Šantiću u čast

[JESSY]

SUSRET

U ranom dobu, kada s čežnja tajnih

Treperi duša, s njome sam se srio

Na izvorima gora zavičajnih.

U njenoj ruci pun je kondir bio

Sunce... Ja klekoh... I dokle me grije

Njen pogled, ja sam žedan sunca pio

U duši začuh slatke melodije,

I sve mi sjajem čudesnim zablista,

Milo i toplo, kao nigda prije.

Zavjesa spade... I ljepota čista

Ukaza mi se na svome oltaru,

Pod spletovima lovorova lista.

I ja zatreptah u sreći i žaru.

I vidjeh gdje se gore uzdrhtane

Oblače tiho u duginu šaru.

Pune rubina poviše se grane,

I kô da širok jedan veo sjajni

Pokri visoke grebene i strane...

U ranom dobu, kada s čežnja tajnih

Treperi duša, s njome sam se srio

Na izvorima gora zavičajnih.

Od onog časa njezin korak mio

Ja svuda čujem, i sve mislim na nju,

I s njom u srcu nosim svijet cio...

Noću, kad mjesec topi se po granju,

Ona mi dođe na doksat kô neki

Šum tajni. Mirno, u čudnom treptanju,

Uza me sjedne, i njen veo meki

Šušti uz moje bokore doksatne,

Kô srebrn šušanj zvijezda daleki'.

Puna dobrote tihe, blagodatne,

Pruži mi ruku i kô sestra prava

Priča mi svoje pripovjesti zlatne...

Znaš li zvuk harfe kada podrhtava

Od slatke čežnje? Tako dršćem i ja

Na svaki glas joj do razdanka plava...

U zoru ode. Tamo gdje se svija

Sa makovima crvenim raž zdrela,

I zvoni pozdrav ranih melodija:

Stane i motri na uboga sela,

Na kolibice, gdje magla blijeda

Pokriva suha radenička čela.

Pošlje je vidim: penje se i sjeda

Na hladni greben i gori, s vrhunca,

Očima suznim moju zemlju gleda.

Odem li tamo gdje pod granjem bunca

Srebrni izvor, nađem je gdje bdije

Nad ljiljanima punim zlatna sunca.

Siđem li doli, jezeru, gdje vije

Miris jasmina i ljubica skori',

Vidim gdje naga rukom pljeska, bije,

I kao rana zora kada zori,

Njezino tijelo od sunca i rose

U srebrnijem talasima gori...

O, kako milo šušte njene kose

Pod oreolom, i meni se čini

Nagdje na zlatnu planetu me nose...

Gledam i strepim... Šumore jasmini,

Svilene ptice sleću iz gnijezda;

I moja duša nad njom, u visini,

Leprša - puna duga i zvijezda.

[Данче*]

 

NE VJERUJ... 

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!


1905.

ALEKSA ŠANTIĆ

[Милан Ракић]

Milance, aj sredi ovo, molim te, tapatalk pravi haos.

Сређено! Иако добро не видим! Очи ми суза пуне...

[JESSY]

Noć je bila jasna, i topla i meka,

Kô da je po zemlji padô svilen veo.

Ishodni se mjesec javljô iz daleka,

I u modro nebo sanjivo se peo

Iznad oštrih rta, dubrava i sela;

I bijelu svjetlost svu kô da je htjeo

Prosuti u plavu maglu što se splela

S vrbama na međi rijeke. Sa strana

Šumila su žita. Tihi vjetar s vrelâ

Pun je bio duše pospalih ljiljana,

I na med i crven sag kukurijeka

Mirisô je vazduh. Pod pokrovom grana

U polju je budna ležala rijeka.

Sam sam lutô, niti koga gdjegod sreto',

Niti li sam čuo glas ni hod čovjeka;

Sve je bilo tiho, spokojno i sveto.

No onamo, gori, na grebenu, na kom

Bor zeleni šumom pozdravljaše ljeto,

Vidio sam njega. Sjedio je... Lakom

Svjetlošću je sjao njegov lik i kosa...

Noć nikada nije u čeznuću takom

Pripila se zemlji, niti li je rosa,

Strepeći na listu, tako sjajna bila...

Nebo i zvijezde, golet, vrh i kosa,

I razraslo žito gdje se njiše svila -

Sve kô da se uza nj priljubiti htjelo,

Kô dijete majci usred topla krila...

A on, duša svega i uvir i vrelo,

Sjedio je gori visoko nad lukom.

Pred njim harfa bješe... I dignuvši čelo

Spram jasnih zvijezda, on lagano rukom

Taknu zlatne žice od kose planeta,

I zapoja... Mekim i čudesnim zvukom

Ispuni se nebo, zemlja, šum drveta,

Ponori i vode, i sve sjati poče...

I ja vidjeh kako, ispod trnospleta,

Staro groblje prenu, digoše se ploče,

I bezbroj kostura, dižući sve jače

Svoje šture ruke, muklo kliknu: "Oče!"

II

Ja sam slušô, drhtô... I kad lako tače

Pošljedni put žice: niz golet, što bode

Oštrotom hridi i bodljama drače,

Nečujno kô misô mirni Hristos ode,

I spusti se doli u luku i sela,

Gdjeno se klasovi tiho u san svode.

Ide... Stane... Sluša šum grana i vrela -

Sanja... I u slatkoj čežnji kô da dršće...

Svija granje, ljubi... i kô da bi htjela

Sve njegova duša da obgrli čvršće

I upije u se: noć, mjesec što brodi,

Rijeku, i vrbe, polja i raskršće,

I putanju usku što u selo vodi...

Ja gledah... I dok mi sve čudesno blista:

I zemlja i svjetlost mjeseca po vodi,

Još jedanput vidjeh zamišljena Hrista

Gdje kroz žito prođe i pogladi ti'o

Rukom uzdrhtane vrhe ploda čista...

Sjutra svud je poljem ječam zlatan bio...

[Милан Ракић]

Два дива лирике... Један из оног, један из нашег времена... Алекса Шантић и Драган Стојнић... Једна суза...

 

 

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те -
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце... И кô са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.

 

* ово су варијације на тему из серије "Мој брат Алекса"... Тада је имало смисла плаћати претпалту.

[Милан Ракић]

Вече на шкољу... И опет серијал "Мој брат Алекса"... Анђеоски гласови "Колегијум артистикума"

 

 

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал' тамо,
Само
Ћути распети бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

[Милан Ракић]

Највећи мостарски син је преводио и Хајнеа... Крај танана шадрвана илити Азра... У изведби највећег сина Јастребарског... Штулић Бранимира Џонија...

 

 

Крај танана шадрвана
Где жубори вода жива,
Шетала се сваког дана,
Султанова ћерка мила.

Свако вече једно момче
долазило ту да шета.
Како време пролазило,
све је блеђе, блеђе било.

Питала га једног дана
Султанова ћерка мила:
,, Казуј робе, одакле си,
из племена, којега си''

,, Ја се зовем Ел Мухамед
(моја земља жарки Јемен)
из племена старих Азра,
што за љубав главу губе
И умиру када љубе!''

[Милан Ракић]

А ова је за тотални "распад" система, у којем се налазим тренутно, од дерта, захваљујући сестри Џесики

 

Кемо Монтено и Алексина "Не вјеруј"

 

 

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

[Милан Ракић]

И одох да плачем... Опростите на сметњи...

[Данче*]

PROLJEĆE 

Nemoj, draga, noćas da te san obrva

I da sklopiš oči na dušeku mekom!

Kada mjesec sine nad našom rijekom

I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se mlado proljeće! I svuda

Prosuće se miris plavih jorgovana;

I pahulje snježne padaće sa grana

U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,

I svaki će prozor zasuti beharom,

Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva!

Dođi, i u bašti budi ruža prva,

I na mome srcu miriši do zore!

1906.

ALEKSA ŠANTIĆ

[Juanito]

Највећи мостарски син је преводио и Хајнеа... Крај танана шадрвана илити Азра... У изведби највећег сина Јастребарског... Штулић Бранимира Џонија...

Крај танана шадрвана

Где жубори вода жива,

Шетала се сваког дана,

Султанова ћерка мила.

Свако вече једно момче

долазило ту да шета.

Како време пролазило,

све је блеђе, блеђе било.

Питала га једног дана

Султанова ћерка мила:

,, Казуј робе, одакле си,

из племена, којега си''

,, Ја се зовем Ел Мухамед

(моја земља жарки Јемен)

из племена старих Азра,

што за љубав главу губе

И умиру када љубе!''

http://youtu.be/C6dOO0sAw2g

[Данче*]

  PEPEO SVETOG SAVE            

Spališe na Vračaru

    Svetog Savu,

Predadoše ognju, žaru

    Srpsku slavu.

U pep'o se stvori t'jelo

    Svetitelja;

Namršti se Srbu čelo

    S jada velja.

Proplaka mu usred gore

    B'jela vila,

A tama mu sv'jetle zore

    Slomi krila...

Bič podiže na nj sudbina

    Teških jada, -

Moć mu pade, s njim tavnina,

    Mrak zavlada.

Suzu proli i uzda'nu

    Iz dubine...

Sunce sreće njemu panu

    Sa visine...

Al' gle čuda - božjih sila!

    Vihor sleti,

Pa podiže sveca mila

    Pep'o sveti!

Podiže ga na krilima

    U visinu,

Pa ga lako krajevima

    Srpskim vinu.

A pep'o je Srbu svakom

    Srcu pao,

Do danas ga s vjerom jakom

    Održao!

Kr'jepio ga, budio mu

    Vrelu nadu,

Tješio ga u gorkomu

    Svome jadu.

Kad mu nebo posta tavno

    S mrakom gori:

On ga diže, da se slavno

    S mrakom bori!

Da razbije tminu kletu

    Što ga tare,

Da ugleda zoru svetu

    Slave stare!

Da mu opet domovina

    Srećom pjeva,

Da ga opet sa visine

    Sunce zgr'jeva.

Pa hvala ti, oj pepele

    Srpske slave, -

Pa hvala ti, oj pepele

    Svetog Save!

Srbin će te poštovati

    Dokle živi!

U duši te njegovati

    Soko sivi!

Sa tobom će uv'jek snažno

    Ginut', mr'jeti!

I žurit' se on odvažno

    Svojoj meti!

[Милан Ракић]

И за крај (нећу више сметати)... др Химзо Половина, велики поштовалац Шантића и његовог дела, својевремено спеваше, а ови момци, браааате мостарске отпеваше и одсвираше `вако... Пуста младос`... Какав је то град био...

 

http://www.youtube.com/watch?v=aKB7xj3fjZw

[Vaske]

@@Милан Ракић,

 

Vidim postavio si najbolje al' eto da te melo dopunim Aleksinim sevdahom, isto fina stvarka

 

 

 

Лептирићи мали 

шаренијех крила 

дал је која цура 

крај Неретве била 

 

Јесте једна била 

с ибриком у руци 

ђуле заљевала 

драгога чекала 

 

у баштици њеној 

увело је воће 

ал је љубав мори 

па не зна што хоће 

 

Лептирићи мали 

шаренијех крила 

то је моја драга 

крај Неретве била

[Милан Ракић]

Хвала Васке на допуни. 8086.gif