Надбискуп загребачки, Алојзије Степинац- лик и дјело

[Guest ага пије млеко]

Брате,ништа лично,али дедер мало удари свој лични печат,готово сваку тему си заср'о километарским копи-пејстовима,без изворног линка...поради мало на томе.

Да, и ја сам ово хтео рећи, ако може више личног мишљења  и писања а мање пејстирања... 

[Стефан]

Да, и ја сам ово хтео рећи, ако може више личног мишљења  и писања а мање пејстирања...  8084.gif

Брусе,не бих да испадне да радим твој посао,али мој незгодни компромитујући аорист је остао у quote-у.  0104_cheesy

[gane]

Сумњам да постоји неко бар на овом сајту ко је против да се прочита шта су други писали о Степинцу,и мислим да треба користити copy и paste,a ево и зашто!У Хрватској се учи и јавности су доступни Степинчеви лични биографски подаци.Даље се каже да је поздравио стварање НДХ али и да се дистанцирао од усташког режима штитећи Јевреје,Србе,Роме али и Хрвате и све друге угрожене-што лепо звучи и делује у свакој биографији.По завршетку другог светског рата,Степинац је кажу одбио Титов предлог да се Католичка црква у Хрватској одвоји од Свете столице и тиме је сигурно изложио опасности и прогону себе и свој живот,и тражио је од комнистичких власти да прекине са прогоном идеолошких противника што је још једна светла црта његовог карактера,која је сигурно узета као плус

за одлуку код беатификације.За његово хапшење 1946.и накнадни судски процес за сарадњу са Усташким властима се наводи да је монтиран процес и тиме је исто појачан и наглашен његов статус као "мученика" генерацијама које долазе...

 Са становишта Ватикана (који увек брани интересе католика ако су претпостављену православљу онда посебно) је по мени све јасно и разумљиво.Има заслуге за Ватикан у ширењу католичанства које су за Ватикан сигурно неспорне,иначе не би Папа Иван ХIII за Степинца употребио речи "да je хтео од слободног и поносног човека постати слепо послушним слугом марксизма - могао је постати тобоже велики представник свога народа. Oн то није хтео и зато je морао пасти".Има заслуга за Хрватску државу и са становишта Хрвата и ти је неспорно.Остаје свакако сенка над објективношћу приступа његовом "делу" за време рата код Хрвата,али ми ту не можемо ништа или врло мало можемо.Јер сведоци смо како се геноцидне идеје и дела третирају данас кад нас спомену у том контексту као Србе,али смо и сведоци да у Јасеновцу већ "почивају жртве фашистичког терора" чиме се реториком прикрива ,и умањује улога управо Хрватске државе у тим злочинима.

Ја лично незнам како би се томе ефикасно могло да стане на пут,осим да се кад је могуће цитирају људи који су се озбиљније бавили Степинцом као што је аутор материјала који цитирам,али сам свестан ако и ви надам се-да после можда сто година може да се деси да се све обрише гумицом и да нека будућа деца уче неку "нову" историју у којој неће бити чињеница које су у цитатима наведен и то

ме је страх и да помислим!Може да се "суживотари",сарађује,коегзистира али да се заборави не сме!

Само ради тога ћ унети још пар страна Дневника до краја,а аутор је исти потписан у првом цитату!Део текста постоји на интернету,за остатак незна,ја сам добио од пријатеља тај дневник и таквог га преносим.Дорбонамерни ће у њему пронаћи доста тога што са становишта Хрвата и Ватикана свакако Степинца чини свецем за њих,а Срби ће у њему пронаћи како је Степинац подупрт Ватиканом "покатоличавао" Србе,а уз сагласност Ватикана који се није понео нимало хришћански!

[gane]

Branimir Stanojević:

"...„Najljepši je čin nadbiskupove ljubavi spasavanje nevine djece“, piše Stepinčev biograf Benigar,“koja

su ostala bez kuće i roditelja prigodom ratnih zahvata na Kozari, godine 1942. godine, piše 25.

kolovoza upravi nadbiskup na sve župne urede pismo, kojim javlja, da je njegova „Karitas“ preuzela

plemenitu zadaću, da smještava kod dobrih vjernika siromašnu djecu na prehranu. Moli da bi župnici

i upravitelji župa u svojim kućama najhitnije poradili u tom smjeru, da se nađe što više takvih dobrih

vjernika, koji su voljni preuzeti djecu. Među tom djecom ima i dojenčadi, koja trebaju naročitu

njegu.... Nadbiskup je u brezovički dvorac smjestio oko 80 napuštene djece svake vjere iz svih krajeva

Hrvatske, a sestre od Naše Gospe su imale voditi brigu o njima. Djeca su ga zavoljela, jer je zalazio

među njih. Čim bi ga opazila da je došao, sva bi se sjatila oko njega. On pak nije nikada došao praznih

ruku. Takvi su susreti iziskivali od njega dosta i fizičkog napora i snage, jer su se ta djeca vješala i

penjala po njemu, vukla ga za kaput, natezala i potezala amo i tamo. Bilo je dana kad se s tom

djecom igrao, kao nekoć sv. Filip Neri na Gianicolo u Rimu, s njima bi obilazio livade, da sakuplja

hruljteve za samostanske patke... Na taj je način od godine 1942. do 1944. spaseno od glada i smrti i

zbrinuto 6.717 djece, od kojih je bilo oko 6.000 djece, čiji su roditelji bili pravoslavne vjere ili su se

nalazili među partizanima. Poznato je da je nadbiskup ustupio u svom parku i veliki staklenjak i dao

ga urediti upravo za izbjegličku djecu, s kojom je prigodice rado razgovarao...“, kaže Benigar.

Diana Budisavljević, rođena Obekser, rodila se i školovala u Insbruku u Austriji. Udavši se za Julija

Budisavljevića. On je bio profesor hirurgije, dolazi u Zagreb 1919. godine, gde je osnovao Zavod za

hirurgiju pri Medicinskom fakultetu. Početkom Drugog svetskog rata gospođa Budisavljević je

pripadala višim intelektualnim krugovima. Kad je saznala za stradanje pravoslavnih žena i djece u

logoru Lobor‐grad, sa grupom saradnika, od kojih su bili najznačajniji dr inž. Marko Vidaković i inž.

Đuro Vukosavljević, organizovala je akciju za pomoć deci. Od početnih aktivnosti skupljanja pomoći u

hrani, odeći i lekovima za stradale žene i decu to ubrzo prerasta u organizaciju spašavanja dece,

tačnije ogromnog broja nesretnika oduzetih od majki među kojima je bilo i malih beba. Koristeći se

svojim poreklom, ali i ugledom svog supruga, te dobrim poznanstvom sa nemačkim oficirom Von

Kotzijanom i u saradnji sa Kamilom Breserom uspela je da oslobodi veliki broj dece iz logora Stara

Gradiška.

Zločin pod plaštom milosrđa

Tu se njena aktivnost nije zaustavila, pa se broj spasene dece popeo na 12.000. Odvažna i čestita,

rukovodila je spasavanjem kozaračke dece, animirajući sve veći broj čestitih ljudi koji su tu decu

usvajali. Zahvaljujući činjenici da je ova divna žena između ostalog napravila tajnu, a izuzetno

preciznu kartoteku, mnoge su majke posle rata pronašle svoju decu, što joj je i bila namera. U svom

dnevniku, to skoro mitsko biće, koje danas počiva u Insbruku, Dijana Budisavljević, između ostalog

piše:

3. listopada 1941.

„Moja šogorica, gra Mira Kuljević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim

Židovki nalaze i pravoslavke s djecom. ... Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj

općini ... U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge.“

6. veljače 1942.

„Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko

brinuo.“

Dijana Budisavljević je ostavila i sećanje na Stepinca po kome ga je stotinu puta molila za pomoć i

uslugu, „on bi obećao ali ništa ne bi uradio“. Kada je jedna grupa dece bila smeštena u

Nadbiskupskom stakleniku Dijana je Stepinca molila za barem malo mleka iz štale nadbiskupije gde je

bilo u to vreme osamdeset krava, ali nije dobila ni litru. Toliko o otužnim pastoralnim slikama

Benigarove biografije sveca.

Kontakt Stepinca i Pavelića se nije prekidao ni u jednom trenutku. Česte posete, dopunjavane su

učestalim pismenim obraćanjem. Nekoliko od tih pisama je svakako neophodno sagledati veoma

temeljito i pokušati barem pronaći odgovor na njihov sadržaj. Naime, živeti u tako surovom

vremenu, znati šta se oko vas dešava i držati se forme u predlozima i obraćanju, to se može podvesti

samo pod smišljenu reakciju koja umiruje vašu savest, u meri u kojoj je imate. Godine 1941,

nadbiskup je, uputio pismo Paveliću, u kojem traži da se „ublaži teška sudbina progonjenih ljudi“. Evo

kako ono svojim delom izgleda.

„Poglavniče!

Slobodan sam kao nadbiskup i zastupnik Katoličke crkve skrenuti Vašu pažnju na neke pojave, koje

me bolno diraju. Pripominjem odmah, da sam uvjeren, da se ove pojave dešavaju bez Vašega znanja,

a da će se jedva tko naći, koji će imati smjelosti, da Vas na njih upozori, pa da mi je to više dužnost,

da ja to učinim. Čujem s više strana, da se tu i tamo nečovječno i okrutno postupa s nearijevcima

prigodom deportiranja u sabirne logore, a i u samim tim logorima; što više, da od takva postupka

nijesu izuzeta ni djeca, ni starci, ni bolesnici. Znadem, da među tima, koji se deportiraju, imade u

novije doba i katolika konvertita, pa mi je to više dužnost, da se za njih zauzmem...“

„Dozvolite mi, gospodine Poglavniče, da najprije opsenito istaknem ovo: odnosne mjere, koje se u

tom smjeru provode, mogle bi se provoditi, a da postignu potpuni učinak, na humaniji i obzirniji

način tako, da se u čovjeku zaista gleda čovjeka i sliku Božju, osobito da se pokaže ljudski i kršćanski

obzir prema slabim starcima i staricama, nejakoj i nedužnoj djeci i prema bolesnicima. I u tamnici

najgorih zločinaca prodiru blage zrake čovječnosti i Kristove ljubavi! Nadležnim organima, a napose

organima, koji provode deportaciju i koji se nalaze u sabirnim i radnim logorima, trebalo bi skrenuti

pažnju na te momente, pa da zaista dođu do izražaja...“

„Slobodan sam da spomenem i neke pojedinačne stvari u smjeru ublaženja postupka: a) da se

upućivanje u logore vrši na taj način, da im bude omogućeno, da spreme najnužnije stvari, da mogu

urediti svoje najhitnije obveze i prema obitelji i prema službi; B) da se otpremanje ne vrši u

prenatrpanim plombiranim vagonima, naročito ne na udaljena mjesta; c) da se interniranima daje

dovoljna hrana; d) da se bolesnima omogući liječnička njega; e) da se dozvoli otpremanje najnužnije

hrane i omogući dopisivanje s obitelji“...."

[gane]

"...Dakle, kako se vidi iz dela pisma koje citiramo, nije važna sudbina onih stotine hiljada nesretnika, već

način na koji se ta ubilačka mašinerija prema njima odnosi. Što će reći da nepravična smrt može da

bude u mnogome humanija ukoliko su dželati valjda ljubazniji. I ako je Stepinac predviđao slom

osovine Berlin‐Rim, a s njom i Pavelićeva vladanja i ustaškog režima, sa svoje je strane učinio sve, što

je samo mogao i što je bilo spojivo s njegovim položajem, da sačuva dobro ime hrvatskog naroda i da

Hrvatska bude samostalna država.

Predviđajući skorašnji poraz u ratu, za šta nije trebalo biti prepametan, Stepinac danonoćno

uspostavlja kontakte kako bi Nezavisnu Hrvatsku spasao od oslobođenja, i kako bi ako je ikako

moguće naveo Englesku i Ameriku da okupiraju njegovo čedo.

Evo šta o tome piše Benigar:

„Hrvatskom kiparu Ivanu Meštroviću zahvaljujemo slijedeću crticu. Kad su se početkom g. 1943. u

vanjskom svijetu sa stalne strane počele širiti ne samo istinite vijesti, nego i pretjerane i lažne i

zlonamjerne glasine o ustaškom režimu i sve se to pripisivalo Hrvatskom Narodu, poslao je

nadbiskup povjerljivo poruku svim župnicima, uključivši i one u Dalmaciji, da mu isto tako povjerljivo

pošalju podatke o zlodjelima počinjenim od nacista i fašista na našem području. Odazvalo ih se 85 po

sto. Sve te izvještaje stavio je u torbicu za spise i odletio 26. svibnja iste godine zrakoplovom u Rim. U

Rimu se sastao s Ivanom Meštrovićem, komu je povjerio, da kani predati Sv. Ocu sve navedene

dokumente“.„Stepinac je ovaj put, nastavlja Meštrović, bio vrlo uzrujan i ispričao mi je, kako su mu nacisti pre

osam dana strijeljali rođenog brata zbog veze s partizanima. (Ubijen je od strane nacista zbog

saradnje sa partizanima). Istakao je, kako su okupatori sve okrutniji i kako su prilike u Hrvatskoj sve

žalosnije, čemu su najvećim dijelom krive borbe između četnika i ustaša, koji su jednako okrutni, a

što je dovelo do dotada neviđene mržnje između Hrvata i Srba. Iznio je činjenicu da se na obje strane

generalizira mržnja. Kao dokaz da je netačno da svi Srbi mrze Hrvate, iznio je što je nedavno doživio s

jednim srpskim časnikom. Taj časnik mu je došao na Kaptol i ispričao slijedeće: Posljednjih dana

opstanka Nezavisne Države Hrvatske Pavelić je poslao, preko švicarskog konzula, svog odaslanika

(ministra V. Vranića) u Italiju glavnom zapovjedništvu savezničkih snaga s molbom da bi saveznička

vojska okupirala Hrvatsku i tako je spasila od komunizma.

Pavelić je nekoliko dana prije povlačenja ponudio Stepincu da preuzme vlast, pa da bi je on predao

vođstvu partizanske vojske. Dva ili tri dana prije sloma nadbiskup se sastao sa dr Mačekom, koji je

bio još uvijek pod paskom ustaškog generala Moljkova. Do tada nitko nije smio k njemu. Moljkov je

stigao na večer oko 8 autom po nadbiskupa da ga otprati k Mačeku. Nadbiskup nije spomenuo

nikome kamo ide, pa ni svom tajniku. Dr Maček je ostao zapanjen kad ga je ugledao. Razgovor je

trajao tri sata, Maček je bio izjavio da ostaje. Prve dane, da će se negdje sakriti, a kasnije da će već

ići. O sadržaju tog razgovora nije se više ništa saznalo...."

[gane]

"...Ništa Stepincu nije značilo more tuge koje su pred njega na suđenju izlili svedoci svih užasa. NJemu je

savest bila čista. Onde gde je to ćutanje morao da zameni krik čoveka, neizostavno, ostalo je hladno

lice čoveka koji je sveštenik. Od svega, na Stepinca je samo jedna stvar ostavila utisak i o tome nam

je ostao zapis: „Kad je Erihu Lisaku bila pročitana osuda, kojom se kažnjava na smrt vješanjem, on je

povikao: ‘Živjela Nezavisna Država Hrvatska! ‘. Za Lisaka je razumljivo. Moram priznati da se je časno

i junački ponio. Bio je žrtva svoje ideje. Može i te kako služiti za primjer odlučnosti i mnogi se moraju

pred njim postidjeti. Koliko je samo muka podnio! Dok su neki naši sveštenici ‐ utučenih živaca ‐

svašta govorili, Lisak je tiho govorio: ‘Žalosno! Žalosno! ‘ Govorio je tako da i ja čujem. Proglasili su ga

zločincem, i mene stavili do njega, da me tobože ponize“.

Mi očigledno preozbiljno shvatamo nečije proglašenje za sveca. Ili, makar bi tako trebalo da bude. Da

bi neko postao svetac morao je da bude ili mučenik ili tvoritelj čudesnih dela. Stoga se naknadno

domišljaju najrazlčitiji događaji koji bi ga uvrstili u jednu ili drugu grupu. Te bio je mučenik jer je bio

tako dugo u zatvoru, te tamo je trovan od čega je potom umro u Krašiću u kućnom pritvoru. Istine

radi, stvari su stajale umnogome drugačije. Kako ne bismo bili optuženi za izmišljanje, citiraćemo

jednostavno Benigara i njegovu biografiju Stepinca koja ga preporučuje za sveca.

„Nadbiskup nije bio stavljen u ‘karantenu’, već su mu odmah dodijelili posebnu ćeliju u krilu koje su

logoraši smatrali povlaštenim. To krilo se sastojalo od nekoliko soba, koje su svojevremeno služile

kao ured kaznionice. Tko je boravio u tom krilu bio je potpuno odijeljen od ostalih logoraša i stajao

pod strogim nadzorom upravnika Josipa Špiranca. Zbog toga strogog nadzora bilo kakav dodir s

drugim zatvorenicima bio je posve onemogućen.

Prva soba na desno od glavnog ulaza bila je stanica milicionara koji su bili određeni za službu u tom

odjeljenju. Druga je soba bila dodijeljena nadbiskupu. Za njega su od dviju soba učinili jednu,

porušivši zid koji ih je dijelio.

U sobi je nadbiskup imao vojnički krevet, stol i stolicu, dvije police za knjige i jedan stari ormar za

odijelo. U početku je imao svoj mali pisaći stroj. Kasnije su mu Kolumbovi vitezovi iz Amerike

poklonili novi. Treća mu je soba služila kao kapelica, u nju je uprava stavila lijep iz hrastovine

umjetnički izrezbaren oltar. Kako križ na oltaru nije imao Spasiteljeva lika, jedan od utamničenih

sveštenika je potajno džepnim nožem izrezbario krasno malo raspelo, tj. križ sa Spasiteljevim likom,

dugačak 12,8 cm, a širok 8,2 cm. Nadbiskup je to raspelo pričvrstio na oltarni križ. Prema bilješci koju

je sam napisao na ceduljicu i poslao u nadbiskupski dvor u Zagrebu, hrana je bila dobra i postupak

uljudan. Poručio je da mu zbog toga ne šalju hranu iz Zagreba. On je jedini dobivao posebnu hranu,

građansku, koju mu je pripravljala neka pravoslavka u obližnjem župnom dvoru. Hranu bi donosili na

glavni ulaz u kaznionicu, a primao bi je službujući časnik, pregledao i predao odgovornom

zapovjedniku, da je otpremi nadbiskupu. Dnevno je dobio i vino, koje mu je bilo potrebno radi

probave. Svaki mjesec je dobio i bocu rakije, koju on nije pio, već ju je poklonio kojemu supatniku.“ ..."

[iguman]

http://www.katholieknieuwsblad.nl/ archief/Artikelen/ 2010/2/19/ Martelaar_kardinaal_Stepinac_blijft_held_in_Kroati?_

Прошле среде је кардинал Вилијам Јозеф Левада прославио свету мису поводом 50-годишњице мучеништва хрватског кардинала Алојзијуса Степинца. Миса је одржана у цркви Светог Ђиролама у Риму. Кардинал Левада је говорио о непоколебивости и херојству овог мученика 20. века.

Према писању листу Л` Осерваторе Романо, кардинал Левада, префект Конгрегације за вероучење, током мисе је говорио о томе колико је важно да се остане веран сржи јеванђеља. Мада јеванђеље није лако, оно никада не „обесхрабрује“, чему је пример живот кардинала Алојзијуса Степинца.

Кардинал Левада је истакао да Степинац, мада мученик због тога што је био у затвору, никада није био у прилици да носи одличја свог кардиналства. „Он је живео на месту где се налазио... жртвујући свој живот за истину и јединство Цркве у Хрватској са Петровим наследником.“

Он је описао хрватског кардинала као „хероја, па чак и више“ због одбијања да пристане на „фарсу“ правног процеса који му је отео слободу, али му није одузео част и достојанство. Био је то „човек који је волео праведност и грозио се сваког облика лажи“, па је зато „био прогањан, клеветан и излаган мукама, али није попустио“, изјавио је кардинал Левада.

Кардинала Степинца, који именован за загребачког надбискупа 1937. године, владајући комунистички режим бацио је у затвор 1946. због наводне сарадње са фашистичким усташким режимом за време Другог светског рата. Пошто је провео пет година у једном југословенском затвору, ставили су га пред избор да оде у избеглиштво у Рим, или буде осуђен на кућни затвор у својој парохији у Красићу. Изабрао је ово друго.

Папа Пије Дванаести га је унапредио у кардинала, мада он никада није био у стању да отпутује у Рим на своје унапређење. Умро је 1960. од неке „крвне болести“, која је и била последица боравка у затвору. По паду комунизма у Југославији, првобитна пресуда из 1946. је поништена. Папа Јован Павле Други 1998. године прогласио га је блаженим мучеником за веру.

У свом говору кардинал Левада је истакао да, као што важи и за све хришћане, тајна живота једног мученика лежи у његовој способности да промени перспективу, да изабере да се концентрише на Бога, уместо на „ограничено људско резоновање“. Ова способност да конфронтираш живот са истинском вером не наступа од данас до сутра, већ се мора стицати животом испуњеним истинском вером.

Кардинал Левада наводи пример тог мученика као нарочито битан за „Годину свећеника“, јер је хрватски кардинал остао уз свој народ у тренутку када је имао прилику да избегне тлачење. „Његово присуство, упркос чињеници да је био у затвору, било је знак наде и истине за сваког“, додао је префект. То се и сада види по ходочасницима који посећују његов гроб како би исповедили грехе и присуствовали миси.

Миса кардинала Леваде се временски подударила са мисама које су славили кардинал Винко Пуљић у Красићу, Степинчевом месту заточеништва и смрти, и кардинал Јосип Бозанић у катедрали у Загребу, у којој се налази гроб светог мученика.

Ден Бош

[ликота]

Ој Козаро

Мећава сво јутро бијесни са Козаре,

Поред старе бубњаре грију се дјечица,

Обнављају снагу и лекције старе,

А невиним миром блистају им лица.

Свуд около вуци крвавих очњака,

Змија се лукава опет прерушила,

А у школи радост незлобивих ђака,

Усред страшног тартара небеска идила.

Баш кад су се веселници мало огријали

Најдражој се наставници смијући од срца,

У трeну су сви замукли, као да су знали

Да на врата сам сотона нечастиви куца.

Уђе црни човјек и назва им Бога,

А криж му је ватикански сијао са груди,

За њим чопор мрског лика и погледа злога,

Поднебесни демони са обличје људи.

„Хваљен Исус Српчади“, злокобно зашишта,

„Нека једно дјете пред врата изиђе,

Хајде дјецо, не бојте се, нећу вам ја ништа,

Богато ће бит` награђен ко ми први приђе.“

Изведоше дјевојчицу с рајем у очима,

Несрећну кћеркици Ђуре Гчамочака,

Не слутећи ништа, насмјеши се свима,

Превирујућ стидљиво испод смеђих увојака.

„ Погледајте усташе како се Српчад крштава“,

О вјери му пакленој свједочаше кама,

И зачас се дјетиња, Мученичка глава

Заљуља у крвавим фратровим рукама.

„ Кољите усташе“, врисну фра сотона,

„сви ће вам гријеси бити опроштени“,

Док га благо гледаше дјевојчица она,

И к`о јагњад престрашена, исписници Њени.

Сунце се угаси и небо се затвори,

И црне пахуље црну земљу скрише,

Отпочеше пир крвави паклени злотвори,

И све што не бјеше црно звјерски погубише.

И сада нас та дјечица са неба посматра,

И плаче због срамног нашег заборава:

„ Сјетите се Срби црног ђаволовог фратра,

Да вам кошмар наш најцрњи не постане јава.“

[Ako-Heka]

http://www.jpost.com/Features/InThespotlight/Article.aspx?id=169378

Mass grave of history: Vatican's WWII identity crisis

BY JULIA GORIN

22/02/2010 22:47

Catholic Church, looking for a bulwark against communism, supported what became genocidal regime of Nazi satellite Croatia.

American historian Jared Israel points to a February 17, 1941 New York Times article which reported that the archbishop of Zagreb (Croatia's capital), Alojzije (Aloysius) Stepinac, was holding conferences in Vatican City "seeking the freedom of Catholic priests detained in [pre-Nazi] Croatia in connection with the circulation of... 'Free Croatia!' pamphlets, attributed to Ante Pavelic." Pavelic, who once criticized Hitler for originally being too soft on the Jews, was the founder of the fascist Ustashas, who were engaging in terrorism all over Europe to "liberate" Croatia from Yugoslavia. He famously said, "A good Ustasha is one who can use a knife to cut a child from the womb of its mother."

[šizmatik]

Alojzije Stepinac uopce nije svetitelj nego blazenik, a to nije isto.

[Александар Милојков]

Alojzije Stepinac uopce nije svetitelj nego blazenik, a to nije isto.

Која је разлика?

[Solomon Kane]

Alojzije Stepinac uopce nije svetitelj nego blazenik, a to nije isto. amen

Он је био не само један обичан слабић који није умео да подигне отворено,децидно и недвосмислено глас против најмонструозније творевине 20 века НДХ и против њених незамисливих и чудовишних злочина које су у савременој историји проглашене за "холокауста пре холокауста",него је био и део те паклене,крваве и болесне творевине коју је РЦ бласиљала и подржавала...извини,али то је моје мишљење...ништа против тебе,брате! 

[šizmatik]

Mislim da ne treba objasnjavati sto znaci svetac (svetitelj), a blazenik je umrla vjerujuca osoba koja po nasem (katolickom) vjerovanju otprilike uziva prisutnost u Bozjoj blizini  i dostojna je stovanja sto treba potvrditi Crkva. Naravno, to su oznake koja daje sama Crkva, kako je to kod Boga to samo On zna ko su mu sveti i blazeni. Najvjerojatnije mnogi za koje mi to nikada ne bi ni pomislili. Obicno inace blazenici bivaju uzdignuti i u visi stupanj stovanja (svetost) no to je kod lika i djela arhibiskupa Stepinca vrlo diskutabilno buduci da doticni ima i medju katolicima vrlo veliki broj nestovatelja u koje spadam i ja osobno. Na stranu nesrecna Endehazija i politika - kad bi se koncentrirali samo na njegovu religioznost ne uvidjam neke posebne oznake svetosti kod doticnog svecenika. Uglavnom nazalost u beatifikaciji njega a bome i Ivana Merza se pokazala nevidjena megalomanija pokojnog pape u proglasenju novopecenih svetaca i quazisvetaca koji su za njegova stolovanja rimskom stolicom rasli kao gljive poslije kise.

[коЖељ њацИ]

Уколико ти не би било тешко , ја бих те особно унд лично замолио да промениш име из Шизматик у нешто пријатније за уво.

Шта велиш ? :smiley:

[Стефан]

Према сведочењима из удружења логораша,Степинац се уопште није борио против геноцидне НДХ,већ је и сам виђен како покрштава,и како се иживљава над заробљеним Србима,Јеврејима и Ромима...