Да ли сте за рехабилитацију Димитрија Љотића ?

[Драган]

Протојереј Велибор Џомић је писао о томе...да је тај говор доста инструментализован и могуће-лажиран.

Драгане,не прави се невешт као мађарска собарица,када мислимо на данашње љотићевце-мислимо на данашње љотићевце.

Постоји организација СНП Збор,са статутом,са чланством,са заставама који за себе тврде да су обновљена ЈНП Збор Мите Љотића.

А ови данашњи иначе,не признају СПЦ већ су у оној СИПЦ,како се већ зваше...

Углавном,мислим да је већ све речено,сваки аргумент који ми је постављен сам одговорио,што на овој теми,што на другима...тако да-не,Љотић не би требало никада да буде рехабилитован,јер се нашао у истој улози као Видкун Квинслинг-искористивши окупацију за изградњу сопствене политичке каријере...

Док је Недић укаљао име да спаси Србе,горепоменути су убијали што Србе партизане,што Србе четнике (љотићевци су били организатори највећег цинкареења равногораца код немачке управе)...лик и дело Д. Љотића остају једна од мрља у нашој историји.

Први пут чујем да се каже мађарска собарица, увек је била француска.

[Lion]

Стефане, јел ти мислиш да ни четници нису убијали Србе ?

Имаш у књизи од о.Јована (Радосављевића) "Страдање Жиче и Студенице" да су четници заклали две монахиње из Жиче...

[Драган]

Чекај, Четници су чекали савезнике који су их испоручили комунистима да их поубијају. Ти исти савезници када су бомбардовали Србију погинуло би осам Немаца и трихиљаде Срба. Погинуо од Немачке или Енглеске бомбе у чему је разлика ? У последњем бомбардовању су нас и тако заједно бомбардовали. По чему је то Атанта боља од Осовине, ако изузме да су уз помоћ комуниста који за које опет не знам што би били бољи од нациста добили рат ?

[ego]

А кад је дошло време да се вазнесе на небо, одлучи да иде у Јерусалим, те посла гласнике пред собом. Они одоше и уђоше у једно самарјанско село да му припреме. Али га нису примили, зато што се упутио Јерусалиму. Када су то видели ученици Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да кажемо да сиђе огањ с неба и да их уништи? А он се окрену и укори их [рекавши: не знате каквог сте духа; Син човечији није дошао да уништи људске животе, него да их спасе.] И одоше у друго село. (Лк. 9, 51-56)

Не. Једини наш узор је Христос, а он је и поред појединих врло позитивних особина и усмерења, у суштинским питањима одбио да га следи.

[Aquilius Cratus]

Стефане, јел ти мислиш да ни четници нису убијали Србе ?

Имаш у књизи од о.Јована (Радосављевића) "Страдање Жиче и Студенице" да су четници заклали две монахиње из Жиче...

Koji četnici? JVuO (Mihailović) sebe nikad nije zvala četnicima niti ravnogorskim pokretom, ovo su sve nazivi nastali kasnije ili u komunističkoj Jugoslaviji ili u imigraciji.

Pored JVuO ali postojali su četnici Koste Pećanca i drugih kolaboratera, a i kozake iz Vojvodine, tamo naseljeni posle komunističke revolucije i građanskog rata crveno- i belogardista u Rusiji, nekoliko njih hiljadu ljudi, Nemci su slali u borbe protiv JVuO i NOV; kozaci su važili da su veoma krvavi i nemilosrdni prema civilista (sa obzirom da se ondašnji ruski imigranti u Srbiji nisu proslavili sa velikoj solidarnošću sa Srbima), a po izgledu podsećali su na kasnije karakterizovanu sliku o četniku sa bradom i šubarom. A šta je srpski seljak negde u Pomoravlju ili u Raškoj znao o kozacima? Pa kad ovi navale, on pomisli da moraju da su četnici..

Bilo je mnogo kozaka i u ROA vojsci. Cak je ja mislim forirana jedna cela ss divizija samo od kozaka.

[Баба]

Ne.

Ne lično protiv njega, jer da li je zaista delio ciljeve koje je posle 1941-e branio ili se "žrtvovao" jer je neko morao, ovo ja ne znam, Bog zna. A ne znaju ni drugi, jedino Bog zna..

Ali pošto ne znamo, preostaje jedino simbol za jednu vrstu politiku, naime za fašizam i nacizam, i dokle je tako, rehabilitacija Ljotića značilo bi jednako i rehabilitacija takve politike.

Западни свет није рехабилитовао фашисте ни нацисте , али је рехабилитовао добар део њихових идеја.

Мислим да ни ми не треба тек тако да одбацимо идеје које је један велики Хришћанин као што је Љотић изнедрио својом личношћу организацијом и деловањем.

Притом је био заговорник против демократског уређења,имао је непососбну и маргиналну војску (збораши су бројали једва 8,000 људи),и притом је цинкарио дражићевце...могао бих га назвати обичним ратним профитером.

А данашњи његови следбеници иначе најцрње пљују по "екуменистичкој" СПЦ и секташи су.

Заправо ово није тачно. Прави љотићевци , они који су у дијаспори , а не ови напаљени клинци овде у Србији којима су пароле типа: " Љотић је кул , побимо све што не мисли као ми , штангла у главуџу и фајронт ...". Дакле прави љотићевци из дијаспоре су ипак ближи екуменизму него конзервативизму.

Такође и њихови истински идеолошки следбеници у Србији су екуменисти ( ово говорим из прве руке) .Дакле ови што су Акакијевци су само пуки гибаничари националисти којима је Љотић само још једна националистичка значка и ништа друго.

Даље идеја монархизма и органског уређења друштва и  државе коју је између осталог и Љотић заступао , је идеја која је све популарнија у Руским интелектуалним и патриотским круговима данас.

Дакле питање је колико је сам Димитрије промашио причу , то ћемо тек видети.

Савремени либерални капитализам се распада, колективизам социјалистичко/комунистичког типа се већ распао , идеја интегралне демократије органске још није за бацање јер управо она даје најбоље одговоре за тренутно стање, сем ако се не желимо препустити машинерији глобализације као машини за млевење меса.

Ни један народ који имало држи до себе то не жели.

Што се тиче рехабилитовања Љотића , то ће бити веома тешко , из простог разлога што би за ту рехабилитацију пре свега била значајна сагласност Јевреја .Међутим још у време канонизације св.владике Николаја  по свему судећи та сагласност није имала никаквог изгледа .

Тада је Црква морала да се огради од овог великог Хришћанина Димитрија да би уопште Николаја могла канонизовати.

Јереј Џомић је добио ту незахвалну улогу да раздвоји Николаја и Љотића , да документује ( колико може) , но и поред свега тога ипак повест ће памтити сва дешавања око канонизације Николаја и свих реакција Јеврејског народа на ту канонизацију.

Можемо мислити шта би се десило када би неко данас покушао рехабилитацију Љотића.

Такође треба напоменути да је и сам Џомић једно време своје младости био близак љотићевским круговима и да је инспирисан управо монасима Хиландарским ступио у контакт са љотићевском дијаспором.Тако да је питање колико ће се у Јеврејском народу озбиљно третирати његове књиге о Љотићевцима и ЗБОР-у , и његова апологија св.Николаја од Љотића.

[andrej]

Нећемо имати мир међу собом без потпуног националног помирења, као што су урадили и остали европски народи. Нико није ни скроз црн ни скроз бео, ни скроз добар ни скроз лош. Недићеве и Љотићеве трупе су, укупно посматрано, сигурно починиле мање зла него "ослободиоци." Али, нема "мањег" и "већег" зла и жртве се не могу квантификовати - крив је свако ко је убио или се огрешио макар и о једну невину особу. Свакоме би се могле замерити неке идеје или праксе - али, код већине људи је могуће пронаћи и оно добро и узвишено. Питање је да ли бирамо да гледамо у светло или у таму?

Ако некога интересује где је светло код Димитрија Љотића, нека прочита његову књижицу Светло истине - ако Вас занима тама, читајте књигу Сад је ваш час и област таме. А оба дела јесу позни Димитрије Љотић, кога, да би се о њему озбиљно и без страсти разговарало, треба познавати у целини (наравно, са оволике историјске дистанце, пре свега кроз дела).

И ко има снаге треба да се моли, да барем ако и не буде националног помирења (којим би се, узгред, раскринкали и савремени шарлатани који се позивају на имена и дела великих и контроверзних историјских личности), барем нека би се сви окупили у рају: и Дража и Јосип, и Милан и Димитрије, и Слободан и Коста, и Александар и Милован, и Светозар и Светислав. Ако ми постигнемо национално помирење, то ће бити мелем многих љутих рана - али, свакако, уздајмо се да је Свемилост Господња већа од наше ускогрудости.

[Баба]

Нећемо имати мир међу собом без потпуног националног помирења, као што су урадили и остали европски народи. Нико није ни скроз црн ни скроз бео, ни скроз добар ни скроз лош. Недићеве и Љотићеве трупе су, укупно посматрано, сигурно починиле мање зла него "ослободиоци." Али, нема "мањег" и "већег" зла и жртве се не могу квантификовати - крив је свако ко је убио или се огрешио макар и о једну невину особу. Свакоме би се могле замерити неке идеје или праксе - али, код већине људи је могуће пронаћи и оно добро и узвишено. Питање је да ли бирамо да гледамо у светло или у таму?

Ако некога интересује где је светло код Димитрија Љотића, нека прочита његову књижицу Светло истине - ако Вас занима тама, читајте књигу Сад је ваш час и област таме. А оба дела јесу позни Димитрије Љотић, кога, да би се о њему озбиљно и без страсти разговарало, треба познавати у целини (наравно, са оволике историјске дистанце, пре свега кроз дела).

И ко има снаге треба да се моли, да барем ако и не буде националног помирења (којим би се, узгред, раскринкали и савремени шарлатани који се позивају на имена и дела великих и контроверзних историјских личности), барем нека би се сви окупили у рају: и Дража и Јосип, и Милан и Димитрије, и Слободан и Коста, и Александар и Милован, и Светозар и Светислав. Ако ми постигнемо национално помирење, то ће бити мелем многих љутих рана - али, свакако, уздајмо се да је Свемилост Господња већа од наше ускогрудости.

http://novo-videlo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=49&Itemid=29

[Баба]

Што се тиче помирења, ми смо се већ помирили у РС за време рата под Младићем и Караџићем у окриљу СПЦ. У РС је направљен модел односа српска држава, српска војска и српска Црква који је народ оберучке прихватио. Данас ове поделе на љотићевце, четнике и партизане више никог посебно ни не интересују.

:cheesy2:

[ego]

Нећемо имати мир међу собом без потпуног националног помирења, као што су урадили и остали европски народи. Нико није ни скроз црн ни скроз бео, ни скроз добар ни скроз лош. Недићеве и Љотићеве трупе су, укупно посматрано, сигурно починиле мање зла него "ослободиоци." Али, нема "мањег" и "већег" зла и жртве се не могу квантификовати - крив је свако ко је убио или се огрешио макар и о једну невину особу. Свакоме би се могле замерити неке идеје или праксе - али, код већине људи је могуће пронаћи и оно добро и узвишено. Питање је да ли бирамо да гледамо у светло или у таму?

Ако некога интересује где је светло код Димитрија Љотића, нека прочита његову књижицу Светло истине - ако Вас занима тама, читајте књигу Сад је ваш час и област таме. А оба дела јесу позни Димитрије Љотић, кога, да би се о њему озбиљно и без страсти разговарало, треба познавати у целини (наравно, са оволике историјске дистанце, пре свега кроз дела).

Једноставно, није изабрао хришћански начин њиховог остварења.

[andrej]

Нећемо имати мир међу собом без потпуног националног помирења, као што су урадили и остали европски народи. Нико није ни скроз црн ни скроз бео, ни скроз добар ни скроз лош. Недићеве и Љотићеве трупе су, укупно посматрано, сигурно починиле мање зла него "ослободиоци." Али, нема "мањег" и "већег" зла и жртве се не могу квантификовати - крив је свако ко је убио или се огрешио макар и о једну невину особу. Свакоме би се могле замерити неке идеје или праксе - али, код већине људи је могуће пронаћи и оно добро и узвишено. Питање је да ли бирамо да гледамо у светло или у таму?

Ако некога интересује где је светло код Димитрија Љотића, нека прочита његову књижицу Светло истине - ако Вас занима тама, читајте књигу Сад је ваш час и област таме. А оба дела јесу позни Димитрије Љотић, кога, да би се о њему озбиљно и без страсти разговарало, треба познавати у целини (наравно, са оволике историјске дистанце, пре свега кроз дела).

Једноставно, није изабрао хришћански начин њиховог остварења.

Конкретно у ком смислу није?

Пре рата, Љотић је био релевантна фигура једино у оних неколико месеци када је, по увођењу тзв. "шестојануарске диктатуре" био министар правде у српској влади. Као политичка партија, Збор никада није ни пришао цензусу на изборима. Једини колико-толико значајан уплив пре рата, могло је имати Љотићево писање за Отаџбину и друге часописе и нека јавна предавања. Чак ни комунистичка историографија попут Младена Стефановића или Тодора Куљића, просто не зна шта би приписала Збору и Љотићу у предратном периоду?

У току рата, на челу Српског добровољачког корпуса (тзв. "љотићевци") био је пуковник Коста Мушицки. Тачно је да су угледнији чланови предратног Збора ту имали официрске чинове, али сами одреди нису били под командом Љотића, који је имао чин резервног официра краљевске војске и највише се бавио обновом Смедерева (након експлозије коју су комунисти подметнули у барутани, непотребно оштетивши смедеревску тврђаву). Такође, био је ангажован у рехабилитационом заводу у Смедеревској Паланци, који, за разлику од Бањице, није био ни налик на конц-логор - што опет нерадо признаје и комунистичка историографија. Оно што се прећуткује, јесте да су у том заводу комунистички омладинци били НАТЕРАНИ само на једну стар (поред редовних радних задатака, попут градње бомбардовањем срушених зграда, пружањем помоћи сељацима у скупљању летине и другим, "нормалним" задужењима робијаша) - наиме (што би рекла наша сестра Сефора), били су принуђени да детаљно проучавају комунистичку литературу - Маркса, Енгелса, Лењина, Троцког - као и претходнике попут Хегела. Тој омладини је тамо сачуван живот, а ја сам чак и упознао троје који су лично прошли кроз тај "казнени" завод (заробљени као млади СКОЈ-евци) и били су захвални управо Љотићу што им је идејом оснивања тог завода спасао живот.

Улога СДК ("љотићеваца") у стрељањима у Краљеву и Крагујевцу историјски је и даље нејасна, осим чињенице да су имали неког учешћа у одабиру оних који ће бити стрељани. Па чак ни овде комунисичка историографија не иде толико далеко да би оптужила "љотићевце" за узимање учешћа у самом стрељању, нити су Немци били овлаштени да тако нешто дозволе. Узајамни односи између ЈВуО, "љотићеваца," "недићеваца" (СДС) и партизана, и даље чекају опсежну и непристрасну анализу. До сада имамо неоспорне, али парцијалне чињенице, да су све побројане формације у одређеним ситуацијама директно сарађивале с окупатором (да, чак и партизани), да су све у неким тренуцима имале борбена дејства једни против других, и да се само "љотићевци" и "недићевци" никада нису директно борили против окупатора (мада понекад чак и јесу достављали оружје неким четничким одредима). Такође, неоспорна је и историјска чињеница да ЈЕДИНО Срби никада током рата нису имали војно присуство на Источном фронту (чак су и руски козаци као РОА, у саставу Waffen SS-а дејствовали против Совјета). Чињеница је да ни Недић ни Љотић нису пристајали на формирање чак ни симболичне чете, уколико се из Немачке не пусте сви српски ратни заробљеници (као што је учињено са хрватскима који су хтели да се прикључе усташкој НДХ).

Такође, комплексно питање које остаје је Љотићев став према Јеврејима, како пре тако и за време рата. Мада је у више наврата порицао антисемитизам и чак пре рата имао и лична познанства (па готово и пријатељства с неким Јеврејима), оста је чињеница да је Димитрије Љотић, на одређени начин, подлегао у тадашњој Европи преовлађујућим антисемитским "трендовима." Међутим, у томе се није разликовао превише од светог владике Николаја, Черчила или Де Гола (па донекле чак и Стаљина). Антисемитизам прве половине XX века, ипак представља исувише комплексно питање да би га требало преломити искључиво преко Љотићевих леђа. Тим је чудније да, упркос тим ставовима према "јеврејству" за које НЕ ТРЕБА НИ ТРАЖИТИ НИ НУДИТИ ОПРАВДАЊЕ, и даље остаје необична чињеница да је Љотић истовремено, као дубоко верујући човек, увек био против убистава, насиља и прогона како над Јеврејима, тако чак и над комунистима. У основи, он је исповедао чудни дуализам православног мистика (мада под великим утицајем римокатоличког консервативног мистицизма Француске акције Шарла Мораса), подједнако супротстављен и идејама комунизма и "јеврејства" али и прогону самих комуниста и Јевреја.

Мој добри пријатељ Бранко Радун, уредник форума ВИДОВДАН, својевремено је написао врло интересантан и провокативан текст на тему рецепције десног у модерном српском политичком дискурсу и то почев од Љотића па до Калајића и његових епигона:

"КАТОЛИЧКА" ДЕСНИЦА У СРБИЈИ

И мада се не бих обавезно сложио са свим стварима које је мој драги пријатељ Бранко написао у овом тексту (посебно ако узмем у обзир мог другог пријатеља Драгослава Бокана, који у тексту баш и није споменут у контексту с којим бих се сложио), мислим да овај текст ипак покреће многа питања која су вредна пажње и размишљања.

Све у свему, потребно нам је да се суочимо са свим проблемима и контраверзама и да подвучемо реалну историјску дистинкцију онога што је добро и онога што јесте проблематично код сваке историјске личности. Много важније од вештачких "рехабилитација" јесте да се постигне реално историјско помирење, где ће се свачије заслуге и кривице непристрасно одмерити, како би заиста покушали да одемо даље од овог места у историји, где смо тренутно безнадежно заглављени.

Жељку хвала за линкове ка Љотићевим делима  :cheesy: и свима који желе да упознају једног "потпуно другачијег" Љотића, још једном од срца препоручујем заиста сјајно дело СВЕТЛО ИСТИНЕ, својеврсну Љотићеву духовно-покајну биографију.

[Стефан]

Ne treba s nikim činiti kompromise koji na bilo koji način zagovaraju totalitarizam i diktaturu, zvalo se sad ono fašizam, nacizam, komunizam, apsolutizam, feudalizam ili bilo kako.

Поента. Иначе да се слично (комунизам) сличном (нацифашизам) радује, већ се у пар наврата у историји и показало: споразум Рибентроп-Молотов, те бројни документи сарађивања усташа и партизана; бетонирање јасеновачког стратишта, шиканирање и одузимање документације Диани Будисављевић од стране ЦК СКХ која је пописивала усташке логоре и повезивала преживеле са породицама, итд...

Иначе, ја сам кроз дела-што Љотићевих противника што његових заговорника схватио да је он био (не)вешт политикант и политички играч...нпр. 27. марта је у пучкој влади требао да постане министар, али је прорачунао да ће више достићи ако се стави на располагање Рајху. Онда су збораши извели највеће цинкарење равногораца код Немаца. И били су маргинални, али ето опет су уживали повлашћен статус у окупираној Србији...

Све ово наравно, наводим из релевантних и идеолошки необојених извора; да не испадне да нападам ове или оне зато што су пре 70 год моји били у тој или тој војсци. Иначе је брат баба-теткиног мужа био истакнути љотићевац, па му је мој деда поклонио своја документа, те је емигрирао у Лондон...

[Morgoth]

Еј ал ово о понирењу националноме што су казали добро то кажу јер су сваки се народи по европи већ помирили одавно и њини тамо четници, фашисти и комунисти чак и ти су народи заједно у јединству нацијоналноме и боре се ко једни. Ено види Хрвати а усташе и партизани у сарадњи. Упозно сам ти ја преко неких Љотићевих емиграната  врло су побожни људи и онај горе што је писо тртља безвезе не знам који је већ реко каже учествовали код Дионисија оног у САД у расколу. Није то тачно то је део четника који су раскол правили у Новој Грачаници и таки сад ко она баба њина Десанка Крстић сада и еп. Артемија оће да подрже баш ко и оног Дионисија. А љотићевци били заједно с Ђујићем и ко цени Ђујића а прича против Љотића тај ти појма благог нема, бре!!!

Паз шта ти кажем љотићеви и ђујићеви су остали верни спц и спречили да цела емиграција не оде за Дионисијем у раскол. А Дионисија је УДБА заправо контролисала и живео је тамо у Америку с неком женском, у цивилу ходао и никаки поп он није био а то оће сад опет исти ти који су подржали њега да и Артемија тако сада...

[andrej]

је текст митрополита Јосифа, као једно аутентично сведоћење из оног времена. Међутим, било је савременика у јерархији (попут монаха Митрофана) од којих смо о Љотићу могли да чујемо и потпуно супротне ствари. Управо из ових разлога, концепт националног помирења где ће се изнети све добре и лоше стране, како би се превазишле, чини ми се као бољи и реалистичнији приступ од овух вештачких "рехабилитација" где се позитивно пренаглашава, а негативно прећуткује.

[ego]

Нећемо имати мир међу собом без потпуног националног помирења, као што су урадили и остали европски народи. Нико није ни скроз црн ни скроз бео, ни скроз добар ни скроз лош. Недићеве и Љотићеве трупе су, укупно посматрано, сигурно починиле мање зла него "ослободиоци." Али, нема "мањег" и "већег" зла и жртве се не могу квантификовати - крив је свако ко је убио или се огрешио макар и о једну невину особу. Свакоме би се могле замерити неке идеје или праксе - али, код већине људи је могуће пронаћи и оно добро и узвишено. Питање је да ли бирамо да гледамо у светло или у таму?

Ако некога интересује где је светло код Димитрија Љотића, нека прочита његову књижицу Светло истине - ако Вас занима тама, читајте књигу Сад је ваш час и област таме. А оба дела јесу позни Димитрије Љотић, кога, да би се о њему озбиљно и без страсти разговарало, треба познавати у целини (наравно, са оволике историјске дистанце, пре свега кроз дела).

Једноставно, није изабрао хришћански начин њиховог остварења.

Конкретно у ком смислу није?

Као прво, основао је партијску војску, која је уплетена у братоубилачке борбе. Насупрот Христових речи, за које сумњам да су му биле непознате, између осталих:

А кад је дошло време да се вазнесе на небо, одлучи да иде у Јерусалим, те посла гласнике пред собом. Они одоше и уђоше у једно самарјанско село да му припреме. Али га нису примили, зато што се упутио Јерусалиму. Када су то видели ученици Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да кажемо да сиђе огањ с неба и да их уништи? А он се окрену и укори их [рекавши: не знате каквог сте духа; Син човечији није дошао да уништи људске животе, него да их спасе.] И одоше у друго село. (Лк. 9, 51-56)

Тада му рече Исус: врати свој мач на његово место; јер сви који се маше за мач - од мача ће погинути. (Мт. 26:52)

Као друго, да би остварио циљеве, пристао је да сарађује са окупационим трупама. У Немачкој су чланови "Збора" имали статус припадника Вермахта и након рата су добили право на немачке војне пензије. Тиме је директно преступио следеће Христове речи:

И одведе га горе, те му у трен ока показа сва светска царства. И рече му ђаво: теби ћу дати сву ову власт и славу њихову, јер је мени предана и ја је дајем коме хоћу. Ако се, дакле, поклониш преда мном, све ће бити твоје. Исус пак одговори и рече му: написано је: »Клањај се Господу Богу своме и њему једином служи«. (Лк. 4:5-8)

Иначе не спорим да је имао доста позитивних особина, али на жалост, тако се завршило.