Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Срђан Шијакињић]

Тек када се ожениш видећеш шта је леп живот.  Ал' ће ти бити касно.

 

хахах царе   

[Срђан Шијакињић]

Potpuno neshvatanje onog što sam rekao. Ne kažem da neko mora da vodi monaški život van manastirskih zidova, već da van manastira molitvom, postom ispovestima i molitvama, uključen u crkveni život pokuša da pobedi homoseksualni blud koji nosi u sebi. mozda će pri tom x puta pasti, ali će uz snagu volje i da se ponovo uzdigne iz blata i nastavi sa borbom i siguran sam da će i onda imati podršku Gospoda.

Ako li se taj greh i pad desi u manastiru, sa nekim monahom, sabratom manastir-a, greh dobija i drugu dimenziju i eto materijala ateistima za dodatno pljuvanje po hrišćanima.

 

Океј, разумем овакво размишљање, само нисам сигуран да ли ова предострожност ради угледа Цркве међу атеистима оправдава одрицање од предности које манастир пружа онима који би да побеђују себе... Могуће и да је тако, не знам.

[lab_man]

Чини ми се да би се онда наметало питање за коју је то заједницу таква особа, из перспективе Цркве. Ако за брачну по природи ствари није (лично ми се чини да полна, романтична привлчаност ипак неопходан услов за брак, у сваком случају је ово правило за 99 посто случајева) а није ни за монашку, какву му то активну заједницу Црква нуди? Мислим да црквена заједница није довољна, она није заједница свакодневног живота, а човеку баш то - у већини случајева - треба... 

 

Проблем са било каквим "трећим решењима" је што су за тако нешто способне само карактеристичне, да не кажем изузетне личности... Ретко, ретко ко је способан да буде усамљен цео живот, без породице или неке замене за породицу. Наравно, много је случајева да људи проведу усамљено живот, али разлика је у томе што они не знају отпочетка да ће бити усамљени све време. Треба много снаге да би се свесно одлучитло да се проведе живот у самоћи тзв. трећег пута и да би се та одлука испоштовала. Проблем је што је само занемарљив број људи вољан и способан за тако нешто, а шта ћемо са свима осталима који нису...Који су само "обични" људи, слаби људи, као и велика већина људи и верника иначе... Шта њима понудити? 

 

Ту је по мом мишљењу разлика између хомосексуалности и других врста блуда, и грехова уопште. Човек који има проблем са било којим другим грехом има све време наду и могућност да једном буде прихваћен у Цркви као остварена личност у оном сегменту који је огромној већини људи најважнији - породица и романтична љубав. Хомосексуалцу је све то недоступно и за многе је тешко, скоро немогуће, поготово за млађе људе претпостављам, да прихвате неопходност одрицања заувек од свог ероса  (од оне енергије која скоро све људе мање или више покреће кроз живот) да би били једнаки чланови Цркве, ништа више, као и хетеро особе којима је могуће да споје Цркву и романтично-емотивни део себе, чак их Црква све време и подстиче донекле на брак и спајање у тој врсти љубави... Наравно, то што је тешко не значи да је немогуће, хвала Богу и скупили смо се на овој теми око једног сјајног примера људске слободе и љубави, али то је само изузетак, никако правило, то није реално очекивати од већине хомосексуалаца. Мењање оријентације је - чини ми се - још мање вероватно и равно је чуду. Шта хоћу да кажем, само то да би Црква због свега овога морала да има вееееелико разумевање према особама са овом оријентацијом и да призна својим ставом према њима чињеницу да им је много теже да одлуче да буду хришћани него хетеро особама.

Zašto blud homoseksualnosti mora da nosi samoću sa sobom? Zar nije normalno da osoba koja želi da se oslobodi tog greha da prvi korak predstavlja suočavanje sa samim grehom kroz njegovo priznanje nekom od najbliže okoline: bratu, sestri, roditeljima, prijatelju...Takav čovek taj nedostatak emotivnog života može da kompenzuje povećanom stvaralačkom energijom, humanitarnim radom, duhovnom životu i aktivnosti u okviru parohije, umetnošću...

[lab_man]

Ovo su veoma važna pitanja koja spominješ. Sveti patrijarh Pavle je predlagao još 70-ih godina XX vijeka ublaženej postova, tj. skraćenje Božićnog na 2 nedelje, Apostolskog na nedelju dana, ostalo kako jeste, a za monahe kako je vijekovima. Crkva i snishodi, ja mislim, i dosta toleriše te slabosti u intimnim odnosima. Ali nema nekog univerzalnog pravila, a jedini kanoni koji postoje (koliko ja znam) stari su x vijekova...

tako je i katolička Crkva krenula: prvo smanjila postove, pa ih onda kroz kategoriju posta i nemrsa svela na svega 2 dana obaveznog posta (čista srijeda i Veliki petak), do skraćenja misa do neprepoznatljivosti (iz koje se izgubilo i ono malo latinske topline), preko relativizacije greha. Očekujem da i oni, vrlo brzo, poput protestanata krenu sa venčavanjem gej osoba...

[Срђан Шијакињић]

Zašto blud homoseksualnosti mora da nosi samoću sa sobom? Zar nije normalno da osoba koja želi da se oslobodi tog greha da prvi korak predstavlja suočavanje sa samim grehom kroz njegovo priznanje nekom od najbliže okoline: bratu, sestri, roditeljima, prijatelju...Takav čovek taj nedostatak emotivnog života može da kompenzuje povećanom stvaralačkom energijom, humanitarnim radom, duhovnom životu i aktivnosti u okviru parohije, umetnošću...

 

Мислио сам на самоћу у смислу везе или брака... Пошто ми се чини да већини људи ово треба, бар као отворена могућност у животу, да би били срећни. Само релативно ретки успеју да потпуно компезују овај недостатак на неки од наведених начина, па се питам како ми као Црква треба да одговоримо на такво стање ствари, како да се поставимо према већини хомосексуалаца који не могу (као што и већина хетеро верника не би могла на њиховом месту) да се одрекну тако лако тог дела себе, могућности заљубљености, романтичне љубави...

[lab_man]

Океј, разумем овакво размишљање, само нисам сигуран да ли ова предострожност ради угледа Цркве међу атеистима оправдава одрицање од предности које манастир пружа онима који би да побеђују себе... Могуће и да је тако, не знам.

Stvarno misliš da manastirske zidine mogu da pruže zaštitu osobi koja u glavi definitivno nije odlučila da se ljuto bori za spasenje...Iskreno, mislim da je pustiti homoseksualca u zatvoreni manastir isto kao pustiti medveda u voćnjak sa kruškama...

[lab_man]

Мислио сам на самоћу у смислу везе или брака... Пошто ми се чини да већини људи ово треба, бар као отворена могућност у животу, да би били срећни. Само релативно ретки успеју да потпуно компезују овај недостатак на неки од наведених начина, па се питам како ми као Црква треба да одговоримо на такво стање ствари, како да се поставимо према већини хомосексуалаца који не могу (као што и већина хетеро верника не би могла на њиховом месту) да се одрекну тако лако тог дела себе, могућности заљубљености, романтичне љубави...

Teško je suzbiti seksualni nagon, definitivno. Borba je teška...pa ko uspe, on je uspeo...

[Дијана.]

tako je i katolička Crkva krenula: prvo smanjila postove, pa ih onda kroz kategoriju posta i nemrsa svela na svega 2 dana obaveznog posta (čista srijeda i Veliki petak), do skraćenja misa do neprepoznatljivosti (iz koje se izgubilo i ono malo latinske topline), preko relativizacije greha. Očekujem da i oni, vrlo brzo, poput protestanata krenu sa venčavanjem gej osoba...

Mislim da je takav strah neopravdan, pa nije ni ovo razumno skracenje usvojeno. Ne bih rekla da ce RKC blagosloviti gej brakove.

[Дијана.]

Свакако, али шта у случају хомосексуалних особа, пошто смо поводом њих почели ову тему, шта они да раде пошто биологија неће одрадити своје и они немају баш неку шансу да се заљубе и заволе на тај начин особу са којим су ушли у брак, зар не?

 

Свакако верујем да човек може бити потпуно испуњен и без еросног, романтичног односа са било ким, али чему онда брак у том случају? Какав нови квалитет доноси такав брак у односу на већ постојеће пријатељске и родбинске односе?

 

 Или ја то мало идеализујем, можда највећи број људи око нас није испуњен само браком по себи, већ пре свега децом, не знам... Можда је то једно од решења (мање узвишено од усавршавања у Богу, много овоземаљскије али тиме и доступније, могуће скоро свима) за све, па и хомосексуалце, деца... Често чујем да су се људи удавали/женили или планирају да се жене/удају да би имали децу, а не зато што су пронашли неког посебног, са ким би да проведу цео живот... 

Kod homos. postoji neki psiholoski mehanizam pomjeranja prirodnog nagona na drugacije objekte. To sto se tice biologije. Oni biraju, prvo nesvjesno, a posle svjesno da ih privlace drugi objekti. A to je bioloski neosnovano - jer ima zena sa velikim elementom muskog u sebi, i obrnuto, samo treba da nadju takvu pravu dopunu (Vajninger). Oni mogu kao sto sam u prvom postu rekla da posvete svoj zivot zalosnom robovanju toj strastii, ili da izaberu slobodu i sublimisu nagon kroz druge zivotne sadrzaje. Ako vjeruju, imaju mnogo vise izbora i mnogo vise slobode. Zaista vjerujem da covjek dodirnut blagodacu moze da izmijeni i te psiholoske mehanizme, i da zavoli i osobu suprotnog pola i da stvore porodicu. (Plus sto je u vecini slucajeva u stvari biseksualnost u pitanju, jer je pravi, zdravi polni nagon suvise jak). Homoseksualnost vjerovatno ima i duhovnu osnovu, tj. nakon prvobitnog psiholoskog mehanizma demoni dalje utvrde taj stav. Jer im je cilj da muce covjeka i upropastavaju duse, jel tako?

Ti uporno insistiras sta sa romanticnom ljubavlju, ili nekakvim ocekivanjem nje. Pa nema nje bas toliko koliko ti mislis, tacnije je ovo drugo sto si rekao. Da pogledas ljudsku populaciju ukupno, iznenadio bi se koliko malo toga ima uopste. A hriscanska ljubav i brak su nesto sasvim drugo...

I ne bih rekla da je tacno da samo brak i samo manastir daju covjeku zajednicu. Zajednica je porodica, a ona je mnogo siri pojam od bracnih/seksualnih partnera. NIje slucajno da se manastirska zajednica zove porodica. S kim god da zivis, bilo to dijete, siblinzi, neki rodjaci, ili ljudi koji ti nisu nikakav rod, to je tvoja porodica. Covjek uvijek moze da pripada razlicitim grupama koje mu u osnovi zamjenjuju porodicu. Sekte su dobar primjer za to -psiholoski se obradjuju ljudi da povjeruju da su nasli prave roditelje, pravu bracu i sestre, vezuju se za ljude, pa im se plasiraju ideje, uzima imovina itd.

[Дијана.]

Мислио сам на самоћу у смислу везе или брака... Пошто ми се чини да већини људи ово треба, бар као отворена могућност у животу, да би били срећни. Само релативно ретки успеју да потпуно компезују овај недостатак на неки од наведених начина, па се питам како ми као Црква треба да одговоримо на такво стање ствари, како да се поставимо према већини хомосексуалаца који не могу (као што и већина хетеро верника не би могла на њиховом месту) да се одрекну тако лако тог дела себе, могућности заљубљености, романтичне љубави...

Ti si idealista :bendoff: , kako ti ljudi da budu srecni... A kako ljudi uopste da budu srecni?

A covjek je mnogo slozenije bice, na srecu, i moze biti ispunjen na mnogo vise nacina. Nekim poslom. Nekom misijom. Nekim sluzenjem. Pripadanjem zajednici. Stvaranjem. 

Mi kao crkva treba da odgovorimo neosudjivanjem, ne-mrznjom, prihvatanjem svog clana porodice ili prijatelja, podrskom, ljubavlju... Da ga ipak volimo. Da ga ne odbacimo, iako smatramo da to nije dobro. Nije dobro za tu osobu, gledano sa mnogo zivotnih aspekata, a ne u smislu moraliziranja. Da vidimo u covjeku cijelog covjeka, i jos vise, ono sto on moze i treba da bude. A ne jedan njegov aspekat, i to njegovu slabost. (A koliko slabosti i prljavstine imamo mi?)

To mi laici. Duhovnici imaju vise odgovornosti, da savjetuju i propovijedaju, da rukovode dusom - ako to ona zeli. 

[Дијана.]

Stvarno misliš da manastirske zidine mogu da pruže zaštitu osobi koja u glavi definitivno nije odlučila da se ljuto bori za spasenje...Iskreno, mislim da je pustiti homoseksualca u zatvoreni manastir isto kao pustiti medveda u voćnjak sa kruškama...

A ako jeste odlucila definitivno da se ljuto bori? I ako Bog ima vise povjerenja u nju nego ljudi?

Nije umjesno iznositi takve ruzne stereotipe i predrasude koje unizavaju i povredjuju ljudsko bice.

[lab_man]

A ako jeste odlucila definitivno da se ljuto bori? I ako Bog ima vise povjerenja u nju nego ljudi?

Nije umjesno iznositi takve ruzne stereotipe i predrasude koje unizavaju i povredjuju ljudsko bice.

Ja stvarno nemam predrasuda prema osobama homosexualne orijentacije, nikada ih nisam imao, samo sam možda bio malo suviše direktan. Nepokolebljivo stojim iza tvrdnje da takva osoba treba prvo dobro da se očisti u realnom životu, pa tek kada očvrsne u veri i ojača volju da uzme na sebe monaški podvig.

Manastir nije mesto za beg, i nikada to ne sme da postane.

Ovo je moje lično mišljenje. Izvinjavam se ukoliko sam bilo koga povredio ovim svojim stavom.

[Срђан Шијакињић]

Углавном се слажем са свиме што сте писали, јако лепо речено. Издвојио сам само још пар места о којима бих желое да чујем шта мислите, ако нисам наравно напоран, пошто се донекле понављам.

 

Oni biraju, prvo nesvjesno, a posle svjesno da ih privlace drugi objekti.

 

Нисам сигуран како то може свесно да се бира који пол ће нас привлачити? Ја заиста свесно прихватам да ме привлачи лепши пол, али све и када не бих хтео да прихватим то, када бих хтео да ме привлаче мушкарци, чини ми се немогућим да бих то извео...

 

Oni mogu kao sto sam u prvom postu rekla da posvete svoj zivot zalosnom robovanju toj strastii, ili da izaberu slobodu i sublimisu nagon kroz druge zivotne sadrzaje.

 

Свакако, и хвала Богу што је тако, само што је проблем што релативно ретки људи нађу смисао у нечему што није одмах на дохват руке, што надилази свакодневна и "природна" уживања и потребе... Ово наравно важи за све, не само за хомосексуалне. Надам се да грешим, али ми се чини да је стање такво. Ето, немам баш идеалистички поглед на људе изгледа.

 

A hriscanska ljubav i brak su nesto sasvim drugo...

 

Шта мислите како хришћански брак стоји наспрам помињане романтичне љубави? Наспрам те приче о браку као нечему што треба да имамо само са "неким посебним"... Да ли хришћански може бити и брак у коме је само један супружник хришћанин?

 

S kim god da zivis, bilo to dijete, siblinzi, neki rodjaci, ili ljudi koji ti nisu nikakav rod, to je tvoja porodica.

 

 

Ово стоји, само што ми се чини да много људи није срећно са тим да заувек остане у оквиру своје прве породице, у тој заједници... Већина има потребу да оствари и своју породицу, са партнером. Можда је то због биолошких преодређености за размножавањем тако... Углавном, опет се враћам на то да ми се чини да однос са партнером иако у себи треба да садржи и пријатељство, па и братски/сестрински однос (у смислу те чистоте и привржености) треба да има и нешто преко, нешто посебно. Шта је то посебно, из хришћанске перспективе... Шта је то што га издиже изнад ових осталих односа... Можда искуство интимности, у смислу дељења сваког делића свог живота са неким... Можда, без обзира на заљубљеност и романтичност (дакле све и ако је нема), када поделимо са неким сваки део душе и тела, између нас настаје специфичан однос, на основу тог заједничког искуства дељења живота и себе, који чини суштину брака и оно што брак издваја од других односа који нису тако свеобухватни? Само размишљам наглас, ништа не тврдим...

[Дијана.]

 

1.Нисам сигуран како то може свесно да се бира који пол ће нас привлачити? Ја заиста свесно прихватам да ме привлачи лепши пол, али све и када не бих хтео да прихватим то, када бих хтео да ме привлаче мушкарци, чини ми се немогућим да бих то извео...

 

2.Свакако, и хвала Богу што је тако, само што је проблем што релативно ретки људи нађу смисао у нечему што није одмах на дохват руке, што надилази свакодневна и "природна" уживања и потребе... Ово наравно важи за све, не само за хомосексуалне. 

 

3.Шта мислите како хришћански брак стоји наспрам помињане романтичне љубави? Наспрам те приче о браку као нечему што треба да имамо само са "неким посебним"... Да ли хришћански може бити и брак у коме је само један супружник хришћанин?

 

4.Ово стоји, само што ми се чини да много људи није срећно са тим да заувек остане у оквиру своје прве породице, у тој заједници... Већина има потребу да оствари и своју породицу, са партнером. Можда је то због биолошких преодређености за размножавањем тако... Углавном, опет се враћам на то да ми се чини да однос са партнером иако у себи треба да садржи и пријатељство, па и братски/сестрински однос (у смислу те чистоте и привржености) треба да има и нешто преко, нешто посебно. Шта је то посебно, из хришћанске перспективе... Шта је то што га издиже изнад ових осталих односа... Можда искуство интимности, у смислу дељења сваког делића свог живота са неким... Можда, без обзира на заљубљеност и романтичност (дакле све и ако је нема), када поделимо са неким сваки део душе и тела, између нас настаје специфичан однос, на основу тог заједничког искуства дељења живота и себе, који чини суштину брака и оно што брак издваја од других односа који нису тако свеобухватни? Само размишљам наглас, ништа не тврдим...

1. To ti je Panaret odgovorio: nikad nije dozvolio nekoj djevojci da mu se priblizi. Mislis da to nije naknadni svjesni izbor?

2. Velika vecina ljudi su prosjecni, zatrovani materijalistickom zivotnom filozofijom (naravno da nisu toga ni svjesni), duhovno siromasni... Nazalost. Da bi se neko izdigao iznad bilo cega sto ga ogranicava mora da pozeli da misli, uci, istrazuje. Tako da je to mnogo sire pitanje, a ti si ga suzio samo na tu malu populaciju. 

3. Hriscanski brak je siri pojam od pojma r.ljubavi (pojmovi po opstosti). Moze a ne mora da je sadrzi. Ovo drugo moze, naravno, gdje se hriscanin zrtvuje i trpi. Na kraju krajeva, spasava drugu osobu.

4. U pitanju je i odgovor. Bas tako kako kazes. Tako su zivjeli nasi stari, i bili mnogo srecniji nego mi danas, a porodica stabilnija. 

Inace sreca je kompleksan pojam, filosofi su mnogo o tome raspravljali, i bilo je raznih odgovora. MI hriscani tvrdimo ovo sto je sazeo Vl.Nikolaj: U ovom svetu nisi da budes srecan, no da srecu zasluzis. I kao sto je rekao Dostojevski (Zosima Aljosi): Vidjeces nevolju veliku, i u njoj bices srecan...

[Дијана.]

Николa, on 07 Jan 2014 - 03:55, said: Više puta sam ovde pročitao da je homoseksualcima jedino rešenje da idu u manastir. Zašto homoseksualac ne bi mogao da se ostvari kroz brak? Ispada da heteroseksualce u braku zadržava samo seksualna privlačnost. Sigurno nije dobro da neko "pobegne" u brak misleći da će tako rešiti sve probleme, ali ne vidim zašto takav brak ne bi funkcionisao ukoliko ljudi svesno uđu u zajednicu. Brak je zajednica muškarca i žene, a ne heteroseksualca i heteroseksualke.

 

na svojoj specijalizaciji vani upoznao sam predivnu ženu, prijateljicu i stručnjaka, koja se nekako uvek, za vreme našeg zajedničkog rada u laboratoriji zaljubljivala u homoseksualca i maštala o tome da ga "preobrati". 

 

и у коју групу спада- 1. слепа 2. очајна 3. прорачуната

 

.........

Da ne budemo kao svinje koje gaze bisere i rastrzu one koji ih daruju, pa da vjerujemo u plemenite namjere onih koji umiju da vole i da se zrtvuju za drugog (ma koliko to bilo naivno) i u plemenitu sposobnost ljudskog preobrazaja pred ljubavlju... Bilo bi lijepo da ne obesmisljujemo ovakve korisne i poucne razgovore iz kojih svi imamo sta da naucimo, ako nista a ono bar da svi zajedno budemo bolji ljudi i bolji hriscani, ruzno je tuci onog ko ne moze da se odbrani, ako mu necemo bas ruku da pruzimo... A kad sudimo, rijetko kad smo u pravu, cisto po pravilima logickog zakljucivanja, pa je sigurnije za nas same da sudimo milostivije,  pa makar se i prevarili...