč nije računao na toliku vernost i spremnost da se gine "za ćesara"

Po povlačenju sa mostobrana Bator (uz velike gubitke), hrvatska 42. domobranska divizija prebačena je na južni odsek i "razvila se južno od svoje posestrime, 36. hrvatske zajedničke pješačke divizije, koja je ležala na obroncima Crnog vrha i na samom Crnom vrhu, sve do vrlo važne ključne tačke Klisur-Gučeva. Hrvatska domobranska divizija zaposjela je Gučevo i Kulište sa susjednim obroncima te i u tim postavima ostala sve do 6. studenoga 1914. Nakon pada Gučeva, kad je usledio prodor i napredovanje preko Valjeva, preko Kolubare i LJiga, zatim preko Zakinca u pravcu rudničkog gorja, odnosno lievo od njega..."

Ličani protiv Srbijanaca na Gučevu i Crnom vrhu

Na Gučevu, na Crnom vrhu i na Kulištu "istakle su se", po Pavičiću, "sve naše hrvatske pješačke divizije, sve naše pukovnije, sve naše četiri domobranske pukovnije zajedničke vojske te razne naše pričuvne jedinice a južnije detaširani bataljuni svih naših pukovnija i bosansko-hercegovačke čete u sklopu 15. i 16. zbora (korpusa, pr. a.). Te borbe za najvažnije tačke zapadne Srbije, borbe s neprijateljem koji je žilavo branio svoje gorske prilaze, znajući njihovu važnost, spadaju među najljepša poglavlja hrvatske ratne povijesti".

Iz izlaganja Pavičića vidi se, između ostalog, i to da se na Gučevu, u sastavu 13. korpusa, protiv Srba borio i znatan broj Slovenaca. Ali i znatan broj Ličana i Čeha...

Na položajima oko Gučeva, pred kraj oktobra 1914. godine, bila se, prema Pavičiću, razvila cela 42. domobranska divizija sa četiri pešačke pukovnije. Na severnom krilu 13. korpusa nalazila se hrvatska pešadijska brigada pod zapovedništvom grofa Salisa-Sevisa, potonjeg guvernera Srbije. U njenom sastavu tukla se 79. lička pešadijska pukovnija. Češki 8. korpus bio je raspoređen neposredno uz 13. zagrebački korpus...

Oko Gučeva vodile su se jake borbe i pre oktobra - u avgustu i septembru mesecu. Tu su se i tada uglavnom tukli hrvatski domobrani i hrvatski redovni pešadijski pukovi. S njima i pripadnici 16. bosanskohercegovačkog korpusa. Pavičić kaže: "Jedna i druga frontna crta bile su blizu do na 100 metara. Tu su ležale hrpe lješina palih boraca s obiju strana..."

Austrougarska vojska zagospodarila je Gučevom tek 6. novembra 1914. godine, kad je palo naređenje da se ono (pre toga kota 708) zauzme po svaku cenu - budući da je ometalo put ka Valjevu...

Hrvatske čete "vršile su svoju dužnost" i posle proboja Solunskog fronta

Iz Pavičićevih navoda, osim svega rečenog, vidi se i to da su Južni Sloveni iz Austrougarske vodili ljute bitke sa Srbima ne samo 1914. i 1915. već i 1918. godine, po proboju Solunskog fronta i posle kapitulacije Bugarske.

U borbama na Gučevu, 13. zagrebački korpus naneo je Srbima mnogo jada. U bici na bajonet, sa braćom Hrvatima i Ličanima izginuo je čitav Rudnički odred četničkog vojvode Vojina Tankosića. Od 700 boraca, posle Gučeva, u stroju je ostalo samo 50. Računa se da je Zagrebački korpus ubio u Kolubarskoj bici 4.200 boraca srpske Moravske divizije. Jedan od poginulih bio je i Dimitrije Tucović, koji će, pred smrt, u svoj dnevnik uneti predosećanje da će "poginuti od bratske ruke"

Porazom bugarskih divizija, ističe Pavičić, i nemačke i austrougarske trupe došle su u izvanredno težak položaj. "Nisu uspjeli pokušaji da se stvori fronta sjevernije, oko Skoplja, pa kasnije na Kosovu polju i Vranju, a još kasnije oko Niša pa konačno u mostobranu oko Beograda. Niemci su dovodili pričuve sa svih ratišta, iz Rumunjske, s Krima pa čak iz Kurlanda i sa zapada, tako na primjer njemački alpinski zbor. Sve su te čete došle prekasno... Stvara se u Beogradu posebno zapovjedničtvo vojske, koje preuzima feldmaršal Keveš s glavarom stožera podmaršalom Konopickim. Ni austrougarske divizije, koje su ubacivane u frontu, nisu nigdje mogli stvoriti novu odbranbenu crtu." I u ovoj situaciji, međutim, hrvatske čete, čita se kod Pavičića, "vršile su i dalje savjestno svoju dužnost svuda, gdje su ubačene. One su stajale u raznim etapnim jedinicama, kao zaštitne čete u zaposjednutoj Srbiji. I one su sada došle u borbe, iako se tomu nikad nisu nadale, osobito čete najstarijih godišta. Borile su se pri uzmaku, koji se je vršio postepeno pri ispražnjivanju Srbije. Južni dio, onaj s Kosova i iz Sandžaka i Novog Pazara, uzmicao je na bosansko-sandžačku granicu preko Sjenice, Priepolja i Priboja. Tu je zapoviedao pukovnik plemeniti Knežić. Te etapne i pučko-ustaške bojne čuvale su i prometne pruge i ceste, tako onu kroz dolinu Ibra i dolinu Morave. To osiguranje određeno je u istom času, kad je austro-ugarsko vrhovno zapovjedništvo priobćilo šifriranom brzojavkom sklapanje primirja između Antante i Bugarske..."

Iluzije Srbijanaca o "braći preko Drine"

Tako kako je Pavičić izneo, tako je, uglavnom, i bilo. Južnoslovenski korpusi, posebno 13. zagrebački korpus, tukli su se najžešće sa srpskom vojskom. Svojim držanjem u Srbiji oni su u svemu ispunili nade vrha Austrougarske. Poneli su se upravo onako kako su to predviđali, na primer, Konrad fon Hecendorf, načelnik generalštaba austrougarske vojske, i Artur Cimerman, podsekretar u ministarstvu spoljnih poslova Nemačke. Ovaj poslednji je, 18. jula 1914. godine, izjavio bavarskom otpravniku poslova da se, s obzirom na ogorčenje nastalo posle atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, u celoj Monarhiji, bez daljeg, može biti siguran u slovenske trupe. I sam istog mišljenja, Konrad fon Hecendorf je, međutim, smatrao, da kroz koju godinu, ako se nastavi sa propagandom među Južnim Slovenima, to neće biti slučaj. Toliko koliko je Konrad fon Hecendorf bio uveren u to, da vreme radi protiv Austrougarske, bio je uveren i vođ srpskih radikala i predsednik srpske vlade, 1914. godine Nikola Pašić. Pašićev san je bio, da, posle Balkanskih ratova, prođe "jedno 15, a može biti i 20 godina", pa da se za to vreme "naš narod preko Save i Dunava pripremi za ujedinjenje, da se suzbiju stare tradicije austrijske kod našeg naroda, koji je ostao pod njihovom upravom, i da se ojača duh nacionalnosti, i da svi uvide, da ono što Austrija daje, da je to samo prividno, jer ona samo daje radi toga da se ljudi održavaju, i da ljudi dobro žive, a kad dođe pitanje nacionalno, onda nemaju nikakvo pravo, nego - imaju samo pravo da ginu gde im bude car Franja Josif kazao. Mi smo hteli da se to malo ublaži i da se odgoji omladina, da se stvori jasno mišljenje u tom pravcu, da nema spasa hrvatskom i slovenačkom plemenu, ako se ne sjedini sa Srbijom..." (govor Nikole Pašića na IV redovnom zasedanju Narodne skupštine, 7. juna 1923).

Za razliku od Austrougarske i Nemačke, u Srbiji se grdno pogrešilo u pogledu procene kako će se držati Južni Sloveni iz dvojne monarhije kad dođe do rata. Previše se rezonovalo srcem i previše se bilo utonulo u iluzije.

Na pogrešne procene u pogledu držanja Južnih Slovena iz Austrougarske, uz druge činioce, uticale su i mnogobrojne manifestacije "srpsko-hrvatskog bratstva", do kojih je dolazilo u godinama pred početak rata. U aprilu 1912. godine, na primer, u Beogradu su boravila 163 zagrebačka studenta - i tom prilikom se, do iznemoglosti, manifestovalo i klicalo Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu...

Sve svoje goste iz Austrougarske Beograd i Srbija su najsrdačnije dočekivali i svaku im pažnju poklanjali. Nazivani su svi ti gosti "dragom i najdražom braćom..." I Slovenci su, isto kao i Hrvati, bili dočekivani kao "najrođeniji". Kad je u Beograd, 1910. godine, stigla jedna velika delegacija Slovenaca, u kojoj je bilo i zanatlija, i trgovaca, i seljaka, i advokata, načinjeno je pravo slavlje. Predsednik opštine pozdravio je Slovence kao "najmilije među najmilijima".

Prilikom svih ovih i drugih poseta raznih delegacija Južnih Slovena iz Austrougarske, redovno je dolazilo ne samo do bratimljenja nego i do zaklinjanja u vernost "do groba", što je sve dalo povoda da se u političkim krugovima Beča zaključi da već stolećima nije bilo takvog zbliženja "među neprijateljskim narodima kao u ovom času".

Opisujući kako su gosti iz Austrougarske srdačno i najtoplije primani u Srbiji svuda gde su došli, Božin Simić izneo je u jednom svom članku, objavljenom posle Prvog svetskog rata, da su im po pravilu priređivane zakuske i u kasarnama i da je tom prilikom dolazilo do "bratimljenja i zaricanja omladinaca i oficira da se što pre sretnu u porobljenim i potčinjenim krajevima kao slobodna braća".

Beč je slavio podvig poručnika Gojkomira Glogovca iz Bileće, koji je svojim mitraljezom čuvao odstupnicu trupama Druge bosansko-hercegovačke regimente. Posle bitke, pred njegovim mitraljezom izbrojali su 400 palih srpskih vojnika. Za svoj podvig Gojkomir je dobio najviše odlikovanje - proglašen je vitezom Marije Terezije i dodeljena mu je titula barona.

Grof Bertold iznenađen spremnošću Hrvata i Srba da ginu u bojevima protiv Srbije

Na verovanje da su Južni Sloveni vezani za Srbiju, da stoje uz nju, i da će stajati kad do najtežeg dođe, umnogome je uticao i talas oduševljenja koji je u prvom redu zahvatio Hrvatsku posle velikog uspeha Srbije u Balkanskim ratovima. Josip Horvat ističe, da je "rijetko koji međunarodni događaj tako snažno i duboko djelovao na najšire slojeve naroda u hrvatskim zemljama kao rat država balkanskog saveza protiv Turske 1912. Taj je rat više pridonio osjećanju identiteta sudbine Južnih Slovena nego svi, pa i najveći ideolozi i pobornici misli slavenske uzajamnosti..."

Oduševljenje u Hrvatskoj bilo je uzelo takve razmere, da je politički vrh Austrougarske pao u velike brige. Neke najviše funkcionere dvojne monarhije čak je bila zahvatila prava panika. U jednom izveštaju dostavljenom ministarstvu rata u Beču iz Zagreba, rečeno je da je ideja srpsko-hrvatskog bratstva "uhvatila čvršći koren" nego ikad pre, i da je ona "sada potpuno preovladala i postala lozinka svih slojeva pučanstva ne samo u političkom nego i u kulturnom i privrednom smislu... Kad bi se sad plebiscitom odlučivalo o pripadnosti Hrvatske, jednoglasan odgovor bi bio: - Srbiji!"

Polazeći od ovakvih i sličnih ocena, kojima je bio krajem 1912. i početkom 1913. godine bukvalno zatrpan, ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Bertold je došao do zaključka da se na srpski, odnosno jugoslovenski problem što pre mora staviti tačka. U privatnom pismu državnom sekretaru Nemačke fon Jagovu, on je rekao da srpsko pitanje "tangira u najvećoj meri naše vitalne interese i njegovo rešenje u velikosrpskom smislu moglo bi da dovede u pitanje uslove naše egzistencije".

Kako je grof Bertold još rekao, bit problema u odnosima dvojne monarhije i Srbije jeste u tome što je krajnji cilj srpske politike - otkad je Radikalna stranka došla na vlast i pod stranim uticajem od velikosrpske ideje načinila vodeću političku misao - ujedinjenje svih Srba u krilu srpske nacionalne države, što, samo po sebi znači pripajanje Srbiji oblasti Austrougarske naseljenih Srbima. Pri svemu tome najgora je bila okolnost, što je težnja za ujedinjenjem u međuvremenu postala nacionalni ideal svih Srba, kome je preduslov pobedonosni sukob sa Monarhijom.

Ako se ovo ima u vidu, bez daljeg bi se moglo reći da se grof Bertold nije nimalo iznenadio kada je srpska vlada, kao prva među zaraćenim državama, 1914. godine saopštila svoje ratne ciljeve. Ali sigurno je zato bio iznenađen i to prijatno - velikom spremnošću Južnih Slovena iz Austrougarske, Hrvata i muslimana u prvom redu, ali delimično i Srba, da kao snoplje ginu u bojevima protiv Srbije i njene vojske...

Kada je Prva armija, pod komandom potonjeg vojvode Mišića, krenula u protivo-fanzivu, u prvom naletu zdro-bila je austrougarski 16. kor-pus sastavljen od Hercegovaca i Dalmatinaca. Ali, Prvoj armiji se žestoko suprot-stavio 13. zagrebački korpus. Tek kad je Moravska divizija, jurišajući na bajonet, slomila otpor 36. divizije, čuvena Vražja divizija (42. domo-branska) morala je da se povuče, iako je direktni napa-di nisu mogli pomeriti. U Kolubarskoj bici, kaplar Josip Broz postavljen je za komandira izviđačkog voda

Kome je vojvoda Vuk u Mačvi očupao uvo

O tome kako su se Južni Sloveni borili u ratu Austrougarske sa Srbijom 1914. godine, govore i mnoga srpska dokumenta, a naročito izveštaji komandanata srpskih jedinica sa raznih linija fronta. U izveštaju komandanta Kombinovane divizije I poziva narodne vojske, upućenog komandantu III armije, 30/17. decembra 1914, kaže se, na primer, "da se Srbi i Hrvati u austrougarskoj vojsci vrlo dobro bore, da hoće da idu na bajonet, a na Gučevu, gde je prema ovoj diviziji bio ceo 13. korpus, njihovo junaštvo bilo je blizu ravno junaštvu pukova ove divizije..."

O nekom prebegavanju Južnih Slovena iz austrougarske vojske na stranu Srba, pogotovu u većim grupama, sve u svemu - nije bilo ni pomena o pomenu. Oni, pak, Južni Sloveni koji bi dopali zarobljeništva, samo su u retkim slučajevima pokazivali volje da se kao dobrovoljci prijave u srpsku vojsku. R. A. Rajs kaže (u svojoj knjizi "Šta sam video"), da je samo njih 70 krajem septembra 1914. godine, posle bitke na Ceru, izrazilo želju da se bori u redovima srpske vojske. Akademik LJubomir Stojanović iznosi jedan karakterističan slučaj koji se zbio u Mačvi, a koji se tiče razočaranosti legendarnog vojvode Vuka u nespremnost zarobljenih Srba u austrougarskim uniformama da se jave u dobrovoljce. Kad je on, posle jedne ljute bitke, iz gomile zarobljenika izdvojio Srbe na jednu stranu i pozvao ih da uđu u sastav njegove jedinice - niko, ama baš niko, nije hteo da se pozivu odazove. Ranjen u desnu ruku, vojvoda Vuk je tada levom rukom jednom od tih zarobljenika - "otčupao uvo".

Koliko se malo Južnih Slovena, palih u ropstvo 1914. godine, odlučilo za prijavljivanje u srpsku vojsku, svedoči i podatak da se od njih 20.000 - od čega više od 10.000 Hrvata - koliko ih je bilo zarobljeno tokom Kolubarske bitke, do 12. decembra 1914. godine, u dobrovoljce prijavilo svega 450 Srba i 22 Hrvata (broj austrougarskih vojnika u srpskom zarobljeništvu iznosio je tada inače 600 oficira i 43.317 podoficira i vojnika). "Ako se ima u vidu ukupan broj Jugoslovena - zarobljenika u Srbiji", kaže i Dragoslav Janković, "onda se mora konstatovati da je procenat, naročito među Hrvatima i Slovencima, onih koji su se iz zarobljeništva prijavili u dobrovoljce bio vrlo mali (naročito ako se pri tom imaju u vidu uspesi i slava koju je srpska vojska zadobila i u balkanskim ratovima i u prvoj godini svetskog rata)".

Sremski dobrovoljački odred istakao se u odbrani Beograda

Prvi dobrovoljci bili su mladići koji nisu služili ni u austrougarskoj ni u srpskoj redovnoj vojsci. Uglavnom to su bili Srbi iz Srbije (naj-veći broj), Makedonije, Vojvodine, Sandžaka, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Među njima je bilo i nešto muslimana i Slovenaca. Jedan deo ovih dobrovoljaca sa teritorije Austrougarske bili su mladići koji su bili došli na proslavu Kosovske bitke, 28. juna 1914. i ostali u Srbiji. Veću grupu dobrovoljaca činili su Srbi iz Srema, koji su se sa srpskom vojskom povukli u Srbiju u septembru 1914. godine. Od njih je obrazovan Sremski dobrovoljački odred, koji se istakao junaštvom pri odbrani Beograda 1915. i tada najvećim delom izginuo. Od dobrovoljaca, na samom početku rata, formirana su četiri odreda - Zlatiborski, Jadarski, Rudnički i Gornjački. To su u stvari bili četnički odredi. Oni su dejstvovali prema posebnom uputstvu Ministarstva vojske od 3. avgusta 1914. godine ("sa divljom energijom i krajnjom neustrašivošću"). Svi pripadnici ovih odreda pokazali su se u svemu kao veliki junaci.

Na masovnije prijavljivanje u srpsku vojsku, zarobljene Južne Slovene nije moglo 1914. godine da pokrene ni krajnje korektno držanje srpskih vojnih i civilnih vlasti prema njima, kao i prema svima ratnim zarobljenicima, o čemu se govori jezikom neposrednog svedoka i u knjizi profesora Marka Jakovljevića, objavljenoj u Subotici 1923. godine.

Hrvati, Slovenci, Ličani i Dalmatinci krenuli su na Srbiju nahuškani neverovatnom mržnjom svojih prodatih političara, ulizičkih novinara i - katoličke kurije: Zločini sa blagoslovom Vatikana.

Kad je tokom jednog noćnog juriša svoje 28. osječke ustaško-pučke pukovnije, kod sela Baćevci blizu Mislođina, sa nekoliko drugova dopao zarobljeništva, Jakovljević je odmah bio izveden pred komandanta Obrenovačkog odreda, potpukovnika Lešjanina. "Dočekao nas je vrlo lepo", kaže Jakovljević. "Ko vas posla u lude?" - zapitao je potpukovnik Lešjanin Jakovljevića, a onda rekao da je upravo na tom delu fronta pripremio klopku austrougarskim vojnicima, ali da je izričito naredio svojim borcima da nikog ne ubijaju, jer su ti vojnici Srbi i Hrvati, već da ih sve lepo pohvataju, što se uglavnom i dogodilo... Zarobljeno je 8 oficira i preko 500 vojnika. Svi ti oficiri, pošto su počašćeni, gotovo bez pratnje prebačeni su fijakerima u Resnik, a odatle dalje u Niš.

U Nišu, zarobljeni oficiri, Srbi, Hrvati i drugi, mogli su se kretati sasvim slobodno i hraniti u gostionicama i kafanama. Jakovljević, kao Srbin, i još jedan oficir - Hrvat, takođe zarobljenik, postali su čak cenzori na vojničkoj pošti za pisma u inostranstvo...

"Takvoj predusretljivosti nisam se nadao", piše Jakovljević u svojim uspomenama. "Ja sam se u Srbiji osećao slobodan... Predusretljivošću ljudi iz Srbije, ja sam proveo tri godine rata u Švajcarskoj... dok su drugi ljudi, naročito Srbijanci, ginuli i patili se po rovovima, dok su u Srbiji bili ganjani, vešani itd., ja sam uživajući zaštitu i plaću od Srbije živeo u Švajcarskoj punim, vrlo ugodnim, kulturnim životom. Smatram za dužnost da ovo spomenem sa iskrenom zahvalnošću".

Sve ovo ne znači, ipak, da su srpski oficiri bili spremni da bez daljeg zaborave kako su se protiv njih borili zarobljeni Južni Sloveni.

Naprotiv. Oni su to često pominjali i nisu krili svoje neraspoloženje zbog toga. "Naročito nezadovoljstvo je vladalo prema Hrvatima", naglašava Jakovljević. "Ovi su se zbilja u početku rata pokazali najvećim delom kao ogorčeni neprijatelji Srbije, dinastičniji od samih Austrijanaca. Borili su se ludo junački, pa su i u Srbiji činili zverstva isto kao i Mađari. LJudi u Srbiji to nisu mogli da razumeju, i zbog takvog ponašanja Hrvata u početku rata i u toku 1915. godine, i pored deklaracije Narodne skupštine da se Srbija bori za oslobođenje i ujedinjenje Srba i Hrvata...

Nezadovoljstvo srpskih oficira otvoreno ispoljavano prema Hrvatima, ali i drugim zarobljenim Južnim Slovenima nije imalo, međutim, nikakvih posledica po njih. O tome je čak pisala i onovremena štampa u Zagrebu... U listu "Hrvat", na primer, u broju od 27. marta 1915, napisano je, da se sa Hrvatima - zarobljenicima u Srbiji postupa korektno, da se i vojnicima i oficirima dopušta sasvim slobodno kretanje. Sve je to učinio ovaj list (organ Starčevićeve stranke prava) s jasnom tendencijom - da umiri javnost u pogledu sudbine hrvatskih zarobljenika. Međutim, u hrvatskoj istoriografiji, to je sasvim drukčije protumačeno - sve u cilju da se dokaže da se takvim postupkom prema zarobljenicima htelo delovati u pravcu nagovaranja hrvatskih vojnika u austrougarskoj vojsci da se dobrovoljno i u što većem broju predaju Srbima, iako u to vreme borbe u Srbiji nisu više ni vođene.

srpsko nasedje.rs

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Gazimo po spomenicima srpskim junacima!

WWW.NOVOSTI.RS

---

Preko nadgrobnih ploča branilaca prestonice iz Velikog rata, Beograđani decenijama nemarno prelaze. Nemačka planira da obnovi spomen-obeležja na nekadašnjem vojnom groblju na...

 

[Božena]

Celo Valjevo bilo bolnica

WWW.NOVOSTI.RS

---

U Prvom svetskom ratu grad na Kolubari bio epicentar velike epidemije pegavog tifusa, koji je nemilice kosio. Opaka bolest brzo se širila i odnela više od 7.500 života, dnevno umiralo po...

 

[Božena]

 

[Božena]

K’o da smo se mi Srbi u Boga kamenjem gađali

Pročitajte pismo srpskog ratnika Josifa Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.

Zdravo male,

Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaku čas ko da smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali pravo da tu kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam male sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.

Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene, osvetil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem.

Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberite, iskopajte rupu pa krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče na korito.

Pisal bi još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.

Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.

Kada je Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao „pustu“ Albaniju, grobnica mu je postala modra voda Jadrana). Kada je pismo stiglo bog zna kako, posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici.

Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josifova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke paprati bila jedina hrana.

(Dnevno.rs)

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Хирургија од Првог светског рата до данас

Ратна рана данас се обрађује као и пре сто година. – Некад се анестезија давала уз помоћ етра, данас са савременим лековима

Први светски рат по много чему је био важан у историји ратне хирургије. Број повређених је био огроман, како због за то време новог стрељачког и артиљеријског оружја, тако и због бојних отрова који су први пут шире примењени. С друге стране, овај рат је довео до значајног напретка војног санитета, а уведени су принципи обраде ратне ране, који се примењују и данас. Поштовањем тих принципа, али и осавремењивањем организације збрињавања рањених и пожртвовању припадника војног санитета на фронту, ратна хирургија је први пут у својој историји остварила спектакуларне резултате. Тако је, на пример, смртност од стрелних повреда мозга смањена са дотадашњих 75 на око 28 одсто.
Како објашњава пуковник професор др Зоран Рогановић, начелник Клинике за неурохирургију Војномедицинске академије, лечење ратних повреда је комплексно и најчешће је потребно урадити више операција.
– Принцип хируршке обраде ратне ране није се много променио након Првог светског рата, али је дошло до значајне модернизације опреме и инструмената који се користе приликом интервенција. Као и у роботици, сада је неко друго време, где је незамисливо медицину радити без компјутера и савремених апарата. Оперативна техника је поготово напредовала у збрињавању повреда кичменог стуба, крвних судова и костију. Раније није било могуће помоћи рањенима услед стрелних повреда кичме, а сада је смртност због таквих повреда ниска, иако је инвалидитет и даље врло висок. Највише је технолошки напредовало збрињавање оштећења костију, јер постоји могућност спољашње фиксације костију, која омогућава брже и безбедније зарастање кости – истакао је др Рогановић.
Осим напретка у самој хируршкој техници, важно је и усавршавање техника у трансфузиологији и анестезиологији. Наш саговорник убеђен да су хирурзи и остали лекари радили са много ентузијазма и смислом за импровизацију. Трансфузија крви је од тада напредовала и не може да се пореди са садашњом ситуацијом, јер савремене могућности трансфузије нису постојале, али су постојали другачији начини чувања и враћања крви. Током операције се скупљала крв рањеника у једној посуди и после интервенције је враћана пацијенту. Тако су многи животи спасени, иако је ризик од инфекције био велики.
Анестезија је од Првог светског рата до данас значајно напредовала, од ранијих „успављивања” маском која садржи етар, до данашње високо софистициране анестезиолошке опреме и савремених медикамената.
Веома је значајан и напредак у фармацеутској индустрији, пре свега у производњи јаких антибиотика, јер ратне повреде имају велики ризик инфекције, па је неопходна примена најмање три антибиотска препарата.
– Начини стерилизације завојног материјала су такође раније били другачији. Дешавало се да није било довољно газа на фронту, па су се оне прале и откувавале, а затим сушиле на сунцу, да би опет могле да се користе – каже др Рогановић.
Наш саговорник појашњава да је масовност повреда које треба збринути најзначајнија одлика ратне хирургије, али је и начин збрињавања повреда у рату другачији него у миру. Они који су имали најтеже повреде и који су готово мртви – збрињавали су се последњи.
– Можда то делује нехумано, али је неопходно у ратним ситуацијама. Због своје велике брзине и ротационог кретања, зрно у погођеном ткиву ствара такозвану привремену шупљину, која може бити и 50 пута већа од самог зрна. Зато су оштећења ткива веома велика, а након повреда садржаја лобање често долази и до тренутне смрти. До значајног оштећења ткива долази и након устрела у груди, стомак и екстремитете. Метак или гелер се из тела не ваде по сваку цену, а њихово уклањање није увек једноставно. Данас се локација гелера (метка) утврђује савременим дијагностичким процедурама, а раније су лекари процењивали њихову локализацију само на основу путање пројектила, постојећих симптома и дистрибуције бола. Најзад, треба напоменути да стрелне повреде јесу најчешће у рату, али да 30 одсто свих ратних повреда чине такозване тупе повреде које на ратишту настају услед падова, туча, удеса... – каже др Рогановић.
----------------------------------
Кад топови утихну – више посла за психијатре
Кад топови утихну има више посла за психијатре, појашњава др Гордана Мандић-Гајић, неуропсихијатар из Клинике за психијатрију ВМА. Од памтивека, ратници су доживљавали трауматски стрес који је мењао своје називе током историје. Тако се у време Првог светског рата помиње „шел шок”, а на нашем подручју током Другог светског рата „ратна неуроза Југословена”. Тек 1980. године настаје појам посттрауматског стресног синдрома.
– Његова суштина је појава менталног поремећаја са низом симптома услед изложености катастрофичном стресном догађају са доминантним поновним проживљавањем трауме, понашањем избегавања, доживљаја емоционалне отупелости и појачане раздражљивости. Овај поремећај може да има хроничан ток и да траје годинама након завршетка рата и да доведе до отеженог прилагођавања ветерана на услове породичног и друштвеног живота. Велики број ветерана са поменутим сметњама је довео до потребе за развојем разних видова индивидуалне и групне психотерапије у њиховом лечењу. Остварен је и напредак у разумевању њихових сметњи са скидањем непопуларне етикете од стране шире заједнице и прихватања да се ради о нормалном реаговању на све оно што су преживели – додала је др Мандић-Гајић.
Данијела Давидов-Кесар
објављено: 15.03.2015.

[Božena]

  Папир који се борио у рату

Оно што су за данашње војне сукобе телевизија и друштвене мреже, што је за Други светски рат био радио, то је за Први светски рат био плакат. Разумљиво, зато што га је било лако и јефтино произвести и лако разделити

 

Плакати су израђивани на папиру великог формата, и на њима су уочљивим словима и јасним сликама или цртежима штампане поруке. Лепљени су на стубове за плакате и слична јавна видљива места, како би што више људи могло да уочи њихову поруку. Док није почео Први светски рат, плакати су углавном рекламирали нове производе, обавештавали где ће се и кад одржати нека приредба или су обавештавали народ о новој државној одлуци и закону, а кад је почео Први светски рат постали су и основно средство државне пропаганде. Било да је позивао људе да бране своју земљу, да штеде и одвајају за војнике на фронту или да оцењују и углавном ниподаштавају противника, плакат током Првог светског рата изузетан је историјски документ.
   До које мере је то тачно показује изложба „Рат и плакат, 1914–1918.” у Музеју примењене уметности у Београду чији је аутор Владимир Чех, оснивач Института за историју оглашавања. Прегледао је, каже, више од 7000 плаката објављиваних и коришћених током Првог светског рата по свету. Од њих је за изложбу изабрао 700, 200 штампаних и постављених на паное, и још 500 доступних на десетак екрана. Плакати су постављени по темама тако да граде причу о животу током Првог светског рата у свету и Србији, причу која се не учи на часовима историје.

                                                     Зов отаџбине

    На почетку је регрутација. Ако се зна да је у рату од првог испаљеног метка 1914. године до 11. новембра у 11 часова 1918. године, кад је потписано примирје, учествовало 65 милиона људи, јасно је да је било потребно уложити много труда да се они привуку да крену на фронт или, бар, помажу. Због тога се на плакатима који су позивали људе у војску налазе и наредбе и молбе, и хумор и осећања.
    Десило се да је управо та тема, позивање у рат, разлог настанка најпознатијег и највише штампаног плаката у Великом рату, како се до наредног светског сукоба звао Први светски рат, израђен је у Сједињеним Америчким Државама 1917. године. На њему Ујка Сем, синоним за америчку државу, кажипрста упереног у сваког ко погледа у овај плакат, строго поручује „Тебе хоћу за америчку војску!” Замисао за овакав изглед и поруку плаката позајмљена је од Британаца. Наиме, 5. септембра 1914. године на насловној страни часописа „Лондон опинионс” познати енглески војсковођа лорд Киченер уперио је прст у читаоца и поручио: „Потребан си својој земљи”.
    Кад је касније Алфред Лити осмишљавао плакат за исту намену, затражио је дозволу редакције да преправи насловну страну у плакат. Променио је само текст: „Британци, пријавите се својој армији”. Само за један дан по објављивању Литијевог плаката, у војску се пријавило 33.203 добровољца! Овај плакат је затим прешао Атлантски океан. И овог пута настао је на основу насловне стране: прво је сликар Џејмс Монтгомери Флег урадио насловну страну за часопис „Леслис викли”, али са својим аутопортретом као Ујка Семом, а затим је, уз дозволу часописа, направљен плакат. Само у првој години штампан је у четири милиона примерака, а касније је постао плакат с највећим бројем штампаних примерака у историји и највише опонашан. Таквих плаката има у Француској, Италији, Немачкој, Аустралији, Аустрији... Направљен је у Првом светском рату, коришћен је и у следећем, појављује се и данас.
    Неочекивани су они плакати са хумором у поруци, зато што се тако нешто не очекује у озбиљној теми као што је регрутација. На пример, аустралијски плакат поручује „Лепо је сурфовати, али треба мислити и на оне који су у рововима. Иди, и помози им.” Најдуховитији је, вероватно, британски плакат на коме три војника играју карте и питају „Хоћеш ли да будеш четврти у игри?”. Потресан је плакат на коме је представљен призор грађанског живота: отац седи у фотељи са кћеркицом у крилу и синчићем који се на поду игра фигурицама војника. Кћи га пита: „Тата, а шта си ти радио у Великом рату?”.  Плакат, објављен 1915. године, упозорава – немој да дозволиш да ти твоје дете једног дана постави овакво питање.

                                                Без одела и шећера

    За постизање што већег отпора непријатељу коришћена су сва средства, па и увреде и неистине. Плакат написан руском ћирилицом на коме границе Немачке сежу преко европског дела Русије и на коме је Велика Британија обележена као немачка колонија, дељен је међу руским војницима. Испричано им је да је плакат пронађен у џепу једног немачког војника, с идејом да изазове њихове негативне реакције према Немцима.
    Велики рат је много коштао. Процењује се да су САД потрошиле 23.625.253.000 долара, Велика Британија 35.334.012.000 долара, Русија 22.293.950.000 долара, Немачка 37.775.000.000 долара, Србија 399.400.000 долара, и тако даље. Плакати који су позивали људе да учествују у ратним зајмовима и да штеде како би војска имала више, одиграли су важну улогу у прикупљању тог новца. У томе су највише успеха имали плакати с осећајним порукама. На италијанском плакату, на пример, девојчица у наручју оца у војничкој униформи показује на фронт у позадини за који је потребан новац.

   Посебан утисак из те серије оставио је француски плакат на коме мајка ставља дете на починак и позива да ваља помоћи рат како би нам деца била безбедна. Познат је француски плакат на коме три жене упрегнуте у плуг, јер су мушкарци на фронту, обрађују земљу. Овај плакат је коришћен у Канади с текстом „Овако помаже жена у Француској, како могу ја да служим Канади?”
    Један амерички плакат поручује „Чувајте једну кришку дневно за војску”, а енглески „Немојте да пијете понедељком” како би било више за војнике. „Облачити се скупоцено у ратно време није само неприлично већ и непатриотски”, оцењује амерички плакат. Један плакат сведочи да је због штедње тада у САД на часовницима померано време. На некима су савети како чувати храну, и шта јести: „Једите више кукуруза, овса, пиринча, рибу, воће и поврће, а мање пшенице, меса, масноће и шећера”, хране која је потребна војсци. „Ваша жена штеди, могли бисте и ви”, поручује један амерички плакат сликом дебелог господина за обилном трпезом. Војници су с плаката поручивали „Ми чувамо вас, ви чувајте храну”.

                                                    Улога мантила

   Плакатима је поручивано да се војницима дају чарапе, књиге, плоче, Французи су мислили и на цигарете, да им се шаље вино... Доброчинство је било изражено и за народе других држава. Американци су, на пример, позивали да се помогне Француској и људима Блиског истока. Немци су водили рачуна о ветеранима, један амерички плакат поручио је „Немојте осећати сажаљење према инвалидима рата, дајте им посао.”
    И данас познате робне марке, „Нестле” на пример, оглашавале су се и током рата. На једном плакату пише да је мантил „барбери” непромочив па зато добра опрема за рат, а на другом пише да је „занберн” три пута водоотпорнији. Рекламирани су филмови, плакат за филм „Испод четири заставе” изгледа као да је данас осмишљен. У ту групу спадају и амерички плакати „Људи за четири минута” којима су добровољци позивани да у паузи биоскопске пројекције, док се мења филмска трака, што траје четири минута, говорима мотивишу људе на родољубље. Јавило их се више од 75.000.
   Најчешћи симболи којима су појачаване поруке плаката су аждаје – асоцијација на непријатеља. Британски плакати су приказивали британског лава и Британију, амерички су, осим Ујка Сема, имали и Кип слободе, француски Јованку Орлеанку и Маријану... „Да ли је ово ваш дом? Чувајте га” пише на плакату на коме је карта Велике Британије.

      Љубав према Србији

   Једна од тема светских плаката била је Србија, па је на изложби посебно издвојена као прича о великим акцијама прикупљања помоћи у Француској, Великој Британији и САД. „Немојмо само да се дивимо Србији, већ јој помозимо”, писала је француска штампа. Познати француски сликар Теофил Александар Штајнлен урадио је плакат за Српски дан одржан 25. јуна 1916. године. Тада су у свим француским школама одржана предавања о Србији и њеној улози у рату. Тај исти плакат је затим пренет у САД под слоганом „Спасимо Србију, нашег савезника” како би помогао акцији коју је неколико година спроводио Михаило Пупин. У Америци су тада израђени и други плакати који су позивали за помоћ Србији.
   Сликарка Малвина Хофман је урадила плакат „Србији је потребна помоћ” по фотографији српског војника у самртном часу на грчком острву Виду. Енглески фонд за помоћ Србији организовао је више добротворних акција. Једна од њих је била „Дан српске заставе”, 22. септембра 1916. године, кад су многе лондонске глумице на улици продавале српске заставице као доказ „љубави према Србији”. На једном од познатих британских постера је Краљевић Марко који се вратио да поведе свој народ.
   Плакати су током Првог светског рата и у Србији били средство обавештавања, па је томе посвећен трећи део изложбе. Наши плакати су само текстуални, то су објаве и прогласи. Један од њих поручује да се немачка војска са савезницима не бори против народа већ само против српске војске – потписао га је фелдмаршал Макензен у Крагујевцу новембра 1915. године. Ту су и Одлука Народне скупштине Војводине да се присаједињује Србији, Одлука Црногораца да приступају Србији, и Свечано проглашење државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је за нас завршен Први светски рат, па и прича о његовим плакатима.http://www.politikin-zabavnik.rs

[Božena]

Годишњица смрти Надежде Петровић (1873–1915)

politika.rs

 

Надежда Петровић као ратна болничарка у Призрену 1913. (Фотодокументација „Политике”)

Пре тачно сто шест година, 3. априла 1915, уочи Васкрса, у Првој резервној војној болници, Комплексу касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву, разболевши се од пегавог тифуса, у 42. години живота упокојила се позната сликарка, велики родољуб и болничарка Надежда Петровић. Жена којој је родољубље било смисао живота, понос и украс наше историје, поносна на своје српско порекло, украшена најлепшим врлинама.

Била је оснивач и секретар друштва Коло српских сестара, хуманитарне и патриотске организације основане с циљем буђења и јачања националне свести. Позната је по чувеним патриотским говорима који су окупљали хиљаде људи. У пратњи четничког војводе Танкосића носила је помоћ у Стару Србију (Македонију) и помагала угрожено становништво.

Као предани борац за бољу будућност српског народа међу првима постаје и чланица Народне одбране. У три рата је била болничарка, а уз то и прва жена ратни фотограф.

Њен патриотизам огледао се и у њеним сликама из националне историје и сликању људи и предела из Србије. У ратним условима сликала је симболе српске историје и културе: манастир Грачаницу, Дечане, Призрен, косовске божуре, Везиров мост...

Последње дело које је насликала управо је – Ваљевска болница.

„Пре него што је заувек склопила очи, обилазећи ваљевску болницу, велики и славни војвода Живојин Мишић скинуо је са својих груди медаљу за храброст и окачио је о Надеждину блузу.”

Лечећи рањенике и сама је оболела од пегавог тифуса и после само седам дана преминула. Прва резервна војна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:

„С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће.”

Сахрањена је на брду Видрак, изнад Ваљева, уз војне почасти, а 2. јуна 1935. године њени посмртни остаци пренесени су у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Овенчана је са шест одликовања и најсветлијим Орденом Св. Саве.

Тешка животна искушења нису је омела да остане велика уметница, велики родољуб, пример давања себе своме народу и својој држави.

У години обележавања стогодишњице победе у Великом рату Касарна 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву је срушена. Потомци славних предака и даље захтевају да се Србија и српски народ на частан и достојанствен начин одуже јунацима отаџбине 1912–1918, бесмртним српским витезовима, ревитализацијом Комплекса касарни 17. пука чувене Дринске дивизије у Ваљеву и претварањем у Меморијални центар, музеј, храм слободе, родољубља, витешке снаге неуништивог српског народа, где би свакако посебно место заузела Велика Надежда Петровић.
Мила Параментић,
Ваљево