Зашто посећивати манастире

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Увод

 

Константин Палама - отац Св. Грегорија - једном је чамцем ишао у посету свом вољеном духовном оцу. На путу ка манастиру схватио је да су он и његова породица заборавили да понесу храну монасима.

Док су његова жена и петоро деце разгледали околину, он је подигао к небу свој глас у молитви и спустивши своје руке у воду истог момента извадио велику рибу. Вадећи је из воде, прославио је Бога због таквог чуда. Из великог поштовања и љубави према монаштву, Константин Палама је учинио чудо, како његова породица не би отишла у манастир празних руку. На овај начин, и на безброј других начина, он је у срца своје деце усадио љубав и страхопоштовање према монаштву.

 

Ова пракса, да се у пустињу одлази како би се чула која душекорисна реч од светих молитвеника, јесте и традиција која је већ дуго устаљења у Цркви, готово још од Христовог времена. Св. Јован Претеча и Крститељ био је први монах, а људи су одлазили да га виде, како Св. Андреј Критски сведочи: "Претеча, у коме пребиваше благодат, живљаше у пустињи и сва Јудеја и Самрија хиташе да га чује. Он је, као и многи пророци пре њега, говорио о заповестима које људи треба да испуњавају у животу. Али главна разлика између њега и пророка беше да је Св. Јован постао први и највећи отац монаштва." Генерације монаха су преузеле на себе његов подвиг, његов начин живота, његову посвећеност служби Христовој, као оваплоћење монашког живота. "Заиста, велим вам, међу онима од жена рођених нема већег од Јована Крститеља." (Мат. 11:11)

 

Начин живота Св. Јована променио је свет, посебно хришћански свет, јер су многи који су након њега дошли одлучили да га подражавају и да живе ван градова, искључиво Христа ради. Тако, полако, монашки живот је почео да се успоставља, а они у свету почели су да гледају на њега као на сјајни пример хришћанског живота. То је несумљиво велика и древна пракса оних у свету, да иду на ходочасничка путовања у манастире. Наводимо пет разлога зашто човек треба да иде у посету манастирима.

 

 

Духовно руковођење

 

Пронаћи духовног учитеља, који има вољу и знање да усмерава и води верника, није лак задатак. То захтева молитву и проницљивост онога који тражи, склоност ка смирењу и спремност да прима све као вољу Божију. То је зато што, када једном верник упита свештеника или монаха да буде његов духовни отац, он успоставља везу са тим свештеником или монахом, везу која се више не може лако раскинути, и која ће имати вечни утицај на његов духовни живот: "Духовни отац своје чедо изводи из пакла (негативних утицаја страсти) и уводи у чист хришћански живот, нудећи му духовну слободу."

 

Дакле, циљ треба да буду проналажење духовног оца који, не само да проповеда Господа, већ и живи као Он. Као што је монах Исаија писао монахињи Теодори: "Свети Дух је за свакога, али онај који се очистио од страсти, који живи девствено, у тишини и миру, такав пројављује посебну силу." Ово је посебно разлог зашто човек, који живи у свету, тражи духовно руковођење од оних који живе у манастирима. Не само зато што Св. Дух пребива у онима који носе монашке одежде, већ зато што је њихов начин живота далеко погоднији за стицање Св. Духа. Највећи духовници су они који начином живота уче више него речима и саветима. Ако духовник не живи по заповестима Христовим, ако није претрпео искушења, ако се не бори да победи своје страсти, онда како ће такав учити друге? У вези овога, архимандрит Захарије из Есекса вели: Ако реч духовникова није зачињена благодаћу, ако не происходи из срца које пламти љубављу Хирстовом, она постаје као реч психолога или саветника - полуслепа световна активност. Реч духовног оца мора у себи да носи печат благодати."

 

Живот монаха је микрокосмос хришћанског живота у свету. И по овоме следује да, ако у свету има добрих духовника, онда у манастиру има још бољих. Розлог је веома једноставан, како Св. Никодим наводи: "Монаси, кроз подвиг и кроз монашки начин живота, прво себе морају да очисте (од страсти и грехова), а онда крећу да помажу другима: прво они примају просветљење, а потом просветљују друге: прво они постају савршени, како би и друге учинили таквима, прво се они посвећују, па онда посвећују друге..."

 

Они који имају духовне оце у свету, не треба да траже духовне оце у манастирима. Они могу, међутим, уз благослов духовног оца, да траже савет од монаха у одређеним околностима, околностима које захтевају руковођење и савет искусног и специјализованог "доктора" пошто, како говораше Св. Зосима Св. Марији Египћаники: "Благодат не долази по нечијој наруджбини, већ је она дар Св. Духа."

 

Испуњавајући савете духовника, мирјанин постаје сасуд благодати, у служењу светима ( 2. Кор. 8:4) Овим, човек постаје као младић, који живећи у свету "почиње одмах, с великим нестрпљењем, да испуњава заповести које му је старац наложио...Овим, он се удостојава да издигне свој ум до раја, где сузама моли Пресвету Богомајку да се сажали на њега, и Њеним посредовањем он се искупљује пред Богом и на њега силази благодат Духа Светога..." На крају, разлог тежње да се тражи духовни правац није само да се "искупимо пред Богом" кроз покајање, већ и саветима и молитвама духовника - који је сам примио благодат - да преко њега благодат сиђе и на нас.

 

Духовни разговори

 

 

Велике предности које пружају посете манастирима јесу духовни разговори и активности у којима могу да учествују ходочасници. У манастиру се могу чути многе духовне приче и анегдоте. Иако многи монаси зазиру од разговора са ходочасницима из много разлога, у неким околностима разговор са монасима има многе предности, а да не говоримо о разговорима са другим ходочасницима.

 

Без обзира да ли су у питању приче које су им неки други људи испричали, или су то мудрости светих мајки и отаца Цркве, или је то прича из манастира, свака реч просветљује и обогаћује ходочаника, и помаже му да усресреди свој преоптерећени ум. Чак ни време одмора у свету не освежава толико душу колико духовни разговори. Ови разговори, иако се ретко срећу у свету, честа су појава у манастирима.

 

Осим тога, многи монаси, иако не живе у свету, имају велику мудрост, коју могу да поделе са другима. Не зато што су некада седели у тами (Мат. 4:16), већ зато имају богато искуство са ходочасницима, који им се поверавају у разговору. Кроз молитве и читање, монах успева да помогне ходочанику да своје проблеме посматра из нове перспективе.

 

Заједно са овом корисном духовним разговорима ту су и духовне активности, које се одвијају у манастиру. Рад и молитва су основна начела монашког живота. Рад, међутим, јесте другачијег духа него рад у свету. Игуманија једног манастира близу Солуна често је говорила да је рад у манастиру велико дело, јер се врши искуључиво из љубави према Богу, и из љубави према Његовом светитељу, манастирском покровитељу. Она је говорила да, чак и покупљен комадић смећа у манастиру, обезбеђује велику небеску награду, јер је то учињено у част светитеља, како би се његов дом очистио. Након помоћи у манастиру, она би рекла ходочасницима: "Наш светац је уписао дело које сте извршили, и оно ће бити изнето у дан Страшног Суда."

 

Када монах пече хлеб, он то ради у славу Божију. Када поје у храму, он поје да би прославио Бога. Када чисти, он и то чини у славу Божију. И када ходочаник окуси од таквог Бога, он почиње да на свој рад гледа другачије, баш као што монах сав свој рад чини у славу Божију, исто и ходочаник - и у манастиру и када се врати у свет чини све у славу Божију. Хришчански дом је микрокосмом општежитељног манастира - када отац, мајка и деца чисте кућу, они чине то и у славу Божију.

 

И монаси и ходочаници могу доживљавати рад као што је авва Аполо. Ако би га неко затекао како ради, он би с радошћу прозборио: Ја ћу данас да радим са Христом, за спасење душе, јер је то награда коју Он нуди." Једина разлика између монашког рада у манастиру и рада мирјана у свету јесте да монах зна да у свему иште прво Царство Божије, а мирјанина треба на то подстицати. Он треба да се запита кога он жели да прослави.

 

3. Смирење

 

 

 

Пала људска душа има склоност ка гордости. То је нешто што се дешава монасима исто колико и мирјанима. Када хришћани држе молитвено правило, испуњавају постове које је Црква прописала, редовно присуствују црквеним службама, душа је склона очишћењу. Противотров је проналажење бољег примера од себе у хришћанској посвећености како би подсећали горду душу да јој недостаје врлина.

 

Мирјанин може да организује ходочашће у манастире и да пронађе корисна средства да стоји чврсто на тлу у свом духовном животу. Сусрети са монасима подсећају ходочаника да постоје бољи хришћани од њега (не да он ово не може да научи у парохији, може сигурно, али је неоспорна чињеница да се са врлинским животом боље сусреће у манастиру). Постоји и чувена изрека: "Анђели су светлост монасима, а монаси су светлост свету." Монах је истовремено и смирен и просвећен када чита Житија светитеља, баш као што се и мирјанин просвећује упоређујући свој живот са животом монаха.

 

Смирење је врлина којој монаси и мирјани треба да теже изнад свега другог, како Св. Јован Касијан вели: "Смирење души помаже више од било чега другога, без њега нико не може да победи грех." И тако, мирјанин одлази на ходочашће у манастир како би душу удаљио од метежног света и приближио се окружењу у којем влада молитва и тишина, где му благодатна атмосфера манастирска помаже да сагледа све своје грехове.

 

Следеће прича, коју смо преузели од пустињских отаца нам говори о томе: Била три пријатеља, и сваки је од њих изабрао да испуни другачије дело. Први је одлучио да буде миротворац међу људима. Други да помаже болеснима, а трећи да живи молитвено, у тишини пустиње. Прва два пријатеља су увидела да не могу да испуне до краја започето дело и били су веома разочарани. Одлучили су да посете оног тећег пријатеља у пустињи , који је живео у тишини и молитви. Они су исповедили своје проблеме и питали га за савет. А он им је након кратког ћутања, насуо воде у бокал и рекао: "Погледајте воду." А вода се таласала, јер ју је тек био насуо у бокал. Мало касније поново је рекао: "Погледајте воду како је мирна," а они су у њој угледали одраз свога лица. Тада им је рекао: "Исто је и за оне који живе међу људима; уземиравање их спречава да виде своје грешке. Али када је човек миран, посебно у пустињи, може да сагледа своје грехове."

 

А тако је и са ходочасницима из света. У тишини манастира, они су у стању да се сконцентришу на своја осећања. Било да свој живот пореде са монашким, са животом онога који је сав свој живот оставио иза себе "да би био сам са Богом;" како старац Порфирије говораше, или једноставно успоравајући у сагледавају својих грешака, ходочасник се у свет враћа са много већим смирењем у души.

 

Подражавања

 

 

 

А заповест да подражавамо Христа често се помиње у Јеванђељу. Господ је пример савршене послушности, девствености и нестицања. Ако верник чита Јеванђеље, казаће му се како да живи хришћански. Међутим, пошто је човек слаб и потребно му је да се на некога угледа, монашки живот представља заповести Јеванђељске и њихово испуњавање до савршенства. Дакле, мирјанин пред собом има пример како се испуњава учење Господа. Заузврат, он подражава то учење на одговарајући наћин, и опрезно, баш као што вели Св. Павле: "Што и научисте, и примисте и чусте и видесте на мени, оно чините и Бог мира биће са вама." (Фил.4:9).

 

Толико тога има да се научи и душекорисног прими из духовних књига, практичних савета и мудрости пустињских отаца и мајки. Међутим, ништа се не може пореди са духовном благодатима, које неко дели са нама по благодаћу Божијој. Јер без обзира да ли тај човек има "животну мудрост", његова молитва, његово смирење, и његове врлине довољне су да формирају једноставну мудрост. Авва Доротеј пише: "Прича се да је неки брат питао старца: шта да чиним, оче, како бих се бојао Бога?" А старац му је одговорио: "Иди и држи се човека који се боји Бога. А сама чињеница да се он боји Бога, научиће те да чиниш исто."

 

Мирјани су позвани да испуњавају заповести Јеванђељске као и монаси. Монах није позван на један начин живота, а мирјанин на други. Не, они су заједно позвани да буду "савршени као што савршен Отац ваш небески"(Мат. 5:48 ), као што Св. Јован Златосути учи: "У великој мери завараваш се и грешиш, ако мислиш да се једна ствар тражи од мирјанина, а друга од монаха, јер једина разлика између њих је што је један ожењен, а други није, док у свему другоме они имају исте одговорности...Јер сви морају достићи исту висину; а оно што је окренуло свет наглавачке јесте што мислимо да једино монах мора да живи строго, док други могу да живе живот у лењости."

 

Једина разлика између хришћанина који живи у свету и онога који живи у манастиру јесте што монаштво "одбацује све компромисе и тражи само оно апсолутно", док се мирјанин бори најбоље што може у сред метежног света. Оба пута су прихватљива и благословена у очима Господа. И оба пута су благословена по милости Божијој. Мирјанин не би требало да буде обесхрабрен својим борбама против "поглаварства, и власти и господара таме овога света." (Еф. 6:12). Радије, требало би да буде охрабрен молитвама, које многи монаси узносе за њега, као што је рекао владика Николај: "Живот верника је подржаван молитвама монаха. Ово је разјашњено самом чињеницом да верни налазе уточиште у таквим молитвама. Баш као што је Мојсије испружио своје руке и Израелци освојише Амалечане, тако и монаси подижу своје руке к Богу и ми, верници у свету, који се боримо у пустињи овога света, освајамо духовног Амалека." И још значајније, мирјанин треба да зна да "где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5:20)."

 

Сусрет са светим местом

 

 

 

Чак иако није било другог разлога за посету манастиру постоји један: манастир је увек свето место. И Мојсије рече: "Хајде да приђем и осмотрим овај чудни призор, зашто грм не сагорева (Излазак 3:3-5)."

Уз молитве монаха, свете који живе у манастиру, и анђела који га штите, постоји још једна или више капела на манастирском тлу. Присуство храма Божијег довољно је само по себи да посвети место. И на том посвећеном месту, чак и без да чује богонадахнуте речи, или да буде сведок чудесног догађаја, ходочасник бива оснажен. Његово уморно тело и душа се хране монашком тишином.

 

Један ходочасник једном је упитао свештеномонаха зашто од свих манастира које је посетио, тај посебно познати манастир јесте место у коме благодат и божански миомирис највише обитавају. А свештеномонах је одговорио да, иако су сви манастири свети, манастир који држи типик и служи Св. Литургију свакога дана, и у коме се исповедају људи сатима, привлачи благодат Св. Духа, која се настањује на том месту. Како је др.Константин Каварнос сажето рекао: "Кроз Св. Тајну исповести у овим центрима духовности, кроз учествовање у богослужењима монаха и монахиња, кроз разговор са њима, хришћанин из света упловљава у мирно уточиште, склања се од својих свакодневних бирга, и тако бива очишћен, откривајући себе и окушајући од дарова Св. Духа."

 

Св. Николај Велимировић је записао. "Када је Св. Давид дошао на брдо са којег је видео Јерусалим, почео је да плаче: "Како могу да будем тако дрзак и да корачам мојим грешним ногама путем којима је Богочовек ишао." Давид је тада рекао својим ученицима да они, бивајући достојнији од њега, оду и поклоне се светим местима, а он је узео три каменчића и крену назад." Светитељево смирење је било толико велико да је сматрао сам поглед на Св. Земљу, па чак и њено камење благодатним делом. Колико више благодати од погледа и камења има на светом месту? У том смислу речи Св. Теодора имају још веће значење: Љубите тишину. Онај који није везан за сујетни свет оснажио је своју душу смирењем, уздржањем и тишином. Ову снагу светог места можете пренети у свет ако је чувате и оснажујете молитвом и будношћу."

 

 

Закључак:

 

У закључку, "ако желиш да сазнаш да ли неко воли Христа, сазнај да ли воли монаштво", каже изрека. Посећуј манастире, стекни смиреноумље и уздржавај се од осуђивања других - и они који су преслаби и они који су престроги. "Зато и ми, имајучи око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех који нас лако заводи и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере. (Јев. 12:1-2)

Мати Константина Паламер

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак
08.01.2013.

 

Извор: http://www.impantokratoros.gr/visit-a-monastery.en.aspx

 

 

 

Манастир Лепавина

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Trifke]

Ne slazem se makar sa prvim delom ovog teksta.

Bio sam u jednom manastiru 4 godine i na svojoj kozi osetio kako je to kada ljudi navale u Crkvu. Razumem ja da je pisac ovog clanka hteo da malo da duhovni smisao obilasku manastira ali ljudi nezaboravimo da je manastiru potrebno i malo mira i da su monasi izmedju ostalog i otisli u manastir zbog mira. Seccam se da danima , narocito leti nismo imali mira od navale naroda i galame i guzve. A da ne govorim o oblacenju.

Drugo ne slazem se da bi u manastirima trebalo traziti duhovnike. TO NIJE DOBRA PRAKSA. Monah tesko , narocito u danasnje vreme, moze da savetuje coveka koji je ozenjen. Znam za mnoge promasaje  i probleme koji su nastali kada su "duhovnici"iz manastira vodili mirjane. ZZA MIRJANE NJIHOV PAROHIJSKI SVESTENIK JE NAJBOLJI DUHOVNIK BEZ OBZIRA KAKAV JE. 

[Данче*]

Одлична тема и штиво!

Пет добрих разлога због којих не треба посетити манастир (јеромонах Јона Пафхузен)

(Пет искушења новокрштених хришћана)

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори "Благословен Бог наш", један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог најновијег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан , кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради... Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу.

После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра.. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова.

И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у "великом проблему са светим старцима у том и том манастиру". Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића.

"Ја сам најгори од свих грешника!", почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова( тог јутра је било свега четири странице!). " Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће", рекао је. "Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?

Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже:"Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?".

"Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије ? Чуо сам да епископ тај и тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет".

"А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?", питао га је свештеник.

"У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији "Суботом увече уживо" била Мадона. Ух... њен спот ме је довео у велико искушење... тако да сам морао да вршим све те метаније".

Свештеник стварно није знао одакле да почне.

"Оче наставио је Василије зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу".

Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник:"Добро Василије, види, овде има много питања и ми трба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?".

"Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан".

" А ко је то?".

"Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе".

"Слушај Василије рече свештеник забринуто тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?"

"О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили..."

Василије је полако падао у ватру:" Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља...А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу".

"Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?", упитао га је свештеник.

"Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!", поче да негодује младић и изјури из исповедаонице...

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ

Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници-нарочито они који су духовно незрели-почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу.

Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врсто, конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци и Матере

Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење.

Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!

Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду " не од овога света" и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.

Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.

ПРВО ИСКУШЕЊЕ: ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.

Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подржавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника много "духовнији" од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па га онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада "поклоник-претворен-у-ученика" пада у мрежу самооправдања заблуделог "старца" , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол.

Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и "горућим питањима" живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да " ми једини знамо коко би ствари требало да се раде", и, што је можда најопасније од свега, идолотризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

ДРУГО ИСКУШЕЊЕ:НЕРАЗУМНО ПРЕРЕВНОВАЊЕ У ВЕРИ

Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острашћености. Телесно ревновање свагда у себи носи известан елемент самозадовољсва и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и "оним који зна". Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против своје палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства. Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, свагда је лицемерна.

Спољашњи израз побожности је важан аспект личног живљења опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу. Али, никада не смемо да их користимо како бисмо "поучавали" друге који извесне ствари раде "погрешно", нити да бисмо "убеђивали" друге у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како "ми знамо како се ствари раде правилно". У многим манастирима, правила спољашњег изражавања побожности-појасни поклони, осењивање крсним знамењем, метаније и томе слично се врше са великом пажњом, а у парохији често не. Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховој молитви.

Правила поста, такође, спадају у ову категорију. Манастири се, уопште узевши, строго држе правила поста. Али, у погледу правила поста нема никакве разлике између монаха и верника у свету. Верујући човек не би требало да осуђује другога, а још мање да наглас коментарише како неко пости или не пости. То не само да је лицемерно, него никада не постиже свој циљ. Пост, као и сва друга правила Цркве, јесу средства, а не циљ по себи. Ако постимо и гордимо се због тога и осуђујемо друге зато што нису тако строги, боље би нам било да уопште и не постимо (Римљ. 14,3).

Исто правило важи и за литургијски живот у Цркви. Манастири, по самом свом типику, служе литургијска богослужења у потпуности и у складу са древним Типиком. Службе могу да трају сатима, и каткад захватају већи део дана. Међутим, нема никакве разлике између служби које су прописане за манастире и оне које су прописане за парохије. Поклонику који долази у манастир, манастирске службе могу да се учине претераним и предугим, али се он потом навикне на њих и више не жели ниједну другу службу. Парохијска богослужења, која бивају скраћена из пастирског снисхођења, чине се због тога непотпуним.

Овде вреба неколико искушења. прво је да се почне да се мисли да се у манастиру службе врше на "прави" начин, а у парохији на "погрешан". Друго искушење јесте да се мисли да у парохијским богослужењима нема благодати, као и да се богослужења и литургијско-духовни живот у парохијама не схвата озбиљно. Оно неизбежно води ка осуђивању парохијског свештеника као, наводно, мање "духовног" и лењивог зато што скраћује службе. Заборављамо да смо, када смо били на првој манастирској служби, користили сваку прилику коју смо могли, да седнемо и да смо погледали на часовним сваких пет минута, питајући се да ли ће се уопште и када завршити служба! У парохијским црквама се богослужење врши у скраћеном облику ( у односу на манастирско) из разлога пастирског снисхођења и по нахођења пастира. Не смемо осуђивати свештенике, јер се они, на сваки начин труде, да служе, имајући у виду духовну корист пастве.

ТРЕЋЕ ИСКУШЕЊЕ:ОСУЂИВАЊЕ

Највеће искушење је осуђивати другог, а нарочито свештеника. Стандарди које ми постављамо за свештенике су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни ми сами никада не бисмо могли да испунимо. Према томе, свако такво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника, који је испуњен потпуно другачијим бригама, интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварног живота парохијског свештеника. Многи верници мисле да свештеник "ради само два сата", недељом! Али, бити свештеник значи више од "пуног осмочасовног радног времена". Како онда верници могу да га осуђују! А нарочито, како могу да осуђују његову "недуховност"?

Јеромонах нам се може чинити много "духовнијим" зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у Цркви и има мало других ("баналних") одговорности. Покушајте тако да чините , имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете! Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику или вернику, јесте подједнако велико као и монашко служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно. Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.

ЧЕТВРТО ИСКУШЕЊЕ: ЗЛОУПОТРЕБА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА

Људи често одлазе у манастире ради духовног савета и исповести. Поштовања је достојно и древно православно предање имати неког манастирског јеромонаха за духовног оца, и живети у послушности њему. Понекад људи одлазе код опитног Старца, углавном у вез и са тешким животним питањима. Такође је истина да има и оних верника који развију и бољи однос са својим парохијским свештеником него други и ово би парохијски свештеници требало да подрже.

Ако је Црква - духовно лечилиште, онда су манастири-одељења за интензивну негу, са лекарима специјалистима. Ако се човек разболи од тешке болести, наравно да неће ићи код свог породичног лекара, као што неће отићи ни код неурохирурга ако се прехлади. Опитни Старци су они лекари-специјалисти који, након многих година подвижничког очишћења и искуства, знају како да помогну људима у вези са тешким животним питањима. Многи старци имају велике духовне дарове. Многи немају. Већина монаха нису Старци...али то ни у ком случају не умањује њихову способност да служе као исповедници, утешитељи и духовници. Без обзира на то да ли се ради о парохијском свештенику, јеромонаху, монахињи старици или опитном старцу, извор савета и утехе је, у крајњем исходу, исти: Бог.

Истински старац је онај који човеку увек оставља истинску слободу, чак и када му открије вољу Божију. И ту никада нема никакве манипулације нити личних интереса. Старац једноставно жели спасење човеку и он служи као средство Божије љубави и праштања према човеку. Велико је искушење идолатризовати Старца или чак њиме замењивати Христа. Култ личности води ка духовној пропасти и старца и ученика.

Послушност је врло важна у духовном животу. Међутим, послушност свагда мора да се креће у извесним оквирима. Послушност никада не укључује чињење онога што је незаконито или неморално. Истинска духовна послушност има један циљ: да нас узводи ка послушности Богу. Послушност је свагда у Цркви, и свагда нас води ка дубини општења, како црквеног тако и личног.

Велико искушење, нарочито за нас савремене западњаке, јесте у томе што покушавамо да пронађемо старца (или свештеника, то јест епископа) који је "достојан да му будемо послушни". Ово је потпуна духовна гордост и прелест. Ми тада у ствари мислимо да нам је потребан " велики старац", и то искључиво најбољи, да бисмо му се предали у послушност, зато што једино такав богообдарени старац може да нас "разуме". И помишљамо у себи: "Могу да будем послушан искључиво ономе који може да препозна и развије моје јединствене потенцијале". Охоло је, уображено и арогантно, мислити о себи као о некоме ко је на високом духовном нивоу. Опитни и истински духован Старац је, уколико имамо такво мишљење о себи, заправо посљедња особа са којим бисмо желели да имамо посла, јер би нас он брзо свео на нашу праву меру. Наша гордост то не би могла да издржи, и ми бисмо пренебегли његов савет, чак и када би оно што нам он саветује било најбоље за нас.

ПЕТО ИСКУШЕЊЕ: "ЦРКВЕНА" ОГОВАРАЊА

Последње велико искушење јесте укључивати се у оговарачке разговоре о људима, заједницама, праксама и, нарочито, о "горућим питањима" са којима се суочава Црква. Било да се ради о томе шта ко ради , како ко служи ову или ону службу, или са ким служи, или било шта слично овоме... све је то оговарање. Било да се ради о великим проблемима са којима се суочава Црква као што је екуменизам, питање календара или о томе шта ови или они уче или не уче на том и том богословском факултету... У оваквим испразним разговорима нема ничега плодоносног, а има много тога штетног. Господ је рекао да ћемо одговарати за сваку изговорену реч.

Овакво оговарање нас не увлачи само у осуђивање људи, нарочито епископа, свештеника и учитеља који ће сами за себе одговарати пред Богом, већ нас одвлачи од онога што је једино потребно:од нашега пута ка спасењу. Ми смо пред Богом одговорни искључиво за своје спасење, а не за питања на која не можемо да утичемо. Једна од најтужнијих ствари јесте то што има монаха који воле да, у овом смислу, окупљају око себе (духовно незреле) људе који, под изговором тежње к озбиљном духовном животу, у ствари падају у прелест, јер све ово оговарање и секташење разара њихове душе.

Довољно је лоше што људи о оваквим стварима разговарају: има много оних који читају читаве књиге које су, у суштини, скандалозни памфлети. Интернет је, вероватно, најгори медијум за такво трачарење. То није ништа друго до црквена "порнографија" коју морамо избегавати по сваку цену!

ПРАВИ РАЗЛОЗИ ЗА ПОСЕТУ МАНАСТИРУ

Верни православни Хришћани би требало да често одлазе на поклоничка путовања у манастире, да се труде да подражавају монашкој побожности и подвижништву, колико је то могуће, као и да тражње духовне савете од духовних отаца и матера. Искушења и невоље долазе првенствено од наше духовне незрелости и незнања. Морамо да постанемо свесни наших слабости и да тежимо истинским духовним вредностима: смирењу, вери и љубави.

Молитва Св. Јефрема Сиријског нека свагда буде са нама, као врхунски путеводитељ нашег духовног живота:" Господе и Владико живота мога! Дух лењости, унинија, празнословља и властољубља не дај ми! Дух смиреномудрости, целомудрености, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Своме! Да, Царе и Господе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осудим брата свога, јер си благословен у векове векова! Амин."

[Ленка*]

Срле и Данче, извините, мЛого су вам дигачки текстови, нем` кад сада да читам, и, мада много волим да посећујем манастире, потпуно бих се сложила са Трифкетом.

[Данче*]

  On 16. 1. 2014. at 15:19, Jелена* рече

Срле и Данче, извините, мЛого су вам дигачки текстови, нем` кад сада да читам, и, мада много волим да посећујем манастире, потпуно бих се сложила са Трифкетом.

јесте су дугачки текстови,праштај али су душекорисни и вреди прочитати.Мој текст је више намењен почетницима у вери,јер из личног искуства знам колико сам лутала док нисам спознала неке ствари..

[Срђан Ранђеловић]

@,

 

И ја се слажем са Трифкетом. Имамо негде на сајту предавање о потрази за духовником где се баш и каже да духовник треба да је свештеник, човек "из народа", јер је он ту, са нама, пролази кроз исте ствари као и ми. И препирке са женом (брачни проблеми) и саобраћане гужве и смеће по улицама, и пијане и бесне пролазнике, а монах је отишао у манастир да се моли за све нас. Он и не зна за свакодневне проблеме, јер је живот у манастиру нешто сасвим друго. (ово је оно како сам ја упамтио то предавање, па ако сам рекао нешто више или нешто мање, опрости )

[Ленка*]

Ма, јасно, и ми смо о овоме причали на веронауци, са нашим свештеницима... Посебно ово око људи који одлазе код монаха да се саветују о свом брачном животу. Тотални апсурд Премда има доста духовника, монаха, који би имали шта да кажу и на ову тему, ипак мислим да је неприкладно. Друго - кад идеш у манастир, то је исто као кад идеш у туђу кућу, у госте, па се сходно томе и понашаш. Поштујеш кућни ред. А не као тинејџер пуштен с ланца у ноћни провод

[Trifke]

Dance svidja mi se vecina tvog teksta osim onog dela gde govoris da je drevna praksa da mirjani odlaze kod duhovnika u manastir na ispovest i td. Nije to drevna praksa vec praksa iz 8 ili 9 veka. Nekada se nije dozvoljavao ulazak dece i zena u muski ili muskaraca u zenski manastir. Kasnije je se u mnogo toga popustalo pa i u tome.

Neko je ovde pomenuo da nije dobro da monasi savetuju mirjane o bracnom zivotu i to se 1 000% slazem. Pre svega monah o tome nebi trebalo da razmislja a ni da se raspituje a jos manje da savetuje i daje pravila sta da a sta ne. Postoje katatrofalni slucajevi unistavanja braka  i porodice koje su izazvali "duhovnici".

Danas je veliki broj "duhovnika"po manastirima i to vrlo neiskusnih i zivotno i duhovno. Oni se ponasaju kao gurui i imaju svoje sledbenike. Malo je ili skoro da i nema istinski iskusnih duhovnika.

AKO NEKO HOCE DA SLUSA NEKA SLUSA SVOG PAROHIJSKOG SVESTENIKA I BOG CE GA BLAGOSLOVITI ZBOG NJEGOVE POSLUSNOSTI BEZ OBZIRA KAKAV JE TAJ SVESTENIK I KOLIKO JE BLIZU BOGU! Ako je sedmi vaseljenski sabor pohavlio one svestenike koji su bili poslusni svojim episkopima koji su bili jeretici onda iako poslusamo nekog svestenika koji i nije bas svetog zivota Bog ce biti sa nama!

[Jelena 76]

Ljudi sve je to lepo što pišete, sve zaista...ali bez da me neko pogrešno shvati....zar niko od vas nema ličnog iskustva? Zar niko nikad nije išao u manastir od vas? zar je toliko teško svojim rečima napisati, kakav vam je osećaj kad odete tamo i zasto uopšte idete?

Meni nije jasno, ali zaista mi to nije jasno....Zasto je tesko da se otvori neka tema i u nju se stave svoje reči,  a ne samo Copy/Paste...(Danče i Srđane, ne mislim na vas kad to kažem , već konkretno na sve koji otvaraju teme na forumu....)?

Trifke...verujem da je to tako...Išla sam, a i dan danas idem u manastire...Prvo iz razloga što volim ( a da objasnim zasto ...ne znam), drugo, tamo nalazim neobjašnjiv mir i spokoj. Što se tiče ispovedi u manastirima, i te kako preporučujem, ali tražiti duhovnika u manastiru, po meni nije baš mnogo pametno...Prvo ...monasi vode potpuno drugačiji život od nas mirjana, i samim tim nije dobro da budu duhovnici, jer njihov život nije ovozemaljski.

obično kad idem u neki manastir, ako i imam neku muku, ispovedim se, ali nikad Oca nisam (mogu slobodno reći) "davila" sa nekim ovozemaljskim problemima, jer ipak u mojoj crkvi postoje duhovnici, sa kojima mogu o tome.

[Trifke]

  On 16. 1. 2014. at 23:30, Jelena 76 рече

Ljudi sve je to lepo što pišete, sve zaista...ali bez da me neko pogrešno shvati....zar niko od vas nema ličnog iskustva? Zar niko nikad nije išao u manastir od vas? zar je toliko teško svojim rečima napisati, kakav vam je osećaj kad odete tamo i zasto uopšte idete?

Meni nije jasno, ali zaista mi to nije jasno....Zasto je tesko da se otvori neka tema i u nju se stave svoje reči,  a ne samo Copy/Paste...(Danče i Srđane, ne mislim na vas kad to kažem , već konkretno na sve koji otvaraju teme na forumu....)?

Trifke...verujem da je to tako...Išla sam, a i dan danas idem u manastire...Prvo iz razloga što volim ( a da objasnim zasto ...ne znam), drugo, tamo nalazim neobjašnjiv mir i spokoj. Što se tiče ispovedi u manastirima, i te kako preporučujem, ali tražiti duhovnika u manastiru, po meni nije baš mnogo pametno...Prvo ...monasi vode potpuno drugačiji život od nas mirjana, i samim tim nije dobro da budu duhovnici, jer njihov život nije ovozemaljski.

obično kad idem u neki manastir, ako i imam neku muku, ispovedim se, ali nikad Oca nisam (mogu slobodno reći) "davila" sa nekim ovozemaljskim problemima, jer ipak u mojoj crkvi postoje duhovnici, sa kojima mogu o tome.

 

Znas sta je problem? I ja sam nekada isao tako u manastire i provodio duze i krace vreme i bilo mi je lepo druziti se sa ljudima koji mnogo vise vvremena provode u molitvi i bogorazmisljanju nego drugi. Medjutim ono sto zelim da naglasim jeste da trebamo da imamo u vidu da su manastiri mesta za mir i da nisu  za redovne posete. Proveo sam u jednom manastiru 4 i po godine kao iskusenik i video sam koliko je strasno kada ljudi stalno dolaze u manastir. Kada pocinje sezona a to je negde od Maja do Oktobra ljudi dolaze i danju i nocu. Njih nije briga da li je 10 nocu ili koliko oni su namerili da dodju i gotovo. Imao sam cesto neugodne rasprave sa njima jer oni misle da oni mogu u manastir kada hoce i kako hoce.( sa cigaretom i nepristojno obuceni i td).

Mozes ti da se neslozis samnom ali zamosli ako nas samo hiljadu odluci da ode u istom danu u jedan manastir kakva je to guzva a mozes misliti tamo su znali da dolaze i vise hiljada. Manastir nije mesto za posete vec bi to moralo da bude izuzetak. Nazalost neki manastiri ohrabruju dolaske jer im je to dobar prihod. 

A neznam zasto bi se ispovedala u manastiru a ne kod svog paronijskog svestenika?

[Jelena 76]

  On 16. 1. 2014. at 23:43, Trifke рече

Znas sta je problem? I ja sam nekada isao tako u manastire i provodio duze i krace vreme i bilo mi je lepo druziti se sa ljudima koji mnogo vise vvremena provode u molitvi i bogorazmisljanju nego drugi. Medjutim ono sto zelim da naglasim jeste da trebamo da imamo u vidu da su manastiri mesta za mir i da nisu  za redovne posete. Proveo sam u jednom manastiru 4 i po godine kao iskusenik i video sam koliko je strasno kada ljudi stalno dolaze u manastir. Kada pocinje sezona a to je negde od Maja do Oktobra ljudi dolaze i danju i nocu. Njih nije briga da li je 10 nocu ili koliko oni su namerili da dodju i gotovo. Imao sam cesto neugodne rasprave sa njima jer oni misle da oni mogu u manastir kada hoce i kako hoce.( sa cigaretom i nepristojno obuceni i td).

Mozes ti da se neslozis samnom ali zamosli ako nas samo hiljadu odluci da ode u istom danu u jedan manastir kakva je to guzva a mozes misliti tamo su znali da dolaze i vise hiljada. Manastir nije mesto za posete vec bi to moralo da bude izuzetak. Nazalost neki manastiri ohrabruju dolaske jer im je to dobar prihod. 

A neznam zasto bi se ispovedala u manastiru a ne kod svog paronijskog svestenika?

 

Jednom sam se samo ispovedila u manastiru...jer je bio post....i prva pričest...a našla sam se na hodočašću...eto zato se ispovedih i pričestih u manastiru...

Ma razumem ja tebe Trifke šta pričaš...Nisam bila iskušenica, ali sam u veri dosta dugo....

Poslednji put kad sam bila u Ravanici (pre par godina) mati me molila da ostanem par dana, ali nisam mogla....a sa druge strane, ne želim da im remetim onaj njihov mir...jer ipak si tamo gost...i samim tim, hteo ti to ili ne, stvaraš im obavezu....

[Данче*]

  Цитат

Dance svidja mi se vecina tvog teksta osim onog dela gde govoris da je drevna praksa da mirjani odlaze kod duhovnika u manastir na ispovest i td.

Трифке да те исправим текст нисам писала ја већ (јеромонах Јона Пафхузен) одломак из (Пет искушења новокрштених хришћана). Ја ништа не копирам што сматрам да је погрешно и недушекорисно за нас.Ми можемо да се сматрамо колико год хоћемо да смо дуго у вери али смо ученици до краја живота и увек изнова учимо.Волим да оно што сам прочитала и поделим на форуму уосталом има доста почетника који лутају као што сам и ја на почетком лутала и мислила да сам сву памет попила овога света.Мој духовни отац је у манастиру није монах већ,Архимандрит-Игуман,али исто тако имам благослов јер манастир ми је удаљен 25км да се у Цркви где идем на Литургију,исповедам,причешћујем,Свештеник нам долази кући за славу,свети водицу..итд..итд.Зато на основу неког мог искуства сам хтела овај текст да поделим јер има доста људи који не могу да схвате на почетку разлике између манастирског живота и црквеног..Праштајте ми намера је била добронамерна!

[Trifke]

Dance titule nista ne znace i to sto je neko iguman shi arhimandrit nista ne znaci. Te se titule mogu i najcesce se dobijaju zbog drugih stvari a ne zbog duhovnosti.

Sa ovim gore tekstom se neslazem i zbog naglaska na tome da postoje posebni sasusdi Duha Svetog. NE POSTOJE. NA LITURGIJI SVI MI DOBIJAMO SVETOG DUHA! Monasi nisu nista posebno duhovniji od bilo koga od nas.Poslusnost je stvar koja se uci na onima koji su oko tebe i koje svaki dan susreces a ne poslusnoscu nekome koga vidis sa vremena na vreme.

Na zalaost ti si vec odabrala a i taj monah je prihvatio da ti bude duhovnik. Ponavljam na zalost. Neka Bog bude upomoc i tebi i njemu.

Nema on sta da ti daje blagoslov da odlazis u parohijsku crkvu to se samo po sebi podrazumeva. Niti da ti daje blagoslov da se ispovesdis i pricescujes u istoj. Pre bi trebala da trazis blagoslov od svog parohijskog svestenika da odes i da se ispovedas kod tog"duhovnika".

Prvo on nije smeo da prihvati da ti bude duhovnik bez blagoslova tvog parohijskog svestenika.

Drugo kako ce on da te rukovodi ako je udaljen od tebe i trece neznam da li si udata ali on nemoze i nebi smeo da te savetuje o tvom bracnom zivotu.

Ja razumem tvoju dobru nameru koju si imala ovim tekstom ali kao sto vidis tekst ima puno mana makar u jednom delu.

[Trifke]

  On 16. 1. 2014. at 23:50, Jelena 76 рече

Jednom sam se samo ispovedila u manastiru...jer je bio post....i prva pričest...a našla sam se na hodočašću...eto zato se ispovedih i pričestih u manastiru...

Ma razumem ja tebe Trifke šta pričaš...Nisam bila iskušenica, ali sam u veri dosta dugo....

Poslednji put kad sam bila u Ravanici (pre par godina) mati me molila da ostanem par dana, ali nisam mogla....a sa druge strane, ne želim da im remetim onaj njihov mir...jer ipak si tamo gost...i samim tim, hteo ti to ili ne, stvaraš im obavezu....

 

To sto nisi ostala tamo je bila jako pametna tvoja odluka i to je za svako postovanje.

Znam ja to. Svi se mi osecamo lepo u manastirima i nekako mirniji smo i opusteniji. Medjutim treba da mislimo i o onima koji se tamo nalaze .a ne koliko se nama svidja da budemo tamo ili ne. Postoji ona molitva Sv Filareta u kojoj se molimo da nas Bog sacuva od zelje za ugodnoscu:

ЈУТАРЊА МОЛИТВА ФИЛАРЕТА МИТРОПОЛИТА МОСКОВСКОГ

Господе, дај ми да мирно примим све што ми данашњи дан донесе и да се потпуно предам Твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи свакога часа у току овога дана. Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима. Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе.

 

Научи ме да се правично односим према своме ближњем, да никога не разгневим и не ожалостим. Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, праштам и волим.

Господе, дај да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.

О Божански учитељу, немој никада да мене теше, него да ја друге тешим; немој да мене разумеју, него да ја друге разумем, не да мене љубе, него да ја друге љубим. Јер када праштамо, онда се нама прашта, када дајемо, онда добијамо, а када умремо, онда се рађамо за живот вечни.

Душе Свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу.

Господе Исусе, Сине Божји, боље је не живети, него живети без Тебе и против Тебе. Зѕхаваљујем Ти, Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним.

Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми ти за ту службу и дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави.

Дај ми храбрости да Ти постојано служим: да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутних задовољстава, да ставим друге изнад себе и испуним Твоју заповест о љубави.

Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засија у мојој души. Амин.

Eto dovoljno je samo da se potrudimo da zivimo po ovoj molitvi i videces zasto nam manastir nije potreban i da dusa moze biti veci manastir od bilo kog.

[Банатски деран]

Трифке можеш ли да напишеш још нешто о твом искушеничком боравку у манастиру ?
Са каквим искушењима си се борио,да ли је било тренутака кад си мислио да је то-то , тј да ће то бити твој живот и да ћеш остати тамо и тако,ако имаш времена и воље да нам напишеш?