ПЦ и мисионарство клирика и мирјана

[o.Gavrilo]

CRKVA I INTERNET

Od samog pocetka, od vremena ranog hriscanstva, Crkva je bila nosilac razvoja u oblasti komunikacija. Najpre je to bilo prepisivanje knjiga, kako bi se Rec Bozja i tumacenja Sv. Otaca sirili medju ljudima. Ta tehnika rada, ma koliko nama danas izgledala zastarela, bila je vrhunac tehnologije svoga vremena..

Za knjige je upotrebljavana na poseban nacin pripremljena koza, pergament. Boje i ukraci su bili od najboljih materijala, tako da nas i danas stari rukopisi zadivljuju svojom lepotom. Tada je crkvena izdavačka delatnost – prepisivanje, sluzilo za bogosluzbene svrhe i obrazovanje svestenika. „Novo vreme-novi obicaji“, kaze stara poslovica.

Kada je Gutenberg stampao prvu Bibliju, digla se velika prasina, govorilo se da ce knjiga biti obesvecena, ali to je bio nacin da Sveto pismo stigne do velikog broja citalaca. Stamparije nisu stampale samo bogosluzbene knjige, već i sve ostale. Tako da gledajući kroz istoriju, ima mnogo vise stampanih knjiga cije se sadrzina ne moze nikako nazvati dobrom i moralnom, ali one prolaze, a Sveto pismo ostaje i navek ce.

Sve-vremene Hristove reci: „Ko hoce, neka ide zamnom“ mogu se u potpunosti primeniti i na izdavastvo. Ko hoce, odabira dobre, dušekorisne knjige, a ko je odabrao drugaciji put, to je njegov slobodan izbor.

Covecanstvo napreduje neuporedivo brze u tehnologiji nego u duhovnosti. Tako je u nase vreme Internet postao nacin komunikacije veceg dela razvijenog covecanstva. I na Internetu su prisutni strasni sadrzaji, ima tu svega i svacega, sto pristojan covek ne moze ni da pomisli, ali ako se setimo Hristovih reci, trazicemo ono sto nam prija, sto nas oplemenjuje i ukazuje na pravi put.

Dakle, ni jedna komunikaciona tehnologija, sama po sebi nije losa. Dobar je ili los nacin na koji se koristi. Tako je i sa Internetom. Pre desetak godina su se mnogi cudili kad su culi i videli da u manastiru Decani monasi koriste kompjutere, pripremaju knjige za stampu i koriste Internet. Strasne godine su pokazale koliko je bilo mudro sto su monasi ovladali tim tehnikama.

Tako se istina o stradanju svetinja probijala u svet, ali i svetu pokazala koliko i kavo je nase kulturno nasledje. Po nekim istrazivanjima, danas svaki sesti stanovnik Evrope koristi Internet, da li Crkva moze da se lisi komunikacije na ovaj nacin? Da li treba da ostane po strani ili da pokusa i na ovaj nacin da priblizi, pomogne, utesi, nauci.

Koliko je Internet potreban, svedoci i to da sve nase Eparhije i Patrijarsija imaju svoje sajtove. Vise niko ne postavlja pitanje: da li Crkva treba da koristi Internet? Jedino pitanje je: kako i na koji način treba koristititi ovaj nacin komunikacije, pa ako hocete i misionarenja, obrazovanja i sirenja Reci Bozje? Kako i na koji nacin se zastititi od losih uticaja? A zar nismo svi, svakoga dana, cim ukljucimo televizor ili izadjemo u grad, izlozeni isti tako pogubnim uticajima.

Šta radimo i kako se od njih stitimo? Hocemo li, zbog svega sto, naprimer, na putu od kuce do crkve, čovek vidi i kavim je sve sablaznima izlozen, prestati da odlazi u crkvu? Mislim da je ovakvo pitanje potpuno umesno i kada se govori o Internetu.

Priredila: R.M.

14.09.2007.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=998

[Stanoje Stankovic]

драги оче Гаврило,

и ја сам хтео да кажем да радите велику ствар. свака част!
јако добра ствар са мисионарске тачке је што је Ваш сајт на латиници, да могу прочитати људи који живе око Вас, преко Дрине, у Словенији.

када стигнете, погледајте блог нашег мисионарског центра.

http://www.svedokverni.org/

и ми смо се потрудили да имамо и латиничну и ћириличну варијанту блога.

свако добро и помените

Станоје

[Angelus]

Словенска ријеч воспитаније, је одгајивање, како каже Вл. Атанасије, али ту мора да буде и назаније, тј. казна, односно поправка, поправни пут, пут исправљања и покајање и враћања на прави пут.

Да се непрестано трудимо, радимо на себе, сагледавамо, испитујемо себе, освећујемо се Јединим Светим, али и да пазимо на друге.

Непогрјешив темељ за све судове је Христос, оваплоћени Логос Оца. Он је мјерило свих ствари: божанских и људских. Исус Христос је као Човјек сјео по Вазнесењу са десне стране Оца, то јест постао Му је једнак, не претварајући тварног човјека кога је примио у нетварно Божанство. Тако Он вјечно пребива у двјема природама: Божанској и људској. Надом се спасосмо (Рим. 8, 24). Господ је и као Човјек заиста ушао унутар иза завјесе (Јев. 6, 19) и неоспорно пребива у свој пуноћи Божанског Бића: и као Беспочетни, Јединородни Син по Божанству; и као савршено обожени човјек, али без претварања људске природе у Суштину Прво-Бића Бога. И то је нада која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану (Јев. 6, 18-19).

Испитујте писма, јер у њима ћете наћи живот вјечни.

Каква је радост кад Сунце засија и обасја тијела људска, а тек каква ли је неупоредиво већа и дивнија радост када се нетварна Божија свјетлост преображавајућа дотакне срдаца људских и испуни душе људске?

Данас је Црква присутна у свим сферама људске дјелатности и као таква она свједочи онај свети и велики завјет Христов који каже:Проповиједајте са кровова!Наш јеванђелски и црквени завјет и завјет који се увеликоме тиче свештенства и монаштва јесте да хришћани како мирјани тако и свештеници користе сва средства информисања која се данас појављују,да нам приближе Ријеч Божију,видимо то кроз врхунску Радио "Светигору",Радио "Благовести",Радио "Бесједа",Радио "Слово Љубве"итд.часописе рецимо изнад свега "Видослов",коплетан програм ИИУ"Светигора" и друге.

Када знамо и видимо да је ту са нама и наш Отац Гаврило сваки вјерујући човјек има још већи елан да овдје ради,пише на душекорист свима и труди се,а Господ све види,као и увијек Свевидеће Око које је увијек будно за све и свакога.

Хвала Вам дивни Оче Гаврило који сте нас својим дугогодишњим поукама,било на скајпу,уживо,кроз часопис "Пут,Истина и Живот",кроз књигу "Духовни разговори" и кроз све облике правог пастирског мисионарења научили да истински живимо у Христу и будемо у свему увијек Дјеца Божија и велика духовна породица лепавинског монашког свјетила и духовног горостаса Оца Гаврила,а ево и ријечи мог сина богослова који је једне прилике рекао о свему томе,како теолошки учени људи знају,дијете на радосном монашком путу,који учи и одраста уз велике мудре људе,дакле овако каже:

Црква и људи и личности попут нашег високопреподобног о.Гаврила иду ка доброме и њихове оче виде добро јер је Бог извор добра и Бог је љубав и вјечна заједница љубави,тако да траже у свему добру вољу,не вршећи при том компромис са савјешћу.Дакле,о.Гаврило и свештеници и свештеномонаси слични њему на интернету проповиједају!

Пошто сваки дан пратим дешавања на лепавинском сајту ,изненађен сам свакодневним успоном и радом ове станице Мајке Божије,овог перивоја милости Божије и двора Пресвете(=Панагија,грч.),а нарочито ме инпресионира то да мала заједница,мала монашка киновија попут ман.Лепавине и старог и тијелом болесног о.Гаврила (али духом изузетно крепког и „орног за делање“-св.Василије Велики) на овај начин држи до духовности и завидног нивоа монашког и црквеног живота и оглашавања.

...

Наш Владика Григорије,милост га Божија вјечно пратила каже да је свака младост бурна и турбулентна,али није добро кад том младошћу нико не управља,а кад је говорио студентима која је разлика између слике и иконе,вели да слику гледамо,а са иконе бивамо гледани,велике и као увијек мудре и дубоке ријечи и дјела.

Старац Пајсије каже да са дјететом треба поступати као са малим

коњићем:некада га зауздати, а некада мало ослободити. Али, не треба

много притезати, да не пукну узе и коњ побјегне, а ни много попуштати

да се превише не ослободи и опет не оде. То је неки рецепт васпитања

дјеце и уопште свакога.

„….јер је циљ постојања пуноћа бића, личног живота и радовање томе бићу и животу, у љубави и слободи. То најбоље видимо код деце. Можемо ми да причамо шта год хоћемо, али Христос је најбоље знао кад се обратио деци. Деца имају ту радост живота, слободе и љубави. Шта је природније за дете него да се радује животу. Нема никаквог другог разлога, јер већ сâмо живљење је радост, која као таква, као богодана од Творца, постоји у нама, у деци. Хоћу да кажем, то је она порука коју је неко рекао: да Бог шаљући свако дете у свет поново изражава Своју веру у човека. Бог верује у живот, верује у човека, у дете, верује у биће, јер зна, као Творац, да је Он творачки створио и даровао живот, и заложио у њега залог радости, љубави, слободе, и зато је биће и живота — благослов Божији.”

КЊИГА : јеромонах Атанасије, Предавања о Литургији, манастир Жича 2008, стр. 17.

Ево за све који нису били у Ћелијама, ево нешто дивно као и све, Владика Атанасије са двије мале дјевојчице пјева на грчком Ипермахо Стратигота-познату химну Богородици, Возбраној Војеводје(Теби, изабраној Војвоткињи…)крај гроба Светога Аве Јустина.

Присуство Цркве на интернету, радију, телевизији свједоче позив

Господа нашега Исуса Христа својим Апостолима, а тиме и свима нама да

"проповиједамо са кровова". То "проповиједати са кровова" управо значи

свједочити Христа свима и свему преко свих доступних средстава и у

сваком времену. Такође, ту "проповијед са кровова" видимо и у

Христовим ријечима да "све народе научимо крстећи их у име Оца, и Сина

и Светога Духа". Глас Цркве у медијима и црквени медији имају за циљ

да све људе призову у Цркву, у "лађу спасења" која нас води ка

сигурном пристаништу, ка Царству Божијем.

Слава Богу за све!

п.с.нека је Богом благословен имендан нашем честитом Владики Јоаникију и ево сваке недеље иде душекорисна емисија наше сестре у Христу,госпође Мире Лолић-Мочевић,а зове се "Ступови духовности" на РТРС-у,која је такође духовно чадо Оца Гаврила,па нека је на душекорист свима.

[Angelus]

п.с.само да не би било можда погрешно тумачено,мала напомена,осјећам да је и потребна,дакле код неких који тек крећу путем вјере,слава Богу,ја цијело вријеме напомињем и показујем своје духовно узрастање,односно духовне горостасе,аристократе духом,од којих сам највише научила и учим,а то су наш Отац Гаврило којег сам првог пронашла једне давне,спасоносне године заједно са својом дјецом,на интернету,а онда све је Божијим благословом кренуло даље и све боље,било је и падова,али устајали смо,како нас наш хришћански пут води ка Христу,дакле онда наш Митрополит др Амфилохије,наш твдошки цвијет духовности драги и мили Владика др Атанасије,животне поруке и дјела учила сам и учим од мог вољеног Владике Гриргоија,шта више рећи,него ли увијек и слава Богу за све.

Оче Гаврило, сами Господ и Мајка лепавинска Вас је овдје,на сајт са благословом Владике крушевачког, да добро сјеме Божије сијете и да добрим роди и свеблагороди.

Народе, умјесто празних тренутака којих има пуно и доста у многим животима слушајте увијек душекорисне ријечи и програм са Радио "Благовести",читајте добре текстове,које душу богате и срце пуне милином непролазног,а како вели наш Митрополит цетињски духовни цвијет да у малом бјеше бесконачно,а ево послушајте нешто дивно,говори наш Отац Лука:

http://www.youtube.com/watch?v=QhueBa8AYj0

[o.Gavrilo]

EMITOVANA TELEVIZIJSKA EMISIJA "POZITIVNO" SA PRILOGOM OCA GAVRILA

kliknite da pogledate video prilog

U emisiji Pozitivno, koja je emitovana u četvrtak, 4.oktobra, u 15:35 časova na kanalu HTV 1, prikazan je prilog o misionarskom radu oca Gavrila na Internetu.

Prilog HRT-e u emisiji "Pozitivno" govori o arhimandritu Gavrilu Vučkoviću i njegovoj virtuelnoj parohiji od 16000 vernika. Otac Gavrilo priča o svom misionarskom radu putem novih tehnologija , koristeći ih kako bi misionarenjem pomogao mnogim dušama, koje u toj Internet paučini zahvaljujući očevom bezgraničnom trudu pronalaze reči ljubavi Hristove .

Urednik i voditelj emisije Sanja Kos-Bojanić

[Angelus]

http://www.manastir-lepavina.org/duhovnik/?read=3326

http://www.svetigora.com/node/4221

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=3830

http://radiosvetigora.wordpress.com/2011/10/24/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%B1%D1%83%D0%BA%D1%83/

http://www.svetigora.com/node/5008

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=5465

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4535

http://manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=5459

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3753

...

Нека би из овог манастира и благословом Божијим Ријеч Божија стизала у све домове,у сва срца и душе,а ево и дивног манастира Свете Марије Магдалине из Гетсиманије,мјесто Исусове молитве и дружења са апостолима,па нека је све у славу Божију.

Не кукај, ако те заболи од Његовог мача. Он је љекар добри, исјеца из тебе само оно што ниси ти. Оно што те буде бољело, то ниси ти, душо моја. (Св. Владика Николај)

[o.Gavrilo]

МАРК ЦУКЕРБЕРГ У ПОСЕТИ МОСКОВСКОМ ДРЖАВНОМ УНИВЕРЗИТЕТУ (МГУ)

Другог (2.) октобра у Универзитетској библиотеци Московског државног Универзитета «М.В.Ломоносов», Марк Цукерберг, оснивач друштвене мреже Facebook , састао се са студентима Московског универзитета. Како је у деканату Факултета за журналистику саопштено, гост је прво пожелео да се састане са студентима три факултета: Журналистике, Информатке, и Факултета за механику и математику.

За оне, који су желели да чују Цукерберга, организована је електронска регистрација, која је обустављена када се регистровало више од две хиљаде студената, јер, у то време свечана сала Универзитетске библиотеке Московског Универзитета на Воробјовим горама могла је да прими 1200 људи. Зато су потенцијални учесници састанка одабирани путем електронске лутрије при чему се професори и постдипломци нису могли да региструју. Да су имали среће, победници лутрије су сазнали преко електронске поште.

Сам сусрет је текао у формату интервјуа, где је испитивач био учесник на обради популараног прилога «Cut The Rope». На самом почетку студенте је поздравила професорка, Декан Факултета журналистике при МГУ, Јелена Леонидовна Вартанова. Тек касније на сцену излази Ректор Универзитета, Академик Виктор Антонович Садовњичиј. Он је Цукербергу уручио поклон за успомену на посету Московском Универзитету. Гост је Ректору поклонио фирмирану кошуљу Facebook, коју је он, на изненађење свих студената, пред свима обукао.

Марк Цукерберг је студентима испричао како је настајала најпопуларнија друштвена мрежа, каква је била њена почетна намена, и, какви су планови за даљи развој. У моменту оснивања Facebook-а, дакле, 2004. године, Цукерберг је имао свега деветнаест година. И, наравно, тада он није очекивао да ће његово средство комуникације са другарима других универзитета постати својеврсна прва друштвена мрежа, коју користе десетине милона људи у целом свету. По његовим речима, тада није размишљао о финансијској страни пројекта, само је хтео да сачини „нешто грандиозно“, „феноменално“.

Данас се ова друштвена мрежа претворила у велику компанију, где ради више од хиљаду инжењера и програмера. Цукерберг је испричао и о достигнућу компаније, могућностима многих програма и о новинама у друштвеној мрежи Facebook.

Студенти су госта буквално затрпали папирићима са питањима. На жалост, он је успео да одговори само на неколико питања – тачније, покушао је да одговори. Тако му је питање једног студента задало велику муку. Наиме, студент га је питао која му је омиљена књига. Он је само одговорио да воли да чита, али да није спреман за такво питање.

На растанку је Марк Цукерберг обећао да ће обавезно да се врати у Русију и поново састане са студентима Московског Универзитета.

Превод са руског: Танкосава Дамјановић

Извор: http://www.taday.ru/text/1842625.html

[Revnitelj1]

Pitanje najnaprednijih tehnologija i duhovnosti sada je najbolji indikator da znamo gdje smo se kao pravoslavni hrišćani pozicionirali na karti globalne ljudske zajednice i među raznim vjerskim opcijama danas. Zato je prvobitni naslov o misionarenju i modernim tehnologijama tako dobro izabran. Uspješna misija, i uopšte misija ima svoje ishodište. Naveo bih jedan konkretan primjer i podsjećanje , a to je podsjećanje na stanje prije otprilike godinu dana u arhivu Srpske Pravoslavne Crkve, arhivu, koji je izvor pamćenja, duhovno-istorijskog znanja , samosvijesti , koji je godinama skupljao prašinu, buđao i propadao u kupoli crkve sv. Marka u Beogradu. Pored toliko neiskorištenih nekretnina u Srbiji, upravo tu u kupoli, neposredno iza zgrade glavne pošte trunuo je arhiv, u vrijeme kada su samo dvojica anonimnih volontera tj. neznanih junaka od sile mnogobrojnih vjernika radila na čišćenju arhiva od ptičije nečistoće, prašine i buđi. Maltene istodobno je u najkraćem vremenskom periodu, efikasno po najmodernijim sistemima elektronskog naplaćivanja karata uveden bus plus sistem za gradski prevoz u Beogradu uz zaista evropske cijene za prevozne usluge. Koja je to poruka danas, kada govorimo o informatičkom društvu, modernim tehnologijama i drugim problemima u društvu i u Crkvi? Podsjetimo se da nije riječ o bibliotekarstvu kao jednoj sasvim drevnoj grani nauke, već o modernim tehnologijama. Možda bi prenošenje jednog takvog arhiva od nacionalnog značaja, ako bi bio prenijet u Aranđelovac, umanjilo značaj Beograda, ili Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, ili se pak kosnulo vjekovnog crkveno-administrativnog poretka i podijela na eparhije i parohije, pa bi se time postavilo i pitanje uticaja. Pa, ipak iako se radi o značajnom arhivu za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i ujedno arhivu od nacionalnog značaja , godinama je taj arhiv zaboravljen i zapušten trunuo. Ko je su to barijere bile da se jedan arhivarsko-bibliotekarski posao pokrene? Koje su to barijere da se sistematski pokrene misija Crkve u sferi informacionih tehnologija? Gdje je preduzetnički i živ duh na ovom pomenutom primjeru arhive , jer preduzetnički duh ima korijene u duhovnosti. Gdje su slobode tj. koji su razlozi da neko bude slobodan i bez barijera i uvede evropsko naplaćivanje cijena za saobraćajne usluge, koje nemaju nikakvu vezu sa evropskim standadima? Ko je onaj, ko stavlja prioritete šta je od strateškog značaja za ovu zajednicu, zemlju, društvo i Crkvu!

Kad je bila riječ o ovom konkretnom problemu arhive, onda se kao barijera nisu postavljali tzv. makedonski raskolnici, artemijevci, komunisti, kosovski Albanci, ni gej lobi. Time se etiketa krivice nije mogla zalijepiti. Pitamo se gdje su barijere? Pitamo se o krivicama i odgovornostima. Ko je odgovoran i ko je kriv, ili da ne sudimo da nam se ne bi sudilo? Da ne sudimo, da nam se ne bi sudilo u ovom izvrnutom kontekstu zvuči kao prijetnja. Ako nema odgovornih, nema ni krivice. Znači neka niko ne odgovara! Kada su svojevremeno novinari išli da snimaju stanje u arhivu u kupoli, išli su preko papira razbacanih po podu, čija je starina i po 200 godina, preko vrijednih dokumenata od istorijskog značaja za ovaj narod i ovu Crkvu. Mogli su tako da idu i preko čitulja predaka, ili preko zaboravljenih žrtava sopstvenog naroda. Dato im je na znanje od nadležnih prisutnih i putem samocenzure, straha životnog da ne treba toliko kritički prenositi katastrofalnu situaciju sa arhivom. Kome je potrebno samozavaravanje i gdje su duhovni korijeni samozavaravanja? Kome je potrebno da ometa onoga, koji želi da uradi nešto dobro? Prije nego krenemo u borbu, kreativnu borbu tj. veliku bunu za budućnost protiv tehnološkog i civilizacijskog zaostajanja i nestajanja, ili se odselimo u daleke krajeve neke druge obećane zemlje tražeći svoj „američki san“ o mjestu gdje ćemo imati slobodu da vjerujemo, zapitajmo se i izvidimo zašto ovaj i slični problemi u Srbiji postoje, jer kako napraviti 9. korak bez prvog. Na širokom polju zajednice, još uvijek smo na početku. To nema veze sa poslovičnom konzervativnošću, nego sa inercijom i sujetnom borbom za uticaj. Sujeta, duhovna, idejna korupcija, pa onda i svaka druga korupcija prisutna je i u duhovnoj sferi, barem se čini da je tako. Negativna i višedecenijska kadrovska selekcija i odsustvo obnove, govore tome u prilog. Mi po ko zna koji put moramo da se podsjećamo kada se susretnemo za lažnim veličinama: "Ko je kao Bog!"

Kao što postoji primjenjena matematika, filozofija, trebalo bi da postoji i primjenjena teologija. To niti je nova ideja, a nije ni rimokatolička koncepcija o djelima, koja spasavaju, već poziv na mjeru i harmoniju između deklarativnog ispovijedanja i mahanja zastavama kad pobijedi Novak Đokovićo uz svo dužno poštovanje i simbolima s jedne strane, i živog tj. praktičnog ispovijedanja vjere u ovim sferama s druge strane od strane narodne („demokratske“) većine. Ako ne postoji primjenjena teologija, to onda graniči sa farisejstvom.

Kao što je u 18. i 19. vijeku opismenjavanje i prosvećivanje kaskalo, a to zaostajanje, sektiranje i nedovoljno znanje o svjetskim tokovima i izvorima sa kojih se crpi duhovna baština umanevrisalo je ovu zajednicu u milionske ljudske žrtve, tako se danas kaska u pogledu komunikacija, modernih tehnologija, modernih informacionih sistema, multimedije. Oni koji ne budu koristili, i to stvaralački koristili ove instrumente u budućnosti imaće ograničeni opseg djelovanja i pitanje da li će biti konkurentni; duhovnim jezikom rečeno, neće izboriti bitke za duhovnim prosvećivanjem svoje djece i potomaka, pa će time odrediti i njihovu lošu buduću poziciju u domostroju spasenja i uzrokovati nove žrtve. To bi mogle biti besmislene žrtve.

Moderne tehnologije, o kojima se danas priča već decenijama postoje. Tamo gdje su kreatori tih tehnologija budućnosti, tamo je i istočnik. Pri tome ne moramo gledati samo geografski na pomenute fenomene kad tražimo izvore, uzroke i povode, nego se pitajmo gdje je u nama istočnik. Uski naučni i pri tome veoma sposobni krugovi i kod nas su upoznati sa mogućnostima već odavno, ali tim krugovima se ne daje dovoljan forum u javnoj raspravi, jer prioritet je postavljen negdje drugo. Na širokom polju zajednice, još uvijek smo na početku. Sa sličnim problemom se suočava i pravoslavna Rusija. Kada se pravoslavna Rusija nedavno suočila sa društvenim problemima, koji se prelamaju i preko ovako osjetljivih tema kakvo je tehnološko- informaciono, obrazovno, naučno i civilizacijsko zaostajanje, Patrijarh Kiril je opomenuo da pravoslavna Rusija neće imati više drugu istorijsku šansu nakon kataklizmi 20. vijeka, ako sebi dozvoli raspad, pa i zaostajanje upravo sad, a to isto, i u mnogo većoj mjeri važi i za pravoslavnu Srbiju.

[o.Gavrilo]

SVEŠTENIK U SVETSKOJ MREŽI

Sveštenik Sergej Kruglov

Nedavno saopštenje o tome da je Sveti sinod Američke pravoslavne crkve dao preporuke sveštenicima za korišćenje socijalnih mreža, izazvalo je odjek i u ruskoj crkvenoj zajednici.

To nije iznenađujuće: socijalne mreže interneta nisu samo sredstvo komunikacije, nego i tribine, više-manje dostupne i slobodne. Izveštaji o tome da neke vlasti koje ih podržavaju (državne ili crkvene) obraćaju na tu tribinu tim ili drugim razlogom svoju pažnju, izazivaju u ruskoj internet-zajednici bol, ponekad čak i paniku. Nije li neko postavljen na čelu kompanije OMNZ (Odred milicije naročitog značaja) da nas organizuje i vodi, drugim rečima – da kontroliše, zaustavlja, zatvara, ograničava slobodu govora i publiciteta…

Sasvim je jasno po ovom pitanju i razmišljanju crkvenih lidera: ako socijalne mreže mogu biti propovedaonice i mesto komunikacije, a time mesto hrišćanske propovedi, apologetike, misionarstva, milosrđa, pa čak i zajedničke molitve ljudi koji su rasejani po licu zemlje, ali imaju priliku da se mole zajedno preko interneta u online režimu, da li je neophodno da se na poseban način organizuje u toj mreži prisustvo sveštenika?

Od tih kritika pravoslavnih ljudi (uključujući i sveštenike) na vest, koje se mogu čitati već danas (barem ovde i na „Pravmir“), jasna je sledeća tačka gledišta. Neko misli da treba da se uvede i kod nas (u Rusiji) ali još strože, stroga crkvena cenzura, da se ne bi „zabavljali“ i pali u jeres i prelest. Neko misli - moguće je uvesti, ali korigovati osvrtom na rusku realnost i zagonetnu rusku dušu. Neko - da takvi saveti predstavljaju ograničenje slobode i preteranu organizovanost, i neka sve što je u socijalnim mrežama ide samo po sebi, po volji vetra i talasa… Koliko ljudi, toliko mnenja.

Nakon čitanja američkog dokumenta, svako, mislim, razume: on je napravljen ipak više za Amerikance, zasnovan na realnosti i gorućim problemima u američkom životu (na primer, mesta koja se odnose na decu i omladinu, itd). U njegovim redovima najviše se prozire briga - koja se javlja u zapadnim društvima jednim od dominirajućih faktora - o političkoj korektnosti. Nama u našoj Ruskoj crkvi (još uvek) slobodnim ljudima to je i neobuzdano i neobično.

Uopšteno govoreći, politički korektan rečnik – na primer, reč „tolerantnost“ - u našoj crkvenoj zajednici smatra se nekako „vražjim“, koji se odnosi na apostaziju i druge užasne stvari, tako da crkveni konzervativci, ne samo sekularni kritičari Crkve, već i religiozni liberali kritikuju „tolerantiste“.

Pa ipak, ako se osvrnemo na svakodnevni život sveta, vidimo da je danas u Rusiji upravo Pravoslavna crkva (za nepravoslavne ne mogu reći, ne znam kako je tamo u Londonu, nisam bio) - pored svih njenih ćudi, predstavljana kao pohlepna od kritički nastrojenih sredstava masovnih informisanja (SMI) i „manipulatora umova“, čak i pored svih grehova i ozbiljnih apsurda u radu pojedinih crkvenih predstavnika - skoro jedinstveno ostrvo stvarne tolerantnosti, tj uzajamnog uvažavanja, u moru životne svakodnevnice.

U našoj crkvi koga sve nema: rigoroznih i slobodnih mislilaca, monarhista i demokrata, sledbenici o. Menja i o. Šmemana su rame uz rame s poklonicima o. Šargunova i o. Sisojeva. Srditi se ljute, spokojni miruju, mlaki obamiru i posećuju hram dva puta godišnje, treći put na televizoru preko kanala „Sojuz“, a pristalice katakombnog ranog hrišćanstva žive u komunama i predaju smrti Ananije i Sapfire.. Jedni su duhovno lenjivi, drugi se predaju teškim bdenjima, postovima i isihastičkim bogorazmišljanjima, pristalice narodne pobožnosti posvećuju život krsnim hodovima, klanjaju se svecima i svetinjama i sastavljanju anale „Pravoslavna čuda u ...-tom veku“, a oni koji „golim razumom žive“ (po rečima Andreja Platonova) osuđuju takve za paganstvo i obredne ceremonije. Svako voli da odabere sebi parohiju, sveštenika, način života, često jedni nasrću na druge i anatemišu ih; krici, plač i skandali među decom - ali ipak uništiti jedni druge u potpunosti ne možemo, zato što Bog ne da, sve nas trpi i prihvata, sve nas kažnjava i oprašta nam, svima nama upravljajući i nikoga ne odbacujući. I nekako sve to, dok ne dođe kraj sveta i Sud, uživa pod toplim omoforom Crkve, tako da ustvari kome je u Rusiji Bog otac, tome je Crkva - potencijalna majka. Izvolite, vrata su za sve otvorena, ako hoćeš - uđi, ako hoćeš - izađi. I tolerantnost je istinska, zato što nije ljudska, ustanovljena zakonom, već - Božja.

Takva je slika i u našim socijalnim mrežama. I tu ima skandala i svačega, no sve je nekako živo. Kao u životu.

Evo, mene su pitali: kakva biste vi, na osnovu svog iskustva u tom živom žurnalu, uveli pravila za sveštenike koji komuniciraju u ovim mrežama? A kakva pravila? Isto takva kao i u običnom životu, zasnovana na ljudskim i hrišćanskim shvatanjima.

Ja ću samo navesti da sve što sam ovde pisao - to je, po mom skromnom mišljenju - lično mišljenje, i pravila su veoma slična. Ako ja za nekoga i pokušavam formulisati, to je pre svega za samog sebe, a ako posluži još nekome - to i nazdravlje.

1. Ne lagati. Laganje, neiskrenost sabesednik vidi odmah, bilo u živom razgovoru, bilo u virtualnom.

Da li da se koriste sve vrste nadimaka, avatari i ostale stavke online igara?

Meni lično to izaziva mučninu, mnogo je važnije ostati svoj, tada je i moguć živi razgovor sa sabesednikom.

2. Poštovati sabesednika, ma ko on bio. Razgovor po principu: “ja ordenonosni jerej, a ti niko, ja se nalazim u položaju učitelja, a ti ćuti i slušaj“ - ne važi. Ljudi nisu budale i jednostavno shvatanje toga da tvoj sagovornik može znati o Crkvi, da može razumevati njene dogme, kanone i realnost bolje od tebe, pa čak i ako je nevernik i ateist, jeste veoma inspirativno.

Nikada se ne treba bojati reći „ne znam“ i zahvaliti za to što te je sagovornik nečemu naučio. U principu, pažnja, jednostavnost, sposobnost da čujete druge - neprocenjive su stvari od kojih je obostrana korist u komunikacijama.

3. Poštovati sagovornika uopšte ne znači saglasiti se sa njegovim stavovima. Ne treba se brinuti zbog čovekougađanja i pokazivati svoju veru. Ali, to je i tako, mislim, svima razumljivo, jer se ne radi o blogeru i i-kontakteru, već o svešteniku.

4. ili čak prvo po važnosti: Polagati račun sam sebi. To što ja pišem na tom blogu, šta je to? Posebna misionarska poruka. Ili crkvena propoved? Ili prosto ljudsko razmišljanje, u kome ima mesta i nesavršenstvu i sumnjama, a znači - mesto mogućnosti u dijalogu zatražiti oproštaj i reći „ nisam bio u pravu“.

5. O nekorišćenju psovki, svađa, trollinga, neučestvovanju u masovnom progonu nekoga na forumima, ubacivanje u tuđe razgovore sa ciljem podučavanja, o normalnom pravilu „tebe ne pitaju, ti ne odgovaraj“ - nepotrebno je govoriti.

6. Neki pravoslavni blogeri, u tom smislu i sveštenici, trude se da u njihovom profilu u spisku prijatelja budu pouzdane pravoslavne ličnosti, i smatraju da opštenje sa čovekom druge religije, kulturne ili ne daj Bože seksualne orijentacije samo po sebi može da ih iskompromituje, a preko njih - i Crkvu…

Sumnjiva pozicija, po meni. Ko god je osoba, ako te iskreno pita o tvojoj veri, o nečemu važnom, kako je moguće odbiti ga? Gospod, kao što znamo, nije se bojao da razgovara sa mitarima i bludnicama…

No, i glavna preporuka svešteniku, koji sedi za kompjuterom - prekrstiti se i reći molitveno: “Zaštitnik duše moje budi, Bože, jer hodim usred mnogih zamki“; naoružaj se neophodnim gadžetima - oklop pravde, kaciga spasenja, štit vere i mač Duha, - i smelo klikni mišem, jer ako je Bog uz nas, to ko može da nam zabrani.

Sveštenik Sergej Kruglov

Prevod s ruskog M. M.

19. 11. 2011.

[o.Gavrilo]

Предности и мане интернета

Налазимо се у времену који многи називају ером савремене информационе технологије. Шта је то што нам све нуде савремене информационе технологије? Интернет је технологија која се данас највише користи у пословној и приватној комуникацији? Постоји мишљење да је он у служби зла? Да ли се можда ради о злоупотреби интеренета од стране човека? Колико деца користе интернет? Да ли је човек постао роб сопственог изума?

Колико су савремене информационе технологије значајне за савременог човека?

АЛЕКСАНДАР: Изгледа да нам данас и опстанак зависи од њих, Богу хвала, није тако али информационе технологије су примењене у свим сферама живота. Сасвим је реална потреба да се протоколи и информације обликују у дигиталну форму. Постоји много предности, од систематског складиштења информација до неограниченог броја копија и не пропадања у физичком смислу. У практичном смислу, доступност и не материјална форма смањује трошкове скоро на нулу, еколошки је 100% ефектна. У савременом друштву значај информационих технологија је не мерљив, то је ипак Богом дана технологија као и свака друга. Правилном употребом свој живот можемо боље организовати и добити више времена за друге корисне активности. Морам споменути да је ово истовремено и парадокс јер се лошом употребом постиже нешто сасвим супротно.

Када размислимо о поменутим предностима, друштво је у потпуном добитку. Управо информациона технологија пружа највећу могућност заштите природе и уштеде у свим ресурсима живота, енергетски је најекономичнија али са друге стране пружа много могућности за злоупотребу.

Када се говори о савременим информационим технологијама често можемо чути мишљење да су оне извор сваког зла. Какво је Ваше мишљење?

АЛЕКСАНДАР: Зло није у стварима, зло може бити у начину како се ствари употребљавају. Многе приче о информационим технологијама су уоквирене идејом о глобалним заверама, великом брату... итд. То су приче без икаквих основа. Као и у свему другом, могућност злоупотребе је велика, већина није ни добро информисана шта је тачно информациона технологија и каква јој је примена у свакодневном животу, а у прилици су да коментаришу. Ако и постоји конкретно зло, оно се материјализује у нашим мислима, људи својом вољом спроводе лошу идеју и на крају криве технику. Рачунар и интернет су кривци за понашање појединаца. Наравно да НЕ.

Ако знате да на интернету постоји нешто лоше, урадите све да до тога не дође. Углавном сам човек изазива невољу, онда му дете постане зависник о игрицама, гледа порнографију... и слично, а родитељ је тај који је купио рачунар и оставио га код детета у соби. Наравно, то није правило, али углавном проблем креће одатле.

Рачунар је пре свега алат за рад, не треба да служи забави, интернет такође. Ако тако научимо и децу, проблема неће бити. Ако родитељ игра игрице наравно да ће бити узор детету.

Спомиње се и феномен великог брата и сличне мистичне ствари али то је само производ маште и много одгледаних филмова. Све је то могуће, постоје крађе идентитета, крађе картица... итд али је све то углавном грешка самих корисника. Информациона технологија пружа много начина безбедне употребе и то није ништа хај тек. Једноставна пажња и минимум информисаности је довољно да будемо потпуно безбрижни.

Када говоримо о интернету, да ли је он средство које човеку омогућава да добије на времену, с обзиром на брзину свакодневног живота?

АЛЕКСАНДАР: Апсолутно. И не само то. интернет омогућава тренутан пренос информација и то свих форми, слике, текста, видеа, звука... Интернет штеди време и штеди новац. Међутим, интернет нас је још мало и "убрзао" па су данас и очекивања од људи већа. Томе генерално доприноси савремени комуникациони систем укључујући мобилне телефоне и преносне рачунаре. Треба само задржати нормалан однос према "брзини живота", мање пажљиви постају овисни, али то нема директне везе са интернетом, већ са свешћу. Сличну револуцију су донели и аутомобили почетком прошлог века. Ипак се треба поставити мало по страни и не подлећи трендовима друштва које врши притисак. Човек се по природи уклапа у наметнуте стандарде, то је правило глобалне свести али често уме бити лоше по јединку и породицу. Сада долазимо до закључка да добијамо на једном месту али својом кривицом ту предност губимо моментално. Нема сврхе штедети када смо већ ту уштеђевину изгубили, мали је корак да се то деси, често неприметан. У закључку, сва та прича о уштеди у времену има значаја уколико не подлегнемо грешкама савременог потрошачког друштва... набавци најновијег софтвера, рачунарске опреме... хипер подешавања система... итд. Људи се несвесно изгубе у томе. Ђакон Оливер Суботић је у једном свом тексту лепо објаснио ову појаву.

Сведоци смо да живимо у једном потрошачком друштву, колико интернет доприноси таквом стилу живљења?

АЛЕКСАНДАР: Интернет јесте добрим делом окренут потрошачима али не у свом изворном облику. Употребљен је као медиј за добру промоцију што се и са разлогом очекује, међутим, интернет се превасходно користи као информативно средство. Данас му је основна намена брзо преношење информација што не значи да ће у неком периоду завладати искључив потрошачки тренд али то не може опстати у таквом баналном облику. Телевизија је успела завладати у том смислу али је она други тип медија, интернет је по својим основним особинама различит и влада у другим областима друштва. Лично мислим да нема много везе са директним потрошачким стилом. У потпуности је везан за комуникацију и ту је направио револуционарне промене. Те промене сада мењају људе и утицај треба пратити на другим релацијама где је и добар и лош утицај много већи. Једног дана ће сервиси куповине функционисати путем Интернета и тада ће се његов утицај на свест потрошача много више осетити, томе ће значајно допринести целокупни дигитални медији који су спој интернета, телевизије и телефона. ИПТВ је једна "плодна" грана којој предвиђам управо такав утицај на промене у друштву. Направиће се веза између ТВ рекламе и куповине преко интернета. QRCode стандард је већ направио интеракцију између интернета и штампаног медија. Спојени медији или Хипермедија - то је будућост потрошачког друштва. Данас је интернет још увек само практичан јер је стварно једноставније букирати карте за концерт или направити поруџбину жељеног артикла или пронаћи жењени производ тј. не лутати и не губити време по радњама. И даље нема толики утицај на саму одлуку потрошача. Телевизија за сада држи апсолутну предност ако гледамо психолошки профил просечног потрошача. Годинама сам ради свог посла пратио развој свести потрошача на интернету и поуздано могу рећи да се све своди више на потврду убеђења о квалитету производа који желимо купити него на саму одлуку у избору. Са те стране је још увек задржао добре особине јер заиста помаже, а не намеће бренд или производ.

Међу корисницима интернета често се помиње виртуелни свет. О чему се заправо ради?

АЛЕКСАНДАР: Виртуелна реалност је значајан феномен модерног друштва. То је у буквалном смислу свест о постојању паралелног живота. Наравно, све је изграђено у машти и често је добар начин да се човек на изглед безбедно удаљи од околине. Апсолутно штетно окружење које изазива зазависност и тешке духовне болести. Виртуелну реалност повезујемо са рачунарским играма али се не односи само на њих, виртуелна стварност је вештачки свет створен од електронских информација и материјализован у мислима човека. Ту спада телевизија, интернет, игрице, СМС, и други модели који образују неку верзију "матрикса" 21. века. Запањујуће је велики број зависника о разним виртуелним срединама и болест нема препреке у старосној доби. Рачунари су још педесетих година направили помак у креирању виртуелних средина кроз компјутерске игре, то се касније свело на прави тродимензионални свет са живим људима који кроз своје аватаре живе паралелни живот. Аватари су дигиталне копије људи, обитавају у рачунарском окружењу и вођени су одлукама свог власника. Аутори су имали другачију визију у почетку међутим, много људи проводи половину дана живећи кроз свог аватара и постаје асоцијално и не друштвено биће. Утицај на психофизику човека и његов дух је много шири од овога што могу у емисији рећи. На мом сајту има десетак писаних страна о томе, ако мало измаштате сами можете закључити како живот у виртуелном свету може завршити. Деца су нарочито не заштићена од ове појаве, а родитељи их често из незнања и сами подстичу на то. Тиме страдају духовно и то се одражава и на друштво у целини.

У књизи "Игре, играчке, бајке" од рускиње Вере Абраменкове је одлично обрађена виртуелна реалност са православног становишта. Цитираћу једну реченицу из књиге: "Тако виртуелна реалност непрометно задаје и ствара карактер понашања човека и постаје диктатор његових поступака." (стр. 396). Било је јако тешко одабрати само једну реченицу, књига је вредна и свака реч се урезује у памћење. Та једна реченица верно осликава утицај виртуелне реалности. Човек се мења и употпуности се предаје, мењају му се менталне и физичке особине и просто губи своје биће.

Препоручићу још неколико православних књига везаних за ову тему, нпр. "Дете у доба медијске слике света", објашњене су појаве зависности, утицај на све сфере живота, условљеном понашању...итд. Образ светачки је издао књигу која обједињује ауторе и тему васпитања "Између љубави и себичности". Књига је превод руских аутора и прати основну тему - како васпитати дете у савременом свету.

На мом сајту ће посетиоци ускоро имати прилику да читају цитате из поменутих књига.

У већини породица су рачунари незаобилазни чланови. Колико они доприносе хармонији једне породице?

АЛЕКСАНДАР: Ништа не утиче на хармонију породице уколико није погрешно употребљено. Директно, нема рачунар везе са тим. Данас је рачунар део свакодневнице, у неким случајевима је и незаменљив, а проблем у породици се јавља због неадекватне употребе. Докле год је рачунар алат и у служби конкретног циља, мања је шанса да проблем настане.

Проблеми у породици се јављају када родитељи препуштају деци одлуку о начину и трајању употребе рачунара. Када родитељи сами употребљавају рачунар као не треба и тако га презентују деци. Тако је у осталом и са свим другим стварима, телевизијом на пример.

Неки родитељи злоупотребљавају рачунар тако што га понуде деци како би створили привидни мир у кући, како би забавили дете, одвратили га од излазака... купе детету рачунар и оставе у соби. Дете, наравно нема границу и то је сам почетак проблема.

На мом сајту можете видети један кратак занимљив видео под називом "Кога пуштате у кућу". Погледајте га, биће све јасно.

Проблеми су: прекомеран рад на рачунару, игрице и утицај на дете, интернет и ризици који стижу са интернетом и психо - физичке промене код детета. Тада рачунар постаје тема за свађу и све је још добро уколико нема других утицаја

Захваљујем се пријатељу Лазару Мајсторовићу на инспирацији коју је пружио припремајући ову емисију.

Уредник и водитељ: Лазар Мајсторовић

Емисија је објављена на радију Беседа, Епархије бачке

12.12.2009.

Интервју је објављен у часопису "Двери српске", број 44, фабруар 2010. године и

"Православље", часопис Српске православне цркве, 1. март 2010. године

[o.Gavrilo]

ULOGA MODERNIH TEHNOLOGIJA U SLUŽBI CRKVE I DUHOVNOSTI (VIDEO)

Osvrt Aleksandra Arsenina ,stručnjak za internet-tehnologije, o knjizi "DUHOVNI RAZGOVORI" Arhimandrita Gavrila(Vučkovića) u emisiji "OTVORENI PROGRAM" na Badnje veče , razgovor vodila Radmila Karanović,urednik Složenih programa Radija Republike Srpske- RTRS

Autor video priloga : Brane Radaković

[B.Srbljak]

Pomaže Bog, blagoslovite.

Veoma lepi tekstovi i video prilozi... Svaki od njih svedoči koliko je misionarenje bitno i potrebno u današnjem vremenu za Crkvu Hristovu, posebno misionarenje putem savremenih tehnologija, a sve u cilju da bi pomogli ljudima na njihovom putu ka spasenju i približili ih Gospodu Hristu i drevnoj veri Njegove Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Zemlja je prijemčiva i plodna; seme je isto ono koje je Crkva Hristova oduvek sejala - punota Jevanđelja Hristovog, oduvek propovedanog, proklamovanog, slavljenog...

U želji da i drugi pastiri slede vaš primer, zahvalni smo vam što nas duhovno upućujete i želimo vam da istrajete u vašoj misiji.

Svako dobro!

porodica Srbljak

[Guest]

Поводом Међународног сајма књига у Београду

 

Књига у служби мисије

 

 

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1095, Рубрика Култура

 

Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она – порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси.

 

 

 

Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према мисији. По речима једног од најистакнутијих теолога данашњице, Архиепископа Анастасија Јанулатоса, „свако ко свесно верује мора непрестано имати у виду евангелизацију васељене: његово поступање не може ни бити другачије. Човек који има свестан приступ вери не може мислити противно уму Христовом, не може волети другачије до љубављу Господњом, не може судити о истини доли у светлости Јеванђеља. Он верује да не постоји благо драгоценије од истине, која се открива у речи Божијој. Он живо осећа да данас највише страдају они који немају дотицаја са том речју, и то не из разлога што они сами нису имали жеље да је саслушају, него само зато што они којима је та реч знана одбијају да је пренесу другима“.

Питање мисије Цркве може се ваљано сагледати само кроз призму непрекинутог процеса оваплоћења Христовог. Овај процес започео је пре две хиљаде година, а потом се настављао у разним културама, на разним језицима, кроз инкултурацију Цркве, односно јеванђељске истине и праксе. Порука Цркве је увек иста, али су јој потребна разна средства ширења. Зато је сваки медиј добродошао да постане тело те поруке, да би она– порука спасења – била разумљива сваком друштву, свакој нацији, свакој епоси. Митрополит пергамски Јован Зизјулас овај „оваплоћенски императив“ образлаже на следећи начин: „Потпуним уласком у људску културу и потпуним узимањем удела у људској природи Бог је у личности Христа поставио императив да Његова Црква и Њему омогући да стално улази у сваку културу“.

 

 

У остваривању своје мисије Црква максимално користи све потенцијале и средства која јој данас и овде стоје на располагању како би ширила радосну вест о Царству Божијем. У савременом свету неслућене могућности нуде модерне дигиталне технологије и мас-медији, али традиционална књижна продукција још увек остаје основни медијум трансмисије сакралне културе и духовности.

Има много питања која треба да постану предмет брижљивог осмишљавања у вези са мисионарским напорима који се предузимају у сфери православног издаваштва. Једно од њих јесте критичко суочавање са ставом да је у условима снажне економске кризе, која са собом носи пад куповне моћи становништва, као и низ финансијских ограничења у деловању Цркве, издаваштво постало својеврстан „луксуз“. Олако се изриче и мишљење да верницима и онима који тек треба да приђу Цркви није потребно обиље духовне литературе која се данас нуди са штандова разних црквених, али и других издавачких кућа (приватних и оних у државном власништву).

Чињеница је да је Црква у минуле две деценије остварила снажан продор у све поре друштвеног живота. После полувековне агресивне атеизације друштва и стигматизовања не само теолошке литературе, него и књижевних дела инспирисаних вредностима православне културе, црквено издаваштво, подстакнуто живом потребом за речју Божијом, почело је да доживљава квалитативни и квантитативни успон, да се разгранава, омасовљује, постепено профилише стварањем специјализованих едиција код појединих издавача. Импресиван замах доживела је најпре преводилачка делатност, да би постепено све више почели долазити до изражаја домаћа теолошка мисао и остварења наших аутора из области друштвено-хуманистичких наука, књижевности и уметности инспирисана хришћанским вредностима. Опстајало се и напредовало у условима блокаде и санкција, па тако и данас, у околностима економске кризе и нарастајуће несигурности, потреба улагања у издаваштво као израз мисије Цркве не сме бити доведена у питање. Уосталом, није ли Иво Андрић имао на уму и гора времена од момента у коме сада живимо када је записао: „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз“. Тако је и са другим књигама из области теологије и православне духовности, захваљујући којима човек пронађе смисао, лепоту и радост живота.

 

 

Свакако да је данас више него раније потребно чувати трезвеност пред саблазнима површног активизма у издавачкој делатности и, посебно, у новије време све присутнијег тренда комерцијализације духовне књиге. Површни активизам јавља се обично код мањих издавача (понекад су то парохијске заједнице, манастири, а најчешће приватне издавачке куће) који, у настојању да се афирмишу (често искрено вођени жељом за хришћанским просвећивањем народа) нуде мноштво наслова који нису прошли одговарајућу верификацију – почев од оне језичко-стилске (посебно када је реч о преводној литератури), па све до одговарајуће теолошке рецензије којом би се установила примереност, актуелност, вредност сваког конкретног дела. Тако, рецимо, готово да нема издавача на чијем се штанду не излажу брошуре типа „Како се искрено исповедати“, „Шта треба да зна свака православна девојка“, „Младост и страсти“ и сличних. Многи од ових наслова издати су без благослова надлежних архијереја. У таквим приручницима могу се срести подробни описи свих могућих грехова, почев од помисли, па све до кривичних дела. У једној оваквој књижици наилазимо на спомињање следећег „греха“ – не зна се само против које заповести: „Много сам времена посвећивала непотребном прању судова“. Зар се ово нуди као оријентир приликом припреме за исповест савременој жени која живи у свету, а која је најчешће разапета између професионалних и породичних обавеза? Шта јој онда преостаје – да занемари свој дом и породицу? Хоће ли то бити хришћански начин живота? Или јој се сугерише да неизоставно набави машину за прање судова? Да ли је састављач ове брошуре читао речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“? (1Тим. 5, 8). Или: у једној обимној књизи домаћег издавача нашироко се расправља о томе сме ли хришћанин куповати ципеле и чизме са ђоном на коме су шаре изведене у облику крста, јер, наводно, са таквим ђоном он на сваком кораку гази, дакле скрнави Крст Господњи. Сме ли онда, по аналогији, хришћанин ходати по плочицама у купатилу, по паркету, по плочнику на улици, јер је и на тај начин суочен са сличном „бласфемијом“? Проблем постаје посебно актуелан из разлога што многи верујући, најчешће неофити, али и поједини свештеници, користе и препоручују овакве брошуре, сматрајући да је исповедање по њима продубљеније и исцрпније, при чему не узимају у обзир узраст, пол, социјални положај човека. Може се само замислити како се осећа невина петнаестогодишња девојка када јој се, уз називање ствари њиховим правим именима, са страница оваквих књига подробно говори о содомији, рукоблуду и сл., или озбиљна породична жена када наиђе на „духовне савете“ о интимним подробностима супружничких односа. О духовној штети од књига и брошура са апокалиптичком тематиком писаним без богословске компетентности и пастирске расудљивости и срачунатим на постизање комерцијалног ефекта, није потребно посебно говорити. Исто тако, проблем представљају и издања у којима је присутан опозициони, критизерски однос према црквеној јерархији, извесним пастирима, теолозима – однос који се своди на говор мржње, а не представља здраву црквену и интелектуалну полемику, као и издања у којима се, под плаштом црквености, заговарају извесна политичка и идеолошка гледишта. У основи ових и сличних проблема, рекли бисмо, налази се питање: јесмо ли спремни да држимо све што је Господ заповедио (Мт. 28, 20), или, напротив, желимо да следимо некакву своју визију Јеванђеља и Светог Предања, тумачећи их у складу са властитим разумевањем или према властитим потребама?

Други проблем понекад се јавља у вези са недовољном примереношћу језика, стила и начина излагања теолошке проблематике широј интелектуалној и културној јавности. Тај проблем је утолико израженији уколико се има у виду чињеница да се православна теологија поистовећује се Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. Отуда се православна теологија, по прот. М. Кардамакису, „не бави убеђивањем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, није одрицање, него потврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. Истинска и доследна православна теологија креће се у простору личног живота, интересује се за човека и његов живот, тражи човека и његово спасење“. Стога на плану свога језичког и стилског израза теологија мора бити знатно отворенија, приступачнија поимању далеко ширег круга реципијената него што је то случај са другим научним дисциплинама, а тај круг јесте заједница Цркве, у којој Христос, Логос Божији, постаје савременик свим вернима, као што верни постају удови Тела Његовог (Еф. 3, 5; 5, 30), имајући „приступ [...] у Духу ка Оцу“ (Еф. 2, 18). У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битнију пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил изражавања. Управо због чињенице да је информација која се пласира намењена широком кругу прималаца, стил треба да презентира садржај у доступној, разумљивој форми, која, наравно, ниуколико не сме да иде на уштрб научности излагања. Поред тога, примаоца је веома често неопходно уверити у истинитост и важност поруке, односно на њега утицати и интелектуално, и емоционално, и волитивно: теолог је пре свега истраживач, али и проповедник, и уметник речи – ово потоње из разлога што теолошка мисао не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић). „Такво научавање богословља“, по истом аутору, „изражаваће тада пре свега живи опит вере, молитве, смиреноумља пред Божанском тајном Живог и Истинитог Бога и уводиће нас и наше вољне слушаоце у тајну љубави божанске – Љубави Божије према нама и наше љубави према Њему као Богу и Спаситељу и Просветитељу и Обожитељу“.

И напокон, указаћемо на потребу, да мисију издавања православне литературе сагледавамо као сатрудништво свих заинтересованих – издавача, аутора, преводилаца, дистрибутера, на неопходност координирања њихових пројеката. Не може се фрагментарно и стихијски издавати православна литература у условима кризе издаваштва и јачања секуларистичких тенденција у нашем друштву и у свету. Наравно, издаваштво у сфери духовности и теологије подразумева подвиг и жртву, оно изискује непрестано трагање за путевима разрешења бројних проблема у стварању и потоњем дистрибуирању књиге, али оно је већ увелико наш значајни носилац мисије Цркве и реалност у културном животу која пружа наду у опстанак и духовно оздрављење нације.

[o.Gavrilo]

Odzvonilo udžbenicima, sveskama, tablama?

 

Škole u Francuskoj sve manje koriste tradicionalne table, sveske i udžbenike, a sve više tablet računare, što jeste značajna investicija, ali znači i uštedu na papiru, mastilu i knjigama.

 

U Britanskoj školi u zapadnom predgrađu Pariza, table i sveske su izašle iz mode, pošto svaki učenik i profesor od škole dobija sopstveni tablet kompjuter, pa učenici baš i ne gore želje da se vrate na staro.

 

"Neki od nas su prošle godine više puta gubili domaće zadatake jer smo bili pretrpani hrpama papira i raznoraznih školskih pomagala, dok je sada dovoljno da ukucate šta treba i sve jednostavno ostaje sačuvano u kompjuteru", kaže učenica Mia.

 

Njen drug Alviz smatra da je sa novom tehnologijom zabavnije, iako je zabranjeno igrati igrice za vreme časa.

 

Kompjutere dobijaju svi učenici, počev od sedmogodišnjaka, a programi su precizno prilagođeni akademskom nivou jezičkih sposobnosti svakog od njih.

 

"Njima je mnogo lakše da se snađu sa novom tehnologijom nego nama, pa čak oni nas podučavaju kako da je koristimo", objasnjava direktor Britanske škole u Parizu Štefen Zomer.

 

http://www.manastir-lepavina.org/video_lep/odzvonilo_knjigama.flv

 

Upotreba nove tehnologije u školama iziskuje i nov način rada profesora sa đacima.

 

"Učenici su zaklonjeni ekranima računara, pa moramo da se više krećemo po učionici", kaže profesor matematike Žan-Kristof Noel.

 

U ovoj oblasti severno-centralne Francuske lokalne vlasti su obezbedile kompjutere za svih 13.000 učenika koji pohađaju škole na tom području, a nekima je to i prvi lični kompjuter. 

 

Francuska, čije škole sada, umesto jednog kompjutera u svakoj učionici, mogu da se pohvale kompjuterima na svakoj školskoj klupi, samo je jedna od mnogih zemalja koje se okreću novim tehnologijama kako bi unapredile obrazovanje. 

 

01. decembar 2012. 

http://www.mondo.rs/s268879/Magazin/Porodica/Odzvonilo_udzbenicima_sveskama_tablama.html

[o.Gavrilo]

SVEŠTENIK U SVETSKOJ MREŽI

 

 

Nedavno saopštenje o tome da je Sveti sinod Američke pravoslavne crkve dao preporuke sveštenicima za korišćenje socijalnih mreža, izazvalo je odjek i u ruskoj crkvenoj zajednici... Sasvim je jasno po ovom pitanju i razmišljanju crkvene jerarhije: ako socijalne mreže mogu biti propovedaonice i mesto komunikacije, a time mesto hrišćanske propovedi, apologetike, misionarstva, milosrđa, pa čak i zajedničke molitve ljudi koji su rasejani po licu zemlje, ali imaju priliku da se mole zajedno preko interneta u online režimu, da li je neophodno da se na poseban način organizuje u toj mreži prisustvo sveštenika? (...) 

 

Koliko ljudi, toliko mišljenja... Ipak, glavna preporuka svešteniku, koji sedi za kompjuterom - prekrstiti se i reći molitveno: “Zaštitnik duše moje budi, Bože, jer hodim usred mnogih zamki“; naoružaj se neophodnim gadžetima - oklop pravde, kaciga spasenja, štit vere i mač Duha, - i smelo klikni mišem, jer ako je Bog uz nas, to ko može da nam zabrani...

 

(odlomci iz teksta Sergeja Kruglova “Sveštenik u svetskoj mreži”)