Гогјоши (микропоезија)

[Иван Ивковић]

Шта је сад па то!? Једноставно - петостих! Такав у коме друго правило и не постоји. Значи, једино ограничење је да песма буде у пет стихова, све остало је у потпуности препуштено креативности песника.

Ова форма модерне поезије развила се у Јапану (наравно ) релативно скоро и то као варијанта форме гогјока, односно танка поезије. Теме су слободне, нису ограничене на природу (као хаику) или човека (као сенрју), те могу бити и философског, религиозног, а наравно и шаљивог карактера, па и мрачних нијанси... шта год да је у срцу песника. У јапанској поезији углавном нема риме али ово више и није стриктно јапанска поезија па је и рима дозвољена (мада је лично не бих користио јер одвлачи пажњу од смисла, како је то искусно приметио Р.А.С.М.Ц. ). Стихови се могу комбиновати са сликом, звуком или видео записом...

Приметио сам неке изузетне идеје у покушајима писања хаику поезије у оквиру теме "Хаику и сенрју поезија". То свакако већим делом није прави хаику али јесте гогјоши у најави.

 

Покушао сам да направим сажет увод и надам се да сам био довољно прецизан. За почетак ћу поделити с вама пар својих скромних покушаја.

 

небо без снега,

тешку главу

спуштам,

жице не свирају

саме од себе

 

 

водена огледала

свуда по путу,

нису у њима пијани гости

већ улична светиљка

што глуми месец  

[Иван Ивковић]

у углу собе

паук тражи ослонац

нема ту ничег

очи у очи

таштина и разум

[Иван Ивковић]

време и простор

једно те исто

онда се питам -

има ли ко жив

у овом граду?

[Јелина]

Петопарац више не знају шта је

а ја их сакупљала

и имала пуну кесу у фиоци

свиђали су ми се јер су били тако мали

и како сад рећи: "не вредиш ни петопарац"?

[Јелина]

Јел битна дужина стиха?

[Иван Ивковић]

Јел битна дужина стиха?

Није битна, само је пожељно да буду краћи због разумљивости.

[Јелина]

Има добре кочнице

а није млак

то ценим

и могла бих да вежбам

своје амплитуде.

[Ayla]

Uhvati šakom

tugu i pijesak,

raširi prste

pusti da ode...

jer nije tvoje.

[Лазар Нешић]

ништа испред
ништа иза
нигде
моје место је
ништа

[Лазар Нешић]

у јутро

руке дижем

ипред мене

видим

Маркиз де Сад

[Иван Ивковић]

ходам све даље

кроз мирисна поља

претиче ме

деда

на моторчету

[Срђан Шијакињић]

мрзи ме да устанем

и почнем било шта

али истину да знам

не би било битно

јер би имало времена

[Срђан Шијакињић]

прашина се лепи за мокро чело

ритмичан одсјај са мамузе

мирис барута

ми не да да заборавим

да све нас исто чека

[Срђан Шијакињић]

да ли ми је лакше

јер био сам срећан

или је свеједно

кад сада више нисам

питам се

[Zero]

Bežim od rime
u antivečan svet
popločan mislima
običnih, sličnih,
neprijateljskih ljudi...