Да ли је богоцентрична поезија (која ниче из личног искуства благодати) могућа?

[SANJA]

Kakav poeta! Ovo je fantastično, ostala sam bez komentara! facenew22222222 bangin

[Никола Ђоловић]

Знаћу

Докле год будем осећао само своје срце

– знаћу да Бог није у мени.

Докле год будем мислио само своје мисли

– знаћу да Бог није у мојој молитви.

Докле год будем слушао само своје тело

– знаћу да Бог није у мојим ранама.

Докле год будем желео само празне жеље

– знаћу да Његовог Духа нема у мени.

И докле год будем осећао да зависим од свега што Бог није

-  о да, знаћу!

– знаћу да Га никада

нисам  волео,

веровао и знао…

[jermel]

Заробљен и усамљен орао;

на висини у ваздуху стоји

и у срцу орловском као орач

оре и о висини поји;

крилима од ветра као храбри кројач

своју судбину кроји;

- да га Љубав на то не гони он то не би морао. 

Чезне за висином као јелен жедан

за изворима воде;

ал сву би висину мењaо

да уздигне оне што по земљи ходе.

Жар љубави да у њему на би јењао,

цар висина пред очима света - црвић бедан.

A τамо гдје је Тјело, ондје ће се и орлови окупити.

[Никола Ђоловић]

Sjedinjenje

Kada bih mogao ovim suvim granama od ruku obuhvatiti celo čovečanstvo

i pustiti ga da ispuni moju krv do jezgrovitog bola.

Kada bih mogao – izgoreo bih,

i zaista ne bi suze moje marile što je  sudbina  moja

da puzi u krvi i pepelu po zemlji vodoravnoj.

Kada bih samo mogao

da ovim probušenim krilima

primim u sebe svako srce što je počelo da diše,

kada bih mogao da usrećim nečije oko koje prvi put sija,

zaista umro bih, ali ne bih mario što me više biti neće.

Kada bih samo mogao sresti jednom sve ljude na ovom svetu

kojima su usta puna peska,

samo jednom, Gospode,

kada tugu bude poljubila sloboda,

zaista nestao bih,

ali ne bi duša marila za oganj koji je žrtvuje.

Kada bih samo mogao, da,  jednom čovek postati

– savio bih se do trećega pakla,

samo da u tudjem licu,

samo da u tudjem licu,

samo da u tudjem licu jednom sjedinim svoje.

[SANJA]

Kako je moćna ova pesma Sjedinjenje! :djetalina:

[w.a.mozart]

:group111:

čežnja nas ubi....  cela klasična muzika je u ovome... stremi ka Hristu... nezadrživo

[jermel]

Покрети душе

Тај жар у срцу ништа ми не годи

Као пламен што ка хладној иде води,

Опире се  трепери, да  у својој остане слободи.

Оно што има мисли да је све а у ништа га води;

Повлачи се цима, да у мраку стоји и да се поново не роди.

Жарак пригушени  никаквога  нема дима,

a створен је да огањ буде, да га - увек - буде и да га увек има

Kао да га плаши глас Твој што га нежно зове:  Ходи.

О жаре замрли, угарче црни... што ка извору своме, и мене целог, у Њега што је свега Разлог, водиш.

Осврни се, покрени се, О ти што си да светлиш био створен; сад у мраку , јер у теби пламена нема, као мртав стојиш.

Кад охладниш потпуно и у прах се стврднеш,  пољубац топлога Неба једино...чини да се из тог непокрета поново родиш.                                          

[anajrim]

Покрети душе

Тај жар у срцу што ме Теби води

Као пламен што ка хладној иде води,

Опире се  трепери, да  у својој остане слободи.

Оно што има мисли да је све а ништа је;

Повлачи се цима, да у мраку стоји и да се поново не роди.

Жарак пригушени  никаквога  нема дима,

a створен је да огањ буде, да га - увек - буде и да га увек има

Kао да га плаши глас Твој што га нежно зове:  Ходи.

О жаре замрли, угарче црни... што ка извору своме, и мене целог, у Њега што је свега Разлог, водиш.

Осврни се, покрени се, О ти што си да светлиш био створен; сад у мраку , јер у теби пламена нема, као мртав стојиш.

Кад охладниш потпуно и у прах се стврднеш,  пољубац топлога Неба једино...чини да се из тог непокрета поново родиш.                                         

:group111:

[Никола Ђоловић]

http://upodobljavanje.wordpress.com/category/%d1%81%d0%be%d0%b7%d0%b5%d1%80%d1%86%d0%b0%d1%9a%d0%b0/%d0%bf%d0%be%d0%b5%d0%b7%d0%b8%d1%98%d0%b0/

[w.a.mozart]

Kad si nas ljubavlju ostavio u uzdasima

Kad si nas ljubavlju ostavio u uzdasima

Čežnjom se ispunismo do poslednje ćelije...

Zabludeli od JOŠ!

A krv je iskala Tebe i JOŠ -

Tražeći Onog koji je iznad krvi.

U uzdasima,medju psima...

Prolazi život...

I pevamo Ti

I šapućemo Ti

I milujemo Te

I optužujemo Te

I čerečimo Te

I jedemo Te...

Iskeženi i umorni,

JOŠ stojimo pred Tobom,

Žderući mrve koje nam ostavi

Vo vremja ono,

za bednike danas.

Imenom Tvojim, kao od blata

Gradimo!

I smrdimo!

Sa beguncima u istu tikvu prdimo!

A mir svoj čuvamo od Tebe!

I volju Tvoju, svojom zarazismo-

Krokodili sopstvene gangrene.

Dodji...

Oslobodi...

Amputiraj...

Utoli...

Čežnju našu satri Sobom-

Na liturgiji kraj mene - dete!

[Никола Ђоловић]

Предивно Моцо!

ево једне

Путир

Мелоси су почели рано овог јутра

Пре гласа првих птица

Још док су облаци знали шта је равно

Све је кршило дубином хармоније

Идући својим кораком

У синтезама осмишљених поредака,

Литургије су се савршавале широм света

А ја сам стајао на крову свога дома

И посматрао са осмехом ужаснут

Онога ко је долазио одозго нагнут

Да над свим путирима прође Својом сенком.

[Никола Ђоловић]

Обмана

Сваки пут

када погледом ума пропустим

Твоје присуство, Господе

почиње распарчавање

и занимање секундарним,

где се сваки сломљени комад стакла

заривен у онтологији меса

дичи, куне

да је универзална стварност

и да ми нема друге.

А када Те освестим

додиром Духа Твоје Свести

видим туђе подстанаре

који шпијунирају сваким падом

расплињујући се на:

морал, сукобе, интересе

и сва сујетна ограничења

што пролазним даховима

коначне дестинације обећавају.

Далеко је то од светлости

коју Си ми дао

и како је страшна исхитреност

када год то превидим,

или још горе,

када Тебе Самог спуштам

у безбројне поноре

умишљајући притом охоло

да свекосмичку Твоју вољу чиним.

izvor -

[Никола Ђоловић]

 

 

 

 

Додир

 

У одсуству бића

Налазим нестајање

Трептај ока

Што вапије за Духом

Све дрхти

Па посустане

Клатећи страшило

Суровим надањима

А онда се тргне

Кад осети додир

Светлости нестворене

Иза чијег пулса

Промаља се лице

Окушане љубави

Оног Који увек живи.

 

 

Људима…

 

Штета је, трагично

што само неразум иштемо

што се само шепуримо

за очи целог света

као да је то показивање наивног

све што умемо и знамо

те нам више није битан

ни други ког затичемо

у пролазу, раскораку

и не увиђамо значај Вечног

Завета неизменљиве Љубави

да ништа није тривијално

и да оне што знамо а које

очигледно игноришемо славољубљем

или подизањем цене

свим армијама мегаломаније

још данас смрт може узети

и не вратити крхотинама сопства

са којим увек кокетирамо.

[Никола Ђоловић]

Рука

Имам Те, као и увек
Не отимаш Се
Пружаш нове видокруге
На увек исти начин
Дајући укусе свим изненађењима
Да отисну дахове
На све што се опире паклом
И ако постоји неки грех
Што тиња и мори
То је светлост згажена
Обликована дететом Свише
Па се укаже лице домаћина
Човека, богопримца
Који без срама скида руку са рамена
Онога који га воли
Такав какав јесте
Те му злурадо отпоздравља:
„Могу ја и без Тебе!“.

 

 

Ток

Сваки човек
Има кретње
Говори, разуме
Окреће се
Око осе сопства, другог
Али када сапутник наиђе
И препречи му пут
Чак и ненамерно
Већ мило као јагње
Одмах креће бујица
И ток палог
Показује где је жариште
Ког се још јутрос одрекао
А већ у подне, потресно
Узима са каматом
Да своме злу дода
Жртву другог и нестајање.

[Volim_Sina_Bozjeg]

    SMRT

 

 

Verujem ja tebi smrti, da ti dolazis ali ti ne verujem da zauvek ostajes.

 

Verujem ja tebi smrti , da imas bezbroj razlicitih ogrtaca ali ti ne verujem da si odevena i u haljinu vecnosti.

 

Verujem ja tebi smrti, da si zlima cak i spas ali ti ne verujem da si nama poslednja realnost.

 

Verujem ja tebi smrti, da ti postojis ali ti meni ne verujes da te ne primecujem.

 

 

                                        by Marko