Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Дијана.]

Нисам сигуран да је уопште могуће живети монашки у свету... А ако неко одлучи да не покушава да се оствари на емотивно-роамнтичном плану, а са друге стране не оде у окружење које му омогућава да се потпуно преда аскези, не знам како би то изгледало... Наравно, све је то индивидуално, не треба журити са тим "једном за цео живот" одлукама, за њих никад није касно.

Srđo, itekako je moguće živjeti monaški (to valjda celibatno) u svijetu. Samo, to nije lako, ne zbog tjelesne potrebe, već zbog psihološke. A ta romantična ostvarenost o kojoj pričaš bitna je mladim ljjudima, u prvoj polovini života; prirodnim sazrijevanjem (Jung) čovjek u drugoj polovini života nije sposoban da se zaljubljuje (za projekciju i idealizaciju), ali je sposoban da voli. To je on vidio kao mogućnost za svakog pojedinca. A kamoli vjernik, (tj.hrišćanin), oblagodaćen čovjek. 

Svakako ne treba žuriti sa tim krupnim odlukama.

[Срђан Шијакињић]

Itekako je moguće živjeti monaški (to valjda celibatno) u svijetu. Samo, to nije lako, ne zbog tjelesne potrebe, već zbog psihološke.

 

 

Управо тако, сасвим се слажем и баш због тога ми се чини да није реално очекивати то од неког значајнијег броја људи... И то хришћана а о општој популацији да не говоримо. Зато мислим да Црква - иако наравно не треба да одступа од задатих и непроменљивих путева - треба да покаже велико разумевање и нађе начина ако икако може да не прекида све везе између себе и оне велике већине за коју је чињеница да неће успети да испуни захтеве пред њу постављене... 

 

Иначе, знам да Црква не може да мења своју суштину, али се питам понекад шта радити у временима у којима су неки делови поруке Цркве потпуно неприхватљиви и незамисливи за велику већину... Црква треба да спасе све, да буде прихватљива за сваког, али сада смо у времену (можда у том смислу тежа времена тек долазе) када већина људи, младих људи, уопште неће ни пожелети да се озбиљније заинтересује за Цркву када прво што о њој сазнају буде то да треба да потпуно окрену на главу свој начин живота, да се потпуно одвоје у том смислу од целог окружења... Да се уздржавају до брака (неки просек дакле 26. година), посте све постове итд итд, да би уопште могли да учествују активно у црквеном животу... Да ли је решење можда не стављати те теме у први план, када Црква приступа народу? Наравно, не одустајући од њих... Не знам, не видим неко решење које би прекренуло ситуацију каква је сад - да се само реалтивно мали број људи интересује за хришћанство и види у њему ишта што би га могло привући... А онда шта ће бити са свим тим људима, чија је кривица што је тако, само њихова, само наша, или заједничка... Опростите на опширности у последњим постовима...

[Дијана.]

Ево решења које нуди Црква

 

http://srbin.info/2014/01/10/ruska-crkva-narod-da-kaze-da-li-treba-kaznjavati-gejeve/

Teško mi je da povjerujem da je ovo vjerodostojna vijest. Dekriminalizacija ove pojave je plod progresa ljudskog društva, nije dobro okrenuti ga unazad. Licemjerno je izdvojiti jednu vrstu moralnih prestupa da bi se kažnjavali pravnim sankcijama. A kad bi sve moralne prestupnike u zatvor - nema države koja to finansijski može podnijeti.  

[Срђан Шијакињић]

A ta romantična ostvarenost o kojoj pričaš bitna je mladim ljjudima, u prvoj polovini života; prirodnim sazrijevanjem (Jung) čovjek u drugoj polovini života nije sposoban da se zaljubljuje (za projekciju i idealizaciju), ali je sposoban da voli.

 

Тек сад видим овај део. Занима ме да ли ипак, током целог живота, постоји некаква разлика између љубави према партнеру, те романтичне љубави, и љубави уопште, према било коме? Да ли се брачна љубав увек, па и када нестане заљубљеност, разликује од других "врста" љубави? Каква би онда била разлика између брака и пријатељства  или неког другог емотивног односа, у коме постоји љубав али не и та романтична наклоност?

[Дијана.]

 

Иначе, знам да Црква не може да мења своју суштину, али се питам понекад шта радити у временима у којима су неки делови поруке Цркве потпуно неприхватљиви и незамисливи за велику већину... Црква треба да спасе све, да буде прихватљива за сваког, али сада смо у времену (можда у том смислу тежа времена тек долазе) када већина људи, младих људи, уопште неће ни пожелети да се озбиљније заинтересује за Цркву када прво што о њој сазнају буде то да треба да потпуно окрену на главу свој начин живота, да се потпуно одвоје у том смислу од целог окружења... Да се уздржавају до брака (неки просек дакле 26. година), посте све постове итд итд, да би уопште могли да учествују активно у црквеном животу... Да ли је решење можда не стављати те теме у први план, када Црква приступа народу? Наравно, не одустајући од њих... Не знам, не видим неко решење које би прекренуло ситуацију каква је сад - да се само реалтивно мали број људи интересује за хришћанство и види у њему ишта што би га могло привући... А онда шта ће бити са свим тим људима, чија је кривица што је тако, само њихова, само наша, или заједничка... 

Ovo su veoma važna pitanja koja spominješ. Sveti patrijarh Pavle je predlagao još 70-ih godina XX vijeka ublaženej postova, tj. skraćenje Božićnog na 2 nedelje, Apostolskog na nedelju dana, ostalo kako jeste, a za monahe kako je vijekovima. Crkva i snishodi, ja mislim, i dosta toleriše te slabosti u intimnim odnosima. Ali nema nekog univerzalnog pravila, a jedini kanoni koji postoje (koliko ja znam) stari su x vijekova...

[Mилена КШ]

Veliki respekt od mene brate Panarete

[Дијана.]

Тек сад видим овај део. Занима ме да ли ипак, током целог живота, постоји некаква разлика између љубави према партнеру, те романтичне љубави, и љубави уопште, према било коме? Да ли се брачна љубав увек, па и када нестане заљубљеност, разликује од других "врста" љубави? Каква би онда била разлика између брака и пријатељства  или неког другог емотивног односа, у коме постоји љубав али не и та романтична наклоност?

Naravno da je sve to ljubav. I mi u našem jeziku imamo više izraza za ljubav, a ljubav kad kažemo obično suzimo taj pojam da označava tu "romantičnu ljubav". Pročitaj recimo grčke pojmove agapo, filia, storge i eros. ČItala sam da ima u nekim jezicima po desetine tih različitih izraza za različite vrste ljubavi. Romantična naklonost i polna privlačnost potpadaju pod eros. Dubokog sam uvjerenja da bračna ljubav mora da podrazumijeva mnogo više, mislim čak i ostale tri vrste (u grčkoj definiciji). Mislim da bračni drugovi treba prije svega da budu najbolji prijatelji, da imaju tu prijateljsku ljubav (filia), a i najčistiju ljubav brat-sestra (storge), koja interesantno, podrazumijeva i trpljenje. Možda mogu da uzrastu i do agape...

A što se tiče mita o romantičnoj ljubavi, pročitaj šta psiholog Zoran Milivojević kaže o tome. Mislim da je veoma vjerodostojan, a da ne zaboravim i Jerotića. Pročitaj malo i od Frojda i Junga. Zaljubljivanje prolazi kao pojava u životnom toku, na nivou odnosa, a prevazilazi se kao sposobnost na nivou ličnog razvoja. Jako je zanimljivo Jungovo objašnjenje da zaljubljivanje nema toliko veze sa nagonima (Frojd) koliko sa projekcijom dijela ličnosti suprotnog pola u nama. Kad se animus/anima osviejste i integrišu, ne moggu se više projektovati, tj. nema više iracionalnog, opsesivnog osjećaja zaljubljenosti.

[Срђан Шијакињић]

Dubokog sam uvjerenja da bračna ljubav mora da podrazumijeva mnogo više, mislim čak i ostale tri vrste (u grčkoj definiciji). Mislim da bračni drugovi treba prije svega da budu najbolji prijatelji, da imaju tu prijateljsku ljubav (filia), a i najčistiju ljubav brat-sestra (storge), koja interesantno, podrazumijeva i trpljenje.

 

Хвала на исцрпним објашњењима.

 

Кажете да мора да подразумева много више, али да ли може да прође потпуно без ероса? Шта је онда то што би неког привукло да проведе живот са једном особом, у браку, а не било којом другом од оних према којима осећа исто тако љубав, али не романтичну? Шта је то што би тај однос учинило посебним и брачним, што би га разликовало од односа према пријатељима које волимо или према сродницима? Шта је то што би учинило да нас тај однос испуни више него што нас испуњавају родбински и пријатељски односи, ако то није тај еросни сегмент? А рецимо, да не идем даље од личног примера, ја иако много волим моју породицу и пријатеље, мислим да не бих био баш потпуно срећан и испуњен када бих знао да ћу цео живот провести само са њима у заједници... Без те неке "посебне" девојке. Из мог искуства, тако је и код већине људи.

 

Верујем да се на неки начин, на одређеним вишим нивоима изградње личности, све врсте љубави стапају у једну савршену... Звучи апстрактно, ни мени није најјасније шта тиме хоћу да кажем, али чини ми се да је тако... 

[Nikolajj]

ETO malo sala

 

[Дијана.]

 

 Шта је то што би тај однос учинило посебним и брачним, што би га разликовало од односа према пријатељима које волимо или према сродницима? Шта је то што би учинило да нас тај однос испуни више него што нас испуњавају родбински и пријатељски односи, ако то није тај еросни сегмент? А рецимо, да не идем даље од личног примера, ја иако много волим моју породицу и пријатеље, мислим да не бих био баш потпуно срећан и испуњен када бих знао да ћу цео живот провести само са њима у заједници... Без те неке "посебне" девојке. Из мог искуства, тако је и код већине људи.

 

Верујем да се на неки начин, на одређеним вишим нивоима изградње личности, све врсте љубави стапају у једну савршену... Звучи апстрактно, ни мени није најјасније шта тиме хоћу да кажем, али чини ми се да је тако... 

I dalje govoriš iz pozicije mladog čovjeka, kome je po prirodi stvari, ta romantična, tj.erotizovana ljubav najvažnija. I to u današnjoj kulturi gdje svi mediji forsiraju baš takvu predstavu ljubavi, koja jedva malo da je odmakla od prirodnog nagona. Ti učiš za pravnika, znaš sociologiju. Ljudski odnosi su određeni društvenim i čak pravnim normama i kulturološkim odrednicama, možda i više nego psihološkim i samo biološkim. Tako da si na neki način ti uslovljen da razmišljaš tako. Recimo do prije 100 godina, tvoji roditelji bi sklopili za tebe brak s nekom djevojkom i vi biste se zaljubili i zavoljeli tek u braku - pa to nije nemoguće, biologija i psihologija odrade svoje! Tako da se ne moraš oženiti osobom u koju si baš tako zaljubljen. Ali ti nisi samo tijelo, i ako izabereš djevojku s kojom imaš samo to privlačenje, šta će posle ostati? Naravno ako težiš hrišćanskom idealu braka. Sve drugo je važnije što je mnogo prozaičnije za dobar brak nego samo erotska privlačnost. Muški polni nagon je i onako dovoljno nadražljiv. "Posebnom" tu neku osobu čini, pored nagona, projekcija i idealizacija, a to je upravo pripisivanje njoj svojih ili idealnih osobina, rijetko kad ima veze sa osobom kakva je stvarno. Jung je to objasnio. Ne znam da li uspijevam da izrazim to što mislim. 

Верујем да се на неки начин, на одређеним вишим нивоима изградње личности, све врсте љубави стапају у једну савршену... To je odgovor.

[Панарет]

Чини ми се да би се онда наметало питање за коју је то заједницу таква особа, из перспективе Цркве. Ако за брачну по природи ствари није (лично ми се чини да полна, романтична привлчаност ипак неопходан услов за брак, у сваком случају је ово правило за 99 посто случајева) а није ни за монашку, какву му то активну заједницу Црква нуди? Мислим да црквена заједница није довољна, она није заједница свакодневног живота, а човеку баш то - у већини случајева - треба... 

 

Проблем са било каквим "трећим решењима" је што су за тако нешто способне само карактеристичне, да не кажем изузетне личности... Ретко, ретко ко је способан да буде усамљен цео живот, без породице или неке замене за породицу. Наравно, много је случајева да људи проведу усамљено живот, али разлика је у томе што они не знају отпочетка да ће бити усамљени све време. Треба много снаге да би се свесно одлучитло да се проведе живот у самоћи тзв. трећег пута и да би се та одлука испоштовала. Проблем је што је само занемарљив број људи вољан и способан за тако нешто, а шта ћемо са свима осталима који нису...Који су само "обични" људи, слаби људи, као и велика већина људи и верника иначе... Шта њима понудити? 

 

Ту је по мом мишљењу разлика између хомосексуалности и других врста блуда, и грехова уопште. Човек који има проблем са било којим другим грехом има све време наду и могућност да једном буде прихваћен у Цркви као остварена личност у оном сегменту који је огромној већини људи најважнији - породица и романтична љубав. Хомосексуалцу је све то недоступно и за многе је тешко, скоро немогуће, поготово за млађе људе претпостављам, да прихвате неопходност одрицања заувек од свог ероса  (од оне енергије која скоро све људе мање или више покреће кроз живот) да би били једнаки чланови Цркве, ништа више, као и хетеро особе којима је могуће да споје Цркву и романтично-емотивни део себе, чак их Црква све време и подстиче донекле на брак и спајање у тој врсти љубави... Наравно, то што је тешко не значи да је немогуће, хвала Богу и скупили смо се на овој теми око једног сјајног примера људске слободе и љубави, али то је само изузетак, никако правило, то није реално очекивати од већине хомосексуалаца. Мењање оријентације је - чини ми се - још мање вероватно и равно је чуду. Шта хоћу да кажем, само то да би Црква због свега овога морала да има вееееелико разумевање према особама са овом оријентацијом и да призна својим ставом према њима чињеницу да им је много теже да одлуче да буду хришћани него хетеро особама.

Хвала ти на овом размишљању.

 

Кључно је ово питање:

Ако за брачну по природи ствари није (лично ми се чини да полна, романтична привлчаност ипак неопходан услов за брак, у сваком случају је ово правило за 99 посто случајева) а није ни за монашку, какву му то активну заједницу Црква нуди? Мислим да црквена заједница није довољна, она није заједница свакодневног живота, а човеку баш то - у већини случајева - треба...

[Срђан Шијакињић]

Recimo do prije 100 godina, tvoji roditelji bi sklopili za tebe brak s nekom djevojkom i vi biste se zaljubili i zavoljeli tek u braku - pa to nije nemoguće, biologija i psihologija odrade svoje! Tako da se ne moraš oženiti osobom u koju si baš tako zaljubljen.

 

Свакако, али шта у случају хомосексуалних особа, пошто смо поводом њих почели ову тему, шта они да раде пошто биологија неће одрадити своје и они немају баш неку шансу да се заљубе и заволе на тај начин особу са којим су ушли у брак, зар не? А како ће онда тај однос који изграде у браку бити другачији од односа који имају са пријатељицама и породицом рецимо? Како ће их такав однос испунити, ако их породичне и везе са пријатељима већ не испуњавају потпуно/ довољно? А ако их испуњавају чему онда брак уопште? Свакако верујем да човек може бити потпуно испуњен и без еросног, романтичног односа са било ким, али чему онда брак у том случају? Какав нови квалитет доноси такав брак у односу на већ постојеће пријатељске и родбинске односе?

 

За све остало се слажемо, лепо речено. Извињавам се што упорно постављам слична питања, покушавам да јасније изразим оно што ме буни... Да ли уопште постоји романтична љубав, као нешто различитно од заљубљености? Ако не постоји, ако са проласком заљубљености љубав према партнеру постаје суштински иста као љубав према блиским особама, попут пријатеља или чланова породице, како то да већину људи брак испуњава много више него други поменути односи? Или ја то мало идеализујем, можда највећи број људи око нас није испуњен само браком по себи, већ пре свега децом, не знам... Можда је то једно од решења (мање узвишено од усавршавања у Богу, много овоземаљскије али тиме и доступније, могуће скоро свима) за све, па и хомосексуалце, деца... Често чујем да су се људи удавали/женили или планирају да се жене/удају да би имали децу, а не зато што су пронашли неког посебног, са ким би да проведу цео живот... Али превише ширим тему.

[ПиП]

Да ли уопште постоји романтична љубав, као нешто различитно од заљубљености? Ако не постоји, ако са проласком заљубљености љубав према партнеру постаје суштински иста као љубав према блиским особама, попут пријатеља или чланова породице, како то да већину људи брак испуњава много више него други поменути односи?

 

Тек када се ожениш видећеш шта је леп живот.  Ал' ће ти бити касно.

[lab_man]

Нисам сигуран да је уопште могуће живети монашки у свету... А ако неко одлучи да не покушава да се оствари на емотивно-роамнтичном плану, а са друге стране не оде у окружење које му омогућава да се потпуно преда аскези, не знам како би то изгледало... Наравно, све је то индивидуално, не треба журити са тим "једном за цео живот" одлукама, за њих никад није касно.

Potpuno neshvatanje onog što sam rekao. Ne kažem da neko mora da vodi monaški život van manastirskih zidova, već da van manastira molitvom, postom ispovestima i molitvama, uključen u crkveni život pokuša da pobedi homoseksualni blud koji nosi u sebi. mozda će pri tom x puta pasti, ali će uz snagu volje i da se ponovo uzdigne iz blata i nastavi sa borbom i siguran sam da će i onda imati podršku Gospoda.

Ako li se taj greh i pad desi u manastiru, sa nekim monahom, sabratom manastir-a, greh dobija i drugu dimenziju i eto materijala ateistima za dodatno pljuvanje po hrišćanima.

[Срђан Шијакињић]

Тек када се ожениш видећеш шта је леп живот.  Ал' ће ти бити касно.

 

хахах царе