О туговању и сузама

[JESSY]

Како препознати где се завршава природна туга и почиње греховна чамотиња?

 

- Свако ко преживи смрт блиске особе осећа тескобу, велику огорченост, малодушност, па чак и роптање. У питању је међутим нормална реакција наше психе на тужне околности. Опасност се јавља онда када се туга замењује очајањем тј. губитком наде на Бога, сумњом у обећања Божија, одсуством захвалности Богу, а такође и нашим одрицањем од подвига живљења хришћанским животом и покушајем да се сиђе са овог животног попришта. Основни узрок туге као болести душе је настанак очајања! А узрок очајања у неправилној, егоистичној представи о нашем животу и вољи Божијој.

Често се страсти туге и чамотиње мешају и доживљавају као идентичне. Није тешко разликовати чамотињу: човек који је у упао у то стање савладан је снажном лењошћу за било какво деловање. Свети Теофан Затворник је у вези са том темом написао: „Нестаје и жеља да се стоји у храму и да се код куће моли Богу, и да се чита, и обична добра дела чине… Заборављају се Божија доброчинства, и Сам Бог и своје спасење у Њему, губи се свест о опасности да се буде без Бога и губи се сећање на смрт  – једном речју, гаси се целокупна духовна област.“

Ако је човек оболео од туге, чамотиње и очајања, сузе се из очишћујућег лека претварају у отровну супстанцу на којој почињу да паразитирају болести душе, чинећи живот несносним. Сузе у том случају могу постати начин живота, подршка гресима, оправдање за то што се не молимо за умрлу особу, итд.

Треба да имамо у виду да плакање због губитка блиске особе не треба да доводи до болести душе. Ако након исплаканих суза човеку не постаје знатно лакше, или се човек осећа разбијеним, губи снагу – то треба сматрати за забрињавајући сигнал.

Многи Светитељи су директно говорили да сузе не доносе корист за човека који плаче, у оном случају уколико човек нема тежи ка духовном расту, ка приближавању и разумевању Бога, што на крају доводи до смиреног прихватања Његове воље. Плакање услед губитка блиске особе помаже ономе који тугује једино у случају када се плакање сједињује са молитвом, са покајањем, жртвом и смирењем пред Божијим Промислом.

[JESSY]

- А како помоћи човеку који је упао у болесно стање очајања?

 

- Као прво, обавезно му скренути пажњу следећим питањем – коме он чини добро тиме што бесконачно плаче и пати ? Души умрле особе? Не. Себи? Ако му не постаје лакше од плакања, онда је одговор исти. Штавише, упадање у смртне грехе не само да не помаже души нашег ближњег, већ се напротив, на тај начин угађа нечистим духовима. Обично се многи након овога замисле над тиме да је потребно да промене понашање. Као друго, не треба тежити само да се болест заустави, већ је треба и излечити. Најбољи лек за душу јесте молитва. Сузе потпомогнуте обраћањем Богу несумњиво ће бити очишћујуће и лековите.

Ако особа до сада није имала искуства са молитвом, може се почети са најкраћом молитвом, било којом коју знате или својим речима која ће бити ватрена и утешна ако се молите искрено и са покајањем. Дуготрајно болно плакање одузима човеку физичке и душевне снаге. И наравно, потребни су не мали напори да се човек сабере и почне да се моли. Ту се не може без снаге воље, усрдности и трпљења. Међутим, резултате молитве здружене са сузама ће особа која тугује осетити одмах – осетиће оснажење духовне и телесне снаге, а такође и топлину на души због тога што је помогао својом молитвом умрлој особи.

Осим молитве постоје и други лекови – дела милосрђа и милостиње која, по могућности, треба да се чине заједно са молитвом.

[JESSY]

Да ли неконтролисани напади плакања у сваком случају указују на то да је човек оболео? И шта радити у таквим случајевима?

 

- Ако се човек налази у стадијуму шока или осећа снажан душевни бол, онда је често плакање потпуно нормално.  Што се тиче других ситуација, не може се дати једнозначан одговор у вези са нападима плакања – неопходно је да се сваки случај размотри индивидуално. Понављам, ако човек након плакања не осећа олакшање већ напротив, осећа погоршање – у питању је лош знак који говори да је ситуација можда прешла у болест душе.

[JESSY]

Да ли треба показивати своје сузе ближњима? Њима је и без тога ионако тешко?

 

- Скривање својих истинских емоција у присуству других чланова породице и бојазан да се говори о ономе што се догодило само погоршава ситуацију у породици, јер свако на тај начин остаје сам са својим болом скривеним у срцу, нема могућности ни да подели своју патњу, ни да подели бол друге особе. Увек је лакше ићи заједно кроз туговање. Заједничко плакање сједињује људе и омекшава им срца и на тај начин делује узајамно подржавајуће. Брига да се некоме другом својим сузама нанесе штета у стварности уопште није основана.

[JESSY]

Да ли човек који тугује треба да крије своје сузе од колега на послу и пријатеља?

 

- Као што смо већ рекли, након такве трагедије нормално је за човека да тугује. Људи у околини углавном то добро разумеју. Зато се себи може дозволити туговање. Проблем је само у умешности колега на послу да буду тактични и пажљиви према човеку који тугује онолико колико му је потребно да се мало смири и опорави од трагедије. На жалост, многи људи пруже пар гестова саосећања, а затим туђа мука почиње да их гуши. Шта се ту може посаветовати? Док искрено саосећају са вама делите свој бол. Али чак и ако подршке око вас нема, тешко је сакрити сузе, а не треба их задржавати. Увек постоји могућност да се осамите и исплачете. При том се немојте љутити на људе који не саосећају са вашом муком, имајте разумевање и стрпљење у вези са тим.

[JESSY]

Како помоћи човеку који би желео да плаче а једноставно нема суза?

 

- Та немогућност да се туга излије кроз сузе најчешће је повезана са тим да смо некада раније у тренутку навирања суза задржавали сузе и нисмо изражавали своја осећања. За отклањање мишићне напетости која се јавила као последица гушења осећања постоје различите технике и вежбе дисања. Тај проблем је најбоље решавати уз помоћ стручне психолошке помоћи. Себи се може помоћи уз помоћ умерених физичких напора, на пример, истезањем мишића или просто пливањем. Одлично опушта и масажа.

Сем тога, може се посаветовати слушање „емотивних песама“ и лепа, мирна музика. Онај ко уме нека свира омиљени музички инструмент или се бави другом уметношћу. Наравно, читање молитава за умрле је најбоље средство да се излије своја бол кроз сузе.

[JESSY]

Неки људи који се моле плачу у храму, чак и ако им се ништа није догодило. Тим пре човек који тугује не би требало да на светом месту задржава своје емоције?

 

- Сузе у храму ни у ком случају не треба задржавати – то су сузе очишћења. Сама духовна атмосфера просветљује наша срца. Она нам помаже да се усредсредимо на најузвишеније мисли и осећања и разумемо своје унутрашње биће. Тамо ослушкујемо сопствену душу коју често заборављамо у сујети свакодневице. И многи људи емоционално чврсти и сигурни у себе, када дођу у храм, осећају такав спектар осећања да просто нису у стању да задрже сузе.

О духовном значају суза познати свештеник Александар Јељчанинов писао је у свом дневнику: „Сузе су врло важне јер потресају цео организам. У сузама, у патњама истиче наша земаљско тело и рађа се тело духовно, тело анђелско“.

[JESSY]

Ако бисмо покушали да изведемо закључак целокупног нашег разговора, какав треба да буде правилан однос према сузама особе која тугује?

 

- Треба разумети да плакање, наравно, неће довести до промена у свету око нас. Он нас неће избавити од душевног бола након губитка. Међутим, изливање суза је у стању да смањи напетост и снажан бол, да опусти тело и пружи могућност да дисање постане дубље и потпуније, а такође и да промени унутрашње човеково стање и духовно га просвети.

Јако је важно у таквим тренуцима олакшања чинити нешто на корист душе блиске особе и сопствене душе, усмерено на светло сећање на упокојену особу. Ми не знамо још колико дана нам је оставио Бог, зато не треба губити ни један једини минут.

Колико год неподношљива туга била, немојте себе убацивати у чамотињу и чемер. Запамтите да се узрок очајања крије у самом човеку – у начину на који доживљава оно што се догађа са њим, одакле црпи снагу за савладавање тешког пута; да ли је уопште однекуд црпи. Да би човек победио чамотињу неопходно је да пронађе свој неисцрпиви Извор снаге. Многовековно искуство наших предака нам показује да је једино Бог у стању да умири и утеши душу која тугује. Да ли ће обратити пажњу на бесцено искуство које су нам оставили Светитељи – свако треба да реши сам за себе.

Људи који се налазе поред особа које тугују, треба да памте речи апостола Павла: „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог“ (2 Кор. 1:3)

Ови највеличанственији редови који својом дубином потресају треба стално да нам указују на истински Извор утехе свима који тугују на земљи.

 

Ако бисмо покушали да изведемо закључак целокупног нашег разговора, какав треба да буде правилан однос према сузама особе која тугује?

 

- Треба разумети да плакање, наравно, неће довести до промена у свету око нас. Он нас неће избавити од душевног бола након губитка. Међутим, изливање суза је у стању да смањи напетост и снажан бол, да опусти тело и пружи могућност да дисање постане дубље и потпуније, а такође и да промени унутрашње човеково стање и духовно га просвети.

Јако је важно у таквим тренуцима олакшања чинити нешто на корист душе блиске особе и сопствене душе, усмерено на светло сећање на упокојену особу. Ми не знамо још колико дана нам је оставио Бог, зато не треба губити ни један једини минут.

Колико год неподношљива туга била, немојте себе убацивати у чамотињу и чемер. Запамтите да се узрок очајања крије у самом човеку – у начину на који доживљава оно што се догађа са њим, одакле црпи снагу за савладавање тешког пута; да ли је уопште однекуд црпи. Да би човек победио чамотињу неопходно је да пронађе свој неисцрпиви Извор снаге. Многовековно искуство наших предака нам показује да је једино Бог у стању да умири и утеши душу која тугује. Да ли ће обратити пажњу на бесцено искуство које су нам оставили Светитељи – свако треба да реши сам за себе.

Људи који се налазе поред особа које тугују, треба да памте речи апостола Павла: „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог“ (2 Кор. 1:3)

Ови највеличанственији редови који својом дубином потресају треба стално да нам указују на истински Извор утехе свима који тугују на земљи.

[Снежана]

Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome

 

 

 

 

Kada izgubite nešto ili nekoga koga volite to je jako bolno. Nakon gubitka značajne osobe kod vas će se pojaviti bura osećanja sa kojima je teško izboriti se kao što su bes, krivica, iznenađenje odnosno šok. Ipak, dominantno osećanje je osećanje tuge za koje imate osećaj da vas nikada neće napustiti. Iako su sva ova osećanja neprijatna i preplavljujuća, ona predstavljaju normalnu rakciju na gubitak. Njihovo prihvatanje kao dela procesa tugovanja je neophodno kako biste se osećali bolje.

Šta treba znati o procesu tugovanja

Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja ali postoje zdravi načini kako da se suočite sa bolom. Način tugovanja je potpuno individualan i zavisi od mnogo faktora kao što su struktura ličnosti osobe, lični stil prevladavanja teškoća, životno iskustvo, religioznost, stepen bliskosti sa osobom koju ste izgubili i način na koji ste izgubili blisku osobu. Proces tugovanja zahteva vreme. Isceljenje se dešava postepeno-to je proces koji ne možete požurivati. Neki ljudi se osete bolje nakon nekoliko nedelja ili meseci, kod nekih se pak  proces tugovanja meri godinama. Bitno je biti strpljiv i dopustiti da se vaš proces tugovanja odvija prirodno u skladu sa vama.

Jedna od glavnih zabluda ljudi o tugovanju je da će bol prestati brže ako ga ignorišemo. Paradoksalno, samo prihvatanje i izražavanje svojih osećanja može doneti izlečenje u protivnom samo se može desiti da  ,,stvari“ budu još gore. Osobe koje pokušavaju da ignorišu proces tugovanja, obično se upuštaju u rizična ponašanja kako bi ,,ubile“ bol, uz konzumiranje psihoaktivnih supstanci ili teraju sebe da misle kako se ništa nije dogodilo. Potiskivanje neprijatnih emocija može nakon nekog vremena usloviti i stvaranje psihosomatskih oboljenja (više o tome možete pročitati ovde). Iako je priznavanje bola, tuge i sopstvene slabosti jako teško, to nije nešto što se ne može preživeti i ne može podneti.

Iako sebe smatrate hrabrim i ne pokazujete svoja osećanja, nemojte oklevati da zaplačete ako vam se plače ili potražite pomoć od bliskih osoba. Ponekad je samo prisustvo drugih osoba kojima verujete jako značajno da se izborite sa osećanjem patnje. I zapamtite, pokazivanje osećanja tuge i patnje i potreba da vam se neko „nađe“ u trenucima kada osećate bol nije odlika slabića već normalna reakcija svakog ljudskog bića.

Dešava se da u periodu tugovanja imate dane kada ste potpuno zaboravili na svoju tugu a posle nekog vremena vam se osećanja bola vrati kao bumerang iako ste mislili da je najgore prošlo. I ovo spada u normalan proces tugovanja, vremenom će doći bolji dani iako i nakon mnogo godina možete opet osetiti bol posebno ako vas nešto iz spoljašnje sredine podseti na dragu osobu. Neka sećanja i osećanja vezana za bliske osobe ne blede ni nakon njihove smrti, sasvim je u redu sećati se pozitivnih stvari o osobi koja nije više sa vama. Bitno je da ne poričete gubitak bliske osobe i da ne tražite istu takvu u drugome jer je to samo korak nazad u procesu prevladavanja patnje.

Mr Sanja Marjanović

[JESSY]

jos malo o temi...  https://www.pouke.org/forum/topic/33494-%D0%BE-%D1%82%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D1%83%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%B0/