Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости

[мирођија]

Toše Proeski, drugo ime za dobra dela

Toše Proeski, poznati makedonski pevač, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 16. oktobra 2007. godine, bio je oličenje osobe koja je činila dobra dela. Ne mogu se nabrojati sva dobra dela koja je on učinio. Ali možemo navesti bar jedno, koje će čuvati uspomenu na ovog mladog makedonskog pevača.

U makedonskom gradu, Negotino, živela je devojčica koja je, još kao beba, imala karcinom. On je kasnije uzrokovao otkazivanje devojčicinih bubrega. To ju je zauvek vezalo za krevet. Toše je bio njen idol, njen princ iz bajke. Jednog je dana devojčica videla na televiziji Tošeta kako peva. Bio je to prenos sa koncerta. Tužno je zaplakala i rekla:

Jedina mi je želja da jednom i ja odem na njegov koncert, a posle mogu umreti...

Njeni roditelji, osetili su užasan, razarajući bol u grudima. Milena je bila toliko mala, a tako strašna i teška rečenica je skliznula sa njenih usana. Shrvani roditelji su to ispričali svim svojim prijateljima, i vrlo brzo, priča se proširila po celom mestu.

Jednog dana, Toše je prolazio kroz Negotino i saznao da je teško bolesnoj devojčici životna želja da ga upozna. Bez trunke oklevanja, raspitao se i saznao o kome se radi. Nedugo zatim, pojavio se na njenim vratima. Devojčica je zanemela. Nakon par trenutaka, kada je došla sebi, počela je da vrišti od sreće.

Od tog dana, često je svraćao kod Milene. Bez obzira na to što je Milena često menjala bolnice, on je uvek našao načina da dođe do nje. Milena je umrla 2000. godine, u 7. godini života, ispunjenog dečijeg sna, a sve zahvaljujući Tošetu.

               http://www.virtualnigrad.com/Tose_Proeski_drugo_ime_za_dobra_dela_idol_princ_iz_bajke-160-13594

[мирођија]

Mostarina za vozača iza Vas

Mostarina za vozača iza VasAmerika je već neko vreme jedina država u kojoj se na kolima može naći auto-nalepnica na kojoj piše: Činite bezrazložna dela dobrote i nemotivisana dela lepote. Kome god da je ta rečenica pala na pamet, najverovatnije ni sam nije svestan koliko je važnu poruku na taj način poslao drugim ljudima. Činiti bezrazložna dobra dela je jedan od najdelotvornijih načina da se oseti radost davanja, a da se, pritom, ne očekuje ništa zauzvrat. Najbolji način da učinite takvo delo jeste da ih činite, a da ih pritom nikome ne spominjete.

U zalivu San Franciska ima pet mostova na kojima se plaća mostarina. Pre nekog vremena, ljudi su počeli plaćati mostarinu za automobile iza sebe. Tako da, kada dođete do naplatne kućice i izvadite novčanicu od jednog dolara, službenik će Vam reći: Vašu mostarinu je platio vozač ispred Vas. Ovaj gest predstavlja primer spontanog, bezrazložnog poklona, nečega što se daje, a da se ne očekuje ili ne traži kontrausluga. Možete samo da pretpostavite kakav utisak ostavlja na vozače automobila, kada im se službenik ljubazno obrati i obavesti ih da je neko platio mostarinu umesto njih. Nekoga to može da podstakne da tog dana bude bolja osoba. Veoma često se dešava da jedno dobro delo podstakne čitav niz dobrih dela.

Ne postoji univerzalni recept kako činiti bezrazložna dobra dela. To je nešto što izvire iz Vašeg srca. Za nekoga će dobro delo biti ako pokupi smeće u svojoj ulici, ako da anoniman prilog dobrotvornoj ustanovi, pošalje malo gotovine u neoznačenoj koverti kako bi prijatelj, koji se nalazi u finansijskom škripcu, odahnuo, ili ako spasi životinju odnevši je u Zavod za zaštitu životinja, prijavi se za dobrotvorni rad u crkvi ili Centru za nezbrinutu decu. Možda će neko poželeti da učini sve to, i još više. Jer – davanje godi i ne mora nužno biti skupo. Za stanovnike Amerike je dobro delo, za početak, platiti mostarinu za vozača koji se nalazi iza Vas.

          http://www.virtualnigrad.com/Mostarina_za_vozaca_iza_Vas_Amerika_dobra_dela-160-13456

[мирођија]

      Да  не  зна  десница, шта ради  левица! dancedance

[мирођија]

Pomoć obolelima od raka

Prosvetni radnici su osobe sa izraženim karakternim osobinama kao što su humanost i empatija. Dobre profesore đaci pamte do kraja života, koliko zbog predavanja, a još više upravo zbog dobrote. Srećnicima je to sastavni deo školovanja i odrastanja. Međutim, prava Humanost nije zatvorena među zidove učionica, nego doseže mnogo dalje, prodire mnogo dublje i obgrli bolesne, stare i slabe.

Pomoc obolelima od raka, VirtualniGrad

Osnivač škole engleskog jezika Wellington profesor Eva Berenji je, pored svog redovnog posla, već 6 godina volonter Ekumenske humanitarne organizacije u Novom Sadu. Ona je osnivač Službe podrške obolelima od raka RakInfo i tu službu vodi bez nadoknade, na volonterskoj osnovi. Volontera na tom projektu ima još dvadesetak i svima je zajednički cilj da pružanjem emocionalne podrške pomognu obolelima od raka da što bezbolnije prebrode taj težak period u svom životu. Nagrada volontera je satisfakcija da čine nešto za humaniji i bolji život drugih. (Informacije o organizaciji i više o RakInfo Službi možete saznati na sajtu www.rakinfo.ehons.org.)

Pred nama su meseci svetovnih i verskih praznika: Božić, kada poželimo mir i ljubav svojim najbližima i svim ljudima sveta. Nova godina, kada kupujemo poklone i nazdravljamo želeći sreću, zdravlje i blagostanje svima. A da li ste nekada pomislili da biste mogli da poklonite deo svog slobodnog vremena nekome, kome bi to mnogo značilo, kao volonter? Ili da donacijom pomognete organizaciji koja to čini? Vaše malo za nekoga može biti mnogo. Lepe reči proguta vetar,a Humanost na delu ostaje zauvek. Eto, poklanjamo Vam te misli i uz njih humanitarni prosvetari i volonteri žele svima dobro zdravlje u narednoj godini. Ostalo će doći samo.

            http://www.virtualnigrad.com/Pomoc_obolelima_od_raka_RakInfo_pruzanje_emocionalne_podrske-160-13600

[мирођија]

    Koлико  смо  заиста  способни  за  добра  дела,

    а  колико  то  треба  да  буде  организовани , буквално

    школски , хришћански  пројекат? dancedance

    Јер, очито  је  из  свакодневнице, да смо као  народ и

    друштво  затајили. 229229229

[мирођија]

    * Морална криза света

То је само пола истине. Колико год је економско-политичког порекла, светска криза је првенствено морална. Она је не само криза поверења, већ и човечанског осећаја, људског алтруизма, она је криза љубави. Егоистички и индивидуалистички принцип се уздиже над принципом хришћанског солидаритета љубави, а интерес појединца над интересом заједнице.

Има ли злу лека, има ли кризи лека? Има! Будимо хришћани, оживимо снагу хришћанског осећаја, уносимо тај осећај у дела своја. Оживимо веру своју! Да нам она буде не само идеја и реч, већ да буде живот! Уздигнемо ли принцип хришћанске љубави и солидарности над личним интересима, уздигнемо ли интересе заједнице над личним, створићемо и повратити поверење међу људима и решити кризу.

Има ли Хришћанство још увек ону животну снагу која би му била потребна да морално препороди човечанство, кад се оно налази у декаденски моралној кризи? Несумњиво, има. Сетимо се доба пропадања Римског царства, које је пропадало једино услед сопствене моралне декаденсе. И шта видимо: из подземља римскога друштва ниче велики покрет хришћанске мисли, који као вал руши оно што је старо, доноси ново и препорађа. Хришћанство кроз векове води човечанство, показује и осветљује нове путеве његова живота. Хуманистички покрет јесте одсев хришћанске мисли. Он практички приводи у живот хришћанску мисао о вредности човека.

И баш у хуманистичком покрету долази до изражаја хришћанско учење да се кроз љубав према човеку долази до Бога, јер се јасно изражава Св. Писмо: „Како ћеш да Бога волиш, кога не видиш, кад не волиш својега ближњега, који је ту?“ Дубоко верујемо да је хришћанска мисао и хришћанска наука позвана да задахне човечанство новим духом, духом племенитог алтруизма, самоодрицања, духом љубави према ближњему; она има да успостави међу људима пољуљано поверење, изгубљену моралну равнотежу, она има да реши духовну кризу коју човечанство данас тешким данима преживљава.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/hriscanstvo-kao-regulator-drustvenih-odnosa/

[sekastarča]

    0110_hahaha

Добра дела уистину умножавају радост!!!

dada greengrin у мом срцу због дела у којима нисам учесник!!!

0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel и у мраку криза не може се сакрити светлост!  0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

[Никола Ђоловић]

Нема човека под небом који не греши. Пропадљивост наше природе често повлачи негативне етичке потезе. Зато се немојмо изненађивати нашом разочараношћу у овај свет чије обличије пролази. Често нас могу разочарати и црквени представници. Али, где би онда била вера наша? Јер се опет на стари испит враћамо који уместо да полажемо пред Богом, полажемо га пред људима и не због Бога већ због уздања у људе. Авај, само Бог има кључеве од смрти и пакла али то не разумемо јер у томе не видимо егзистенцијалан проблем. Са друге стране, ту су други људи, маловерни и неверни, који једва чекају да се разочарају у свет само да би својој сујети подигли цену кроз цинизам. У реду је бити разочаран у свет, има пуно људи који имају одличне аргументе за то, међутим, уместо да продуже са тим разочарењем ка Богу и пронађу ослобођење, они се враћају назад, у „грех на грех“ губећи свако спокојство, и још горе, тражећи задовољство у том неспокојству као да им је оно једино спокојство. Проблем нас људи је што стално идемо логиком "или-или", те или си стално грешан или стално безгрешан, а тако се заборавља динамизам слободе која осцилира између две ватре... Шта ви мислите о томе?

[Aristotel]

dala otkaz kako bi njena kolegica, samohrana majka, zadržala posao

 

 

 

 

Priča o humanosti jedne vinkovačke radnice ovih se dana širi gradom na Bosutu. Mlada je žena, naime, ponudila otkaz u tvrtki koju je pogodila kriza kako bi spasila radno mjesto svoje kolegice.

 

 

 

 

 

"Nećemo vam otkriti tko su glavni akteri ove naše priče, one će se već prepoznati", kazala je zaposlenica jedne vinkovačke tvrtke u kojoj se ovih dana dogodilo, slobodno se za današnje vrijeme može reći – pravo herojstvo. Naime, jedna je zaposlenica prihvatila otkaz kako njena kolegica ne bi ostala bez posla, piše Novi list. 

 

 

 

 

 

Tvrtku koja inače proizvodi otkivke za ovjesnu i spojnu opremu za dalekovode, elektrifikaciju željezničkih pruga, automobilsku industriju... i zapošljava 130 ljudi, kao i mnoge druge pogodila je kriza. Tako su nedavno tri osobe trebale ostati bez posla. Kako je u tvrtku došla među posljednjima, a odlučeno je da oni koji su došli posljednji prvi odu, među predviđenima za otkaz našla se i jedna mlada samohrana majka dvoje djece kojoj je posao ondje bio jedini izvor prihoda. No, tijek sastanka na kojem se o tome razgovaralo promijenila je jedna druga radnica. 

 

 

 

 

 

'Jamčite mi da će to mjesto biti samo za nju'

 

 

 

 

 

"Kako sam još uvijek slobodna i bez obveza te živim kod roditelja, mogu li ja svoje radno mjesto prepustiti kolegici?", upitala je. Potom je i pojasnila svoju namjeru. 

 

 

 

 

 

"Želim svoje radno mjesto dati kolegici, ali uz garanciju da će to mjesto biti samo za nju", rekla je radnica, nakon čega su neki zaplakali, a suze su se pojavile i u očima direktora, koji je njenu molbu odobrio. Kolegicama je kasnije rekla da će se ona lakše snaći nego majka dvoje djece, koja uza sve ima i kreditne obveze.

 

 

 

 

 

http://danas.net.hr/novac/vinkovcanka-dala-otkaz-kako-bi-njena-kolegica-samohrana-majka-zadrzala-posao?noRedirect=true

 

[Јадранка-Дервента]

Капа доле. Свака јој част. Мало је таквих, сигурно.

[Ignjatije]

Знам за две колегинице које су раделе у једној продавници. Власнику је опао промет и морао је да отпусти једну. Толико су се биле спријатељиле да су пристале да им да по пола плате само да раде заједно. На жалост власник није пристао на то због доприноса и осталих трошкова.

 

Ретки су такви примери, чак је све више оних што праве разне подметачине и намештаљке, који се улизују послодавцима и шефовима, оговарају колеге....

 

Таквим добрим и брижљивим људима заиста треба 138999

[Anti Palma Crew]

Заиста не знам где да поставим овај текст, али некако ми је било и тешко, а у истом тренутку сам био и радостан...

 

Морао сам ово да поделим са вама...  (нека га модови преместе где мисле да треба)

 

Синиша

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада био присутан том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио:

„Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?“

Сви присутни су утихнули.

Отац је наставио: „Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.“

Потом је наставио причу.

Синиша и његов отац шетали су поред парка, гдје су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: „Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?“ Синишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету.

Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) би ли и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

„Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушат ћемо га поставити на позицију левог бека.“

Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим.

При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од уха до уха, док му је отац махао са трибине.

У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести..

Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно ризикује пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

„Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!“

Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: „Шутни је, шутни је у гол !!!“

Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!!

Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише:

‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’

Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасио свој тим од пораза.

„Тог дана …“, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, „…. дечаци обију екипа донијели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.“

Синиша није преживео до следећег лета.

Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће!

[horatio]

Uh, brate - od ovog može da se "rikne"...

[GeniusAtWork]

Foto: Facebook

U DANAŠNJE vrijeme svjedoci smo kako mnogi ljudi jedva spajaju kraj s krajem. Što zbog nedostatka financija, što zbog osobnih problema, nerijetko se mnogi od njih nađu i na ulici, u surovoj borbi za preživljavanje. Mnogima je tada najvažnije da imaju gdje prespavati, i štogod za pojesti, a neki od zagrebačkih beskućnika posljednjih su se dana ugodno iznenadili ugledavši pokraj kontejnera vrećicu s hranom i toplom porukom u kojoj stoji: "Svi smo nekad gladni, umorni, bespomoćni. Nadam se da će ovo malo hrane barem malo uljepšati dan. Hrana je čista, rok trajanja štima."

 

Ideja je to nekoliko zagrebačkih studenata, kojima je jedina želja da se ova plemenita akcija proširi u što većem broju, kako bi oni kojima je pomoć najpotrebnija, imali barem jedan topli obrok dnevno. Inicijativa se već naveliko proširila, a osim studenata "čistu hranu za siromašne" ostavljaju i građani.

 

Jedna od studentica koja je željela ostati anonimna na svom je Facebooku objavila sliku s vrećicom hrane i dirljivom porukom obješenom o kontejner, a u nastavku je napisala sljedeće retke.

"Kako sam često po Zagrebu pričala s beskućnicima (mnogo ih je, vjerojatno niste ni svjesni), ali i ljudima s krovovima nad glavom, ali prazna želuca i teških situacija ispod tih krovova, dugo sam razmišljala što napraviti, kako barem malo olakšati, pomoći... Imala sam ideju da se na nekoliko mjesta u gradu stave kutije za hranu za beskućnike, pa kad nešto skuhaš i ostane ti - lijepo zamotaš i odneseš, ili kad kupiš dvije čokoladice, jednu staviš u tu kutiju. Ali Čistoća bi brzo makla takve stvari. Možda bi se eventualno mogla profurati neka mjesta – pekare ili kafići, koje bi bile otvorene za takvu inicijativu, pa da se zna da se kod njih može ostaviti sa strane nešto za te ljude. Danas sam odlučila, potaknuta jednom sličnom akcijom, ne čekati više i promišljati o idealnom rješenju, nego ostaviti malu vrećicu s nešto hrane zakačenu sa strane kontejnera. Možda će ju uzeti netko kome ta hrana nije zbilja potrebna, možda će ju netko tek tako maknuti, ali ja ću vjerovati da ju je pronašao netko kome je barem malo uljepšala dan. Pa eto, ako svi napravimo takve stvari s vremena na vrijeme, svima će nam biti ljepše! Ovako te osobe, koje se često osjećaju poniženo i nedostojanstveno, mogu bez ičijih pogleda uzeti hranu. Nije sramota."

 

Izvor

[Биљана]

Супер идеја!

Безвезе начин!