Слобода у хришћанству

[Јелина]

i primijenimo sve što pričamo samo na sebi,

с обзиром да си ово ставио на крај, после вишесатног (двоцифреног ) размишљања, схватила сам да ти у ствари и не причаш све време о себи, већ да дајеш неко опште мишљење. Тек тако успевам да схватим шта значи када кажеш да избор не постоји и да се свео на обавезу. Ја нешто увек идем од субјективног, па мислим да тако и други...

 

Али дефинитивно ме је нешто закачило за тему, (иако мислим да је погрешно очекивати дела пренаглашене слободе), а то је управо бојазан да се та формулација Љубави стварно не сведе само на флоскулу. С те стране, цела ова прича као опомена је више него добродошла.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Нека, опуштено, причамо само.

Шта знам, то је моје мишљење и неко мало животно искуство. Али, ево најкраће:

слобода без Бога је најрадикалније изражена кад одбијемо да будемо учесници у Божијем животу и да Он буде у нашем.

Дакле, ето слободе - праве Адамовске. Такође, има и мањих "нивоа", али да не замарам сада.

А љубав је такође једна стварност која може бити стварна, истинска, па чак и вечна (у смислу да се не прекине читав живот) између двоје људи, без икаквог учешћа БОга и божанског.

Али, шта је сад ту цака? Ја мислим да се ради о "квалитету": једно је бити слободан и волети без БОга, а друго да слобода и љубав буду стварност која укључује и Њега. Па ипак, свако ко је успео да загризе од слободе и љубави, било божанске или небожанске, има моје велико поштовање.

Dobro si iskoristio rec za kvalitet zivota slazem se i ja to koristim medjutim taj kvalitet je ipak pitanje zivota i smrti.Ostace oni bez bozje ljubavi do kraja zivota i volece se medjutim nije to dovoljno da bi se covek nazvao Ziv. Mi zivot smatramo pod vecnim zivotom a ne ovozemaljskim pa bi bio pazljiv kad spomenem rec ljubav.

Adam i Eva su tipicni primer nisu se rastajali posle pada ali ipak su bili mrtvi. Ljubav bez Boga kako li onda postoji?

Meni je tuzno kad se ljudi samoobmanjuju da ih se u svetu dotice Bozja ljubav koju i ti primetis ali je oni tako ne zovu.

[Лазар Нешић]

volece se medjutim nije to dovoljno da bi se covek nazvao Ziv

Слажем се, лепо речено.

[Oglo]

Тек тако успевам да схватим шта значи када кажеш да избор не постоји и да се свео на обавезу.

 

 

Hmda, ista stvar i kod mene,

tek kada sam pročitao tvoj posljednji pasus, shvatio sam šta si ovim mislila da kažeš.

Ja jesam govorio uopšteno, sa tim da sam izostavio da u pozadini svega toga stoji ljubav. Kako?

Pa jednostavno je, ljubav, htjeli mi to ili ne, naša prava priroda. I kažem, uvijek imam osjećaj kao da idemo kontra svih rezona, u suprotnom pravcu.

Mi idemo tamo negdje, novi dan, budući život, neka neodređena budućnost, a u stvari treba da se vraćamo ka sebi. Tu ljubav ne možemo poništiti, možemo je zamaskirati, prekriti raznim privezanostima, ali je ne možemo uništiti. Ta ljubav i jeste naša sloboda. Sloboda ne postoji odvojeno, kao ni istina. Ili si u njoj ili nijesi.

Da se sada razumijemo, ne govorim o ljubavi kao sentimentu, nego o životu samom.

[Јелина]

uvijek imam osjećaj kao da idemo kontra svih rezona, u suprotnom pravcu. Mi idemo tamo negdje, novi dan, budući život, neka neodređena budućnost,

ово ми је стварно сасвим страно, никада овако нисам размишљала.

 

Da se sada razumijemo, ne govorim o ljubavi kao sentimentu, nego o životu samom.

па нисмо овде да  вређамо једни друге

[Oglo]

ово ми је стварно сасвим страно, никада овако нисам размишљала.

 

 

па нисмо овде да  вређамо једни друге

 

Razgovaramo samo, nijesam pri tome mislio na tebe lično

[Драган άσημος :)]

...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mozda posledica slobode je i odgovornost i ljubav tj.sigurnost.

Samo u slobodi sa takvim posledicama mozemo da se obznanjujemo objavimo svetu kao licnosti nalik Licnosti Bozje Koji nas je Stvorio po svom Liku.

[Guest]

ОДГОВОРНА СЛОБОДА У ПУНОЋИ ЉУБАВИ

• 
• 

        

 

Многи говоре о несагледивим тешкоћама нашег времена, превиђајући да овим беспућем избегавања одговорности не можемо стићи нигде. То је ход уназад, не само стајање у месту, него безнадежно идење низбрдицом до бесмисла. Ту постоји још један пропуст у промишљању, у низу промашаја, а то је неуважавање „малих" и „небитних" ствари.

 

 

Живот се посматра само из перспективе јавног и објављеног догађаја, види се само нешто што је за многе „велико". Тако се, под притиском обелодањених догађаја, потискују многи лични и важни догађаји, и што је најгоре, то неминовно доводи до повлачења неких из стваралачке динамике. Ствара се неко чудно стање незаинтересованости и неуважавања према људима и догађајима, па се све оно што нема обележје јавног догађања своди на неважно и непотребно. Важно је само оно што ће бити вест коју ће многи чути, док је оно што знам само ја и још понеко - небитно, и треба да се што пре заборави. Овом погрешном проценом најпре сами себе омаловажавамо, иступамо у нестваралаштво и прихватамо улогу посматрача туђих радњи.

 

        

 

Сами себе проглашавамо за небитне, и на тај начин беживотне, не увиђајући сву опасност таквог чињења, тачније нечињења. Постајемо опасно неделатни, неслободни, незаинтересовани и оптерећени превеликим страхом од живота. Губимо осећај животне одговорности и одричемо се своје богодароване слободе, постајемо робови живљења и преживљавања. Тада се олако предајемо различитим празнинама, при том носећи многе сувишности. Све је у некаквом чудесном апсурду неостварености и недоречености, скоро сви желимо улогу „публике", мало је правих „извођача". Тако се губи стваралачка и одговорна слобода и све постаје бесмислено повлачење у беживот и преживљавање кроз посматрање туђих поступака, а без имало жеље да и сами нешто покренемо или померимо на боље.

Све што радимо тиче се и других, а не само нас

        

 

Није добро стање повлачења у себе и свој интерес, јер се на тај начин негује себична и саможива личност, што се додатно усложњава мишљењем појединаца да је њихов живот њихова брига, па тако и оно што они чине „себи чине". Најгоре од свега је то што је за неке то права мера слободне личности, што је немогуће без стварне стваралачке одговорности. Посебно је све још теже онда кад умислимо да су неки наши поступци небитни и мало важни, тако да себи дајемо сувише простора не остављајући много места за другога. То у даљем току производи различите појаве где се узроци и последице преплићу у испразној површности и брзоплетој једностраности. Тада није битан повод, да ли је леп или мање леп, последице су подједнако погубне. Свако је затворен у себе, било да седи у мноштву других, такође затворених у себе, на некој гозби, или због нечега или некога пати у беживотној тишини. Самоћа и отуђеност нагризају лепоту и одузимају мир, што многе доводи до потребе да пићем „ублаже" бол и „обележе тријумф". Тада свако види само себе и све своје смешта у само тај тренутак, али ту не стаје све, него тек почиње трагизам. Почиње угрожавање другога, свеједно да ли вербално речима у лошој комуникацији где се само тражи разлог за свађу, или вожњом аутомобила у таквом стању. У оба случаја се превиђа тај други поред мене, види се само сопствена потреба за причом, проводом, уживањем. Ко се нађе на том беспућу као препрека која „угрожава" мене и моје намере, сам ризикује, јер ја бринем само о својим потребама.

 

 

         Отуда све оне црне хронике о насиљу, убиствима и саобраћајним удесима, где видимо како човек мало цени себе играјући се сопственим животом. Сва та „ненамерна" убиства опомињу да је крајње време за дубље и трезвеније промишљање о животу. Сви се ми гнушамо убиства и убица, али ретко кад промишљамо своје поступке којима угрожавамо једни друге. Није убиствени чин само уперен пиштољ у другога, или било који вид или начин нишана и повлачење обарача. Много других начина разоткрива то лоше стање свакога од нас, а изузетно је опасно непрепознато стање немара према другоме. Често чујемо како је „седање за волан стављање главе у торбу", али треба рећи не само своје главе, свог живота, него и живота многих других. То не сме да нас уплаши, треба да нас покрене напред у добро стваралачко промишљање и трезвено поступање. Не треба да постоји ни један једини разлог или повод који би нас толико ниспутио да превидимо постојање и потребе другога. Тек онда кад схватимо да је слобода другога креативни фактор наше слободе, моћи ћемо да осмислимо све своје поступке стваралачком одговорношћу. Такође, нећемо умишљати да је било шта што чинимо неважно и да се тиче само нашег стања или жеље, него ћемо видети да се непрестано суочавамо једни са другима. Свака мисао, реч и дело добијају свој пуни садржај у заједничењу многих. Тако, кад ја уживам у нечему, или ми је тешко због нечега, увек треба да имам на уму и другога, а не само себе. На тај начин све добија своју праву димензију и динамику, јер смо стварно стваралачки отворени једни за друге и саостварени једни са другима.

 

 

 

            Преузето из часописа: ''ПРАВОСЛАВЉЕ'' бр. 1019

 

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Манастир Клисина

[Guest]

Изазов савремене науке предањском тумачењу приповести о прародитељском греху

Људска слобода и порекло смрти

 

 

Аутор: Бојан Бошковић, Број 1105, Рубрика Богословље У сусрету са гностичким дуализмом, оци Цркве су развили посебан одговор на питање порекла зла у свету. Као основа за то им је послужило тумачење приче о Адаму и Еви из Књиге Постања. Посебно значајно за њих је било објашњење порекла смрти створених бића. Објаснити да је један Бог, који је Творац света, истовремено и Отац Спаситеља Исуса Христа, био је главни задатак за оце и учитеље Цркве при сусрету са маркионитским и гностичким учењима.

Раздвајање искупљења и стварања, па чак и њихово супротстављање, је разним гностичким групама, а пре свега, Маркионовој квази-цркви, обезбедило солидну основу да консеквентно објасне порекло смрти и зла и искупљење остварено у Христу. Веровање да је један Бог Творац света и онај који се открио у Старом Завету, а сасвим други Отац Исуса Христа који се открио у Новом Завету, је јасно раздвајало њихове улоге. Први је творац материјалног и пропадљивог света, па стога и узрочник смрти, а други је онај који избавља из материје. Као одговор на таква учења оци су развили такво тумачење приче о прародитељском греху (Пост.), у коме је наглашена улога слободе првих људи у пореклу смрти створених бића. Тиме се постигло да се на солидном библијском темељу изгради објашњење како је могуће да постоји један Бог и да је Он Творац света који се појављује у Старом Завету, и истовремено и Отац из Новог Завета, за кога је речено: „Бог је љубав“(1 Јов.), а да постоји смрт створених бића.

Тумачења улоге првих људи у продирању смрти у створени свет варирају од учења Иринеја Лионског, преко Григорија Ниског до Августиновог. Сва она садрже многе разлике и различито су утицала како на теологију, тако и на живот хришћана кроз векове. Ипак, наглашавање улоге људске слободе у пореклу смрти, као и схватање зла као негације – одсуства бића је њихов заједнички основ.

Данас су ова учења много мање убедљива него у време када су настала. Разлог томе је што су она у складу са начином размишљања и погледом на свет који је одговарао познијој платонистичкој философији. Ова философија била је доминантна у време када су Оци формулисали своје ставове, у средини у којој су они живели. Овакав начин размишљања не делује довољно убедљиво савременом човеку, чији поглед на свет је формиран под утицајем савремене науке.

Поред тога што доводи у питање историчност постојања првих људи, савремена наука, нпр. теорија еволуције, радикално доводи у питање могућност повезивања порекла смрти и људске слободе. Како је могуће веровати да је човек узрочник смрти, ако се прихвати уверење да појављивању човека као врсте претходи мноштво врста као и њихових прелазних облика чије умирање не само да није узроковано грехом људи, него је чак и нужно да би се људска врста појавила.

Уколико је човек настао услед таквог процеса, он не би био изузет из његових биолошких претпоставки – бар оних најосновнијих. Једна од њих је, свакако, и умирање појединачних организама, које омогућује усавршавање врста. Као неко ко је део тог процеса, конкретни човек би нужно био већ од свог настанка смртан, односно старио би, што значи и умирао. Без обзира на то што је за било какав говор о постанку човека нужно подразумевати посебну делатност Духа Божијег (Пост), којом је Бог учинио човека различитим од осталих живих бића – уколико покушавамо да библијско учење о стварању на било који начин помиримо са еволуцијом, поменута тешкоћа остаје. Једино што би могло да учини човека од почетка изузетим од умирања је његово стварање у потпуности независно од процеса еволуције живих врста.

Да ли је онда уопште могуће веровати да прича о прародитељском греху и учења заснована на њој имају икаквог смисла, ако се прихвати теорија еволуције? Многи су пожурили да на ово питање дају негативан одговор и одбацили или веру у смисао библијских казивања, или било какав говор о еволуцији врста. Тако да, уколико данас желимо да останемо верни хришћанском учењу, које је обележило читаву теологију од времена ране Цркве до данас, као да немамо други избор него да игноришемо проблем или да прибегнемо креационистичким (квази)научним теоријама. Ове теорије су јасно сведочанство колико је било какво схватање које није бар у некој вези са научним језиком и начином мишљења на ову тему данас немогуће. Оне су заправо, нека врста покушаја да се буквално тумачење Постања изрази језиком блиским савременој науци и да се такво тумачење заснује на аргументима који би били убедљиви за савремену науку.

Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим.

Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти?

Без обзира на то да ли је или није узрочник смрти, човек и његова слобода су и те како повезани са превазилажењем смрти. Кроз цео Стари Завет припрема се рођење Сина Божијег у телу, који ће спасити људе и свет од смрти. Први Христов долазак зависи од слободног пристанка старозаветних праведника на Божији план спасења. Ово свој врхунац има у личности Пресвете Богородице и њеној сагласности да роди Христа. Основни став на ком се темељи хришћанско учење о спасењу је: да се Христос није родио, умро и васкрсао, смрт би заувек владала светом и човечанством. Управо зато се Христос и назива победитељем смрти. Након Његове смрти и васкрсења, смрт више није коначна судбина човека и света. Својом победом над смрћу Христос је омогућио створеним бићима учествовање у вечном животу. Његово васкрсење је почетак и основ Општег васкрсења, које ће се десити након Његовог Другог доласка, када ће „Бог бити све у свему“(1 Кор.).

Међутим, Христова коначна победа и Његов Други долазак повезани су са постојањем Цркве. Црква, као заједница Светог Духа, подразумева слободну сагласност оних који верују у Христа. Од апостолâ до данашњих хришћана, сви чланови Цркве учествују у историји спасења без које не би било ни Другог доласка. Потребно је догађај који се догодио у Христу пренети до свих крајева васељене и продужити кроз историју, односно дати му временску и просторну универзалност. Све то је немогуће како без делатности Светог Духа – Утешитеља, тако и без људи, који покретани њиме слободно то чине. Као што је слобода старозаветних праведника, пророка и свих чланова старозаветне заједнице изабраног народа имала улогу у омогућавању првог Христовог доласка, тако и слобода свих чланова новозаветне заједнице – Цркве, има улогу у омогућавању другог Христовог доласка.

На овај начин можемо да сагледамо колико је веза између људске слободе и превазилажења смрти дубока. Међутим, ту се не ради само о слободи првобитног људског пара, већ о слободи свих који сарађују са Богом у извршењу Његовог плана да превазиђе пропадљивост творевине кроз оваплоћење Сина Божијег „кроз кога, у коме и за кога је све“.

Ако овако сагледамо библијску причу, нећемо изневерити њену основну поруку. Начин на који се она обраћа читаоцу је много другачији од овог њеног тумачења. Он је много сликовитији, убедљивији, чак и за данашње читаоце. Поред тога, морамо имати у виду да је она испричана веома давно, много пре свих догађаја историје спасења који су нам показали могућност оваквог тумачења, а такође и пре неоплатонизма и савремене науке. Да није испричана тако како је испричана, сигурно ником не би била нити блиска нити разумљива. Овако, она је одговорила на питања на која је требало да одговори, и уз одговарајућа тумачења, то увек и чини.

 

 

 

Извор: Православље

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/1346440934/%D1%99%D1%83%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-r1467

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Ali teorija evolucije je u direktnoj kontradiktornosti sa Svetim Pismom..ona govori o stvaranju coveka kroz smrt...smrt je motor evolucije....da bismo mi nastali kao vrsta morali su da umiru generacije i generacije drugih bica....

Pa ne drze se dzaba TE ateisti ko pijani plota....upravo u toj teoriji se krije svo bezboznistvo i covek je produkt slucajnosti...obicna zivotinja a ne kao onaj koji je po liku i podbiju Bozijem...

[Aquilius Cratus]

Ali teorija evolucije je u direktnoj kontradiktornosti sa Svetim Pismom..ona govori o stvaranju coveka kroz smrt...smrt je motor evolucije....da bismo mi nastali kao vrsta morali su da umiru generacije i generacije drugih bica....

Pa ne drze se dzaba TE ateisti ko pijani plota....upravo u toj teoriji se krije svo bezboznistvo i covek je produkt slucajnosti...obicna zivotinja a ne kao onaj koji je po liku i podbiju Bozijem...

 

 A znaci zato govori sveti Atanasije Veliki da je covek stvoren u smrti i smrtnim zato sto je to bezbeosnistvo?! Zanimljivo, zanimljivo.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

 A znaci zato govori sveti Atanasije Veliki da je covek stvoren u smrti i smrtnim zato sto je to bezbeosnistvo?! Zanimljivo, zanimljivo.

 

Ti oces nama da kazes da je Bog stvorio smrt?

[Aquilius Cratus]

Ti oces nama da kazes da je Bog stvorio smrt?

 

To govori sv Atanasije Veliki. Ja samo citam i razmisljam, zakljucujem.