Чему нас је научила украјинска криза?

[Дејан-Марковић]

Никола Танасић    среда, 26. март 2014.

Политичка криза у Украјини, која је из првобитног (прошлогодишњег) тријумфа руске спољне политике склизнула у још једно (спонзорисано западом и идеолошки сумњиво) „политичко пролеће“, а затим ескалирала до ивице грађанског рата и сецесије руског Крима, представља најважнију спољнополитичку тему ове године, о којој се нашироко расправља на свим меридијанима, укључујући и геополитици вазда склону Србију. Штавише, у нашој земљи су се догађаји на Криму и у југоисточној Украјини пратили са неупоредиво више жара и интересовања, него сасвим аналогна збивања на Космету током последње године. Дакако у овом тренутку није јасно са чиме ће се криза завршити, и све опције остају отворене – од спољнополитичког пораза Русије до озбиљног шамара западној политичкој херемонији, од неповратног губитка Украјине као сфере руског непосредног политичког утицаја, преко могућег грађанског рата и поделе земље, до њене реинтеграције у спољнополитичку орбиту Русије, најзад, од нове спољнополитичке поделе карата међу супердржавама до неконтролисаног таласа сецесија и дестабилизација свих трусних подручја у Европи и свету. Све су ово сценарији који би се могли остварити у нашој непосредној будућности, и у које за сада никако не можемо бити сигурни. Међутим, одређене тековине украјинске кризе већ су сада јасне и недвосмислене, и овде ћемо их покушати укратко рекапитулирати, остављајући дубље разматрање сваке од њих за неку другу прилику.

1. Европска унија не преже ни од чега

Сећате се колико смо пута са резигнацијом критиковали домаће еврофанатичне политичаре и медије који су нас, сваки пут када је на изборима у Србији постојала и најмања шанса победе патриотских, проруских и/или еврофобних снага, упозоравали да „последице одустајања Србије од европског пута могу бити ужасне“? Говорило се тада о колапсу привреде, банкроту државе, експлозији национализма и насиља, „повратку у деведесете“ и, шапатом и имплицитно, о „новом бомбардовању“. Навикли да у лицу Европске уније углавном видимо само богате и неинтелигентне бирократе, најчешће у лицу апаратчика и евроулизица из бивших југословенских република, кукавица из домаћих либералних и аутошовинистичких НВО и микропартија, чије узде чврсто у својим рукама држи Вашингтон, одбацивали смо те отворене и имплицитне претње као манипулацију грађанима и антидемократско и тоталитарно застрашивање које се једноставно не темељи на стварности, јер Европа „нема средства, нити политичку вољу да на Балкану понавља америчку ратнохушкачку и дезинтегративну политику из деведесетих“. Најбољи пример тога били су незванични протекторати ЕУ – БиХ и КиМ – где су се европске политичке институције показале потпуно немоћним да наметну своју политичку агенду у било ком облику, а по правилу су веома брзо губиле сваки ауторитет нагризен пословичним балканским непотизмом и корупцијом.

Међутим, нисмо били у праву. Европа без подршке САД свакако није у стању да озбиљно утиче на политичка кретања у земљама иоле озбиљнијим од БиХ и Црне Горе, али је показала политичку вољу и спремност да подршку Вашингтона искористи за постизање својих (кратковидих и непромишљених) политичких циљева, при томе не бирајући средства њиховог остваривања. Ескалација политичке побуне европских експонената у Украјини, земљи чија је већина становништва политички пасивна и без много илузија о „европском путу“, од шареног опозиционог карневала типа „Окупирајмо Волстрит“ то ванредног стања у коме батинаши украјинских фашистичких група пред камерама пребијају и понижавају полицајце, а њихови снајперисти сеју смрт по Кијеву, показује нам да је Европа не преже ни од чега да би у својим интересним зонама очувала своју евроинтегративну фантазму нетакнутом. Наравно, док западни политичари могу да се праве невешти у својим сопственим земљама, слежући раменима и инсистирајући на „спонтаном изливу народног гнева“, сваки грађанин Србије који није острашћени евроталибан у стању је да у начину деловања украјинске „опозиције“ препозна исте оне схеме и матрице које су довеле до разарања СФР и СР Југославије, а које су Србију од респектабилне балканске политичке, војне и економске силе довеле до статуса полуколоније и просјачког штапа.

Чак ни отворено прозападни домаћи медији не покушавају да убеде грађане Србије да оружани државни преврат у Украјини није режирао и продуцирао Запад, тим пре што западни политичари, како из традиционално традиционално склоних антируској хистерији Пољске и балтичких република, тако и из Британије, Француске, Немачке и самих структура ЕУ, нису крили своје присуство на кијевском Мајдану, нити политичку (и финансијску) подршку украјинској „опозицији“. Оно што је, међутим, истински ужасавајуће јесте хладна и прорачуната спремност ових европских земаља да Украјину препусте пламену грађанског рата и физичком уништењу, пре него да допусте овој страдалној земљи да се врати природном, политички и економски оправданом савезништву са својом историјском матицом Русијом. Ово представља озбиљно упозорење за, рецимо, Милорада Додика, који је не једном својим деловањем указао на то да „Европа прети поломљеним штапом и мами гњилом шаргарепом“. Шаргарепа јесте гњила, али штап, очигледно, и даље има замах – а штета коју би помоћу њега бахате и бешћутне европске бирократе могле да направе на још увек ровитом Балкану, потенцијално је огромна.

2. Европа је родно место (и тајна) фашизма и нацизма

Оно што нарочито привлачи пажњу јесте спремност европских чиновника да пређу преко свих званично прокламованих принципа и вредности „уједињене Европе“, од којих су најистакнутији њихов (номинални) антифашизам и антинационализам, те инсистирање на мултикултуралности, толеранцији и демократији, ако то на било који начин помаже остварење њихових (краткорочних) политичких циљева. Наравно, оптуживање широке масе Украјинаца, која се из политичког опортунизма повинује проевропској идеологији, да су „фашисти“ и „нацисти“ представља пропагандно претеривање руских медија, али ударна песница политичких промена у Украјини, односно оне снаге које су показале спремност да пребијају полицајце и новинаре, отимају оружје из полицијских и војних складишта и организују паравојне формације које ће Украјину „утерати у (европски) ред“ листом припадају отворено фашистичким организацијама (попут највише медијски експонираног „Десног сектора“ Дмитрија Јароша). Без фанатичне опредељености ове групације да Украјину отргне од Русије по сваку цену, „Евромајдан“ би, уз сву подршку ЕУ, замро и расуо се попут сличних европских покушаја да се свргну власти у Белорусији и Русији. При томе, методии идеологија који одликују ове групе не могу се описати никако другачије него као непатворени фашизам и нацизам, односно као српском сензибилитету и словенском контексту ближеусташтво.

Овде не треба затварати очи пред очигледним историјским паралелизмом. Оригинални, немачки нацизам поникао је у Немачкој уз благослов капиталистичких и империјалистичких елита „демократске Европе“ управо као средство разрачунавања са „источном претњом“ (вечито изједначаваном са Русијом и њеним савезницима). Повампирење овог изворног нацизма имали смо прилике да гледамо у Хрватској деведесетих година, када су неоусташке организације и паравојска по ко зна који пут „штитили Европу од „реметилачког, источњачког и неевропског српског фактора“, баш као што се на повампирење историјског ревизионизма и фашистичке идеологије у балтичким републикама, Украјини или Румунији гледало благонаклоно, докле год је то стварало проблеме за Русију.

Све ово важи у још већој мери када је у питању у Европи једнако презрени појам „национализма“ – сви антируски (или антиправославни) национализми у источној Европи се толеришу и подстичу, док се стигматизују и демонизују (и „фашизују“) национализми који иступају против Европске уније као штетне, деструктивне и надасве антиевропске организације. То је више него очигледно у Србији, у којој су безмало сви медији у земљи посвећени борби против фантомског „српског национализма и шовинизма“, док су историјски експоненти тог и таквог шовинизма из деведесетих година аболирани од сваке одговорности из простог разлога што су усвојили проевропску (и антируску) идеолошку матрицу. Наравно, не треба заборавити да је овакав однос према нацизму дубоко погрешан и кратковид, јер не постоје никакве гаранције да дух насиља, идеолошке искључивости, недемократије и тупавог шовинизма (често маскираног као аутошовинизам) неће експлодирати Европи у лице на исти начин на који је то учинио четрдесетих година прошлог века.

3. Јануковичев режим није био проруски

Пре него што сте било шта каже о руској политици у Украјини, потребно је јасно нагласити нешто што је добрим познаваоцима прилика у Украјини и Русији све време било јасно, а што се помало заборавило и замаглило под притиском бинарне поделе на „наше и њихове“ која је уследила након ескалације сукоба око „Евромајдана“. Виктор Јанукович, наиме, није био експонент руске политике у Украјини. Њега јесте довело на власт рускојезично становништво југоистока земље захваљујући његовој проруској реторици, али даље од реторике његов режим није досегао све до фамозног одбијања да се потпише уговор о асоцијацији са ЕУ. До тог тренутка, једини проруски кораци Јануковичевог режима били су давање руском језику статуса „регионалног језика“ у 2012. години и одузимање украјинском фашисти Стјепану Бандери статуса Хероја Украјине (што су, додуше, од Украјине захтевали и Пољска и Израел). Мимо тога, односи Русије и Украјине били су напрегнути, а на економском и енергетском плану може се чак говорити о отвореном саботирању руске политике, уз отворено одбијање бројних руских позива да се Украјина укључи у Царински савез и Евроазијску унију. При томе су украјинске власти отворено кокетирале са ЕУ, инсистирајући на „евроинтеграцијама“ све до тренутка када је постало јасно да од уласка Украјине у ЕУ и милијарди евра, неопходних за одржавање економије и социјалног стандарда у земљи нема ништа.

Управо то је главни разлог што је Русија добрим делом била незаинтересована за политичку судбину Виктора Јануковича, и што га је потпуно скрајнула са политичке сцене након што је напустио своју земљу (не заборавимо да се након тога појавио у јавности само два пута, искључиво да би ојачао руску тезу да су нове власти Украјине нелегитимне). Руске власти активно су се укључиле у украјинску кризу тек након што су наоружани узурпатори власти у Кијеву почели отворено да шиканирају руско становништво земље и увели репресалије нацистичког типа против руског језика и грађана, институција и медија који га користе. И иако је Русија наставила да инсистира на Јануковичу као „легалном председнику Украјине“, на терену се окренула према сасвим другим представницима своје политике, користећи Јануковича само да би ојачала своје дипломатске аргументе.

4. Русија није слаба као што је некад била

Муњевита реакција државних институција Русије на ескалацију насиља у Украјини и брзинско признавање легитимности локалних власти на Криму и примање Крима и Севастопоља у састав Руске Федерације, баш као руска убедљива дипломатска офанзива која је у 2013. год. спречила оружану агресију НАТО на Сирију, емпиријски су потврдили оно о чему се већ годинама говори – Русија је ојачала и у стању је да свим расположивим средствима штити своје државне и политичке интересе на међународном плану. При томе нарочито снажан утисак носи управо изванредна координираност руских институција и брзина којом делују на међународној сцени, често физички предухитрујући своје троме и дезорганизоване политичке противнике са Запада. Први поглед на то могли смо да видимо током брилијантно координисане војне акције и медијске кампање током Петодневног рата у Грузији 2008. год., која је фактички спасла Јужну Осетију од својеврсне грузијске „Олује“, баш као што је сама претња руске војне интервенције у југоисточној Украјини била довољна да разуздани украјински наци(онали)сти „спусте лопту“ и смање притисак на локално руско становништво.

Међутим, способност да се војно савлада мајушна Грузија, или етнички подељена и корумпирана Украјина сама по себи не значи ништа – праве размере руске моћи виде се у лакоћи и ноншалантности са којом се Русија суочава са стандардним западним претњама „санкцијама и економском (само)изолацијом“. Штавише, Запад се показао у потпуности неспособним да Русији припрети било каквим озбиљнијим последицама њихове политике у Украјини. Свака најављена мера санкција против Русије истог трена је изазивала салву негодовања и протеста западних компанија које од сарадње са Русијом живе (и тако одржавају климаву западну привреду), као и све већег броја критичких интелектуалаца и опозиционара. То је на крају довело до тога да се „санкције против Русије“ сведу на „санкције против групе појединаца“ и симболичке чинове који немају никакву реалну тежину. Током претходног периода, Русија се до те мере економски и финансијски повезала са Западом, да се сваки ударац који западни политичари упуте њој дословно као бумеранг враћа њима самима.

Постоје још два важна и међусобно сродна елемента руске моћи које треба имати на уму, а то сумедијска и јавна подршка политици Кремља. Што се првог тиче, Русија је направила огроман искорак на медијском плану са лансирањем високобуџетне информационе телевизије RT, која просечном западњаку сервира руско виђење ствари упаковано у уобичајене западне обланде, без икаквих формалних разлика са аналогним западним ТВ станицама. Далеко од тога да се домети руских медија могу поредити са глобалним монополом Англосаксонаца, али њихова позиција на светској сцени по овом питању једнако је неупоредива са стањем ствари пре десет година. Када се на то дода чињеница да су руски званичници постали изузетно верзирани у натезању пословичних западних дуплих аршина на своју корист, као и чињеница да су западни политичари очигледно фрустрирани сопственом немогућношћу да створе атмосферу идеолошког монолога када је Украјина у питању, јасно је да је Русија направила озбиљне кораке напред на медијском плану.

Оно што је, међутим, кудикамо важније јесте мобилизација јавног мњења у Русији, које је једнодушно подржало политику власти на Криму и у југоисточној Украјини. Непосредна егзистенцијална претња по своје сународнике довела је до отрежњења великог броја руских незадовољника и критичара државне политике, који су, задржавши своје резерве према политици Кремља, одустали од даљих покушаја да се држава дестабилизује улазећи у сумњиве политичке авантуре уз подршку Запада. Утолико је условна „победа“ „Евромајдана“ у Кијеву довела до врло реалног пораза „Блатног трга“ и руских прозападних снага, од којих су многи, попут Ходорковског и извикане екипе из „Pussy Riot“ напустили положаје у Русији и почели наступање по западним и украјинским салонима, „у кругу пријатеља и истомишљеника“.

5. Русија (још) није довољно снажна да сама диктира ток историјских догађаја

Колико год Русија данас била сасвим друга земља у поређењу са крајем прошлог века, то и даље не значи да је она у стању да контролише геополитичку ситуацију у свету, и то чак у свом властитом дворишту. Ово је важно запажање, које проруским снагама у Србији често промиче. Без обзира на националну еуфорију која је пратила подизање бојне готовости руске армије и припајање Крима Русији, ниједан од тих потеза није био део припремљене руске стратегије за Украјину, већ су то по правилу били изнуђени, тактички потези. На пример, без обзира на дугогодишње настојање кримских Руса да се врате натраг у матицу, руски државни званичници ту могућност нису ни помињали све до ове године, баш као што је правна основа за тај корак у руском парламенту припремљена грозничаво и на брзину. Штавише, отворени конфликт са Украјином и присвајање једног дела њене територије потпуно су супротни руској званичној политици, која већ годинама настоји да целу Украјину извуче из орбите ЕУ и увуче је у сопствене интегративне процесе (Царински савез, ОДКБ, ЕАС и др.).

Јануковичев децембарски заокрет изгледао је као да води овом циљу, али је веома дискутабилно колико ће он бити остварљив након руске анексије Крима. Штавише, треба имати на уму да је руско становништво у Украјини најмање угрожено било управо на Криму, где представља апсолутну већину, док се огроман број Руса и даље налази под страшним притисцима, не само на номиналним „руским територијама“ око Дона и у приморју, већ и на тзв. „украјинској страни – у Чернигову, Житомиру или самом Кијеву. Да не помињемо да је главни главни руски адут у Украјини годинама био заједнички културни идентитет, и чињеница да се огроман проценат Украјинаца користио руским језиком као основним језиком комуникације и пословања. Ова предност могла би се неповратно изгубити у случају даље ескалације конфликта.

Дакле, Русија је спремна и способна да реагује на западне провокације и да штити своје интересе насупрот воље и жеље Запада, али још увек није у стању да наметне своју политику као доминанту историјских догађаја на терену. Утолико подизање војске у заштиту руског становништва на југоистоку и сама анексија Крима за Русију не представљају никакво остваривање дугорочних стратешких циљева, већ само „гашење пожара“ и „крпљење рупа“. Творци руске политике свакако су свесни ризика које ти кораци носе и потенцијалних разорних последица по руске интересе у Украјини, али једноставно нису у стању да историјским догађајима у Украјини наметну вектор који одговара њиховим интересима.

6. Запад (више) није у стању да диктира ток историјских догађаја

Срећом по Русију, оно што важи за њих, важи у још већој мери за Брисел и Вашингтон, чија је способност да обликују политичку стварност у свету и Европи радикално опала за последње две деценије. Када се упореди време агресије НАТО на Републику Српску и СР Југославију, када су западне земље самовољно стварале и уништавале државе у Европи, и без проблема руководиле политиком свих земаља „нове Европе“, ситуација се после америчког фијаска у Авганистану и Ираку, а поготово после таласа западно спонзорисаних, али потпуно хаотичних и неконтролисаних „пролећа“ у земљама Магреба и шире знатно изменила. То постаје нарочито очигледно уколико се упореди прецизна технологија малипулације „обојеним револуцијама“ из прве половине двехиљадитих са немуштим покушајима Запада да покаже свету да ситуације у Либији, Египту или Сирији држи „под контролом“.

Код „обојених револуција“ западне обавештајне службе и министарства иностраних послова координисали су и управљали свиме – од тока протеста, преко симбола и реторике протеста, до њиховог исхода и чланова нових, „револуционарних влада“. За разлику од ових исценираних и диригованих револуција, „пролећа“ су највећем броју случајева избијала спонтано, а Запад је у најбољем случају успевао да их усмери против режима које је сматрао „непријатељским“, али ни у ком случају није могао да утиче на њихов исход. И док су „обојене револуције“ пропадале након неколико година, након што се у тим земљама чврсто инсталирала европска бирократија и међународна корпоративна олигархија, жртве „пролећа“ завршавале су у року од неколико месеци у спирали хаоса и грађанског рата, наносећи истовремено огромну економску штету западним компанијама и политичку штету западним државним елитама.

Када је у питању ово слабљење западног утицаја, он се своди на три веома важна фактора. Пре свега, дуготрајна финансијска криза и успорен раст западне економије значајно су ограничили материјална средства које је Запад спреман да инвестира у политичке преврате и геополитички инжењеринг. Ако се упореди БиХ од пре десет година, којом су странци владали самовољом колонијалних управитеља или отоманских везира, са политичким расулом које у тој земљи влада данас, онда је свакако главни разлог тога новац – пре десет година у (Федерацију) БиХ сливале су се милијарде марака и евра које су политички опортунисти (најчешће припадници колонијалне елите, али и локалне „прогресивне снаге“) усмеравали у своје џепове, док је данас западна помоћ ограничена на спасавање земље од банкрота и физичког распада и мало шта више. Друга ствар је директна претња војном интервенцијом – не само да Русија и Кина данас располажу низом дипломатских и економских полуга да спрече војни ангажман НАТО у одређеним земљама (као што је то био случај у Сирији), већ и западно јавно мњење (пре свега у Америци) губи стрпљење са огромним новцем који се улаже у војне акције Пентагона и савезника, а које увек и без остатка чине ситуацију још гором. Косово је дуго времена важило као једина истински успешна војна интервенција НАТО, али са отцепљењем Абхазије, Јужне Осетије и Крима многима на Западу постаје све јасније да је и тај војни пројекат донео више штете него користи. Најзад, због већ поменуте финансијске кризе, која је без посла оставила милионе грађана самог Запада, као и због убрзаног пропадања (и уништавања) управо оних земаља Запада које су биле примери развоја и квалитета живота (попут Грчке, Ирске, Италије, Шпаније или Португала), идеологија „заокрета ка Западу“ изгубила је добар део свога шарма, харизме и привлачности.

7. Русија брине о својим савезницима

Након свега реченог, треба укратко размотрити неколико закључака који су нарочито важни за политички дискурс у нашој сопственој земљи. У Србији су одувек постојали антируски културни и идеолошки кругови, а од времена Информбироа антируска пропаганда у Србији и Југославији попримила је један нарочито прљав облик, ослањајући се најчешће на стандардне хладноратовске идеолошке слике о технолошки заосталим примитивцима, алкохоличарима и силеџијама. Међу српским аутошовинистима то је довело до нарочитог типа шизофрене мржње према Русији, којој се највише замери то што '99. године није Србију оружјем бранила од њених пријатеља и савезника са Запада. У Србији се то чак преточило у новокомпоновану „народну умотворину“ (ако се под „народом“ подразумевају коментатори на прозападним форумима, порталима и на Твитеру) која гласи „не дај Боже да те Руси бране“ (понекад проширена са „а Кинези хране“). Инсистирањем на том „руском дугу“ да „бране“ Србију која истовремено срља у загрљај ЕУ (и НАТО), и која Косово и Метохију на сребрној тацни изручује у руке косовским Албанцима, ове малобројне, али веома гласне структуре у српској јавности изазвале су познату реплику руског спољњег министра Сергеја Лаврова, који је поручио да Руси не могу и неће бити „већи Срби од Срба“, док је бивши амбасадор РФ у Београду Александар Конузин ушао у српске историјске анале када је усред Београда запитао „има ли овде Срба?“.

Међутим, у случају Јужне Осетије, Сирије, односно Крима и југоисточне Украјине, показало се, не само како то изгледа када те „Руси бране“, него какви би Срби требало да буду, ако очекују руску политичку (и евентуално војну) подршку. Пре свега, руска интервенција у Јужној Осетији била је муњевита и спречила је потпуно етничко чишћење ове кавкаске регије, истовремено трајно онемогућивши Грузију да нешто слично покуша у догледној будућности. Руски ангажман успео је да спречи америчку ваздушну агресију на Сирију у тренутку када је цела операција већ била спремна, и авиони, практично, „већ упалили моторе“. Истина, Русија није успела да спречи грађански рат у Сирији, будући да то представља унутрашњи проблем ове државе, али њене власти нису ни тражиле руски војни ангажман на својој територији.

Најзад, руска превентивна мобилизација војске (делимично) је спречила већ започете насилне репресалије паравојних снага украјинских националиста и фашиста над Русима у југоисточној Украјини у условима када је руску границу већ прешло више од пола милиона грађана Украјине, који су бежали од анархије, насиља и шиканирања од стране нових власти. Другим речима, руска заштита показала се врло ефикасном на том плану. А када се муњевита процедура пријема Крима у састав РФ, односно брза и једноставна процедура ступања у све руске спољнополитичке савезе (ОДКБ, Царински савез, ЕАС) упореди са дугим, мукоторпним, и социјално и економски исцрпљујућим евроатлантским интеграцијама, предност је прилично очигледно на руској страни.

Са друге стране, грађани Крима Русији никада нису окретали леђа, они су упорно и све време одбацивали евроунијатску мантру званичног Кијева, баш као што су у више наврата били спремни физички да спрече улазак НАТО снага у Украјину. Пре него што је Русија учинила икакав корак по питању Крима, локално становништво је само успоставило контролу над својим полуострвом, конституисало своја представничка тела и демонстрирало јасну политичку вољу да се присаједини Русији. Поређења ради, потпуно идентичне потезе прошле године повукли су Срби на северу КиМ, али је држава Србија њихове апеле игнорисала, њихове институције прогласила нелегалним, и чак својом жандармеријом помогла да се побуна против „легалних власти у Приштини“ угуши и сузбије. Кад би држава Србија показала јасно опредељење на сарадњу са Русијом и, попут народа Крима, дефинитивно и недвосмислено раскрстила са еврофанатизмом (о чему није било ни говора ни у једном једином тренутку од 5. октобра наовамо), онда би могла и да рачуна на озбиљну руску подршку. Демонстрирајући немар и вршећи репресију према својим сопственим грађанима на КиМ, Србија је само послала поруку Русији да се зарад ње није вредно излагати ризику, и кварити и тако климаве односе са Западом.

8. Косово јесте било преседан

Али опет, таква каква јесте, понижена, поражена и обсехрабрена Србија успела је да у овој ситуацији укаже помоћ Русији – не тако што је на Крим послала петорицу четника-добровољаца, него тако што је по ко зна који пут на светској сцени послужила као пример претрпљене неправде, противправног насиља и осионости светског империјализма. Колико год се српске власти трудиле да горући проблем Косова угурају под тепих „нормализације односа“ и „бриселског дијалога“, лично Владимир Путин извукао је још једном Косово пред рефлекторе и назвао га оним што јесте – парадржавним спомеником западном непоштовању принципа неповредивости територије земаља-чланица Уједињених нација. Трагикомично је што су они исти домаћи и страни медији који нас већ годинама убеђују да је „појео вук магарца“, односно да је „Косово готова ствар“ и да „се морамо суочити са реалношћу“ добили напад патриотизма када је руски председник упоредио Крим са Косовом, и почели тријумфалистички да натурају Србима на нос да их је „њихов“ Владимир Путин „издао“.

Међутим, Путин је у својим бројним обраћањима био кристално јасан – није Косово само по себи оно што Криму даје право на самоопредељење (јер то не може ни бити, будући да ни Русија, ни Украјина нису признале независност Косова), већ је начин на који су западне земље третирале акт једностраног проглашења Косова ефективно суспендовао све норме међународног права које забрањују једнострану сецесију неке територије од матичне државе. Не рачунајући оне друштвене структуре које и иначе о Косову и Русији мисле све најгоре, Срби не само да се нису осетили погођени руским позивањем на косовски преседан, већ су то доживели као својеврсну поетску правду.

Руски председник је, при томе, са нарочитим дипломатским мајсторством окренуо наглавачке кукавички маневар којим је Међународни суд правде у Хагу одбио да осуди једнострану сецесију Косова, фокусирајући се искључиво на појединачни „акт проглашења независности“, уместо на општу политичку праксу сецесије од матичне државе. Суд је на тај начин уздигао принцип „појединачног случаја“ изнад међународноправне норме, и оправдао сваки следећи покушај једностране сецесије било које територије од неке суверене државе. Да је суд имао храбрости да се изјасни за суверенитет, он би забранио сецесију и Косова и Крима, да се изјаснио за самоопредељење – он би обавезао Србију и Русију и друге земље да признају сецесије Косова и Крима. Усредсредивши се, међутим, на „појединачни чин проглашења независности“, суд је омогућио било којој земљи да призна било коју територију за самосталну државу, а да није у обавези да призна неку другу.

Другим речима, Међународни суд правде у Хагу је деликатно питање суверености међународно признатих држава и самоопредељења становништва неке територије из уређеног домена међународног права преместио у домен анархије и огољене физичке силе. Као што је до сада небројено пута било речи, Србе је само отцепљење Косова мање болело од манипулативне и лицемерне реторике, којом је Запад тај једнострани чин политичког насиља настојао да оправда. Сада, када је Русија Запад (по други пут за шест година) натерала да прогута своју сопствену политичку папазјанију, Срби то не могу да доживе другачије, него као задовољење правде и доказ да су по питању Косова све време били у праву.

9. „Међународно право“ више нема никакву тежину

Изневши овај аргумент на светску сцену, Русија је свесно и намерно увукла глобалну геополитику у крајње опасне воде. Америчка политика „јединственог случаја“ и „правног изузетка“ темељила се на, једно време оправданој, представи да Америка може на светској сцени да чини шта год хоће. И докле год су САД биле једине којима је дозвољена та врста самовоље и политичког хира, могуће је било говорити о јединственим случајевима и одсуству преседана. Када је, међутим, Русија почела да води исту политику, прво у Грузији, а затим у Украјини, „амерички изузетак“ одједном је постао „глобално правило“, на које с правом могу да се позивају сви. Један руски коментатор, иначе одличан познавалац прилика на Балкану, прокоментарисао је анексију Крима једноставном реченицом: „А сад ви признајте нову реалност на терену“. На овај начин, све западно лицемерје и снисходљивост према Србији враћена им је као шамар у лице – ако ћемо од ефемерне и променљиве „реалности на терену“ да правимо правила за регулисање међународних односа, онда ће „у праву“ да буде не онај на чијој су страни правда и закон, већ просто онај ко је у стању да обликује и модификује „реалност на терену“.

Ово је истовремено јасна порука Србији, која, ако хоће да на светској политичкој сцени стекне икакво поштовање, како савезника, тако и непријатеља (а грдно се вара онај ко искрено мисли да Србија нема своје непријатеље), мора да престане да „признаје реалност на терену“, и да почне да је ствара – управо онако како је то чинила у најузвишенијим тренуцима своје историје. А то се пре свега тиче управо питања Косова и Метохије. Наши суграђани и политичари никада не треба да забораве да није Србија чувала Косово да би поштовала норме међународног права, него се позивала на поштовање норми међународног права да би очувала Косово. Неке ствари и неке вредности су кудикамо веће, важније и узвишеније од лабавих међународних норми које велики и моћни изврћу како њима одговара од ситуације до ситуације. Ово никако не значи да је се државним и националним интересима може оправдати злочин и неправда, већ се државни и национални интереси не могу и не смеју жртвовати да би се хранила фантазма и илузија о уређеној и хармоничној међународној заједници (или „европској породици народа“). То је управо оно што је у случају Крима учинила Русија, и то је управо оно што последњих петнаест година одбија да учини Србија.

10. Везе Србије и Русије су компликоване, али нераскидиве

Све речено указује на крајње амбивалентан однос између Србије и Русије, које су истовремено изузетно далеко једна од друге као земље које воде дијаметрално супротне политике, али и органски и егзистенцијално упућене једна на другу. Видели смо да руска политика на Криму представља сушту супротност српске политике на КиМ, баш као што српски млитави и кукавички однос према питањима положаја Срба у Црној Гори и Хрватској, Републике Српске у БиХ, односно српског језика и писма у Хрватској представља гротескну слику у огледалу оштре и категоричне руске политике према Украјини, односно према балтичким републикама и Грузији. При томе нема смисла истицати да „Србија није Русија“, будући да ни Црна Гора, БиХ, нити Хрватска нису Украјина, Пољска, Летонија нити Естонија. А колико српска отуђена, антинационална и еврофанатична политичка елита одудара од трезвеног, озбиљног и национално самосвесног руског руководства данас, толико и апатични, обесхрабрени и безвољни српски грађани одударају од наелектрисане и преко ноћи освештене руске јавности, која овацијама прати исправљање историјске неправде старе пуних 60 година (наиме, Хрушчов је Крим „поклонио“ Украјини у априлу 1954. године). На тај начин Русија и њена политичка елита, иако далеко од идеалне, уз сву своју политичку немоћ и дуг низ геополитичких грешака и пропуста, за данашњу поражену и обезнађену Србију представљају светли узор за подражавање и образац по коме се решава управо она врста националних проблема са којима се суочавају савремена Србија и српски народ.

Али далеко од тога да је инспирисање на вођење озбиљне политике једносмеран процес. Србија, оваква каква је, такође игра нарочиту улогу у руској националној свести и државној политици. Не треба никада заборавити баналну чињеницу, на коју је, између осталог, указао и сам Владимир Путин у свом обраћању грађанима Русије, а то је да је бомбардовање Југославије и окупација Косова од стране НАТО за Русију била моменат националног отрежњења, и да њихова културна елита и добар део политичара никада није заборавио да је Србија '99. године „примила метак“ упућен, пре свега, према Русији. Поред пословично православног јединства и словенског братства, управо то је веза која Русију увек и упорно враћа Србији као свом најискренијем пријатељу и природном савезнику, колико год њена политичка елита била неискрена, а њено фанатично стремљење ка Европи неприродно.

У очима Русије, а поготово оног дела њене јавности који је политички самосвестан, разапета, рашчеречена и оскрнављена Србија данашњице представља споменик западном империјалном насиљу и вечиту опомену Русији шта је чека, уколико на тренутак попусти пажњу и спусти гард према својим „западним партнерима“. То је разлог због кога Русија, упркос за наше поимање врло крутој и несрдачној спољној политици заснованој на економској и енергетској експанзији, себи допушта одређене сентименталности када је Србија у питању, од којих је свакако највећа трговински споразум, којим је управо Србији дат јединствен положај међу свим државама Европе које нису чланице руских међународних савеза и политичких структура, а који је Србија, у својој проевропској острашћености, тек релативно недавно почела да примењује.

На тај начин Србија и Русија једна за другу представљају не само природне савезнике и земље дугим сплетом историјских околности упућене једна на другу, већ својврсну моралну и политичку обавезу и завет да ће се водити политика која ће бити одговорна, слободарска, национално самосвесна и крајње обазрива према даровима који носе „пријатељи са Запада“. Русија је Србији велики покровитељ и међународни гарант да ће заиста добити онолико поштовања и достојанства за колико је спремна сама да се заложи, српски народ је Русији најискренији савезник и пријатељ. Обе земље имају природни таленат за сагледавање политичких перспектива и разумевање националних проблема једна друге. Баш као што су грађани Русије доживели бомбардовање Југославије као напад на саме себе, тако се и српски народ са лакоћом идентификује са страдањем и шиканирањем коме је изложено руско становништво у Украјини. Украјинска криза показала нам је колико је Русија пажљиво пратила и колико добро разуме политичко насиље коме је Србија изложена од стране Запада, као и са којом лакоћом Срби, као народ историјски наклоњен и Русима и Украјинцима, разликују жртве од џелата, политичке манипулације „Евромајдана“ од аутентичне демократске воље грађана Крима, и у којој мери се радују сваком успеху Русије као свом личном и интимном успеху у условима у којима га у његовој сопственој земљи мало шта може озарити и обрадовати. Уколико пажљиво погледамо, украјинска криза упућује Русију на Србију, и Србију на Русију. На нама је само да то препознамо – и искористимо.

 

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/cemu-nas-je-naucila-ukrajinska-kriza.html

 

[Млађони]

Glup tekst ko noc.. 

 

Posebno ovaj deo: 2. Европа је родно место (и тајна) фашизма и нацизма

 

Posebno kada to pise neko pro ruski orjentisan, a videli smo sta u Rusiji fasisti i nacisti rade emigrantima i homoseksualcima. Naravno ko je hteo da vidi... 

Unutar evrope "fasizma i nacizma nema"

 

Ukoliko ukrajna bude usla u eu, fasisti i nacisti koji prave pobune ce morati da lete ili da stave noacare kao ovi nasi (vucic).

 

I na kraju, spoljno politicko delovanje ne moze neku zemlju uciniti Fasistickom ili Nacistickom, to je odluka unutarpolitickog delovanja. 

Moze je uciniti imeprijalistickom, osvajackom ili nesto drugo, ali ne nacistickom. Nacistickom je cini kada svoje gradjane tlaci, maltertira, zlostavlja, kada ukida slobodu govora, slobodu kretanja, slobodu medija (nesto sto se desava  u Rusiji i Srbiji mnogo vise negeo u evropi)

 

tekst je dakle napisan krajnje neobjektivno da bi slavio rusiju i blatio evropu. Imaju i Rusija i Evropa dosta i za blacenje i za hvaljenje, a svako ko zuazima stranu i blati jednog dok hval idrugog je krajnje neobjektivna ideoloska budala. 

[Дејан-Марковић]

Glup tekst ko noc..    Posebno ovaj deo: Unutar evrope "fasizma i nacizma nema"

 

[Jakov Edeski]

Nevezano za tekst,jer ga nisam cit`o, mislim da nas je naucila sledecem: Krajnje je vrijeme da knjige Gustava Le Bona udju u program obavezne lektire svih pokoljenja planete zemlje pocevsi od Srbije,pa na dalje.Da je vrijeme da se ukljuci mozak,barem onih koji ga jos imaju.Da je vrijeme-budjenja!I da se nauci ona sveta: da je samo mrtav covjek vidio kraj rata. 8086.gif

[Solomon Kane]

Никола Танасић...сјајан као и увек! 

 

 

 

Glup tekst ko noc.. 

 

Posebno ovaj deo: 2. Европа је родно место (и тајна) фашизма и нацизма

Зар то није тачно? Шта има глупо у историјској чињеници да је фашизам настао на тлу Европе, тј. у Италији а нацизам у Немачкој? 

 

 

 

Posebno kada to pise neko pro ruski orjentisan, a videli smo sta u Rusiji fasisti i nacisti rade emigrantima i homoseksualcima. Naravno ko je hteo da vidi...  Unutar evrope "fasizma i nacizma nema"

Руски орјентисан или не, небитно, све што је написао, поготово у том другом поглављу, једноставно је тачно. Немогуће је негирати историјске чињенице из блиске прошлости а притом не доживети подсмех.

 

Ukoliko ukrajna bude usla u eu, fasisti i nacisti koji prave pobune ce morati da lete ili da stave noacare kao ovi nasi (vucic).

Видећемо...волео бих да буде тако, али видећемо. Битно је нешто друго...битно је да су ЕУ-и и САД-а нацисти били неопходни за извођење "револуције", да су их финансирали и усмерили да буду покретачи целокупне масе и ударна песница нове власти у којој данас политички партиципарају...увек заобилазиш поенту.

 

I na kraju, spoljno politicko delovanje ne moze neku zemlju uciniti Fasistickom ili Nacistickom, to je odluka unutarpolitickog delovanja.  Moze je uciniti imeprijalistickom, osvajackom ili nesto drugo, ali ne nacistickom. Nacistickom je cini kada svoje gradjane tlaci, maltertira, zlostavlja, kada ukida slobodu govora, slobodu kretanja, slobodu medija (nesto sto se desava  u Rusiji i Srbiji mnogo vise negeo u evropi)

Ето, видиш да ипак може. На примеру Украјине је више него очигледно.Страни фактор у сваком смислу помаже нацистима да дођу на власт.

 

... a svako ko zuazima stranu i blati jednog dok hval idrugog je krajnje neobjektivna ideoloska budala

Потписујем!!!

[Ђуро Станивук]

битно је да су ЕУ-и и САД-а нацисти били неопходни за извођење "револуције", да су их финансирали и усмерили да буду покретачи целокупне масе и ударна песница нове власти у којој данас политички партиципарају

 

Тачно тако....али како ми да научимо ишта из украјинске кризе, кад ни из својих нисмо ништа научили... 

[Grizzly Adams]

Требало би да нас научи да су све велике силе опасне када се на некога намераче, да би требало бити мудар и гледати своја посла.

 

Нажалост, ми смо слаби ђаци.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mene je recimo naučila ova kriza sledeće: Vidi se ko je pravi baja dok vraća svoje bez i jedne jedine žrtve civila i vojnika sa bilo koje strane.

[Grizzly Adams]

А то је његово? Нисам знао...

 

Жртава није било зато што су Украјинци били бар толико нормални да не гину безвезе кад не могу ништа да ураде. Да им је Слоба прецедник они би прво "победили Русију" па се онда повукли.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Nema debilnijeg ispiranja mozga amerikancima od strane njihovih vlasti, koje svaki čas imaju barem jednog spoljneg neprijatelja i stalno su u pripravnosti intervencija.

 

Dobra lova mož se namakne tako. A civile ko šljivi nisu u bogatoj klasi voza koji tutnji svetom.

[Volim_Sina_Bozjeg]

А то је његово? Нисам знао...

 

Жртава није било зато што су Украјинци били бар толико нормални да не гину безвезе кад не могу ништа да ураде. Да им је Слоба прецедник они би прво "победили Русију" па се онда повукли.

Ti ako fašiste nazivaš normalnima imamo problem. I da se ne bi prebrojavali sada, si svojim očima video da su fašisti nosili oružje a ukrajinska vlada je to aminovala (nije razoružala) ili nisi video?

[Volim_Sina_Bozjeg]

па се онда повукли.

Ma di se je brate ukrajinac povukao kad ni ne živi na toj teritoriji?

[Manolis]

Naučili smo to da se u 21. veku fašizam najbolje prima kod slovena, nažalost.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zvonko spominješ slobu više nego crveni baron a mi ovde tupimo poglede u vašoj krajnosti i prepirci iste.

[Grizzly Adams]

Ma di se je brate ukrajinac povukao kad ni ne živi na toj teritoriji?

 

На Криму живи 25% Украјинаца.

 

Ti ako fašiste nazivaš normalnima imamo problem. I da se ne bi prebrojavali sada, si svojim očima video da su fašisti nosili oružje a ukrajinska vlada je to aminovala (nije razoružala) ili nisi video?

 

Нису у Украјини сви фашисти. А и да јесу - нисам писао о њиховој идеологији него да су били довољно паметни да не улазе у сукоб у ком нису имали никакве шансе.