Савест

[YOKA]

Posle svega toga, neosetljivost postaje uobicajeno stanje duse. Cesto je ona i zadovoljna njim; cesto ga smatra stanjem ugodnim Bogu, mirom savesti, a ono je gubitak osecaja za svoju gresnost, gubitak osecaja blagodatnog, duhovnog zivota, uspavljivanje i slepilo savesti.[6]

 

U takvom stanju, u strasnom pomracenju i neosetljivosti, razni grehovi slobodno ulaze u dusu, grade u njoj jazbinu za sebe. Grehovi se zadrzavaju u dusi i tako prelaze u navike, jake toliko kao priroda, a ponekad i jace od prirode. Gresne navike nazivamo strastima. Covek to ne primecuje – a greh ga je neprimetno sa svih strana okovao, zarobio.

 

Ako si stalno prenebregavao opomene savesti i tako dopustio sebi da padnes u ropstvo greha, znaj da ces jedino uz izuzetno veliki trud, uz sadejstvo narocite pomoci Bozije, moci da raskines lance toga ropstva, da pobedis strasti koje su presle u naizgled prirodna svojstva.

 

Voljeni brate, sa svim mogucim pazenjem i revnoscu cuvaj savest.

 

Ово треба урамити!!!

[Драган άσημος :)]

Ради ли ваша савјест свој посао како треба?

[Иван Ивковић]

Како ви доживљавате савјест?

Као опаког полицајца. Покушам понекад да јој заварам траг или убедим у нешто али ме врло брзо сачека иза ћошка...

[DankaM]

Као опаког полицајца. Покушам понекад да јој заварам траг или убедим у нешто али ме врло брзо сачека иза ћошка...

 

Au, nezgodno... Savest ipak treba da bude razuman vodič za delanje...

[Иван Ивковић]

Au, nezgodno... Savest ipak treba da bude razuman vodič za delanje...

Ма има и тога али тек после, прво ме добро "пребије". То ти је као кад спремаш месо (шницле нпр.) - прво га добро претучеш да би омекшало (грижа савести), онда може и неки зачин (молитва), маринада и сл. Онда се пржи (покајање у срцу)! Тек после свега тога је спремно за употребу. Утолико боље ако има неки сос приде (покајање на делу).

Пардонирам ако ова паралела делује саблажљиво, ипак је пост у току... 

[DankaM]

Пардонирам ако ова паралела делује саблажљиво, ипак је пост у току..

 

Zar te ne peče savest dok nam pričaš o prženom mesu?

 

Enivejz, u psihoanalizi i savest (tzv. superego) ima svoj razvojni put. U početku je prilično surovo, zasnovano na fantazmima o griženju, pošto beba ima želju da grize dojku koja mu uskraćuje ono što želi, tj. hranu.  Zbog nezrelosti kognitivnog aparata, dete ne shvata da su dojka koja uskraćuje hranu i dojka koja je velikodušno daje, u stvari jedna te ista. Kad dovoljno sazri, počinje da uviđa tu činjenicu i tužno je zbog prethodne štete, koju pokušava da popravi, ili reparira.  To je prvi proces tugovanja, i daje kasniji obrazac tugovanja kod neke osobe. Ukoliko ovaj proces nije prošao zadovoljavajuće, superego je nekad isuviše strog prema čoveku, jer oni delovi superega koji nisu transformisani preuzimaju primat nad zrelim oblicima. No, bez obzira na to, primitivni delovi su prisutni kod svih ljudi, kod nekog više, kod nekog manje, po teoretičarima škole objektnih odnosa to zavisi i od genetike.

 

'esam li sablaznila?

[Иван Ивковић]

Zar te ne peče savest dok nam pričaš o prženom mesu?

Ценим да је већа корист него саблазан па сам миран.

'esam li sablaznila?

Мислиш да ће неко да ти призна?

 

Лепо сецирање проблематике. Ја не бих умео тако лепо али сад сам се сетио једне констатације коју сам чуо пре неки дан а која може да се уклопи у ову причу. Ради се о томе да је човек миран, тј. не мучи га савест онда кад говори и постипа из дубоког убеђења.

Пошто наша убеђења драстично варирају никад није сувишно преиспитивати их.

[JESSY]

6. А има много различитих начина чувања савести. Јер, човек је дужан да је чува [у односу] према Богу, према ближњем и према предметима. [У односу] према Богу савест чува онај који не пренебрегава Његове заповести. Он чак и у ономе што људи не виде и нико не захтева од њега чува своју савест пред Богом у тајности. На пример, [савест се гази] ако неко запостави молитву, или страсна помисао уђе у његово срце, јер није био трезвоуман и није се обуздао, него се сложио са њом; такође, ако је неко можда подозрео или осудио ближњега видећи га како говори или ради нешто. Просто речено, [у свему] што нико не зна осим Бога и наше савести, дужни смо да се чувамо. И то би било чување савести према Богу.

7. А чувати савест према ближњем значи не чинити уопште никада оно за шта знамо да ће га ожалостити или повредити, било делом, било речју, било изразом [лица], било погледом. Јер, и изразом се, као што често говорим, па чак и погледом може повредити брат. И просто речено, човек треба да се чува свега онога за шта зна да чини баш стога да би изазвао помисли код ближњега или ради тога да би га повредио или ожалостио, будући да се тиме и његова савест помрачује. И то је чување савести према ближњем.

8. А чувати савест према предметима значи не користити их рђаво, не занемаривати ствари да не би постале неупотребљиве или не бацати их, већ их узимати и стављати на њихово место ако се виде баченим. Ни то не треба превиђати, макар било и нешто незнатно. Такође, не треба злоупотребљавати своју одећу. Претпоставимо да неко може да носи одећу још недељу или две, а он иде брзоплето и пере је пре времена и тиме је троши; или, уместо да је користи и других 5 месеци или и више, он је, стално је перући, овештава и чини неупотребљивом. И то је против савести.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetiDorotejPouke/SvetiDorotejPouke07.htm

[JESSY]

О савести .

Пост је тренутак који се понавља у нашим животима, али је свагда нов и свагда одлучујући за нашу судбину. То је тренутак када стојимо пред сопственом савешћу, када стојимо пред живим Богом и износимо суд над самима собом. То је веома важан тренутак, тренутак када после расејаног живота, какав сви ми водимо у овој или оној мери, дајемо себи времена да се отргнемо из колотечине уобичајених радњи, мисли и доживљаја и да се зауставимо пред вечношћу, изван времена, пред лицем Онога Који је Живот, Правда, Лепота и Смисао.

У Еванђељу по Матеју постоји једно место на које желим да вас подсетим, јер се оно никада не чита недељом: Мири се са супарником својим брзо, док си још на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до последњег новчића.(Мт. 5; 25-26).

Коментаришући овај одломак, Оци Цркве супарником називају нашу савест. Наша савест, као наметљиви супарник и испитивач, корача заједно са нама током читавог нашег живота. Наш супарник, савест, у сваком животном тренутку као да нам се прикључује, не да нам спокоја и све време нас опомиње на оно што би требало да буде, а чега нема; опомиње нас на начин на који живимо, како говоримо, какве су наше мисли, недостојне и нас самих, и наших вољених, и Бога Који у нас верује и Који нас воли чак и у нашем греху. Тај супарник непрестано корача поред нас, опомињући да ће се тај пут пре или касније окончати, да он није бесконачан и да ћемо у једном тренутку стати пред живога Бога. Тада ће већ бити касно, тада ћемо морати да постанемо свесни како су прошле године и шта се догодило на путу. Тада ће нас, можда, наша савест болно прекорети и наш ће супарник постати сведок да смо знали истину јер нам је он о њој говорио, подсећао нас и саветовао, а да смо се ми одвратили од Божије истине.

Митрополит Антоније Блум