Текстови форумаша

[Драгана.]

Било би лијепо када би форумаши овдје убацили неки текст који су написали, небитно на коју тему, можда има и будућих Достојевских  
Ево нпр, Бићанић, јако лијепо пише.
Било би фино прочитати још који састав од вас

[verum est in beer]

Како сам провео летњи распуст

 

Дошао је и крај школске године. Све је процветало, људи су насмејани, неки се припремају за одмор, а ја сам такве батине добио од оца, да још увек не могу да седим, а уво ће ми осећам зујати све до септембра. То што ми пише у књижици довољан, изгледа да мом оцу није било довољно. Мама каже да нема везе што сам довољан, важно је да сам жив и здрав, а и оцене нису важне. Како каже, шта је вредело комшија Зорану што је докторирао, пошто сада ради у пекари, а ни обичан хлеб не зна да направи. То у те докторске школе не уче.

После пар дана ферије, моји ме послали опет у село. Питао сам их када ћемо на море, а тата је одговорио: ићи ћемо када будеш одличан. Значи никада, мислим се ја. Море нисам никада видео уживо, сем на разгледници коју нам пошаље тетка из Немачке када оде на море. Искрено, ни не привлачи ме да одем, јер сам чуо да тамо људи иду да се купају. Ја не волим да се купам, морам једино недељом када ме мајка вија по дворишту варијачом за џем, тако да и боље што не идемо на то море. У селу ми је много лепше. Баба и деда ме не терају да се купам, па тако да по некад и цео распуст прође, а да успем да се не окупам. Када дође мама по мене, полуди и почне да виче на бабу и деду што ме нису окупали, а они њој кажу да и њима ништа не фали што се купају на Богојављање и на св Илију, па неће ни мени за тих месец, два.

У селу имам доста другара. Ове године смо правили кућицу на дрвету, одакле смо развијали стратегије за нападе на Јовин кокошињац и бака Стојанкин шпајз са слатким. То је све трајало, док се глупи другар Љуба није зацопао у ону Весну. Оставио је наш штаб на милост и немилост непријатељу, због неке безвезне љубави. Ми остали другари смо се закунули да никада нећемо кренути његовим стопама. Али нам је макар било лепо док смо њега и Весну зезали са: муж и жена, мачка печена и са Љуба и Весна, то су срца 2, љубили се грлили све до пола 2, кад је прошло пола 2, опрали су зубе, да се боље љубе (хихихихих, баш смо злобни). Мислим да је Љуби после тога било доста и љубави и Весне.

Помагао сам баки и деки, није да нисам. Музли смо краву заједно (ју што је ружно млеко када се пије одмах после муже), чистио сам двориште, ишао у њиву, био сам вредница права, али сам рекао да када одрастем, село ме неће видети, јер се много ради, а ја искрен да будем, нисам неки радиша.

И тако, био сам у селу, после се вратио кући, другари ми причали како је њима било на мору, мало смо се играли и већ је дошао септембар, а мени уво и даље зуји.

[verum est in beer]

Ево учитељице, па оцени

[Милан Ракић]

 

Како сам провео летњи распуст

 

Дошао је и крај школске године. Све је процветало, људи су насмејани, неки се припремају за одмор, а ја сам такве батине добио од оца, да још увек не могу да седим, а уво ће ми осећам зујати све до септембра. То што ми пише у књижици довољан, изгледа да мом оцу није било довољно. Мама каже да нема везе што сам довољан, важно је да сам жив и здрав, а и оцене нису важне. Како каже, шта је вредело комшија Зорану што је докторирао, пошто сада ради у пекари, а ни обичан хлеб не зна да направи. То у те докторске школе не уче.

После пар дана ферије, моји ме послали опет у село. Питао сам их када ћемо на море, а тата је одговорио: ићи ћемо када будеш одличан. Значи никада, мислим се ја. Море нисам никада видео уживо, сем на разгледници коју нам пошаље тетка из Немачке када оде на море. Искрено, ни не привлачи ме да одем, јер сам чуо да тамо људи иду да се купају. Ја не волим да се купам, морам једино недељом када ме мајка вија по дворишту варијачом за џем, тако да и боље што не идемо на то море. У селу ми је много лепше. Баба и деда ме не терају да се купам, па тако да по некад и цео распуст прође, а да успем да се не окупам. Када дође мама по мене, полуди и почне да виче на бабу и деду што ме нису окупали, а они њој кажу да и њима ништа не фали што се купају на Богојављање и на св Илију, па неће ни мени за тих месец, два.

У селу имам доста другара. Ове године смо правили кућицу на дрвету, одакле смо развијали стратегије за нападе на Јовин кокошињац и бака Стојанкин шпајз са слатким. То је све трајало, док се глупи другар Љуба није зацопао у ону Весну. Оставио је наш штаб на милост и немилост непријатељу, због неке безвезне љубави. Ми остали другари смо се закунули да никада нећемо кренути његовим стопама. Али нам је макар било лепо док смо њега и Весну зезали са: муж и жена, мачка печена и са Љуба и Весна, то су срца 2, љубили се грлили све до пола 2, кад је прошло пола 2, опрали су зубе, да се боље љубе (хихихихих, баш смо злобни). Мислим да је Љуби после тога било доста и љубави и Весне.

Помагао сам баки и деки, није да нисам. Музли смо краву заједно (ју што је ружно млеко када се пије одмах после муже), чистио сам двориште, ишао у њиву, био сам вредница права, али сам рекао да када одрастем, село ме неће видети, јер се много ради, а ја искрен да будем, нисам неки радиша.

И тако, био сам у селу, после се вратио кући, другари ми причали како је њима било на мору, мало смо се играли и већ је дошао септембар, а мени уво и даље зуји.

 

 

Ево учитељице, па оцени

               

[Милан Ракић]

Драги друже Томиславе, својим саставом-улепшао си ми дан!

[verum est in beer]

:bendoff: 8086.gif

[Милан Ракић]

можда има и будућих Достојевских  

 

Neće se Draganče љутити (надам се)

 

Почетак на 14:39, "разрада" на 18:19, а "финале" на 23:29 "цијели Достој, а питуљ`це ништа"         

 

[Драгана.]

 

Како сам провео летњи распуст

 

Дошао је и крај школске године. Све је процветало, људи су насмејани, неки се припремају за одмор, а ја сам такве батине добио од оца, да још увек не могу да седим, а уво ће ми осећам зујати све до септембра. То што ми пише у књижици довољан, изгледа да мом оцу није било довољно. Мама каже да нема везе што сам довољан, важно је да сам жив и здрав, а и оцене нису важне. Како каже, шта је вредело комшија Зорану што је докторирао, пошто сада ради у пекари, а ни обичан хлеб не зна да направи. То у те докторске школе не уче.

После пар дана ферије, моји ме послали опет у село. Питао сам их када ћемо на море, а тата је одговорио: ићи ћемо када будеш одличан. Значи никада, мислим се ја. Море нисам никада видео уживо, сем на разгледници коју нам пошаље тетка из Немачке када оде на море. Искрено, ни не привлачи ме да одем, јер сам чуо да тамо људи иду да се купају. Ја не волим да се купам, морам једино недељом када ме мајка вија по дворишту варијачом за џем, тако да и боље што не идемо на то море. У селу ми је много лепше. Баба и деда ме не терају да се купам, па тако да по некад и цео распуст прође, а да успем да се не окупам. Када дође мама по мене, полуди и почне да виче на бабу и деду што ме нису окупали, а они њој кажу да и њима ништа не фали што се купају на Богојављање и на св Илију, па неће ни мени за тих месец, два.

У селу имам доста другара. Ове године смо правили кућицу на дрвету, одакле смо развијали стратегије за нападе на Јовин кокошињац и бака Стојанкин шпајз са слатким. То је све трајало, док се глупи другар Љуба није зацопао у ону Весну. Оставио је наш штаб на милост и немилост непријатељу, због неке безвезне љубави. Ми остали другари смо се закунули да никада нећемо кренути његовим стопама. Али нам је макар било лепо док смо њега и Весну зезали са: муж и жена, мачка печена и са Љуба и Весна, то су срца 2, љубили се грлили све до пола 2, кад је прошло пола 2, опрали су зубе, да се боље љубе (хихихихих, баш смо злобни). Мислим да је Љуби после тога било доста и љубави и Весне.

Помагао сам баки и деки, није да нисам. Музли смо краву заједно (ју што је ружно млеко када се пије одмах после муже), чистио сам двориште, ишао у њиву, био сам вредница права, али сам рекао да када одрастем, село ме неће видети, јер се много ради, а ја искрен да будем, нисам неки радиша.

И тако, био сам у селу, после се вратио кући, другари ми причали како је њима било на мору, мало смо се играли и већ је дошао септембар, а мени уво и даље зуји.

 

Дакле, Веруме, твој састав је.. без граматичких грешака, али си промашио тему. Довољан (2) Драгана Цвјетиновић 

[Margareta]

Hm.. lepa ideja, malo meni neprivlačna.

Ne pišem sastave od srednje škole, ali pišem, i to dosta.

Desilo mi se pre dve godine da sam tekst koji sam ja napisala, jedno pismo, sa jako puno emocija, i koje mi puno znači, našla kod par blogera, potpisano njihovim imenom i prezimenom.

Od tada ne objavljujem ništa na internetu.

[Драгана.]

Hm.. lepa ideja, malo meni neprivlačna.

Ne pišem sastave od srednje škole, ali pišem, i to dosta.

Desilo mi se pre dve godine da sam tekst koji sam ja napisala, jedno pismo, sa jako puno emocija, i koje mi puno znači, našla kod par blogera, potpisano njihovim imenom i prezimenom.

Od tada ne objavljujem ništa na internetu.

Ево јавно се придржавам твојих ауторских права! 

[Juanito]

Desilo mi se pre dve godine da sam tekst koji sam ja napisala, jedno pismo, sa jako puno emocija, i koje mi puno znači, našla kod par blogera, potpisano njihovim imenom i prezimenom.

Od tada ne objavljujem ništa na internetu.

 

[Милан Ракић]

Учитељице, учитељицееее! А моја мулимедијлна поставка?

[Драгана.]

Учитељице, учитељицееее! А моја мулимедијлна поставка?

Зар Вам није довољно што морамо на часу да анализирамо Ваше пјесме господине Ракићу, дјеца их чак уче напамет?  bangin 

[Милан Ракић]

Зар Вам није довољно што морамо на часу да анализирамо Ваше пјесме господине Ракићу, дјеца их чак уче напамет?  bangin 

Е драга моја! Да сте мало боље анализирали поставке и дела имена и презимена мога, не бисте у ову ситуацију дошли

[Драгана.]

РАКИЋУ, У ЋОШАК!