Jump to content

Текстови форумаша

Оцени ову тему


Препоручена порука

Хахаа, па саставите неке :D лијеп састав :)

Ma,to je zato što....  :D   Neću da se zaljubim.

Leptirić je u stomaku.Ne znam samo kako sam ga progutala. 

P.s. Šalim se. Boli me glava. Sastav je izmišljotina. :slikanje:

:351780:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

:.mislise.

 

Мало је незрела тема, боље би било да је ЕСЕЈ па се постави недељна тема и тачке које треба одговорити у теми. а могло би и да има своју корист и за читаоца јер би се могло нешто научити из тих есеја

 

неби било лоше ни да отворимо нову тему под називом ,,есеј недеље,, само што ми хвали нека добра идеја за први есеј

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Принцеза


Бијаше хладан, тмуран, зимски дан... Ближио се Божић. Пркосећи ружном времену, ријеке и ријеке људи, са кесама из продавница журили су кући да оките јелке, и припреме се што боље за предстојећи празник. Ја сам билла веома усхићена, ипак је то најрадоснији дан у години. Са свих страна чуо се смијех људи, понека пјесма, радост зрачи на све стране... Мелем за очи, рај за душу. Након куповине, са пуним рукама ствари и поклона, излазим из радње. Сва радосна, срећна, еуфорична, пролазим поред једне радње. У излогу те радње стоји мали, плишани зека, са неком морнарском капицом. Испред излога отац и кћеркица стоје, и гледају. Питам се у себи '' Зашто не улазе,  заклањају ми видик на остале ствачице које су на распродаји. Какав безобразлук.'' Пар пута сам љутито отпухнула, мислећи да ће ми се склонити са пута. Заслијепљена сопственим безобразлуком, заглувљена псовкама у себи, пречух питање дјевојчице. Други пут, такође пречух. Изнервирана, рекох им свашта. А они... ћуташе, и држаше је отац за њене промрзле ручице. У том чух шта је дјевојчица говорила тати '' Татице, знаш, ја немам дугу косу као остале дјевојчице и немам скупе хаљине, да би ме ти могао звати својом принцезицом, и не тражим то. Пошто нико неће са мном да се дружи, јер ми , татице, немамо кућу, и носим исте пантолице 2 године, да ли бих могла да добијем овог зеку, да ми буде друг, звао би се Зекан.'' Бијах поражена сопственим егоизмом, похлепом, безобразношћу, неразумијевањем. Од свог пораза, испадоше ми кесе на залеђени тротоар, а ја се сручиш заједно са њима. Поражена. Дотучена. У свом ништавилу. У том тренутку се мала принцезица кратке косице, похабаних пантолица окрену, и њене очи, њен поглед ме докрајчи. Крупне плаве очи, попут најљепшег неба, без трунке злобе, са сузама на дугим трепавицама попут капљицама росе на зеленој трави, погледаше ме, и она ме њежно упита, како само чисто , дјечје, неискварено срце умије. '' Тето могу ли Вам помоћи.'' Не могох да изустим ријеч. Њена доброта ме парализовала. Насмијах се и рекох '' Не, чекај ме ту.'' Ушла сам и купила Зекана за малу принцезицу, али на залеђеном тротоару нигдје мале принцезице, само хладно, окрутно вече, туга и мој пораз...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...