Надбискуп загребачки, Алојзије Степинац- лик и дјело

[Guest свештеник Иван]

И то је искрена жеља римокатолика да се помиримо?Ово што славе Степинца?Хвала вам, баш нам је драго што нас је Алојзије покрштаво, а верујем да је и сам ножем мало клао...дал је то жеља за помирењем?

Ето зашто римокатолику невјерујем ни када дарове освештава...

Нису само Хрвати римокатолици...

[Дејан]

Ако је ово усташки форум, нека ми неко од админстратора то потврди и ја ћу сам заувек да напустим форум...

?????????

[Semberac]

Лепо сам рекао...ако ми неко потврди то, сам напуштам форум. Али очигледно је да се усташка пропаганда толерише...ок, разумем, слобода говора. Али гдје је онда моја слобода говора?Али наравно, ја сам Србин а самим тим непријатељ човечанства...тешко је бити Србин али је поносно бити Србин. СРБИЈА СРБИМА

[Guest свештеник Иван]

Ја мислим да Ти брате мој и овако треба да напустиш форум... не вреди са Тобом причати, а ја ове увреде не желим да трпим, а нарочито они админи који су морали због усташког ножа да оду са свог огњишта!

[Дејан]

Лепо сам рекао...ако ми неко потврди то, сам напуштам форум. Али очигледно је да се усташка пропаганда толерише...ок, разумем, слобода говора. Али гдје је онда моја слобода говора?Али наравно, ја сам Србин а самим тим непријатељ човечанства...тешко је бити Србин али је поносно бити Србин. СРБИЈА СРБИМА

???????????

[Semberac]

Конкретно мислим на онај филм "Моја савјест је чиста". Каква црна савјест???Мислим тако нешто се толерише...то немогу да разумем. Јел тако?Е сад ћу ја мало да постављам разне ствари...да видим колко ћете мене толерисати...баш да видим...

Нећу више спамовати тему, али чим будем имао прилике на било којој теми нешто провокативно да убацим (дал клип, пјесма, цитат) нећу се устручавати...у инат лицемјерима. СРБИЈА СРБИМА

[Guest свештеник Иван]

Ајде бре админи склањајте ове бљувотине!!! Ове нацистичке форе не треба да буду на једном оваквом сајту.

[uros]

Мислим да је следећи текст тада јеромонаха а сада владике Атанасија (Јефтића), епископа умировљеног захумско-херцеговачког и приморског, веома добро штиво на ову тему које никако не би требало да заобиђемо. Текст садржи изванредну документацију и референце укључујући и бројна писма Алојзија Степинца. Ево текста (извор):

Путеви разрешења и разума

Напомена

Објављујемо овде, као додатак, текст "Путеви разрешења и разума", који, написан 1979., иако претходи теми овде садржаних записа, представља наставак наших размишљања и можда поновљену прилику за праве разговоре. Њему претходи краћи текст из "Православља" и нешто опширнији одговор из "Гласа Концила".

Појава ниже наведеног уводника у "Гласу Концила" изазвао је многа узбуђења, тако да су захтеви за реаговањем стизали тада, 1979., и нама, сарадницима "Православља".Размишљајући о томе били смо склонији покушају да се, уместо полемике, на један разложан и смирен начин отвори прави разговор о питањима којих се дотакао лист Надбискупског духовног стола у Загребу. Уредништво "Православља" било је прихватило да објави један напис у споменутом смислу. Текст је припреман савесно, са жељом да се говори језиком чињеница и разлога, али из потребе да се сви наводи критички проверавају, чланак је, иако делимично већ сложен, бивао одлаган из броја у број. Када је био завршен, већ је изгубио уобичајени корак новинске актуелности и тако је остао необјављен. Нажалост, на необјашњив и недопустив начин текст "Путеви разрешења и разума"нашао се на ступцима емигрантског листа "Наша реч", још и са некоректном и нетачном напоменом уредништва да је рукопис тобож "кружио по Хрватској и Србији као илегалан спис" и да се ауторство "приписује православном епископу марчанском г. Данилу". Епископ г. Данило, међутим, није имао удела у припремању овог иначе колективног написа, али јесте имао аутор ове књижице и зато га и увршћује у њу као додатак. Текст "Путеви разрешења и разума" тек сада се, зато, има сматрати првим и пуноважним објављивањем.

Папа заборавио Србију

"Православље" од 1. јула 1979. г.

У своме говору пред полазак у Пољску римски папа Јован Павле II изразио је своју "посебну радост што су мноштву језика прве Педесетнице прикључени у току историје поједини словенски језици од Македоније преко Бугарске, Хрватске, Словеније, Чешке, Словачке, Лужица на Западу. Па затим на Истоку Украјина, Русија и Белорусија. Међутим посебно се радујем што је овим језицима прикључен и пољски језик моје нације (AKSA 23/79. L'osservatore Romano, 23/79).

Како један папа, образован човек, па још и Словен, да наброји све словенске народе и њихове језике, а Србију да превиди? Да ли је то од заборавности или намерно прећуткивање?

Разуме се, и римски папа, као човек, може да погреши - макар "per omisionem"... Али, да један школован Словен наброји и најмање међу словенским народима, а не спомене вишемилионску Србију - ту нешто није у реду.

Познато је да Пијо Х није волео Србију.

Пијо XII је ћутао када су у окупираној Хрватској и Славонији вршили покољ над православним Србима људи (тачније, нељуди) који су били и из редова римокатоличког клера... A може се постати издајник Бога и људи - кукавичким ћутањем. Међутим, наш патријарх Гаврило није ћутао пред насиљем. Зато је и био заточен у логору Дахау.

На словенском језику "мрзети" каже се "ненавидети", код нас је то преведено у израз: "Не може да га види ." Не дао Бог, да је ово разлог папином ћутању о језику Србије!

Природно, нама је лакше на срцу ако претпоставимо да овај Папа није обавештен о посебности језика Србије. Не очекујемо ни од једног Пољака полиглоте да је читао у оригиналу класична житија о Србима светитељима или средњовековне "Биографије архиепископа и краљева српских", но као сваки образован Пољак је прочитао барем Мицкијевича, Пушкина и Његоша. Tа три најпознатија словенска песника довољно су рекли у својим делима колики је значај Србије у Словенству, па и шире у свету.

Зато нам је лакше да мислимо да је овде посреди само нехотични пропуст од заборавности.

Ако Бог да, па овај Папа дође у посету Југославији, тада ће имати прилику да види изблиза и хришћанску Србију и да чује њен "високи језик".

Надамо се да ће тада он отићи да клекне и на најстрахотније српско гробље овога века у Јасеновцу, као што је клечао у Аушвицу ...

Наша Патријаршија недавно је изгладила спор са православним папом александријским Сада се надамо да ћемо и са римским папом имати боље односе - поготово откако је на престолу римског бискупа Пољак, Словен.

И ово је једна од молитава свете Србије пред Господом Христом.

Искрено речено, нама је и ова папина заборавност нелагодна, јер кад човек неког заборави, није ли то знак да је охладнела љубав према заборављеноме ?

Али, главно је да ми Срби не заборавимо Бога, јер једино у Богу је "вјечнаја памјат" и опроштај свих наших пропуста.

("Православље" од 1. јула 1979. г.)

"ПАПА ЗАБОРАВИО СРБИЈУ"

"Глас Концила", бр. 15/410, од 22. српња 1979 г.

"Православље "- новине Српске Патријаршије - од 1. српња ове године под насловом "Папа заборавио Србију" осврће се на један од посљедњих Папиних говора у Риму прије него што је 2. липња пошао у своју Пољску. Ријеч је заправо о дијелу Папина говора у генералној аудијенцији у сриједу, 30 свибња. Спомињући славенске језике који су се покрштењем славенских народа укључили, на неки начин, у духовско чудо свеопћег узајамног разумијевања, Папа доиста није споменуо Србију. Прочитавши извадак из тог Папиног говора у АКСИ 23/79, а не знајући да је Папа у много важнијем и суставнијем говору што га је одржао у Гниезну у недјељу 3. липња изричито споменуо и Србију, коментатор "Православља" пише:

"Како један папа, образован човек па још и Словен, да наброји ове словенске народе и њихове језике, а Србију да превиди. Да ли је то од заборавности или намерно прећуткивање?"

На темељу споменутог говора у Гниезну, гдје је Папа много шире и суставније развио тему коју је у оној генералној аудијенцији само начео, може се одмах одговорити да није било "намерног прећуткивања", чак ни заборавности, него да оно у Риму није ни тежило цјеловитости. Међутим, коментатор "Православља" узео је тај Папин "пропуст" као добар повод за обнављање неких успомена те за одређене поруке и приједлоге. И наводи редом како "Пио Х није волео Србију", како је "Пио XII ћутао када су у окупираној Хрватској и Славонији вршили покољ над православним Србима људи (тачније нељуди) који су били и из редова римокатоличког клера". У наставку "Православље" ипак допушта могућност да је Папа учинио "нехотичан пропуст" чак изриче наду: "Ако Бог да да овај Папа дође у посету Југославији, тада ће имати прилику да види изблиза и хришћанску Србију и да чује њен 'високи језик'. Надамо се да ће тада он отићи да клекне и на најстрахотније српско гробље овога века у Јасеновцу, као што је клечао у Аушвицу..."

Чини нам се очитим да коментар "Папа је заборавио Србију" пише нетко тко не жели зло заборавити, а добро му лако промакне из памћења. То тако кад је ријеч о другима. Било је наиме, и у овдашњем послијератном тиску доста свједочанстава о томе како папа Пио XII, као и најуваженији његови сурадници, није шутио кад су се овдје вршили покољи. Познато је такођер да га је о покољима на овом нашем тлу изравно пошао извјестити ондашњи загребачки надбискуп - понијевши му, рискирајући од Гестапоа, опширну документацију о терору - о чему свједочи међу осталима и Иван Мештровић. Кад бисмо се дали завести овим стилом заборавног незаборављања, могли бисмо споменути како је Католичка Црква оне сасвим малобројне свећенике који су изравно судјеловали у терору службено искључила из редова свога свећенства (тако да развикани јасеновачки "фра Сотона" није био ни фрањевац ни свећеник, него од Цркве јавно кажњено отпадник!); док је у другим таквим војним формацијама било свештеника од војвода до најнижих заповједника, а не чусмо за рашчињења дотичних. И могли бисмо поновити познату чињеницу да је Јасеновац гробље и Хрвата и Жидова и Срба и других народности, и да би било вријеме штовање мртвих усмјеравати гајењу љубави, а не утврђивању ограда. И још би свакако требало споменути да није познато које су то двије земље или покрајине Хрватска и Славонија, како их речени коментатор дијели, премда је очито тај коментар писан ових дана, а не у аустроугарска времена кад су домовину Хрвата тако некако дијелили и спајали.

На крају треба се покушати сложити у надама - и пожалити што писање попут овог у "Православљу" те наде, барем што се Папина доласка овамо к нама тиче, одгађа и омета. Надајмо се – ненамјерно

("Глас Концила", бр. 15/410, од 22. српња 1979 г.)

Путеви разрешења и paзумa

(Уместо одговора Гласу Концила)

Бл'једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју

Бол ти предубоку

Пусти, нека тужба твоја одјекује широм земље

И нек траје вјековима. Нека чују, у што сада

Прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.

-Шутиш. Бл'једиш. И ореол мучеништва већ те круни,

Мајко православна.

Владимир Назор

(У попаљеном српском селу код Вргинмоста, јануара 1943.)

Краћи напис у "Православљу", 1. јула 1979. г. ("Папа заборавио Србију") навео је "Глас Концила" да одлучно приговори што је примећен један превид, и да се још одлучније успротиви једном подсећању које обавезује - не само овим поводом. Нисмо похитали да одмах узвратимо, још мање да себи дозволимо тон гласније стране. Није нам до полемике, јер су питања којих се дотиче "Глас Концила" више него озбиљна. Управо њих ради стало нам је да се, уместо искушења диспута, успостави дијалог чињеница. Разлике у схватањима мање су опасне, верујемо, од разлика у истинама које признајемо или одричемо, за своју савест. Да би читалац сам расудио о "чему је све реч и боље могао пратити разговор у који улазимо тешка, али чиста срца - ми на суседној страни, без уобичајеног посредништва коментара, преносимо у целини напис ГК, објављен у броју 15/410 од 22. српња 1979. г. Исто тако, клонећи се "утука на утук", прилажемо само неке од примера и података који могу допринети да се отвореније погледа у очи питањима, покренутим у наводима и побудама "Гласа Концила".

За тврдњу да "у овдашњем послијератном тиску има доста свједочанстава о томе како папа Пио XII није шутио када су се овдје вршили покољи" - још увек нам није познато где би се могао наћи макар и један једини податак. Али се, зато, увелико зна да, поред све "неутралности" Ватикана у Другом светском рату, Пио XII међу првим поздравља усташку НДХ, поглавнике те "државе" прима у аудијенцију и лично благосиља Павелића још у мају 1941., тек што је овај "преузео дужност". О томе је нашироко писала тадашња и усташка и каптолска штампа: "Точно у шест сати, 18. V 1941. предвео је кардинал Maglione поглавника Пију XII", а на крају пријема, "у седам и по сати Свети Отац је изразио жељу да би видио читаво изасланство НДХ", које је "17. свибња пошло из Загреба у поворци од 16 аутомобила за Рим све до Трста, одакле су се изасланици премјестили у дворски влак. Добри познаваоци обичаја Ватикана истичу да се није никада догодило да би у недјељу и ктом још касно навечер Свети Отац било кога примио у заједничку аудијенцију, па се ова геста његове Светости папе Пија XII тумачи као чин посебне пажње". ("Хрватски народ", бр. од 20 V 1941.). Павелићеву аудијенцију код папе бележи и "Католички лист" бр. 21-22, 1941.: "Топли примитак Поглавника и хрватске државне делегације код Светог Оца Пија XII показује колико међународно значење придаје Црква представницима наше народне државе, кад их тако брзо и тако лијепо дочекује". A да односи Ватикана и НДХ нису остали само на протоколарним види се из податка (биће наведен на одговарајућем месту, ниже) да исти папа, Јануара 1942. именује надбискупа загребачког Степинца "Војним Викаром за хрватску војску" - чијим су оружаним снагама покољи Срба управо тада били главни "војни" задатак.

Није, такође, јавно познато да је Војни Викар - надбискуп Степинац - ишта предузимао против геноцида над Србима, или да се, макар и унутар своје Цркве, оградио од злочина прекрштавања Штампаних сведочанстава има, напротив, да је "Католички лист", гласило загребачке надбискупије, у свом броју 38 из 1941. на страни 451 донео овакву једну вест.

"Цијело село Будинци прешло је у католичку Цркву. Будинци су на граници загребачке и ђаковачке диецезе близу Подгорача. У недјељу 14. IX на благдан узвишења Св. Крижа цијело је село с православља прешло у католичку Цркву. У селу је основана жупа за 2 300 душа. Приправу за прелаз извршио је нашички фрањевац отац СИДОНИЈЕ ШОЛЦ, тако да је дуље времена прелазнике поучавао у вјери. Код самог обреда прелаза присуствовало је уз оца Шолца и више других свећеника те велики жупан жупе Барања из Осијека. Код банкета је у Задружном дому изречено више значајних говора с поклицима "Поглавнику и Хрватској".

Док каптолски лист даје такмичарски публицитет прекрштавањима, папски Викар Степинац ревносно се стара да после прве мере насиља, уследи и друга - на корист и Римокатоличке цркве и "нове државе". Документ о томе сачуван је и у овом надбискуповом личном писму:

"ПОГЛАВНИЧЕ!

Слободан сам обратити се на Bас у слиједећој ствари.

Оо. траписти морали су напустити свој самостан у Рајхенбургу и сада се налазе као бездомци, привремено као гости код своје субраће у самостану "Марија Звијезда" у Бања Луци. Будући пак да би они врло радо основали свој властити самостан негдје у Независној Држави Хрватској, то Bас, Поглавниче, уљудно молим, да би им подијелили какво мјесто, какву кућу или нешто земљишта, да би могли уредити свој властити самостан [...]1

Можда би им се могао дати српски самостан у Ораховици (некад самостан наших Павлина).

Част ми је најтоплије препоручити Вам, Поглавниче, да се оо. траписти смјесте у овој надбискупији и да буду тако у духовну и привредну корист надбискупији и у благодат читаве Независне Државе Хрватске.

Изволите, Поглавниче, и овом згодом примити израз мога особитог поштовања.

У Загребу, дне 3. листопада 1941.

Др Алојзије Степинац Надбискуп

(1 У изостављеном делу опширно се говори само о историјату траписта, делатности и организацији њиховог реда. Интегрални текст писма објављен је у"Документима о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера" - Загреб, 1946., стр. 122.)

(Узгредан, али карактеристичан детаљ из горњег писма захтева напомену да се један од најстаријих црквених споменика Срба у Хрватској, православни манастир са црквом Св. Николе у Ораховици, први пут спомиње 1583., а да у истом месту постоји и католичка барокна црква св. Крижа, подигнута 1756. - готово два века касније. Средњевековни павлински самостани, на панонском простору, имају сложенију судбину од оне на коју смишљено упућује заграда у Надбискуповом писму Павелићу: и некадашњи самостан у Ораховици, и читав ред "наших Павлина" при том угарске провенијенције - ишчезао је, давно пре 1918. "Павлинске самостане у источном дијелу загребачке и модрушке бискупије разорили су Турци, а све остале укинуо је цар Јосип II, 1786. Њихова имовина припала је Угарској комори". - Види "Енциклопедију Југославије" ,том 6, стр. 443 - Загреб 1965.)

Ораховица је, међутим, само детаљ разрађеног плана за преотимање и уништавање светилишта Српске Православне Цркве под НДХ. Претварање православних храмова у католичке извршено је - на подручју ђаковачке бискупије, на пример - у местима: Брачевци, Мајур, Паучје, Достин, Тење, Даљ, Маркушица, Капелна, Кућанци, Будинци, Бијело Брдо, Трпиња, Пачетин, Чепин, Мартинци, Чепинели, Трњани, Клокочевик, Топоље, Славонски Брод. Од 203 православне цркве и капеле у горњокарловачкој епархији уништено је 88 (тешко оштећено још 67); у пакрачкој епархији 54, у загребачкој 13; у Фрушкој Гори страдали су и опљачкани сви манастири. На читавој територији деловања НДХ - укупно преко 250 цркава је које преотето, које разорено и оштећено, док су опљачкане све одреда. Неки су храмови употребљавани за магацине (Хаџићево, Калањ, Плашић, Гомирје), месарнице (Сл. Пожега), дрваре (Вребац), стаје за стоку (Јасеновац, Мајковац, Газије).

Надбискуп загребачки морао је имати много брига, сличних онима око траписта, и других "редовних послова" у време када су му стизала писма и поруке, од којих за ову прилику прилажемо само три текста. Аутор првог, др Привислав Грисогоно (рођен 1879. у Сплиту), један од најугледнијих хрватских правника и правних писаца свог времена, народни посланик СДС, био је министар у неколико влада б. Југославије, пре и после 6. јануара 1929. године. Хрват, "југословенске оријентације" какав је отприлике био и Иван Мештровић (тада!) - др Грисогоно окупацију 1941-1944 проводи с почетка у Земуну а онда у Београду, повучен од сваке активности, и пише писмо за чију се садржину зна још из времена када је оно, 8. фебруара 1942, послато из Земуна на адресу "Господин Алојзије Степинац, надбискуп, Загреб". То је писмо згрожене савести једног патриоте и католика, у коме се опширно набрајају појединости вршених крволоштава, због чега на више места избија жестина огорчења и оптужби. За ову прилику, из потресног писма др. Грисогона преносимо само најсмиреније делове:

"Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске како бих се могао сабрати и мирније писати. Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових иметака, а црвенило стида облијева лице сваког поштеног Хрвата [...]

Зашто ја ово пишем Вама, када нијесте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност. Ево зашто. У свим овим беспримјерним дивљачким злочинствима, који су више него безбожни, судјеловала је и наша католичка Црква на два начина: велики број свјештеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловало је у овоме активно. Догодила се страхота да су католички свјештеници постали логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања хришћанског свијета. Чак је један католички свјештеник лично заклао православног свјештеника. Они то нијесу смјели учинити без дозволе својих бискупа, а ако су то учинили, онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своје дозволе. Друго: католичка Црква употребила је све ово да покатоличи све преживјеле Србе и док се земља још пуши од крви невиних мученика, док су јецаји још раздирали груди преживјелих несрећника, свјештеници, фратри, часне сестре, носили су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића, тисканим у његовој Тискарници у Ђакову. У лецима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

И наша Црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, као усташка власт тијело [...]

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас још ниједан бискуп није дигао свој глас за невине Србе, хришћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главу католичке Цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску која мора стићи хрватски народ ако се временом не покаје за овај страшни неописиви гријех."

Други прилог је протестно писмо бањалучких муслимана, упућено преко потпредседника усташке владе Џафера Куленовића. У писму се измећу осталог каже и ово:

"Један дио католичког свјећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћава. Пропаганда за католицизам је узела толико маха да подсјећа на шпанску инквизицију. Под њезиним притиском и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличења хришћана у масама [...] Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступиле клању и убијању под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом, гдје су четири камиона усташа дошли под фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у Босанској Костајници, када је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен Вакуфу су неки тако урадили. Ту се истакао нарочито Мирослав Матијевић из Врточа. Ту је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна када је попаљен Кулен - Вакуф и гдје је главом платило 1350 муслиманских људи, жена и дјеце..."2

2 Види рад Д. Кашића у књизи "Српска Православна Црква 1920-1970", Београд, 1971, стр. 193-4.

Трећи текст је уствари порука, прочитана преко Радио Лондона 16. новембра 1942. Њу је упутио нико други до др Јурај Крњевић, познати првак ХСС, Мачеков заменик. Као потпредседник југословенске владе у емиграцији, он је најодлучније спречио публиковање на Западу првог аутентичног извештаја о геноциду у НДХ 1941. који је, преко Цариграда, успео да пренесе у Лондон један угледни београдски лекар. Међутим, када су усташки покољи увелико већ. почели да забрињавају савезнике, а светска штампа да доноси и фотографску документацију - др Крњевић је био принуђен да своју странку огради не само од "телесних" злочина у НДХ:

"Хрватски народ не може овог часа позвати кривце на одговорност. Али ће доћи час, када опет буде у Хрватској народна ријеч јача од туђинске силе, која данас држи Павелића. Онда ће хрватски народ судити свим злочинцима према њиховој заслузи. Нитко томе суду избећи неће.

Између осталих злочина нагласићу један, за који ћемо тражити нарочити рачун. А то је насилно покатоличавање. Мачем приморавати некога да мења вјеру још је одвратније од тјелесног уморства. Не обраћам се др Шарићу, који се понашао као они који су изгубили душу и савјест, него Вама, осталим поглаварима католичке цркве у Хрватској, да испитате своју савјест, јесте ли сто посто извршили своју дужност? Није доста поставити неке комплициране судове и стидљиво се оградити од усташких злочина, поименце од усташког покатоличавања, него је потребна ваша мушка ријеч осуде, како би то било у складу и са осјећањем хрватског народа и са науком католичке цркве. А такве ријечи до сада из уста наших вјерских поглавара нијесмо чули."3

3Преузето из књиге С. Симића "Прекрштавање Срба за време Другог светског рата", Титоград, 1958., стр. 152

Ни један одговор Каптола није познат, или још увек није доступан јавности. Загребачки надбискуп на упозорења остаје миран, и за читаво време НДХ. Он "пастирско писмо" не пише тада! Примас Хрватске шаље само окружнице подручним ординаријатима, каква је на пример ова:4

4Документи - Загреб, 1946., стр. 383

ЈУРИСДИКЦИЈА ДОМОБРАНСКИХ ДУШОБРИЖНИКА

Предсједништво Бискупских конференција

Број: 22/БК - 1942.

Пречасном Надбискупском Ординаријату у Сарајеву

Част ми је извјестити почасни Наслов, да сам од Свете Столице именован Војним Викаром "sine titulo" за хрватску војску. Својим замјеником именовао сам преч. г. Стипу Вучетића, вишег стожерног душобрижника код Министарства Хрватског Домобранства, и влч. г. Вилима Цецуљу, замјеника вишег стожерног душобрижника код Министарства Хрватског Домобранства, те сам им подијелио у ту сврху посебну јурисдикцију са свим овлашћењима, која су ми од Свете Столице дана.

Надаље сам именовао домобранске душобрижнике и подјелио им жупничку јурисдикцију.

Да се пак избјегну било какви неспоразуми у јурисдикцији између дијецезанских Ординација и војних душобрижника, то је Света Столица декрет о јурисдикцији Војног Ординарија за талијанску војску (S. Congr. Consistr. од 13. IV 1840., ААS. 1940., 280; у прилогу се шаље хрватски пријевод тога декрета) потегнула и на мене, напосе тачке 2,3,6 и 8 тога декрета, у којему је точно наведен дјелокруг душобрижника и њихов одношај према дијецезанским Ординаријама као и дијецезанских Ординација према војном душобрижнику и војним душобрижницима.

Који војни душобрижници дјелују на Вашој територији, бит ћете обавјештени накнадно из канцеларије Војног Викаријата код Министарства Хрватског Домобранства.

У Загребу, 20. сјечња 1942.

Др Алојзије Степинац

Предсједник бискупских Конференција.

"Глас Концила" наводи Ивана Мештровића као јединог сведока да је Папу Пија XII "о покољима на овом нашем тлу изравно пошао извјестити ондашњи загребачки надбискуп". Потезање Мештровића као сведока није много срећно. Најпознатији међу савременим хрватским историчарима сматрају непоузданим посебно Мештровићеве "Успомене", објављене у емиграцији, а прештампане у Загребу 1970, у којима чувени уметник описује и свој сусрет са загребачким надбискупом у Риму 1942. Да нам је икакво задовољство чинити ово што смо, нажалост, принуђени ми бисмо навели читаво поглавље (стр. 334-335) о том сусрету, или оно о трочасовном разговору са Павелићем, али то би било злурадо. О Степинчевом извештају Пију XII, који спомиње "Глас Концила", говори се само у овим редовима Мештровићевих "Успомена":

"Мали прије него сам успио отићи у Швајцарску, боравио је у Риму на врло кратко вријеме надбискуп Степинац. Стигао је зракопловом и повјерио ми разлог свог доласка, а тај је био да је Папи донио све документе о злодјелима почињеним од нациста и фашиста на нашем подручју, укључујући и окупирану Далмацију (стр. 334).

Хоће ли, Преузвишени, Папа стићи прочитати документе које сте му донијели?

- Па хоће, или ће дати да му их нетко од кардинала прочита.

- А знате ли ви да је половица кардинала за фашисте, па...

- Знам, али Св. Отац није и хтет ће чути истину, да буде обавјештен.

- Боже мој, јест Талијан, а и ја, да сам Папа, најприје бих био Хрват, али данашњи Папа је толико узвишених принципа и свјестан своје узвишене дужности..." (стр. 335)

Није позната садржина надбискупове "опширне документације о терору" ни да ли у њој, сем "неповољних ствари за Талијане" има још понечег. Чувена је, ипак, једна промеморија која се приписује тадашњем председнику Бискупских конференција Хрватске Степинцу, а упућена је папи 18. априла 1943. Извод из тог документа преносимо према тексту објављеном у књизи Виктора Новака "Magnum Crimen":

"Напредовање источне шизме у католичке редове пријети данас с пуном озбиљношћу да постигне своје мрачне циљеве. Побједа великосрпске идеје значила би уништење католицизма на сјеверозападном Балкану, у Држави Хрватској. Наведени нам документи не остављају никакве двојбе. Што више, нема никакве двојбе, да би такав кобни догађај имао и даљње послиједице далеко преко граница Хрватске. Валови ортодоксног и офанзивног бизантизма ударили би о границе Италије, док се до сада разбијају о хрватско Предзиђе.

И више, утолико, што су радом хрватског клера, особито фрањеваца, били постављени темељи за обновљени католицизам у Бугарској обраћањем многих Павлина и спашени остаци вјерника у Албанији Скендербеговој, што би уништењем једине католичке нације на Балкану, биле погођене и разне раштркане посијане групе на томе вјечно немирноме, ортодоксном и исламском Балкану.

Свети Оче, данас су очи читавог човјечанства, које крвави из хиљаду рана, управљене у Вас као онога, који је по узвишеном значењу свога имена донио биједном људском роду оно што му треба - небески мир. Носећи мир свијету, мислите Свети Оче, на хрватски народ, увијек вјеран Кристу и Вама. Млада Хрватска држава настала је у садашњим и тежим приликама, него било која друга држава за више вјекова, борећи се очајно за свој опстанак, показује примјер у свакој пригоди да жели остати вјерна својим католичким традицијама и осигурат бољу и јаснију перспективу католичкој цркви у овом дијелу свијета. Обратно, губитком или судбоносним сужавањем - а хиљаде најбољих хрватских вјерника и свећника радо би и добровољно жртвовали своје животе, да спријече ову страшну могућност - било би овдје уништено не само око 240.000 обраћених са српско православне вјере, него и цијело католичко становништво ових подручја са свима његовим црквама и самостанима. У природном реду ствари, ако Бог не би учинио велико чудо, напредак католицизма уско је везан са напретком хрватске државе, опстанак католицизма овиси о опстанку ове државе, његов спас је у исти мах и њен спас. Свети Оче, дубоко вјерујемо у Божју милост и Божју праведност, чији сте Ви изабрани инструмент. Препоручујем Вашој очинској скрби и Вашим молитвама нашу независну Државу Хрватску, сматрајући да тиме у исти мах на најбољи начин препоручујем свету вјеру у својој домовини и на Балкану. У пресветом Срцу Исусову увијек најоданији надбискуп и метрополита загребачки".

Било је покушаја да се доведе у питање Степинчево ауторство наведене промеморије, јер њена пронађена копија није својеручно потписана. У сваком случају, утешније би било сумњати у верност документа, него наилазити на податке која га чине уверљивијим. Јер, пуни метрополитов потпис ипак стоји испод једног текста са истом основном мишљу, чак и дословном формулацијом, као у промеморији - а објављен је на насловној страни надбискуповог "Католичког листа" 22. вељаче 1944. (поводом савезничког "зрачног нападања на Загреб") :

"Хрватски је народ своје право на народни и државни живот стекао и заслужио својом тешком и крвавом борбом, стојећи кроз стољећа на бранику истинских идеала праве човечије слободе и кршћанске културе, чиме је задужио читаву Европу и све њезине народе, а због чега му је од Највећих чувара праве културе и слободе човјечанства, римских папа, дан частан наслов Предзиђе кршћанства".

При крају овог мучног суочавања исказаних тврдњи "Гласа Концила" са горе изнетим прилозима - никако јединим! - били бисмо срећнији да ништа од наведеног не постоји ни у хартијама, ни у живој истини времена чије смо прошлости још увек савременици. Осећамо се поражени, не само зато што је било толико жртава зла, и толико починилаца зла, већ што се толико ћутало о злу, што су се и најмонструознија примала за нужна, чак и добродошла једној од најдуготрајнијих обневиделости која се задржала у Илирику "ecclesiae militans". На све то, после толиких настојања да "magnum crimen" - "на мала врата" прође, па и њих да једном већ треба затворити, ако не и залупити, стиже нам сада и приговор што се "Православље" усудило да помене Јасеновац, мислећи на папу у Аушвицу. Католичке двотједне новине противе се подсећању на наше Аушвице, док један дневни лист, колико јуче још, обавештава јавност о новим открићима ратних злочина у Јасеновцу. Приближни податак, да под тим логором лежи преко 700.000 душа, допуњен је недавно оваквим извештајем, објављеним у "Политици" 31. VIII 1977. године.

"За протеклу годину дана на локалитетима шест бивших концентрационих логора у Јасеновцу и ближој околини откривено је још 117 масовних гробница, па им се сада број повећао на укупно 289. Међу њима је управо откривена гробница код села Млаке, 12 километара низводно обалом Саве од Јасеновца. Помоћу армијске опреме, која дубоко у земљу шаље ултравиолетне зраке, поуздано смо утврдили да се ту налазе посмртни остаци између 12.000 и 16.000 жена, од око двадесетак хиљада логорашица, колико их је било заточено на том локалитету. Тако смо дошли до сазнања да је ово највеће стратиште жена на једном месту у Југославији и једно од највећих у окупираној Европи".

Може ли се заборавити зло које се, на једној страни, видимо, још увек открива и утврђује, а на другој и даље прикрива, преиначује - и то на оној која добро зна да су светлост и светост истине насушне наше дужности и у Христу и на делу? Питамо се, стога: ако и у "Енциклопедији Југославије" (наводимо опет најпознатији извор) на стр. 467, књ. 4., стоји да су у Јасеновачки логор довођени "Срби и Хрвати, затим Јевреји и Цигани"5 откуда наједном "позната чињеница", за "Глас Концила", да је Јасеновац, тек на трећем месту, гробље "и Срба"?! Слутимо да никаквом добру не води то накнадно распоређивање редоследа или припадности гробљима, под којима леже читави срезови и срезови мученика. Која ли потреба, преча од истине, искушава такву помисао, кад она не застаје ни пред светињом жртава? Зар сваки људски живот не представља дело Божије; зар све што невино пострада од крвника и Богу и људима, није светиња за нас?

5 У наставку, на истој стр. Е. Ј. каже се: "Највећи дио стизао је у разним транспортима које су сачињавали мушкарци, жене и дјеца похватани по селима или у збјеговима приликом операција разних усташких јединица".

Нису у Јасеновцу страдали само Срби, као што и покољи православног народа под НДХ нису вршени само на том месту. Глински методи примењивани су и у црквама у Швици, Коларићу, Садиловцу, Кусоњама, Славодији, Зборишту, Топуском - а Јасеновац је постао само заједнички именитељ за све то, као и за копривничку "Даницу", Стару Градишку, Митроврцу, Јадовно и толике друге масовне јаме у које је бацано Српско становништво због једине кривице што припада својој вери и нацији. Симбол, дакле, за геноцид. A сем над Јерменима у Првом светском рату, зверства геноцида, у Другом рату, најмасовније су вршена над Јеврејима и над Србима у "Предзиђу Кршћанства".

У помраченом времену последњег рата узбудљива је и светла људска истина да је у усташким концентрационим логорима било и хрватских родољуба. Такви, светли примери солидарности у жртви, спасоносно не допуштају да се злочинства приписују икоме до злочинцима и онима који су, под разним видовима и привидима, прећутно али јасно, били са учесници или корисници покоља p покатоличавања. Чему, онда, навођење ствари устрану од основног значења "локалитета" низводно од утока Уне у Саву - кад овде није реч о свему ономе што се збивало на тлу окупиране Југославије за време ослободилачког и грађанског рата. Не може се успутно, тек алузије ради, дотицати трагичност братоубилачких обрачуна и освета, до којих је долазило у појединим наступима безумља, јер се много шта непојамно, кобно, противречно издешавало у наличјима борби и побуда. Реч је овде огеноциду, а за њега нема симетрија! Он није настао само из ратних сукоба, нити представља само застрашујуће мере одмазди над становништвом побуњених крајева - каквих је вазда било на овој постојбини борби непрестаних за "крст часни и слободу златну". Геноцид над српским становништвом НДХ смишљено је припреман, дугорочно срачунат као "повесни" чин денационализације, као коначно истребљење православља "преко Дрине", огњем, мачем и унијаћењем. Иза припрема за покоље и покатоличавање стоје и одговарајућа "поучавања у вјери", давно пре оних која је вршио фра Шолц, а искусио их, и предвидео, још Герасим Зелић (1752-1828), архимандрит Крупе, писац Житија. У нашем веку са "поуком" су најодлучније кренули сарајевски надбискупи Штадлер и његов помоћник, касније наследник, Шарић, који су 1914. духовно егзерцирали Поћорекову "казнену експедицију" на Србију. Та "цесарско - апостолска" сила је по Мачви, Подрињу, Поцерини вршила прва рушења и скрнављења православних цркава, док је истовремено, само у Босни и Херцеговини, преко 160 православних свештеника било међу хапшеним, осуђиваним и убијеним "велеиздајницима" Аустро - Угарске. Верски рат, који је тада вођен под окриљем завојевачког похода, двадесет година касније, после двадесет седмог марта, настављен је још жешће, тоталитарније - верским обрачуном Штадлерових наследника не само у његовој, и не само у једној надбискупији. Оно што је навештено у "Пилипенди" Симе Матавуља, на пример, а обистинило се у Назоровој "Мајци православној", показују и"Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера", Загреб 1946., а и не само та књига, нити само књиге.

Кримен прекрштавања је онај на који мислимо у овом дијалогу два верска листа, а Јасеновац и као стварност и као симбол само је садржан у том душоморном мисионарству које свој закон шири безакоњем. Да ли се званична Римокатоличка црква икада, јавним или тајним актом, оградила од терора покатоличавања? Да ли је икојим канонским чином поништила обреде насиља, признала кривицу, тражила опроштај и од мртвих и од живих жртава верског погрома? Одавање поште мученицима у Јасеновцу схватили смо, зато, као прилику да се, пред лицем истине о страхотама, отворе путеви разрешења и разума.

Уместо тога, заборав се препоручује као једини лек за "мир мртвима" а заборавља и слово и признање и смисао покајања. Сме ли се говорити о заборављању зла почињеног невинима који су уморени, али не и мртви за нас? Зна се Ко и на каквом Суду може опростити онима који ослободе себе греха пред Богом, признајући кривицу учињену људима. Само света тајна покајања води очишћењу душа и савести, а не заборав. Зато и опомена на геноцид није исто што и злопамћење, нити подсећања значе подстицања зле крви. Реч је само о упозорењу да пренебрегавања недавних зала могу охрабрити нова зла, која никад не мирују. Њима заборави само погодују. Не чини ли се, онда, да олаке придике озаборављању зла, превиђају зло заборављања?!

Најзад нешто и о последњим редовима у "Гласу Концила". Посебно о онима који говоре да је, сем у усташким, и "у другим таквим војним формацијама било свештеника од војвода до најнижих заповједника, а не чусмо за рашчињења дотичних". Такво домишљање, заклоњено уобичајеном логиком, оставимо коментарима других, којима су паритети и симетрије и уравниловке једина сигурна оријентација у збивањима и збиљи минулог рата. Изрекао се "Глас Концила"; задња мисао се отела и вуче за реч која нам се не изговара, јер знамо да води крају сваког разговора. A овај, овако започети, треба ипак да се настави. Млађих и мање упућених читалаца ради, ми ћемо на све то само поновити неке од претешких и зато не много гласних чињеница:

За време окупације 1941- 45, Српска Православна Црква на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, данашње САП Војводине, СР Македоније, била је стављена ван закона, њена црквена организација сасвим уништена, сви њени духовни настојатељи истражени или изгнани; на листи од 370 погубљених свештеника Српске Православне Цркве налазе се и четири епископа, док на челу мучеништва ове Цркве, у Другом светском рату, стоји сам њен поглавар, Патријарх Српски, који све четири ратне године проводи у заточењу, да би на крају био спроведен и у Дахау, један од најстравичнијих концентрационих логора поробљене Европе; таква Црква, жртва рата у читавом свом устројству, морала је одолевати најтежим искушењима да би опстала духовно у Христу, историјски у своме народу; разорена, обезглављена, она је имала пречих дужности, а никаквих прилика да се бави случајевима појединаца из својих редова, које је смутња невремена разносила беспућима очајништва, или водила прибежишту опредељења; таква, у свему једва постојећа, Црква није могла сносити одговорност за оне који су се у рагу нашли на пораженој страни, нити себи приписивати заслуге за друге своје свештенике, који су били на победничкој страни.

Српска Православна Црква у свему је поделила судбину народа коме у Христу служи кроз читаву његову историју, кроз сва заједничка страдања. Она се ниједним чином није огрешила о Бога и о част свога народа. нити га је поучавала ичем другом до љубави и братству са ближњим народима ма ког закона или порекла. Зато, и укратко речено, у"таквим формацијама" које су вршиле геноцид прекрштавања - православних свештеника није било. Ниједног!

Што се тиче посете папе Јована Павла II нашој земљи, о којој, на крају, говори "Глас Концила", ако се уопште пред виђа, она би, сматрамо и даље, била само добродошла. Јер папа, иако поглавар једне државе Ватикана, он је као "понтифекс максимус" истовремено и поглавар Римокатоличке Цркве у Југославији, те би његова посета могла бити од посебног значаја. Са своје стране, ми бисмо је најискреније поздравили и као могућност да се односи међу хришћанским Црквама у Југославији поставе на право место, а нарочито као прилику да права екуменска идеја одиста превлада у гледањима на раздоре јуче, разлике данас, разумевања у будућности. Да је то могуће, показују и примери достојанства и узвишавања, као што је држање загребачког каноника, доктора Лончара, пред усташким судом 1941., или братски гест отворености и наде бањалучког бискупа др. Пихлера, не тако давно. У таквим примерима часника Римокатоличке Цркве, ми хоћемо да видимо прелазе над понорима, а не само усамљене случајеве личних подвига

И овај наш дијалог чињеница нека би био припрема за прави хришћански дух у нашим мислима и поступцима. Били бисмо, зато, благодарни "Гласу Концила" да нам учини доступним документе и доказе који би оспорили све податке у напред донетим прилозима. Такве документе примили бисмо са великим олакшањем. Теже ће нам бити ако се покаже да су у праву слутње које нас море због речених и недоречених реаговања "Гласа Концила". Нисмо ни ми све казали, и не треба све рећи, док се не суочимо са свиме што нам може помоћи да дођемо до сазнања која ће нам ослободити савести, предочити одговорности. Заћутимо, замислимо се пре но што бисмо наставили да тражимо заједнички језик разбора, ако нам је свима до тога стало. Дотле, нека нам остане вера у храброст за истину, у снагу за смерност, у љубав за онај хлеб који не узвраћа камену.

A име Господа Бога свог да не помињемо узалуд.

[Semberac]

Значи почела је цензура, бришу ми се постови и клипови...немогу да вјерујем. Ово нисам могао ни сањати.

[Дража]

Ја мислим да Ти брате мој и овако треба да напустиш форум... не вреди са Тобом причати, а ја ове увреде не желим да трпим, а нарочито они админи који су морали због усташког ножа да оду са свог огњишта!

Степинац је био духовник (у правом смислу речи) усташке хрватске државе у којој је побијено, покрштено и протерано ВИШЕ од МИЛИОН (или сликовитије - хиљаду(е) хиљада) Срба. Стварно не знам зашто ми овде толико расправљамо о таквом једном "човеку".

И још неретко (ми православни) долазимо у непотребан сукоб расправом о његовом животу и очигледном неделу. А Иван Зелић и њему слични "истинољупци" могу само да ликују због тога.

А свеприсутна лажељубав и лецемерје појединаца са обе стране неће ником (и никада) бити на корист.

Мој предлог у вези ове и сличних тема је kriminalac.

[Semberac]

Na YouTube imate dostupan film o blaženom Alojziju u 4 nastavka - pogledajte ga:

"Moja savjest je čista"

Režija: Mario Raguž

Producetnt: Juraj Batelja

Proizvodnja: Postulatura za proglađenje svetim blaženog Alojzija Stepinca

Zagreb, 2007.

А ово?Што се ово не брише?Управо сам ово замјерио цјело време...јер знам да ми је забрањено већ дуже време да пропагирам србски национализам, али је изгледа дозвољено пропагирање светца Алојзија?Страшно сам се разочаро у овај форум...немогу да вјерујем.

[uros]

Значи почела је цензура, бришу ми се постови и клипови...немогу да вјерујем. Ово нисам могао ни сањати.

Брате смараш. Боље прочитај овај текст изнад вл. Атанасија да научиш како се води аргументована полемика, а и да научиш штошта о Степинцу што вероватно не знаш.

А сад ајмо назад на тему.

[Semberac]

Брате опрости што спамујем тему, али савјест ми не даје да ћутим...видим очигледно овдје неправду једну велику. Али добро, послушаћу твој савјет и погледаћу текст...али без обзира, много сам се разочаро када сам на једном православног форуму сада видјео усташки филм о Степинцу.

[Дража]

Ипак овај, несумњиво пропагандни, видео материјал о Степинцу који је поставио Зелић у свом посту би свакако требало обрисати.

[uros]

Ја мислим да Ти брате мој и овако треба да напустиш форум... не вреди са Тобом причати, а ја ове увреде не желим да трпим, а нарочито они админи који су морали због усташког ножа да оду са свог огњишта!

Степинац је био духовник (у правом смислу речи) усташке хрватске државе у којој је побијено, покрштено и протерано ВИШЕ од МИЛИОН (или сликовитије - хиљаду(е) хиљада) Срба. Стварно не знам зашто ми овде толико расправљамо о таквом једном "човеку".

И још неретко (ми православни) долазимо у непотребан сукоб расправом о његовом животу и очигледном неделу. А Иван Зелић и њему слични "истинољупци" могу само да ликују због тога.

А свеприсутна лажељубав и лецемерје појединаца са обе стране неће ником (и никада) бити на корист.

Мој предлог у вези ове и сличних тема је katanac.

Не Дражо, треба расправљати о свему. Недостатак аргумената се може протумачити само као "слабост" од стране крвника (и оних који их подржавају). А ми, бар када се ради о овој теми, имамо брдо аргумената. Бојим се да рећи "Степинац је био усташки духовник" не значи апсолутно ништа све док се не докаже шта је тачно радио, шта је коме писао, шта је благосиљао а шта не итд. Блистав пример аргументоване расправе можеш да прочиташ изнад у виду одговора вл. Атанасија (тада јеромонаха) на текст "Гласа Концила" из 79. а на тему Алојзија Степинца.