ПЦ и мисионарство клирика и мирјана

[Resureccion]

У ЦИКЛУСУ ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА

„ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ“,

У ПОНЕДЕЉАК 10. ЈУНА 2013. ГОДИНЕ, У 21 САТ,

СПЦ У ВЕНЕЦУЕЛИ ВАС ПОЗИВА НА „ЖРУ ДИВАН“ ONLINE

„АПОСТОЛСКА МИСИЈА ЦРКВЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ“

Говориће, организатори и чланови православног мисионарског центара „о. Данил Сисојев“, који помажу православним мисионарским заједницама расејаним по читавој планети. Помогли су мисијама у Монголији, Индонезији, Пакистану, Филипинима, Кенији, Венецуели, Јужној Африци, Обали Слоноваче...

О мисији Цркве ће још говорити свештеници из Јужне 
            и

Северне Америке

Модератори: свештеници Иван Цветковић 
             и
       Александар Саша Ђурђевић

[Resureccion]

ПОЗИВАМ ВАС ДА ПОМОГНЕТЕ МИСИЈУ ЦРКВЕ: ВАШИМ МОЛИТВАМА, ПРЕДЛОЗИМА И САВЕТИМА, СУГЕСТИЈАМ И НА КРАЈУ И КРИТИКАМА!!!

[Guest - . . .-]

Оче Саша, можете ли да нам кажете ко ће још да буде на предавању?

[Resureccion]

О „АПОСТОЛСКА МИСИЈА ЦРКВЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ“, сутра ће говорити наша браћа из Православног мисионарског центра Свети Данило Сисојев, прота Добромир Милуновић из Чикага, јереји Бранко Станишић из Аргентине и Марко Обрадовић из Сао Паола. Модератори видео конференције су јереј Александар Саша Ђурђевић из Каракаса и јереј Иван Цветковић уредник портала ПОУКЕ.ОРГ
БУДИТЕ СА НАМА ИМАЋЕМО ИЗНЕНАЂЕЊА!!!

[Resureccion]

POZIVAM SVE ZAINTERESOVANE KOJI ZELE DA NAS GLEDAJU I SLUSAJU, KOJI MOZDA ZELE DA SE UKLJUCE U VIDEO KONFERENCIJU, DA NAS PRATE I DA SVOJIM PRISUSTVOM I PODRSKOM DAJU DOPRINOS MISIJI CRKVE I PODIZANJU SVESTI O APOSTOLSKOJ MISIJI CRKVE!

[Gospod je pastir moj!]

Штета!

[Ignjatije]

Сад се види !

[Guest - . . .-]

Разговарајте уживо са свештеницима из Јужне и Северне Америке! Поделите овај линк са пријатељима

 

[Guest - . . .-]

ево линка, крећемо изнова, поделите горњи линк са пријатељима. Ово је заиста фантастично дружење!

[Guest - . . .-]

Гледате ли, видили се и чује ли се?

 

Ја сам имао проблем са нетом, нажалост... али смо успели поново да се окипимо. Веома се радујем што смо успели да се опет за веомакратко време окупимо.

 

[Ignjatije]

Методика мисионарског рада Светог апостола Павла

 

Ако бацимо поглед на прве успехе у животу Цркве Христове, видећемо како се личност ап. Павла врло рано умешала у њен живот. Најпре га видимо као непријатеља новог учења, активног и преданог борца за старе форме Мојсијевог закона. Доживљај ап. Павла на путу за Дамаск представља прелом како у његовом личном животу, тако и у његовом ставу према Мојсијевом закону и Хришћанству. Ускоро после тог догађаја, на поприште мисионарског рада Хришћанске цркве ап. Павле ступа са таквим моралним, интелектуалним и радним квалитетима који су га учинили централном мисионарском фигуром Хришћанске цркве. И његова личност постајала је све већа уколико је Црква бројно и организационо јачала и територијално се ширила, тако да и данас, и после пуних 19 векова, личност и дело ап. Павла представљају живу снагу живота Цркве.

 

 

Тешко је реално проценити величину мисионарског рада ап. Павла ако бар донекле не узмемо у обзир све оне небројене тешкоће које је он морао да савлада. Просто је невероватно за наше обично људско мерило како је ап. Павле могао да савлада све оне физичке тешкоће које су се биле испречиле на путу његовог мисионарског рада. Само изузетна снага духа могла је да подржи слабо апостолово тело да не клоне под тежином недаћа, које су га готово увек пратиле у његовом раду. Ако желимо правилно да оценимо његову енергију, која је све недаће издржала у служби његове велике мисије, морамо имати у виду Павлово самоодрицање и болест. Готово неисцрпна резерва моралне снаге, којом је располагао ап. Павле, омогућила му је да не посумња ниједног тренутка у успех своје мисије, иако је било пуно разлога, за човека обичних квалитета, да сустане услед тешких борби, које је он морао да води како унутар Цркве тако и споља. Његова суверена интелектуална снага и невероватна проницљивост схватила је да Хришћанство не може да остане унутар јудејства, већ да мора да пође новим, сопственим путевима, уколико жели да постане чинилац од светско-историјског значаја.

Наравно, успех мисионарског рада ап. Павла, што се тиче његове личности, схватљив је само онда ако се узме у обзир да је он „пре свега, био обдарен изванредном вољом“ усмереном на ширење истине о распетом и васкрслом Господу, вољом која је порекла сваку личну жељу апостолову и себе у потпуности предала Учитељу (види Гал. 2,20).

Поред наведених особина, којим је располагао ап. Павле и које су у неку руку представљале неопходне услове његовог мисионарског успеха, метод његовог рада представља још један доказ његове изузетне моралне и интелектуалне снаге. После догађаја на путу за Дамаск, рад ап. Павла не добија само нову садржину, него и потпуно друкчије методе реализације. Док је раније био ревностан борац за старе форме Мојсијева закона и користио разне облике насиља против хришћана (Дела ап. 9,1-2; И Кор. 15,9; Гал.1,18), сада је са још већом равношћу ширио хришћанске истине и побијао речју и делом обавезност прописа Мојсијевог обредног закона и за хришћане, нарочито оне из незнабоштва, али његов рад био је прожет узвишеним идеалима хришћанске етике, и насиље као метод ширења Хришћанства ап. Павле није ни једном ни препоручио ни употребио.

 

[Ignjatije]

• Доминантна улога у мисионарском раду

Невероватна радна енергија ап. Павла и његова несаломљива воља могу се разумети једино ако се узме у обзир узвишени циљ који је он себи поставио; покорити све незнабошце вери имена Његова (Рим. 1,5). Ако говоримо о ап. Павлу, пред нама се јавља слика неуморног путника који путује земљама и крстари морима да задобије вернике за Христа. На овим његовим путовањима, са свим њиховим опасностима сваке врсте, ап. Павлу је лебдео тај једини циљ пред очима. Ни понекад скромни успеси, нити пак местимични неуспеси његовог мисионарског рада, нису могли да поколебају Апостола да одустане од напора који су водили једино могућем циљу којем је тежио. Његов рад одликовао се јасношћу погледа који је увек имао у виду један циљ и његовом постизању жртвовао све остало.

Било је пуно разлога да човек, чак и изузетних способности и уверења, поклекне под тежином напора које је апостол морао да уложи на својим путовањима. Није нимало чудновато што је Варнавин и апостолов пратилац Јован-Марко био неспособан да издржи чак и прве тешкоће које су се испречиле у њиховом раду и оставио их још пре него што је био постигнут циљ првог мисионарског путовања. Ап. Павле је рачунао на још веће тешкоће и одлучно је одбио Варнавин захтев да на друго мисионарско путова-ње поведу Јована-Марка. Он је ишао тако далеко да је жртвовао драгоцену помоћ Варнавину и разишао се с њим, што се заједничког рада тиче, дефинитивно и изабрао себи друге сараднике, који су га пратили и помагали му на његовим путовањима. Ма колико та одлука Апостолова била (ако се узме у обзир да је он имао тако много разумевања за људске слабости и знао врло добро да разуме човека у његовој конкретној ситуацији), на први поглед несхватљива и од неких писаца, који су се бавили животом и радом ап. Павла (нпр. Фарара), окарактерисана као пренагљена, она је, по нашем мишљењу, и разумљива и, у крајњој линији, на свом месту. Треба узети у обзир да је то било на првом мисионарском путовању, још у Перги Памфилијској, када нису још биле наступиле оне опасности које су мисионаре снашле када су напустили град. Умало што Апостол није платио главом своју проповед о Христу још на првом мисионарском путовању (Дела ап. 14,5; 19). Свакако да Апостол није могао да поново узме собом човека који се поколебао чим су наишле прве тешкоће. Апостол је био сасвим друге духовне структуре. ,,Из његових посланица свако може да добије утисак активне духовне снаге, пуне неодољиве тежње одређеним циљевима“.

Постављени циљ (Рим. 1,5) стално је лебдео пред очима Апостола. Њега је немогуће било остварити ако Хришћанство остане пригушено старозаветним формализмом. Тога је ап. Павле био потпуно свестан. Отуда његова несаломљива морална снага у настојању да се Хришћанство изведе на нове, сопствене путеве. Његова непо-колебљивост у одбрани схватања о непотребности и необавезности старозаветних обредних прописа (нарочито оног о обрезивању) и за хришћане из незнабоштва, доказ је његове интелектуалне величине, која је за успех хришћанске мисије била од непроцењиве важности и, слободно можемо да кажемо, од пресудног значаја. Ап. Павле је имао моралне снаге да се, између осталог, супротстави и једном таквом апостолу од ауторитета као што је био ап. Петар ( Гал. 2,14). Свакако да се он не би усудио да онако отворено иступи у Антиохији да није непогрешио оценио да Јеванђеље о распетом и васкрслом Господу не може да успе међу незнабошцима ако оно буде оптерећено излишним прописима Старог завета. Ап. Павле је јасно видео да је старозаветна законитост одиграла своју велику улогу и да појавом Месије наступа ера благодатног Новог завета. А покорити све незнабошце вери имена Његова (Рим. 1,5.) било би апсолутно немогуће са старим формама, неподесним за људе ван јеврејске националне заједнице. Том великом циљу, одређеном од самог почетка његовог мисионарског рада, потчинио је све своје физичке и интелектуалне снаге. Сав дугогодишњи мисионарски рад апостолов, упоран и напоран, стремио је том циљу, тако да и сам Апостол са извесним задовољством говори о своме раду, (ИИ Кор. 1,14) који је створио неопходне предуслове за крајњи циљ - победу Хришћанства над незнабоштвом.

[Ignjatije]

• Мудра еластичност у небитним стварима

Ширење хришћанских истина претстављало је за ап. Павла централни задатак његовог мисионарског рада. Успех тога рада умногоме је зависио од тачне оцене конкретних услова и од способности да се методика рада прилагоди тим условима. Ап. Павле располагао је способношћу да оцени који елементи представљају праву сметњу да Хришћанство закорачи на светску позорницу и био је свестан да ће, у интересу његовог успеха, морати утрошити доста енергије да елиминише из младог црквеног организма старе форме Мојсијевог обредног закона. И он се прихватио тога посла са упорношћу и доследношћу својственим његовој личности.

Сасвим је разумљиво да је морао избити спор односно обавезности Мојсијевог закона у целини када се прилив Јевреја у Цркву нагло повећао, међу којима је било доста фарисеја. Фарисеји су носили у својој свести, и по преласку у Хришћанство, идеју да нема старозаветног прописа који не би био обавезан и за хришћане, без обзира да ли они долазе из незнабоштва или не (Дела ап.15,5.). Тај њихов став имао је утицаја не само на хришћане из јеврејства у Палестини, него и ван ње и довео у питање јединство Хришћанске цркве. Изгледа да је у Антиохији дошло до прилично великог узбуђења када су присталице необавезности прописа Мојсијевог обредног закона за све нашле за потребно да изаберу између себе делегате и пошаљу у Јерусалим, да тамо нађу одобрење за свој рад и став. Међу делегатима били су ап. Павле и Варнава. Можемо без колебања прихватити да су мудрост и тактика ап. Павла биле од пресудног значаја на закључке сабора односно спорног питања. Ап. Павле је желео да придобије за своје схватање најауторитативније апостоле, и сматрао је да се они могу лакше придобити ако се са њима насамо поведу разговори него пред целим сабором, где би притисак његових противника могао да поколеба оне од чијег је ауторитета зависио успех ствари за коју се ап. Павле борио. Апостолски сабор донео је решење (Дела ап. 15,7-11) којим је ап. Павле могао бити потпуно задовољан. Ипак, спор практично није био ликвидиран. Догађаји у Антиохији после сабора дали су повода ап. Павлу да интервенише, како би практични резултати сабора били очувани. Хришћанска општина у Антиохији све више је добијала јединствену физиономију. Хришћани из незнабоштва и они из јудејства одржавали су заједничке вечере љубави. Таквим заједничим вечерама присуствовао је и ап. Петар све док нису дошли неки изасланици ап. Јакова из Јерусалима (Гал. 2, 13-14). Када је ап. Павле видео да се ап. Петар устручава да присуствује заједничким вечерама са хришћанима из незнабоштва, иступио је потпуно отворено против његовог држања (Гал.2, 13-14). Он је проценио да више нису могући приватни разговори као у Јерусалиму пред Апостолски сабор, већ да је потребна директна борба против схватања које угрожава опстанак Хришћанске цркве као такве. Ап. Павле сада се бори не само за слободу хришћана из незнабоштва, већ напада целокупно јудејство са његовим чувањем закона и његовом вером у Христа, са његовим колебањем на обе стране. Ап. Павле повео је принципијелну борбу за јединствено Хришћанство. Та је борба трајала за све време његовог мисионарског рада. Да је схватање ап. Павла било правилно и његова борба против јудаиста успешна, показао је доцнији развитак црквеног живота. Јудаистичке струје у Цркви биле су сведене на степен секте и нису никада озбиљно угрозиле резултате принципијелне борбе ап. Павла.

Одлучност, било да је имала карактер вештог задобијања људи за своју ствар (као што је био случај у Јерусалиму пред Апостолски сабор), или отворене и директне борбе против људи који угрожавају његово дело (као у Антиохији), само је једна страна у методици мисионарског рада ап. Павла. То је она одлучност у борби за принципе која и представља снагу воље и интелекта Апостола. Али он је, с друге стране, био ,,потпуно слободан од робовања ситницама, којим се одликују ситне душе“. У свом раду ап. Павле имао је пуно разумевања за људске слабости и отуда његова широкогрудост према људима и њиховим схватањима када се није радило о битним елементима новог учења. „Он је био сувише узвишеног духа да би се могао препирати о стварима које нису имале никаквог значаја“. Одбеглог роба Онисима враћа његовом господару Филимону, не нападајући директно његов положај роба, али господара упућује на такав однос према робу који практично значи ликвидацију институције ропства. Апостол је знао да, ако је у души Филимона Христос, тај ће се однос решити на бази хришћанског схватања подједнаке вредности личности сваког човека без обзира на његов социјални положај. Иако апостол има право да нареди Филимону какав има да буде његов однос према Онисиму (Фил. 8.), он се не користи тим правом, већ моли Филимона да свог одбеглог роба прими као брата. До које мере је могао апостол да порекне своје жеље и своју вољу, када се није радило о основним принципима за које се борио, показују његове следеће речи: „Јер премда сам слободан од свију, свима себе учиних робом, да их више придобијем. Јеврејима био сам као Јеврејин да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом, да придобијем оне који су под законом; онима који су без закона био сам као без закона, премда нисам Богу без закона него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога. А ово учиних за јеванђеље, да бих имао део у њему“ (И Кор. 9,19-23). ,,Његова еластичност прилагођавала се народима које је желео да придобије“. Апостол је међу Јеврејима могао да буде Јеврејин, а међу онима који су без закона да буде као да је без закона, али само у смислу своје мисионарске тактике, која је увек у таквим моментима била попуштање снази и притиску традиције, како би ново учење нашло могућности да загосподари душама људи.

И одлучност, са којом је Апостол иступао у одбрану основних принципа новог учења, и његова мудра еластичност према стварима од секундарног значаја, представљају две стране јединствене мисионарске активности Апостолове. Његова практична интелигенција знала је и једно и друго одлично да искористи, прилагођавајући методику свога рада реалним условима и потребама. Такав метод његовог рада, разуме се, био је крунисан потпуним успехом.

[Ignjatije]

• Систематичност и поступност

Структура мисионарских проповеда ап. Павла била је условљена његовим дубоким познавањем људи. Свака његова проповед доказ је његове практичне интелигенције и психолошке проницљивости. Полазна тачка садржине његових проповеди био је склоп мисли и раположења слушалаца. Не само проповеди које су унапред биле припремане, него и оне импровизоване, настале из једне потпуно неочекиване ситуације, доказ су Апостоловог смисла за реално.

Проповед коју је ап. Павле одржао на првом мисионарском путовању у синагоги у Антиохији Писидиској (Дела ап. 13,14-18) била је намењена искључиво Јеврејима. Да би слушаоце припремио за примање новог учења, Апостол се позива на најглавније догађаје из јеврејске историје, који су слушаоцима били познати и које Апостол користи за доказ месијанитета Господа Исуса Христа. Апостол сасвим исправно и вешто користи слушаоцима познате елементе, на којима затим зида ново учење. Старо му служи само као подлога за ново. Када је искористио догађаје из јеврејске историје, да би заинтересовао слушаоце и припремио их за примање новог учења, он им излаже ново учење и упућује их на живе сведоке догађаја о којима им прича (Дела ап. 13,31).

Импровизована проповед ап. Павла у Листри (Дела ап. 13,31), намењена незнабожачкој маси која је њега и Варнаву хтела да прогласи за богове, има сасвим други карактер. Овде видимо позивање на обичне чињенице из природе, доступне сваком мисаоном бићу. Речи врло једноставне, али за масу разумљиве. Фарар са пуним правом сматра ову проповед за доказ оригиналног апостоловог смисла за импровизацију.

Апостолова беседа у Атини на Ареопагу (Дела ап. 17, 22-31), како по композицији, тако и по садржини доказ је колико је он био способан да се уживи у начин мишљења својих слушалаца и да прилагоди своје проповеди према њему. Апостол је искористио своја запажања стечена у Атини разгледањем споменика једне културе која је, додуше, била на заласку, али која је пружала мноштво доказа свог некадашњег сјаја. Олтар непознатом Богу у Атини ап. Павле је искористио да похвали побожност Атињана и истовремено као сјајну прилику да им изложи својства тог непознатог Бога, који нема никакве везе са њиховим претставама о идолима, да најзад пређе на најтежи проблем, на проблем о васкрслом Исусу. „Како је Павле опрезно и оштроумно прилагодио истине које је саопштавао! Помињући непознатог Бога, изгледало је да се његова речитост уздигла са атинског тла.

Наведени примери мисионарских проповеди ап. Павла доказују колико је он био способан да искористи традиционалне елементе, било јеврејске или грчке културе, како би они могли да послуже као припрема слушалаца за примање новог учења и да преко сазнања и веровања, која су слушаоцима лежала ближе, изнесе истине које су биле даље и да то ближе искористи као претпоставку и везу са оним што му следи, тј. неминовност хришћанских истина, било да се полази са јеврејског или грчког терена.

[Ignjatije]

• Лични пример као елеменат успеха

Целокупан мисионарски рад ап. Павла носи обележје доследности поступака у приватном и јавном животу са принципима које је проповедао. „Да бисмо извршили јак утицај на друге, потребно је пре свега оно јединство са самим собом којим је ап. Павле располагао. Карактер којим доминира сопствена идеја утиче већ сам по себи убедљивије него све речи. Да није било светлог карактера Апостолова, успех његовог мисионарског рада свакако не би могао бити од онаквих резултата од каквих је био, без обзира на све остале квалитете тога рада.

Апостол је саветовао друге да њихов рад не треба да има карактер жеље за празном славом и истицањем сопствене личности пре свега. Он је био свестан да је заслужио да буде награђен за свој рад, али се Апостол свга тога одрекао ,,да не би учинио какву сметњу јеванђељу Христову (И Кор. 9,5-18). Свој хлеб је зарађивао својим рукама (Дела ап. 18,2-3; И Кор. 4,12) и с пуним правом је могао да каже, да онај који не ради не треба ни да једе (ИИ Сол. 3,10). Занат којим се бавио ап. Павле није био занат који је пружао лаку зараду. Апостол је сувише много времена морао да одваја за физички рад, који се врло често и ноћу обављао (ИИ Сол. 2,9). Колики је смисао вредности личног примера показао Апостол на плану етике рада ради што већег успеха Јеванђеља Христова!

Његов хероизам, осмишљен хришћанским етичким принципима, био је један од најбољих доказа његове снажне личности. Апостол прича о себи: „Више пута сам био у тамници, много пута сам долазио до граха смртнога. Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; трипут сам био шибан, једном су камење бацили на мене, трипут се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао. Био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом; у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи (ИИ Кор. 11,23-27). У местима мисионарског рада Апостолова свакако нису биле непознате све ове његове особине. У њему су први хришћани морали видети пример „мисионарске неуморности, која га је вукла из града у град, с једног копна на друго ради дела божјег и имена Господа Исуса Христа, за које је Апостол био спреман да и свој живот жртвује (Дела ап. 21,13).

Не само наведени примери, него цео мисионарски рад ап. Павла био је пример који је на душе људи деловао неодољивом снагом и био један од основних елемената његовог успеха.

Апостол Павле био је апостол незнабожаца и готово цео његов мисионарски рад био је посвећен обраћању неонабожаца на пут хришћанске истине. Али и „данас више него икад ап. Павле је учитељ незнабожаца. Било би потребно да народи поново уче код њега основе спасења“. Прошло је пуних деветнаест векова од мисионарске делатности ап. Павла. На тако дугом временском распону ни личност ни дело апостола незнабожаца нису нимало изгубили од своје вредности за нас савременике. Апостол Павле је „заслужио да његов лик лебди пред нама као један од највећих у светској историји уопште. Он је то заслужио због своје личности и дела које је извршио. Он је у једном одређеном историјском раздобљу и одређеним, како социјалним, тако и културним условима радио и „проповедао као син свога времена својим савременицима. Али много важнија од ове је друга истина, да он као пророк и апостол царства божјег говори свим људима свих времена“.           

Р. Кузманић

Гласник Српске православне патријаршије за 1951. год, стр. 182-186