Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости

[Ignjatije]

Živeo asketski da bi milione poklonio drugima

| DAILY TELEGRAPH

Čovek koji je koristio kupone kako bi kupovao hranu i vozio se autobusom, prikupio je tajno bogatstvo od 187,6 miliona dolara i sve zaveštao u dobrotvorne svrhe.

 

 

Džek Mekdonald

 

 

Džek Mekdonald koji je preminuo u 98. godini, nosio je iscepanu odeću i godinama živeo u jednosobnom stanu, a sve vreme bio multimilioner. 

Mekdonald, koji je umro u Sijetlu, ostavio je novac Dečjoj bolnici u tom gradu, Univerzitetu u Vašingtonu i Armiji spasa. 

Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i kasnije postao advokat koji je štitio prava veterana. 

Njegovi roditelji koji su imali klanicu zaveštali su mu imanje koje je Mekdonald potom pretvorio u bogatstvo zahvaljujući berzi. 

Tokom života uplatio je na stotine anonimnih donacija, uključujući i 150.000 dolara za kanadski grad Eloru u kom je njegov deda živeo nakon što se doselio iz Škotske. 

Mekdonald nije imao biološke dece i supruga mu je umrla 1999. Samo najbliži članovi porodice znali su koliko je bogat. 

Njegova pastorka Regen Denis rekla je: “Naša porodica živela je sa tajnom Džekovog bogatstva duže od 40 godina i svi smo bili zadivljeni njegovim asketskim načinom života. Bio je ekscentričan na mnogo načina, ali uvek veran sebi tako što je radio prema svojim ubeđenjima”.

[Danijela]

Оглед о људскости

 

Да ли смо заборавили шта је мука и шта је солидарност?

 

По првом новембарском снегу, на раскрсници између два села, тек неких сат времена вожње од Београда, дешава се чудна сцена. Група људи, окупљена око аутомобила паркираних на сред друма, препречила је пут другој групи, из једног аутобуса. Група из аутобуса, упадљиво другачија, видно је уплашена. Плаше се неизвесне будућности, која их чека ко зна где и ко зна кад; плаше се прошлости и беде из које су побегли; плаше се тмурне и нејасне садашњости. Друга група, коју чине мештани околних села, такође је, на свој начин, уплашена. Њихов страх је страх од другачијег, страх од нарушавања познатог света, страх од онога што би се могло десити ако би се непознато, макар на кратко, уселило у познато.

Присутна је и трећа група људи. Шаролик скуп неснађених службеника Комесаријата за избеглице, понеки локални функционер који је дошао да политички профитира на страху својих суграђана и неколико полицајаца који „само обављају своју дужност“. Сви они збирно персонификују српску државу у својој неефикасности и неспособности, у својим поделама, свађама и у свом политичком калкуланству. За ову причу, међутим, трећа група је небитна, иако је њено (не)чињење свакако повод за догађаје о којима причамо.

Ово није прича ни о другој групи, о оним другачијим људима који су из беде и ратова далеких земаља кренули ка неком бољем животу. Они ће доћи и проћи. Ово је прича о нама, који, по првом новембарском снегу стојимо на тој раскрсници између два села, недалеко од Београда.

 

 

Да ли смо ово заиста ми? (Фото: Зоран Главоњић, RFE/RL)

 

 

Па нисмо то ваљда ми? Стојимо у блокади и спречавамо неке невољнике да дођу до крова над главом, да им се достави храна и вода?

Нисмо то ваљда ми? Нација која је пола своје историје провела у прогнанству и збеговима, која зна шта је рат и шта је немаштина. Која се својих избеглих и прогнаних итекако нагледала у претходне две деценије. Ми ваљда знамо шта је мука и шта је солидарност.

Нисмо то ваљда ми? Друштво које је најодлучније устало да осуди антицивилизацијске догађаје који се последњих недеља као на траци ређају у једној суседној земљи.

Нисмо то ваљда ми? Народ који се дичи традиционалним гостопримством као најпознатијом националном особином и предањем истканим причама о сиромасима који ће последњу кору хлеба поделити са незнанцем у невољи.

Немогуће да смо то ми. Ми имамо универзално основно образовање и кабловске телевизије са 50, 70, 100 канала, немогуће да је ико од нас у страху да „неће знати шта да ради ако му дете види црнца“.

Немогуће да смо то ми, ми имамо приступ свом знању овог света у виду интернета, немогуће да неко од нас мисли да су азиланти „терористи потплаћени да подметну нешто“ у оближњу термоелектрану.

Ма немогуће да смо то ми. Ми живимо у цивилизованој држави у којој влада закон, немогуће да ми ноћу палимо бараке предвиђене за смештај неких несрећника.

 

 

Мржња према непознатом (у овом случају азилантима) није свесни расизам или шовинизам. Она не долази из политике и идеологије, већ из незнања и страха – самим тим узроке јој је теже искоренити.

 

 

згледа да је могуће. То смо некако постали. Залутали смо током година ратова, пропаганде, испирања мозга и теорија завера, затворености и страха од света, занемаривања образовања и знања, таблоидизације и естрадизације јавног простора, урушавања друштвених вредности, институција и конвенција. Колективни поглед на свет нам се драстично изменио.

Кажу да је први корак ка решавању проблема признање да исти постоји. Овај проблем, међутим, није могуће решити краткорочним мерама: некаквом едукационом кампањом, подзаконским актом или просто премештањем азиланата. Јер, питање азиланата је тек илустрација стања свести читаве нације, а стање свести се поправља годинама и деценијама. Општим друштвеним напретком и развојем. Друштвеним консензусом за решавање „крупних“ проблема. Економским просперитетом. Политичким слободама. Ефикасним институцијама и добрим законима. Отвореношћу према свету. Цветањем знања, културе и уметности. Великим националним победама. Али и индивидуалним успесима и врлинама појединаца. Делањем сваког од нас понаособ.

Песник је једном написао: „Домовина се брани књигом… И чашћу и знањем… И лепим васпитањем“. Градови Тутин и Сјеница, који су се понудили да приме азиланте, као и групе грађана које скупљају помоћ у одећи и другим потрепштинама, ову одбрану су већ започели. Чекају нас остале да им се придружимо.

 

*Насловна фотографија преузета од: Весна Анђић, RFE/RL

 

http://akademskikrug.rs/ogled-o-ljudskosti/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[GeniusAtWork]

Да ли смо заборавили шта је мука и шта је солидарност?

 

 

Izgleda

[Danijela]

Lično, odbijam da budem uskogruda i slepa na tuđu muku i nevolju ma koliko bila mala. Tom nekom je najveća na svetu i ne želim da mu otežavam. Ako mogu ikako, pomoćiću.

[Ignjatije]

Bogataš odveo u restoran 50 beskućnika

| JUTARNJI.HR

Bogati preduzetnik iz Ohaja odlučio je da za Božić učini dobro delo, pa je na večeru u vrhunski restoran poveo 50 beskućnika iz gradića Ejkron.

 

 

PamelaVWhite / Flickr.com

 

 

Džoel Testa, takođe je zamolio sve svoje prijatelje,članove porodice i poznanike da umesto poklona za njegov 42. rođendan doniraju novac za akciju prikupljanja pomoći za beskućnike. 

- Mislim da se ljudi plaše beskućnika. Ne shvataju da se to može dogoditi bilo kome od nas, rekao je Testa za Akron Beacon Journal. 

Nakon što su večerali, beskućnici su dobili i porcije koje su mogli da ponesu i pojedu kasnije. 

U ovoj lepoj akciji Testi se pridružila i njegova ćerka koja je sa prijateljicama plela šalove i nakon večere ih podelila beskućnicima. 

U Ejkronu trenutno živi oko 800 beskućnika, a u prihvatilištima nema dovoljno kreveta. Zato je Testa najavio izgradnju novog prihvatilišta sa čak 60 apartmana.

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2013&mm=12&dd=26&nav_id=793744

[JESSY]

Kompanija Imlek, vodeći proizvođač mleka i mlečnih proizvoda u našoj zemlji, tradicionalno je obezbedila novodišnje poklone obradovavši veliki broj mališana iz brojnih institucija za nezbrinutu i bolesnu decu iz Beograda i Paraćina.

Predstavnici kompanije Imlek družili su se sa učenicima iz škole za decu sa oštećenim sluhom Stefan Dečanski, koju pohađaju deca iz udruženja samohranih roditelja i porodica osoba sa invaliditetom Plava Školjka.

- U susret praznicima, kompanija Imlek već tradicionalno donira paketiće sa Imlekovim proizvodima deci iz institucija koje smo dobili po preporuci Skupštine grada Beograda. Kao kompanija koja vodi računa pre svega o najmlađima potrudili smo se da i ove godine iznenadimo brojnu decu bez roditeljskog staranja i bolesnu decu i da ih bar malo obradujemo za praznike koji su pred nama - istakla je Svetlana Glumac, CORA direktor Danube Foods Group.

Donacije su uručene najmlađima kojima je pomoć najpotrebnija, i kojima najviše znači saznanje da neko na njih misli u danima praznika. Pored zahvalnice Imleku na znakovnom jeziku, učenice srednje škole sa potpunim oštećenjem sluha, inače svetske prvakinje u hip hopu, izvele su plesnu tačku pokazujući sav svoj talenat i umeće.

Današnjom donacijom obuhvaćene su ustanove za decu iz Beograda koje Imlek tradicionalno donira dva puta godišnje, povodom Svetskog dana mleka i novogodišnjih praznika : Sava Jovanović Sirogojno, Plava Školjka, Drinka Pavlović, Jovan Jovanović Zmaj, Moše Pijade, Dragutin Filipović Jusa, Specijalna bolnica za celebralnu praralizu, Centar za zaštitu odojčadi i dece u Zvečanskoj ulici i Manastir Svete Petke iz Paraćina.

[Данче*]

Od nas samih zavisi dali cemo biti ljudi ili neljudi...

Da postoje dobri Ljudi!

[Ненад Р.]

Наравно да постоје , само не могу да дођу до изражаја.

[Jelena 76]

Наравно да постоје , само не могу да дођу до изражаја.

Tačno tako :good2:

[Олимп]

@@Ignjatije, Слава Богу!

Хвала брате што си поделио ово са нама.

@@JESSY, Заиста леп гест и редак!

[Gordana .]

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/Srbija+danas/1484558/Devojka+velikog+srca.html

 

utorak, 31. dec 2013, 11:40 -> 12:13

Devojka velikog srca

 

Student Učiteljskog fakulteta Jelena Stošić iz Lebana pomaže bolesnoj i siromašnoj deci. Pokrenula je humanitarnu kampanju "Budi čovek", a ovih dana pomaže maloj Sari, svojoj sugrađanki, da se izleči i živi bolje.

Buduća učiteljica Jelena Stošić iz Lebana, u službi humanosti, pokrenula je kampanju "Budi čovek", kako bi pomogla bolesnoj i siromašnoj deci.

Pripremila Svetlana Panić Conić

 

Biblioteka  je prostor u kome je najčešće možete sresti. Ukoliko ne sprema ispite za Master studije Učiteljskog fakulteta u Vranju, Jelena Stošić prikuplja ideje za nove scenarije, jer biti čovek i pomoći potrebno je, kaže, gde god se okrenete.

"Čovek kad hoće da uradi nešto on nađe uvek način, a kada neće nešto da uradi on nađe opravdanje", kaže Jelena Stošić.

Promeniti sebe pa čitav svet. To je vodilja ove dvadesettrogodišnje devojke, koja u svoju misiju okuplja sve veći broj vršnjaka.

"Hajde da uradim nešto u gradu i da to ima neki viši cilj. To je i cilj kampanje, da se dostigne nešto više i samim tim pomogne nekome", dodaje Jelena.

"Jeste veliko zadovoljstvo pomoći nekome ko nema uslove za život i za lečenje", kaže Dragan Jović, Jelenin saradnik.

Prepoznalo je okruženje u Lebanu devojku velikog srca, pa se zato rado odazivaju. Njene humanitarne akcije traju danima. To su čitavi projekti pored predstava prodajne izložbe, kulturne večeri.

"Oni su mladi, kreativni i hoće da rade i pomažu, što mi se jako sviđa i zato smo mi tu uvek da budemo uz njih", kaže Jasmina Terzija iz Udruženja žena "Ruža" u Lebanu.

Za Jelenu je scena najvažniji deo posla. Scenario i režija su uvek u njenim rukama. Na umu stalno "Biti čovek" pa evo i predstave "Čovek da budem". Reč je o monodrami pa zato je i izbor glumca podjednako važan. Nikola Stošić sasvim slučajno nosi isto prezime i veruje da je ovo samo prva u nizu saradnji.

"Devojka ima ideje pa je sa njom zato lako da se radi. Sve što traži kao reditelj ispoštujem i pravo je uživanje sarađivati", kaže Nikola.

Krenula je od Vranja gde je osnovala svoju fondaciju preko Lebana najdalje do Leskovca, jer ona je tu da pomogne deci sa ovog prostora i probudi ljudsko u svakom od nas.

"U današnje vreme je najlakše biti čovek, samo treba pronaći snage i moći u sebi da taj čovek pronikne na neki način iz nas", kaže Jelena.

Svaki put je, dodaje, na novom početku, jer sada treba pomoći Sari, a za koji dan, ko zna.

[email protected]
+381 18 236 588

[kamila]

Postoje dobri ljudi ali su u manjini. A svo zlo dolazi is srca covecijeg.

[Олимп]

Ана Кокић поклонила девојчици без једњака 25.000 евра, мајка није веровала!

 

 

Ана Кокић је награду од 25.000 евра, освојену у шоу „Твоје лице звучи познато“ поклонила Срни Седмак, девојчици без једњака. Родитељи девојчице нису могли да поверују, иако су пратили емисију.

- Када су ми јавили, пет минута сам седела, гледала у једну тачку и веровала да се дешава чудо. Срна је спавала. Ја сам пришла и, очију пуних суза, изљубила је – каже мама Ана Седмак (25), која је емисију гледала из болничког кревета.

 

Целу причу можете прочитати на линку: http://srbin.info/2013/12/31/ana-kokic-poklonila-devojcici-bez-jednjaka-25-000-evra-majka-nije-verovala/

[Ненад Р.]

Бог да Благослови Ану Кокић . Да је лепе среће и да има више таквих племенитих људи.

[Лидија Миленковић]

Очито је да можемо да будемо племенити. Неке од њих сад не би били са нама да није било добрих, пожртвованих људи. Зато нека нам овај прилог буде подстрек да се још више потрудим да пружимо помоћ онима којима је потребно.

 

НАШЕ МАЛО НЕКОМЕ ,ДОСЛОВНО, ЗНАЧИ  ЖИВОТ.

 

http://www.prva.rs/web-tv/info/exploziv/9664/exploziv---30122013.html