Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

[anajrim]

ono što radimo u cilju da se "prikažemo" u boljem svjetlu a usled "očekivanja" okoline,odnosno

sve ono što se smatra u društvu poželjnim i potrebnim,pa i sve da nije komercijala,na kraju krajeva jeste jedna vrsta konformizma,

koji je stran duši koja ište carstvo nebesko

i ova dusa koju pominje starac iste carstvo nebesko,ali ne trazi pomoc od Boga vec se uzda u nekakve svoje snage,i onda dolazi do prezasicenja...mislim da o tome govori starac...mi ne mozemo nista bez Boga,tek onda kad nas takne Bozija blagodat duhovni zivot postaje sladak,molimo se lako,sluzbe su nam blagodarenje...

[w.a.mozart]

Naš trud i spoljašnji pritisak mogu našoj duši doneti suprotan ishod: odbojnost prema svemu što je duhovno.

evo kako ja shvatam... Sila se Božija u nemoći pokazuje... poznata nam je ova misao-upravo ovo starac želi (bar se meni čini) da kaže jer nije dovoljno za duhovni život osloniti sebe i svoje snage-post i molitva bez ljubavi tj. Boga su prazni,ispunjeni su osobom koja posti a ne Bogom...

i kao što starac kaže-- To ne zavisi od našeg truda. Ona je dar Božiji. On prvo nas zavoli ako Mu se dopadnemo.

naravno da ćemo postupajući tako da se molimo,postimo,prisiljavamo sebe na dobra dela ili šta već bez Boga doći do najveće bede...

kada nam se sve smuči-a bez Boga će MORATI da se smuči- doći će kontraefekti

tu na scenu stupa On...ako smo dovoljno tvrdoglavi i grdi-odložićemo izlazak Boga na scenu... maksimalno...

p.s. nisam napisao kako sam mislio ali neka stoji ... za sad

[Данијел Драгичевић]

Možda ako sebi pogrešno predstavljamo rezultate našeg duhovnog uspinjanja (ili ne odmah uspinjanja, možda je primjerenije reći: otvaranja duhovnih čula). Pa nam se tako uvrti mišljenje da je sve što radimo uzaludno, jer eto svijet dolazi i prolazi sa nekim svojim zahtjevima a mi samo traćimo svoje vrijeme.

Naravno, nije to nikakvo traćenje vremena, samo pogrešno tumačenje. A šta bi mogao biti razlog? Pa ako je čovjek u tom poduhvatu sam, pa se često uhvati u sobstvene sumnje.

Eto taj čovjek iz starčeve priče nije bio sam. Pa je tako kroz dijalog sa suprugom došao do smirenja, ili bar prevazišao taj spoljašnji pritisak.

Nem pojma... Možda žestoko lupam. Ali, sviđa mi se tema. ;D

[zlata]

Mogu slobodno da kazem a mi se upravo to desilo... Neka da mili Bog da vam svima ova prica bude na duhovnu korist...

MOJ TRUD

Kada sam svet pocela da posmatram duhovnim ocima, a to se desilo...pre recimo tri godine...Naisla sam na ogromnu ljubav, utehu, mir, nadu... Odjednom mi je istina tako ocigledan i jasna,SIJA, sve pojedinosti tvorevine su lepe i svemu se divim...od travcice i bubice do vasione... To je ona pocetna blagodat koja se izliva nad pojedincem kada tek stupi pod Bozije okrilje...

Inace, odlika mog karaktera jeste krajnost i kada se za nesto zagrejem onda preterujem u tome, problem je samo sto se brzo ohladim...

Dakle, pocinjem da kupujem i iscitavam duhovnu literaturu, odlazim redovno u crkve,manastire...slusam pazljivo duhovne ljude...tada sam se isprimala na pricu o. Joila i gledala film Ostrvo...pa gledala i digitalnog andjela..pa pocela ljude,bukvalno, da ubijam u pojam mozete pretpostaviti kakvim pricama...

EEEEEEE DA,teski su to bili dani i za mene i za njih..E onda dodjem i na ovaj forum i upoznam iskusne ljude,razlicitih stavova, uspem da odolim zilotima i da se skontam na vreme

Jos jedna pozitvna stvar u celoj prici je ta, sto su moji roditelji takodje krenuli duhovnim putem istovremeno kada i ja...i nisu me sputavali...

Medjutim nacin zivota koji sam ja vodila ranije, i nacin zivota koji sam ja pokusala da vodim tada...bili su ekstremno suprotni i to je ljude sablaznjavalo...Prva greska koju ja nisam uvidela na vreme...Slaba samospoznaja...Pocela sam redovno da postim i sve da postujem,dane na ulju,vodi...I svega i svacegaje tu bilo, ne bih detaljisala jer mi nije cilj bilo koga da sablaznjavam u podvizima nego da podelim jedno iskustvo koje je mene kao vernika pocetnika skupo kostalo i iz kojeg ce bar neko,daj Boze, nesto nauciti...

U jednom momentu je meni moj stari zivot poceo da nedostaje...Jer sam ja zivela i pre nego sto sam upoznala Boga i on je mene i tada voleo...A ja sam sebe nakon toga zamrzela tj zivot koji sam zivela...

Ali kazem poceo je ipak da mi nedostaje jer se covek ne menja tek tako i osobine koje su bile moja zastitna crta duhovitost, otvorenost, drustvenost...zamenjene su njihovim suprotnostima, u zelji za smirenjem. Znam ja sada da te osobine moze imati smiren covek..ali tada nisam mogla na taj nacin da razmisljam od straha da se ne vratim na staro..Nadam se da je jasno...

I tako se u meni javi ponovo zedj za izlascima, za zurkama, rastafarijanstvom leteti

i slicnim stvarima...I pocnema ja ponovo da se vracam u stare predele..mic po mic zapostavljajuci Boga...a opravdanje mi je uvek bilo Bozija ljubav je ogromna, sta god da radim njegova milost ce me voditi..e..i onda prestajem polako da se molim,prestajem da idem u crkvu..ne naglo..malo po malo...prestajem da dolazim na ovaj forum...sve se polako u meni gasi a ja uopste to ne primetim...

A toliko interesantnih stvari oko mene...pa vi to ne mozete zamisliti..toliko dobrih provoda..putovanja..svega Ipak je on duhovno bice i mnogo starije i bolje poznaje nase slabosti od nas samih...Tako da sam bukvalno sve dobila kao na tacni,samo da bih se sklonila sa pravog puta...Moja slabost je ocigledna...

I onda je ceo taj spektakl trajao mnogo kratko u odnosu na to sta sam ja sve u medjuvremenu izgubila... A izgubila sam momka, izgubila sam neke dobre prijatelje, izgubila sam samopouzdanje, izgubila sam veru u sebe i svoju rec, izgubila sam prelepi osecaj duhovne smirenosti i blazenstva koji sam imala u pocetku, izgubila sam ljubav prema celom svetu, izgubila sam osecaj za razlikovanje dobrog i loseg, izgubila sam sposobnost razlucivanja misli, i iznad svega izgubila sam osecaj da me Bog voli...osecala sam se odbaceno...a verujte mi od toga gori oecaj ne postoji..dusom tada vladaju samo strah,bol i beznadje...Moja anksioznost, nakon toga depresija su samo bile posledice pogubljenosti duse...

Meni je bilo puno dato zato se od mene puno i trazilo...a ja sam dala jako malo i oduzelo mi se i ono sto sam imala...

Pratila me je oggromna paranoja...imala sam uzasne kosmare...I uspem u medjuvremenu da zavrsim fakultet i diplomiram sa destkom i nakon tri dana dobijem posao sa platom od 46000 kao pripravnik iiiii meni moj um izdejstvuje otkaz...dam otkaz posle 5 dana zato sto sam mislila da sam nesposobna da bilo sta naucim i da ja nemam znanja i tada sam imala sve ucestalije anksiozne napade koji mi nisu dozvoljavali da sa mirom ucim i radim posao za koji sam se skolovala...i eto...onda raskinem sa deckom...iiiiiiiiiiii...sada pijem antidepresive...

Moja izbezumljenost je bila tolika da sam mislila da sam kriva za sve lose stvari koje se oko mene desavaju...Dva meseca se moj vokabular svodio na reci: da,ne i mozda...jer nisam mogla od osecaja krivice..da razmisljam niocemu drugom...

Cak sam pokusala da idem i na Liturgiju ali ne bih se osecala dobro...misao koja je vladala je da su svi oko mene misle,sta ces ti ovde gresnice...cak su mi se i prividjale neke cude stvari na ikonama o kojima ne bih da pricam ako ne moram,ali od kojih sam se plasila...zato nije bilo ni pricesca,niti razgovora...niti bilo cega...

PRITISAK SPOLJA

Ljudi koji su poceli da mi "pomazu" iz najbolje namere su me osakatili. Umesto da me je neko odvede kod psihologa hriscanina, koji bi me razumeo najbolje ili dobrog duhovnika...oni su me lecili svojim metodama ispitivanja..a zbog cega,a kada,a kako, a sto?ma nije tebi nista ti se foliras... i u meni stvarali jos goru paranoju...na kraju sam zbog osecaja apsolutne odbacenosti i krivice sebi rekla da ja zasluzujem da gorim u paklu, i da se kajem do kraja zivota meni to nece pomoci, niti ce mi biti oprosteno zato sto me Bog vise ne cuje...i pokusam suicid...nakljukam se tabletama...

i bolnica...i kuca...i evo sada sam dobro...Hvala Bogu!

Ponovo sam medju ovim ljudima sto znaci da postoji duhovni boljitak...

Imam mere u svemu...Bar se trudim da tako bude...Pricestila sam se za Bozic, slava Bogu...

Videla sam i osetila pakao i verujte mi...od unutrasnjeg emotivnog stanja i stanja uma...nema goreg pakla...psihicka tortura je mnogo gora od bilo kakvog fizickog bola 100% sam sigurna

Zato budite umereni u svemu sto cinite i znajte da niko ne moze postati veliki vernik preko noci...polako...malo po malo...kap po kap...rec po rec...da se naucimo prvo praviti filtere za jednostavna iskusenja kako bismo znali da se nosimo sa vecim...ali to prvo treba spoznati,pa nauciti,pa se navici...a vreme..vremena treba jako puno da bi samospoznaja bila sigurnija i licnost otpornija...

Nadam se da nisam udavila

[Данијел Драгичевић]

Naš trud i spoljašnji pritisak mogu našoj duši doneti suprotan ishod: odbojnost prema svemu što je duhovno.

evo kako ja shvatam... Sila se Božija u nemoći pokazuje... poznata nam je ova misao-upravo ovo starac želi (bar se meni čini) da kaže jer nije dovoljno za duhovni život osloniti sebe i svoje snage-post i molitva bez ljubavi tj. Boga su prazni,ispunjeni su osobom koja posti a ne Bogom...

i kao što starac kaže-- To ne zavisi od našeg truda. Ona je dar Božiji. On prvo nas zavoli ako Mu se dopadnemo.

naravno da ćemo postupajući tako da se molimo,postimo,prisiljavamo sebe na dobra dela ili šta već bez Boga doći do najveće bede...

kada nam se sve smuči-a bez Boga će MORATI da se smuči- doći će kontraefekti

tu na scenu stupa On...ako smo dovoljno tvrdoglavi i grdi-odložićemo izlazak Boga na scenu... maksimalno...

p.s. nisam napisao kako sam mislio ali neka stoji ... za sad

... Recimo da mi je nešto ovako Anajrim danas pisala preko p.p. Svaka čast! Baš me nađoste oboje. :cheesy2:

[w.a.mozart]

Zlato,ne da NISI udavila nego je ovo jedan od najiskrenijih DO BOLA iskrenih postova... svaka čast-Bog te blagoslovio

[zlata]

Zlato,ne da NISI udavila nego je ovo jedan od najiskrenijih DO BOLA iskrenih postova... svaka čast-Bog te blagoslovio

4chsmu1 138999

[Данијел Драгичевић]

Ne nisi udavila, ni slučajno. Baš kao što Moz reče: spika do bola. ALI! Da se daje otkaz nakon tri dana.... E Zlato, zlato.... šalim se naravno. U svoj toj priči opet si mogla nauditi jedino sebi. Ali Bogu hvala, ne desi se tako. I eto te sada na pravom putu.

[w.a.mozart]

nije 3 nego 5 dana lol

ali dobro... gledaj to sa vedrije strane-u takvom rastrojstvu kakvom si bila,Božija milost je da si dala otkaz-zamisli kakav haos bi nastao da su ti povećali platu lol

[мирођија]

Злато, сећам те се са почетка форума. И питала се где си и како си...док ниси овде била.

Желела сам ти свега доброг, надала сам се да си дипломирала...да радиш...

Ова прича ме је заболела.Рекла си да су и твоји родитељи када и ти кренули духовним путем.Како су они?

Да ли сте заједно?

Твој расказ је за тему Најбољих постова.

Бог те воли, буди сигурна.

[Данијел Драгичевић]

Hehe, evo šta je moja terapija kada nastupe momenti duhovne krize i tog spoljašnjeg pritiska - ja odem na stadion i istrčim sve iz sebe.

Prije nisam bio sportski tip ali sada često šaljivo kažem: "ljudi za mene je stadion odlična mentalna terapija." Još sam početnik, s vremenom ću češće ići u crkvu pa će to tek onda da bude kako treba ali zasada je dobro i ovako.

A zašto ovo spominjem: slično kao i Zlata, i ja sam šaldžija, volim da se zavitlavam, ljudi oko mene su navikli da sam temperamentan (naročito svojeglav). A onda kada čovjek želi da krene putem duhovnog smirenja, počinje da se ponaša suprotno od tih osobina. I tada i kreće onaj prvi pritisak - od strane društva npr. Pa čovjeku unosi sumnje i slično.

Sada vremenom učim da to kombinujem. Da to ide ka istinskom radovanju životu. Ali zasada - stadion mi baš pomaže. :D

[zlata]

Злато, сећам те се са почетка форума. И питала се где си и како си...док ниси овде била.

Желела сам ти свега доброг, надала сам се да си дипломирала...да радиш...

Ова прича ме је заболела.Рекла си да су и твоји родитељи када и ти кренули духовним путем.Како су они?

Да ли сте заједно?

Твој расказ је за тему Најбољих постова.

Бог те воли, буди сигурна.

Hvala ti duso Naravno da te se secam... srcee

Roditelji su se razveli...u nekom za mene najgorem momentu..iako su se pre samo godinu dana vencali u crkvi,a ziveli pre toga 15 godina u braku.

Raslabljeni su po pitanju vere,dosta u odnosu na ranjie, otac se jos i drzi ali ostatak ekipe,slabije...sa macehom sam ostala u dobri odnosima,sestra je sa njom...

I to se desilo u tom mom kriticnom periodu...njihov razvod...mene je to jako opteretilo i bolelo...ali necu da se mesam to je njihova stvar,imali su jako losu komunikaciju u poslednje vreme i mozda je tako i bolje.

Evo meni cetvrte tatine trebe sada i samo gledam koliko ima istine u recima kad mator poludi pa kad se :wub:

[Sinergija]

Ех Злато, остави ме без текста (а баш сам хтела неке велике мудрости да напишем )

Могу само да ти кажем хвала за поруку, и да ти пожелим да увек будеш добро 0442_feel

[zlata]

Ех Злато, остави ме без текста (а баш сам хтела неке велике мудрости да напишем )

Могу само да ти кажем хвала за поруку, и да ти пожелим да увек будеш добро 0442_feel

Hvala od srca... :group111:

[Sinergija]

Naš trud i spoljašnji pritisak mogu našoj duši doneti suprotan ishod: odbojnost prema svemu što je duhovno.

http://www.lajk.ba/n...slavlje&id=5893

kako shvatate ove starčeve reči

Нисам имала прилику да се толико трудим да бих помислила да нешто постижем својим трудом,

дао Бог,довољно сам лења да не западнем у такво искушење. gringrin

Увек сам сигурна да ми је све дато Божјом милошћу.И добро и лоше. Не знам да ли сам у праву, али тако осећам.

Али познајем људе који заиста имају велики труд,очигледан споља,заштићен јаким принципима (да не кажем морализмом) и који напредују у многим сферама живота, али кад је о духовности реч баш ми се чини да се јавља у њима све већа одбојност.

Уместо Богу,захвалност је упућена себи,или свом "моралу",труду,својој такозваној богоугодности,

па се запитам,да ли је то сујета узела данак и сад не да души да скрушено захвали Богу јер би морала да се одрекне сопствених "заслуга".

И они сами и други (спољашњи притисак) придају превелики значај том труду.

Од таквих овакви као ја награбусе. Од "болест је последица греха" до "какве су ти мисли такав ти је живот".Врло утешно,у тренуцима кад ти није ни до чега gringrin

Није труд сам по себи тај који ствара одбојност према духовном,већ свест о сопственом труду.

Како беше оно о слугама бескорисним које чине што су дужне.