Разноразна писанија

[ines]

 ...jedna sjajna misao o ženi : "Žena - nije ljubavnica, već prijatelj i saputnik u našem životu, i valja nam se unaprijed privikavati na misao da ćemo je voljeti i kad postane starija, a i onda kad bude starica." - Vissarion Belinsky

[Данче*]

РУКЕ - Ларкин
Деси се да код људи које тек упознајем поглед спонтано клизне к рукама.
Јер,руке говоре о особи више од лица,имају свој живот,своју прошлост коју је лице већ заборавило,јер ионако свакодневно мењамо маске,од ситуације до ситуације.
Ношено неком силном жељом или страхом.
Али руке,оне увек говоре истину.
Јесте ли икада видели тужне руке?
Уморне?
Збуњене?
Оне понизне?
Наметљиве,љуте...?
Руке које увек желе имати контролу и које су изгубљене у узалудним покушајима служења неком разједињеном бићу?

У рукама је молитва,стварање и - разарање.

Приче се причају рукама.Оне могу испричати скривене детаље који би се у речима изгубили или се учинили неважнима.
Само ћете погледом на руке открити љубав...равнодушност.
Не на лицу.
То пише на рукама.
Руке служе за универзалну комуникацију са свим што постоји.
С људима,животињама,биљкама,па чак и стварима.
У рукама је љубав тела с телом
и душе с другом душом.
Кроз њих теће енергија целог Свемира.
Оне опраштају,али и опомињу.
Милују,играју се,смеју се.
Руке су увек истините.Чак и кад лице то није.
Оне ће увек остати доследне себе.
И Вама.Ма шта ви покушавали бити,оне ће увек остати исте,и једноставне...
У тренуцима мира ваше ће вам руке рећи ко сте доиста.

[Данче*]

Ја сам од оних
што оћуте своје најдубље истине,
да им не би нарушио мир
или украо Душу…
Али ја сам и оно дете,
изгубљено на путу
што вапи много љубави.
Ја сам од оних,
што ти никада неће отворено рећи,
куда плови одјек њихових мисли,
а биће тужни, ако их не схватиш.
Од оних, што воле осетити
оне прелепе трептаје,
у ваздуху и себи;
од оних ружних споља
са скривеним унутрашњим бисерима.

Ја сам од оних што највише ћуте,
кад највише причају;
од оних, које нећеш схватити,
мислећи да их схваташ.
Ја сам од оних префињених,
што воле много да псују;
од оних предобрих,
који постају охола злопамтила кад их ране.
Од оних, што по њиховом бићу лебде
и бели и тамни облаци.
Ја сам дављеник што се,
само за своју руку хвата.
Ја сам од оних веселих пајаца,
што глуме дарујући радост другима,
не желећи да се открије њихов јад.

Ја сам од оних безброј али…
Од оних,
што воле да их неко осећа као тајну
и који друге воле,
зато што јесу вечна тајна;
од оних, што ће те удисати
као да те први и последњи пут удишу.

Ја сам од оних
што им усне, очи и сузе
клизе на доле;
од оних препуних Ахилових пета.
Од оних подземних пролаза
што се плаше да их не откријеш и потопиш,
јер знају да си истовремено,
вода на извору и понорница
и увек пловиш даље.

[Данче*]

1. Помири се са ПРОШЛОШЋУ како ти не би уништила САДАШЊОСТ.
2. Шта други мисле о теби, ТО није твоја брига.
3. Време лечи све, ДАЈ ВРЕМЕНУ времена.
4. Нико није разлог твоје среће ОСИМ тебе самог.
5. Не упоређуј свој живот са животима других, НЕМАШ ПОЈМА како је њима.
6. Не размишљај превише, сасвим је у реду да НЕ ЗНАШ све одговоре.
7. Смеј се, и не узимај на себе све проблеме овог СВЕТА.

 

[Данче*]

ПРИЧА О ОСЕЋАЊИМА

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:
- Кладим се, да ћу их раставити.
Љубав узврати:
- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.
Врати се назад и рече Самоћи:
- Хајде, сада је ред на тебе!
- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.
Окрену се назад и рече:
- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:
- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!
Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.
- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.
Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

[Данче*]

Повлачим се у своју самоћу
тамо где су људи мога кова
тамо где се тешко живи ноћу
од тишине и опасних снова

Дигао сам руке од скандала
од прошлости и погрешних жеља
од лепоте, извора свих зала
од љубави и од пријатеља

Повлачим се а остављам људе
у њиховој заблуди од злата
да ме нађу кад и њима буде
закуцала самоћа на врата.

-Душко Трифуновић

 

[Данче*]

Поука

Пре него што легнеш у своју постељу, пронеси свој ум и
размисли о овоме:

Прво: Захвали Сведржитељу Богу што ти је благодаћу својом даривао да минули дан проведеш здрав и жив.

Друго :Питај себе, и васпитај савест своју, идући постепено и подробно разгледајући све време протеклог дана , почевши од тренутка када си устао из постеље, и проводећи себи у сећање: куда си ишао, шта си радио, с ким си разговарао, и шта. Сети се и с највећом пажњом испитај и своја дела која си учинио, речи које си изговорио, мисли које си имао, и то до јутра па све до вечера

Треће: Ако си што добро учинио у току дана, не сматрај да је од тебе, већ од самога Бога који нам дарује сва добра без наше заслуге. Њему то приписуј и захвали и моли се да те у томе добро утврди, и да ти помогне и подари да и остало добро чиниш.

Четвро: Ако си пак што рђаво учинио, реци себи да је то дошло од тебе сама, и од твоје немоћи, или од рђаве навике, и воље. Кај се и моли Човекољупца да ти изволи даровати опроштај за то, обећавајући чврсто да то убудуће нећеш више чинити.

Пето:Са сузама моли Творца , да се смилује и дарује ти ову ноћ тиху, мирну, чист и безгрешну; а сутрашњи дан да ти подари да потпуно проведеш у слављењу Његовог Светог имена.

...Србски народ је читав живот свој проводио са Богом. Од раног јутра , када би се Србин умивао и окренувши се ка истоку говорио :" Јасно сунце на истоку, нама Бог на помоћи."

"Хришћанин у свакодневном животу"
Ђорђе Ј. Јанић

Ђорђе Ј. Јанић (Власотинце, 25. јануар 1941) је српски књижевни критичар, историчар, лексикограф, теолог, есејиста и песник.

 

[Данче*]

Пољубила сам га, а он жабац остаде, само ми на превару пољубац украде, о колачи слатки одагнајте тугу, сад он на камену, чека неку другу...

 

[Данче*]

КАДА ОСТАРИМ

Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снајом и унуком. Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаја нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.
За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.
Једне вечери, управо пре вечере, мала девојчица је седела на поду играјући се са коцкама.
“Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.
“Правим мали сто за тебе и маму” – одговорила је, “Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.”
Отац и мајка су занемили и то је изгледало као да траје целу вечност. А онда су почели да плачу.
У том тренутку су постали свесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право место за великим столом и од тог дана она је увек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.

 

[ines]

"Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu ljepote. Prava vrijednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne blijedi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o sljepilu površnosti. Uvijek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput labirinta, skrivena naša istinska ljepota, naš žar, vatra i savršenstvo. "

Slаvišа Pavlović

[Данче*]

Знам, мора да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене и среће моје.
Пијана киша, шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.
Куда ћу?
У који град да свратим?
Дан је низ мутна поља просут.
Вуцарам светом два празна ока
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?
Ил је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал' ја,
у крчму свратио горак,
а она
не знајући - прошла.
Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.
Да, мора да је тако.

[Данче*]

КО САМ?  ШТА САМ?

Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар,
Чији поглед гасне у магли и мемли,
Живио сам успут, ко да сањам,
Као многи други људи на тој земљи.

И тебе сад љубим по навици ,дете,
Зато што сам многе љубио, болећив,
Зато успут, ко што палим цигарете,
Говорим и шапћем заљубљене речи.

"Драга моја","мила","знај, довека"
А у души вазда иста пустош зрачи;
Ако дирнеш страст у човекову бићу
Истине, без сумње, никад нећеш наћи.

Зато моја душа не зна што је језа
Одбијених жеља, несхваћене туге.
Ти си, моја гипка, лаконога бреза,
Створена за мене и за многе друге.

Али ако тражећ неку сродну душу,
Везан против жеље, утонем у сети,
Никад нецу да те љубомором гушим,
Никад нецу тебе грдити ни клети.

Ко сам? Ста сам? Ја сам само сањар,
Чији поглед гасне у магли и мемли,
И волим те успут, ко да сањам,
Као многе друге на тој земљи.

[Данче*]

СВЕ ШТО ЖИВИ ОЖИЉАК ИМА - ЈЕСЕЊИН

Све то живи неки ожиљак има,
Белегу детињства, незарасто чир.
Да нисам песник међу песницима,
Био бих зацело лопов ил' жбир.

Сувоњав, мали, с грудма неразвијеним,
Међ децом био сам увек јунак,
Често, често с носем разбијеним
Враћо сам се кући пред сами мрак.

Уплашеној мајци, крвав као знамен,
Цедио сам кроз крв речи детињасте:
Ништа, море! спотакох се о камен,
А већ сутра све ће да зарасте.

Па и сада, када се без трага
Оних дана крв врела смирила,
Неспокојна нека дрска снага
На поеме моје се излила,

На већ златне литерарне хрпе,
И у сваком ретку што се вије
Огледају се некадање црте
Кавгаџије, немирка, делије.

Ко и некад имам храброст мушку,
Ал' нов корак мој се друкче слуша...
Док ми некад разбијаху њушку,
Сада ми је сва у крви душа.

Не велим више мајци окрвављен,
Већ гомили туђој која расте:
Ништа, море! спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте!
 

[YOKA]

http://i457.photobucket.com/albums/qq298/bakuta/lirska%20oaza/girl-1.jpg

[YOKA]

http://i974.photobucket.com/albums/ae221/poezija_2010/oslikana%20poezija/stihmikaantic.jpg