Текстови форумаша

[Драгана.]

Принцеза


Бијаше хладан, тмуран, зимски дан... Ближио се Божић. Пркосећи ружном времену, ријеке и ријеке људи, са кесама из продавница журили су кући да оките јелке, и припреме се што боље за предстојећи празник. Ја сам билла веома усхићена, ипак је то најрадоснији дан у години. Са свих страна чуо се смијех људи, понека пјесма, радост зрачи на све стране... Мелем за очи, рај за душу. Након куповине, са пуним рукама ствари и поклона, излазим из радње. Сва радосна, срећна, еуфорична, пролазим поред једне радње. У излогу те радње стоји мали, плишани зека, са неком морнарском капицом. Испред излога отац и кћеркица стоје, и гледају. Питам се у себи '' Зашто не улазе,  заклањају ми видик на остале ствачице које су на распродаји. Какав безобразлук.'' Пар пута сам љутито отпухнула, мислећи да ће ми се склонити са пута. Заслијепљена сопственим безобразлуком, заглувљена псовкама у себи, пречух питање дјевојчице. Други пут, такође пречух. Изнервирана, рекох им свашта. А они... ћуташе, и држаше је отац за њене промрзле ручице. У том чух шта је дјевојчица говорила тати '' Татице, знаш, ја немам дугу косу као остале дјевојчице и немам скупе хаљине, да би ме ти могао звати својом принцезицом, и не тражим то. Пошто нико неће са мном да се дружи, јер ми , татице, немамо кућу, и носим исте пантолице 2 године, да ли бих могла да добијем овог зеку, да ми буде друг, звао би се Зекан.'' Бијах поражена сопственим егоизмом, похлепом, безобразношћу, неразумијевањем. Од свог пораза, испадоше ми кесе на залеђени тротоар, а ја се сручиш заједно са њима. Поражена. Дотучена. У свом ништавилу. У том тренутку се мала принцезица кратке косице, похабаних пантолица окрену, и њене очи, њен поглед ме докрајчи. Крупне плаве очи, попут најљепшег неба, без трунке злобе, са сузама на дугим трепавицама попут капљицама росе на зеленој трави, погледаше ме, и она ме њежно упита, како само чисто , дјечје, неискварено срце умије. '' Тето могу ли Вам помоћи.'' Не могох да изустим ријеч. Њена доброта ме парализовала. Насмијах се и рекох '' Не, чекај ме ту.'' Ушла сам и купила Зекана за малу принцезицу, али на залеђеном тротоару нигдје мале принцезице, само хладно, окрутно вече, туга и мој пораз...