Нико као ја - Емир Кустурица

[Crveni Baron]

Ma ne zna on jadan ni ko je ni sta je, zna samo da turi 17 smajlija i da lupeta nesto o snajkama.

 

 

A sto ove narocito iritira .....

 

   

[МиодрагМ]

Шах-мат Милунке Лазаревић:

(у Политици)

Емир III Величанствени

''Учених много, умних мало''.

Пушкин

Путујући кроз историју, наћи ћемо само двојицу Величанствених. Сулејмана, који је рушио све европске вредности, и Лоренца, који је подигао Фиренцу да светли до данашњих дана.

Њему се придружује и наш Емир – са Андрићградом и Мокром Гором.

После првог филмског успеха, Кустурицу напада несуђени редитељ и будући ратник по босанској несрећи.

Сад га прозива бивши ратник (из Недићевог дома за преваспитавање –Смедеревска Паланка). По оној народној, било би „два лоша убише Милоша”. Недовољно! Треба наћи четири Милоша, једног за музику, другог за филм, трећег за књижевност и четвртог за неимарство. Четврти (и највећи ауторитет) већ је загрмео гласније и од самог Цицерона, бранећи два Емирова града.

Које то проклетство носе неки моји сународници да све што је задивљујуће вредно треба рушити или бар речима опоганити?

Мало вас памти изливе једа шаховских функционера преко наше штампе према највећем прваку света Роберту Фишеру (да ли што је највише волео Југославију?).

А тек хајка против Данила Киша, кога је прерана смрт предухитрила те није добио Нобелову награду.

Удружена завист и љубомора могу бити отровније и од атомске енергије. Па се често питам да ли би Тесла, Пупин или Миланковић, да су стасавали у Моравској Бановини, можда завршили као супленти неке провинцијске гимназије.

Емир Кустурица са два велелепна остварења наставља традицију Немањића и стоји раме уз раме са Лоренцом Величанственим.

Хвала вам у име будућих векова и нараштаја, који ће имати чему да се диве и поносе. И што сте „у времену мржње (према нашем народу) имали храбрости да кажете да волите”. 

Милунка Лазаревић

[МиодрагМ]

И да се не заборави:

 

Михајло Митровић Без мржње и склоности

Поводом текста „Зашто Чеда а не Кустурица”, „Политика”, 26. марта

Не знам како да почнем. Па, ево нека то буде са Тацитом, са оном његовом глосом из Анала: sine ira et studio – без мржње и склоности, што савршено одговара контроверзама из твог текста „Зашто Чеда а не Кустурица?”. Драги Пурке, веома сам се изненадио читајући тај твој текст у „Политици”. Веома ми је жао због свега што си ту написао, јер смо ти и ја, стари полувековни другови, ти један од десетак преживелих из четрдесетих година прошлог века. Студирао си филм у биоскопу мога оца када смо се заједно одушевљавали са Жаном Габеном, Харијем Бором, Лујом Жувеом, Сесил Б. Демил, Гретом Гарбо, Каради Каталин, али и филмовима „Пастир Костја”, „Велика илузија”, „Петар Велики”, одакле смо ти и ја повукли љубав за уметност, уметничко стваралаштво и уметност уопште. Увек си био на правој страни и као мангупчић, као фудбалер, као симпатично ђаче чачанске гимназије, напредни омладинац, млађани партизан и ругалица немачким тенковима, као новинар и, најзад, синеаст светског реномеа. Имаш стално име у историји српске културе на коме ти могу завидети све врсте суревњивости и ривалитета; зато си обавезан да чуваш то своје завидно стечено име.

Због тако богате и бурне животне сторије, не могу а да се не запитам, а и тебе да питам, шта ти је требало да се на прагу десете деценије, уместо да уживаш у плодовима свог рада, упушташ у данас најпрљавији занат на свету, закорачиш у политику, а знаш да је политика на стаништима каква је „Плава птица” из твоје мале вароши. Тај непотребни залазак ти је дозволио да изговараш нелепе речи о свом великом колеги Кустурици, који је после одласка Павића и Сарамандића, пантократор свеукупног нашег културног ареала, стваралачка личност подједнако високо уважавана и цењена, како на истоку, тако и на западу, личност која има највиша светска признања за своја уметничка дела, уметник коме су широм отворена врата свих светилишта планетарне културе. Помињати Кустурици Брионе крајње је неукусно и неумесно, јер је то личност која је сем свог врхунског филмског стваралаштва и писац и музичар и необичан градитељ какав није познат у нашој историји. Ни Мокра Гора, ни Андрићград не би била у стању да изгради ниједна наша државна установа. Све што је остварио, све остаје и оставља величању Србије, онако како су то некада чинили капетан Миша и Илија Коларац.

Кустурица је то могао постићи, јер се није интересовао за беле јахте, за „Боса”, за „Ролекс”, за „Картијеа”, за „Фабержеа”. Све своје снаге и иметак упрегао је у одбрану и афирмацију српске културе.

Драги Пурке, од тебе се није очекивало да упућујеш прекоре врсном новинару Батићу Бачевићу, поготову што за то нису постојали никакви разлози. Батића сам упознао пре десет година када сам са двојицом пријатеља посетио НИН с намером да их подсетимо на годишњицу смрти њихове легенде Стеве Станића. На том састанку упознао сам господина Бачевића и био сам импресиониран његовом озбиљношћу и посвећеношћу темама о којима смо разговарали. Од тада високо ценим његово сјајно перо, високи професионализам који га је уздигао до највиших места у „Политици”. Било ми је веома жао да се једној таквој личности упућују ироничне инсинуације.

Не пишем ово да браним Емира или Батића, њих више него довољно брани њихов ауторитет, пишем да браним твој ауторитет који исхитреном непажњом доводиш у питање.

На крају да те подсетим на најцрњу ноћ коју смо заједно доживели у лето 1941. када су после поноћи у твоју и моју спаваћу собу упали обезљуђени фелџандарми са гвозденом кифлом око врата и одвели нас преко пустога града (док је трајао полицијски час) на Градски трг, утрпали у камионе и одвели у мркли мрак.

Данас у историји, на један непознат начин, једна монструозна, планетарна челична кифла обавија се око наше планете и свака реч која јој погодује, снажи затирање наше цивилизације, подржава апокалипсу будућности света. И зато у име наде да се не понови још страшнија катаклизма, морао би нешто да кажеш што би одговарало извињењу. Ти то умеш самосвојно и духовито, то траже твоји другови од тебе. То је људски.

Као кад из ведра неба пљусне неки залутали облак, па га брзо угаси сунце, тако би се могла примити и ова непријатна сторија.

Михајло Митровић

[Таша]

Kao i do sada, ima se sta pametno cuti ... radio emisija Sedmica, gost Kusturica.

[zuti car]

Vidi , ja ne dozvoljavam da me bilo ko na ovom svetu naziva snajkom, pa tako ne mozes ni ti.

Nepismen jesi, ali i sam to znas, nisu ti dali da se skolujes jer su shvatili tvoje umne mogucnosti, ali

sve je za ljude pa tako i tvoj skromni um.

Ne nazivam ni ja tebe idiJotom, iako, jel..?

 

Divan primer hriscanske ljubavi prema bliznjem. mada , kakvi msu pojedini moderatori ovo je  sasvim pristojno .

[zuti car]

Glede Kusturice , moze on nekome da svidja ili ne svidja , cinjenica je da je on jedan retkih Srba koji je internacionalno poznat . Naravno , Srbi ko Srbi kad ne bi pljuvali najuspesnije (ne obavezno i najbolje) medju sobom ne bi mogli mirno da spavaju .Odakle tolika potreba daa se pljuju uspesni je pitaanje za strucnjake jedne grane medicine ali sve dokle smo takvi boljitka nam nema .

[Јелина]

 

[Golub]

ISPOVEST Kusturica: Mengele nas stežu, ali još možemo ostati slobodni

Kod Kusturice i u filmovima i u životu uvek nešto leti. Ceo dan smo proveli snimajući sokole za njegov novi film, tako je proletelo i nekoliko sati razgovora, a u koš su odletela i unapred pripremljena pitanja.

To što sam napravio, ostaće. Ali neće ostati samo to. Ostaće i jeka koja govori o tome da Gavrilo Princip nije bio terorista.

Vučić je rekao Si-EN-EN-u da je on naš junak

 

Postavljala su se sama, a put je vodio kroz film, preko politike do života.

- Kapitalizam je postao jedna fatalistička ideja, a Holivud mu služi da opije i uspava kao Čehe pivo. Od ubistva Džona Lenona naovamo imate te bogate pevače i kompozitore koji se pale isključivo na novac i koji ne pripadaju nijednoj ideologiji, pošto je ona u međuvremenu usmrćena. Danas svetom ne vlada ideologija, već teorija prakse. Ja sam odrastao čitajući Teodora Adorna, hteo da razumem Kunderinu ideju u “Šali” o tome kako se muzika stvara, hteo da razumem kakva je razlika između Istoka i Zapada. Kako Suzuki kaže, zapadnoevropski hrišćanin kad ide planinom i vidi cvet, on ga ubere da bi ga posedovao, a na Istoku ljudi uživaju u njegovoj lepoti. E, ovde je sve prevedeno na posedovanje, imanje i na trulo orvelijanstvo koje je sad stvarno i živo. Nije “Farma” samo rijaliti, ona je je sve okolo, farma je ono što ja nazivam andergraund. Sede dvoje perverznih ljudi i gledaju ispred sebe svet kojim vladaju, a te formacije kao što je Holivud služe da uspavaju i anesteziraju taj svet i da mu ne da da misli.

Ne pravite kompromise ni u pogledima ni u stvaralaštvu. Koliko je uopšte preostalo takvih reditelja?

- Ima ih, sigurno, ali su marginalizovani jer taj prvi plan, to što se na televiziji zove udarno vreme, prajm tajm, živi i u bioskopima. Danas ima dobrih autora, ali oni nemaju uticaja, jer kao što imaš kontrolu medija, imaš i kontrolu filmova. Verujem da na stolu direktora „Vorner bradersa“ u ovom trenutku ima sto strašno dobrih scenarija, ali malo njih će biti snimljeno. Film nije izvesnost. Dobre filmove su garantovali autori, a ne produkcija. Nekad smo išli na festivale i slušali šta će reći Antonioni, kakav je film napravio Bergman, šta je poslednji Felini da bismo i mi znali šta da radimo. A danas je sve pretvoreno u projekte koji su, pre svega, komercijalni i tržišni. Gde je tu prevara? Da bi Holivud postojao, njega obezbeđuje NATO. A gde god treba da dođe NATO, tu se prvo pojave Madona ili „Rolingstonsi“ - F16 i Mik Džeger su potpuno kompatibilni. Oni služe svrsi. Bio je jedan period u istoriji Evrope i Amerike 70-ih i 80-ih godina kad je izgledalo da taj svet možda i može da se promeni. Međutim, sve su prilike da bez velikog rata nema resetovanja. Čovek je jedno inertno biće koje kratko pamti i brzo zaboravlja i koje voli ovu novu poziciju haj-tek pagana.

 

I vaše čitanje Adorna danas vam služi samo da se nervirate.

- Jeste, i da budem ljut na glupane, i to je ono što je sudbina planete. Kad se Grčka posle persijskih ratova raspala i kad je Rim preuzeo glavnu reč u svetu, onda su po rimskim parkovima gledali koliko ima kopija Fidijinih skulptura. A bilo ih je mnogo. A Kinezi danas kad dođu na neki sajam da vide kako se prave topovi za osnežavanje staza, skinu to u roku od petnaest minuta i ubrzo naprave.

Zašto su Kinezi sila? Zato što je kapitalizam krajem osamdesetih godina krenuo u informatičku revoluciju i kvantifikaciju, gde je individua koja je bila vrh te civilizacije potrta, izgubila funkciju i pretvorila se u konzumenta. Ne u onu mističnu masu o kojoj govore mladobosanci, za koju ne znaš kako će se pokrenuti. Oni su sve provalili kako se ona pokreće. Madona zna frekvenciju koja udara na koru velikog mozga. Nema veze što ona ne zna da peva i što nije lepa, ali je ona uspešno projektovana kao žena koja liči na kasirku u supermarketu. Desilo se da taj svet nije više samo Amerika, već je to sedam milijardi ljudi koje kontrolišu. I tu se pojavljuje Kina, koja je u toj kvantifikaciji najbrža i najjeftinija. Ako si tražio jeftinu radnu snagu kao osnovu kapitalističke proizvodnje, onda si doživeo da ima jedan koji je bolji. Tako je sada najuspešnija kapitalistička zemlja na svetu komunistička Kina.

Kako će se ta igrarija završiti?

- Ratom! To je kao u dobroj drami, ona ne može da se završi dok ne dođe do katarze, dok se ne ispucaju poslednji meci. U drami su to reči i sukobi, ovde nešto mnogo ozbiljnije. Ono što je zanimljivo je pozicija Rusije. Fašizam je izmišljen u fazi kad se razvijao kapitalizam i postao je imanentan kapitalizmu. Rusija je postala kapitalistička, ali nije imala vremena da postane fašistička kao što joj danas pripisuju, jer ona nema to delo. Nije ruski car sarađivao sa Hitlerom, nego familija Rotšild i ostali koji su upravljali svetom. Nije soldat Rajan oslobodio Evropu od nacizma, nego ju je oslobodila združena internacionala u kojoj su Rusi izgubili 24 miliona ljudi. Fašizam je kapitalističkog oblika. On je jedan od elemenata u spektru unutar kog se odvija politički život. I ako mora fašizam, biće fašizam.

Gde je tu pozicija Srbije?

- Sklon sam da mislim da oni od kojih to najmanje očekuješ mogu da urade čuda. Činjenica da Srbija nije uvela sankcije Rusiji mene tera da podržavam tu politiku. Problem sa politikom je što ona ima skokove kao kod Dina Bucatija i pitanje je šta će biti u budućnosti. Međutim, dok god bude moglo da mi se zadrži minimum slobode koji sam imao za vreme Tita, biće u redu. A to je značilo da sam voleo Gagarina, ali i Armstronga, da slušam Lenona, ali i da čitam Dostojevskog. Ako mi to bude ukinuto, ako ja budem naveden na to da govorim da je Putin fašista i Hitler, moraću da bežim. Ja ni u Sarajevu nisam mogao da živim zato što nisam mogao da popijem tu takozvanu konsenzus kafu u kojoj ne moram baš sve ispočetka da pričam. I da Njegoš nije genocidni pesnik i da je Andrić jedan od najvećih svetskih pisaca, te kafe tamo nema. Ili je ima, ali bih se morao skrivati kao ono kad se Sarajlija zimi šćućuri da bi bio manji kako bi mu bilo manje hladno. Mislim da Srbija još nekako taljiga i njena je prednost u odnosu na zemlje u okruženju je u tome što nije zapala u čeljusti tih velikih kreditnih linija.

 

Ali skoro da je na pragu?

- Jeste, ali još ima ogromnu bazu i nisu je do kraja stavili u mengele. Čini mi se da još ima šansu da se izvuče i da ne igra baš sto posto po receptu MMF-a, što vodi do gubitka slobode! Srbija je još slobodnija od bilo koje države koju znam. Znam Argentinu, eto ona je tako slobodna. E, sad je pitanje dokle će moći. Ovo što se događa ne obećava i zastrašuje. Mislim da je priča o priključenju Srbije Evropi, zapravo, priključivanje NATO paktu. Rumunija i Bugarska su najbolja potvrda te ideje. Ima li išta logičnije da Srbija pre Bugarske uđe u tu EU, ne samo zbog toga što je imala Dositeja Obradovića, već je čak bila i u većoj ekonomskoj razmeni sa Nemačkom kao vodećom zemljom EU. O tom pristupanje NATO paktu neću ja odlučivati, nego neka nova situacija u kojoj će neko biti delegiran da to završi. Problem anketa koje govore o tome koliko je ljudi za Evropu, a koliko protiv je samo pitanje kreiranja javnog mnjenja. Kako jedan narod koji je uz Siriju, Libiju, koji je i sam bombardovan od tog NATO pakta, može da pristane i postane deo toga.

Sve je moguće!

- Jeste, pošto farma postoji na globalnijem planu od onog televizijskog rijalitija. Vrlo je značajno što je u Beogradu bila ta vojna parada i što je Putin došao u Beograd, jer je time potvrđeno da Srbija, ipak, prepoznaje da postoji taj bipolarni svet. Srbija ne može da zanemari činjenicu da postoji evroazijsko tržište i ta ideja. A zašto ne može? Zato što je Ričard Nikson uveo petrodolar i ukinuo zlatne poluge koje su do tada stajale iza te valute iza koje sad praktično stoji nafta, odnosno kontrola Saudijske Arabije, i vojna i svaka druga. Vidiš, Amerikancima nikad nije smetalo što tamo nema demokratije i što kralj muči one svoje ćerke po zatvorima, a smetalo im je što, recimo, u Srbiji nema demokratije.

Neke dublje krize su i ranije dovodile do velikih sukoba koji su predstavljani kao rezultat incidenata kao u priči o „Mladoj Bosni“. Kad se čitaju knjige, dođe se do raznih saznanja, između ostalog i toga da je Franc Ferdinand imao akcije u „Škodi“ i da je Srbija trebala da kupi topove od njih, ali se u poslednjem trenutku odlučila za francuske. Sad je isto pitanje, čije ćeš avione uzeti, da ne uzmeš samo ruske akumulatore i tu će se testirati ta naša ideja ni Istok ni Zapad i to je naša realna politička, ali više istorijska pozicija. Ona će biti presudna za naš pogled u budućnost.

To je pošlo za rukom Titu, ali danas takvog kalibra nema!

- Tito je bio najbolji đak hladnog rata i znao je kad se vuku koji potezi. Pokušaj Miloševića da to preslika, nije išlo. U Titovo vreme su se Amerikanci bojali Sovjeta koji su bili naoružani do zuba i pozicija Jugoslavije kao „fifti-fifti zemlje“ bila je napisana i na onom papiru u Jalti. Ta situacija je posle informatičke revolucije promenjena i mi smo svi pod zonom uticaja Amerike, prisluškivani, praćeni i opservirani. Srećna okolnost je što Amerika nije samo zlo, već postoje i druge stvari za koje sam glasao: od rokenrol iluzije preko dobrih filmova. 

 

 

Srbi su čak voleli Ameriku, u njoj smo gledali ideal slobode, a završili smo kao neprijatelji?

- Najveća pošast u svemu tome za njih je naša veza sa Rusijom. Kada je počeo rat u Bosni, oni su svake svoje vesti počinjali rečenicom da smo mi tradicionalni prijatelji Rusa, a Englezi su se dvesto godina trudili da nam preseku taj put. Ja se bojim da sad postoje neki politički igrači koji pokušavaju da nas okrenu sa te strane, ali mislim da je to nemoguće. To živi u svakom čoveku.

Put u Evropu je glavna aktuelna politička mantra, vi imate skepsu po tom pitanju. Objasnite?

- Bojim se da ne uletimo u taj kroj i uniformu koja nam neće stajati dobro. Taj put u Evropu je kao neka šala, kao neki jezički obrt. Šta znači put u Evropu? Znači put u evropsku administraciju u kojoj ćeš dobiti novac iz fondova. Tu jedino što vredi jeste zaštita životne sredine, sve drugo i umemo i možemo da uradimo i bez njih. I veliko je pitanje šta Srbija na tom putu, koji nije izvestan, može da dobije, a šta da izgubi. Sigurno može da izgubi ono po čemu je čuvena i poznata, a to je činjenica da je prva od slovenskih država izdejstvovala slobodu posle ropstva pod Turcima, a posle toga je napravila i prvu državu. Bojim se da navlačenjem te uniforme gubimo ono najbolje u nama, pre svega slobodu.

Neki vam zameraju da koketirate sa vlašću i političarima, a meni se čini da ste uspeli da ih upotrebite za neke stvari od opšteg značaja.

- U poslednjih dvadeset godina sam išao jednom logikom da pri toj promeni političkih elita čovek može nešto da uradi, a da ne bude onaj tutumrak i namrgođeni intelektualac koji je protiv svih i zadržava to intelektualno pravo da svakom drži lekcije. To nisam radio Tadiću ni Koštunici, pa nemam nameru da radim ni ovim danas.

Šta je problem?

- Problem je što kako vreme odmiče, sve se teži zadaci stavljaju pred nove elite, a pitanje je da li bi ove današnje rešio i Nikola Pašić. Zato što je rad od pada Miloševića naovamo bio nula. Mi smo dobili, uslovno rečeno, slobodu i ne beležimo nikakav rast ni u čemu. Ja sam uvek pokušavao da nešto učinim i da to što govorim bude u skladu sa onim što sam uradio.

Ideju i tvrdnje o mojoj naklonosti političarima ja bih obrnuo. Mislim da su oni bili naklonjeni meni. A pošto se nisam bavio poezijom, nego velikim projektima koji podrazumevaju infrastrukturu, tu moraš da kontaktiraš sa ljudima na vlasti, da napadaš fondove i ministarstva i da polažeš račune nekom ko ti u tome pomaže. To su utopijski projekti koji nisu mogli biti relazovani bez naklonosti državnih struktura. I to što sam napravio, ostaće. Ali neće ostati samo to. Ostaće i jeka koja govori o tome da Gavrilo Princip nije bio terorista. Vučić je rekao Si-En-Enu da je on naš junak, Dodik je postavio spomenik u Istočnom Sarajevu. Nekako sam isprovocirao neku pozitivnu dimenziju kod tih naših političara. Da nije bilo Andrićgrada, Vidovdan bi bio zaboravljen.

Prošli ste lepog toplog zeca i kod Mokre Gore i kod Andrićgrada?

- To su sve obavile obaveštajne službe. Priču o Mokroj Gori su širili ovi mali špijuni iz LDP-a i oni su slagali jednu na drugu laž, dok se ona nije uvrežila i kulminirala u nekoj od emisija „Insajder“. E, tu ja verujem u srpski narod. Da su te kolone ljudi koje su dolazile i videle šta je privatno, a šta je društveno shvatili istinu, čak i posle onog “užasa“ da je 7.000 evra potrošeno ne baš kako treba i kad sam završio u TV „Dnevniku“ kao neko ko je zloupotrebio položaj.

Sve ono što sam zaradio vani sam uložio u Srbiju, za razliku od onih koji su sve što su zaradili u Srbiji izneli napolje. I zato sam manje-više i bio kriv. Međutim, pošto je srpski narod još uvek dete, digla se kuka i motika da ti slomi vrat. Onda se pokaže da je sve obrnuto: da Mokra Gora ima infrastrukturu kakvu nema švajcarska planina, da Mokra Gora nije moja prćija, niti sam ja formalno tamo direktor. Moj je Mećavnik i farma koju tamo imam.

Tako je bilo i kod Andrićgrada. Osim što je proglašen kao kruna genocida, a da nijedan sud nije utvrdio da je genocida bilo, napadali su me i naši, tražeći „čiste račune“. Tri godine sam neprestano ponavljao da je oko Andrićgrada odlučivao savet u kojem opština ima svog predstavnika i dobija finansijske izveštaje, a Mladen Bosić neprestano ponavlja da oni hoće čist račun, a neprestano dobijaju taj čist račun. I kad god ja dam račun, on ponovi isto.

Izraziti ste antiglobalista. Imate li utisak da se borite protiv vetrenjača, s obzirom na to da su neku noć u Srbiji u ponoć otvorene prodavnice kako bi Srbi stali u redu za novi „ajfon“?

- E tu se vekovi razlikuju jedan od drugog. Ja sam jednom stajao u redu u Njujorku da kupim kompilaciju Brusa Springstina, a oni čekaju predmet. Tu se razlikuje ideja o vremenu u kom sam ja odrastao, u kom je neko čekao novu pesmu koja je izražavala duh i govorila kroz bunt, negaciju ili afirmaciju, a danas čekaš predmet. I to je ono što će staviti sva ograničenja. Živi se instantno, za ovaj trenutak. Ljudski vek je, što Andrić kaže, postojanje između dva nepostojanja. Ovo se danas koristi kao najgora folk interpretacija gde su krv, slomljene čaše i nesrećna ljubav pogon koji te tera da taj život živiš, bre, do kraja! I da ne misliš da ima i pre i posle. To je potvrda neke pohlepe, prožrljivosti i neke paganske neprosvećenosti i rekao bih, na kraju, sukod dvaju antropologija hrišćanske i antihrišćanske koja je, zapravo, počela Holivudom. Sve se gleda kroz konzumetski odnos gde jedan čovek ima milijarde, a ovamo su stotine hiljada najobičnije ovce koje kreću za vukom koji prvu ovcu zakolje. On je nosi i rastrže usput, a stado ide za njim. Tu je negde tragedija savremenog čovečanstva.

[Дејан-Марковић]

ПРОСЛАВЉЕНИ режисер Емир Кустурица започиње нови грађевински подухват у коме Црквину, најпознатију верску и туристичку дестинацију Требиња, планира да претвори у нову Свету гору.

         Идеја се, према Кустуричиним речима, односи на спољну светогорску архитектуру брда, које, са свих страна гледано, доминира Требињем.

         „Желимо да се Црквина опаше фрагментима светогорске архитектуре, односно да јој се уради фасада Свете горе, а да Требиње постане јединствен град у свету”, објашњава Кустурица.

         Он ће, с искуством градитеља Андрићграда и Дрвенграда, одлучивати и о уређењу осталог дела комплекса Црквина, заједно с познатим архитектима и духовницима, попут владике Григорија и игумана Саве, који ће бити чланови комисије конкурса, који је расписан за решење целовитог комплекса Црквине у смислу духовне, културне, угоститељске и туристичке намене.

         Конкурсом се препоручује склад медитеранске и херцеговачке архитектуре с модерним архитектонским изразом и јасно дефинисаним односом према традиционалном градитељству средине, а посебно се очекује употреба традиционалних материјала, као што су камен и дрво.

         Иако је најавио да градњу нове старе Свете горе види у контексту коришћења камена са урушених аустроугарских кула око Требиња, за које су они који су пре неколико година оспоравали њихово одвожење у Андрићград истицали да немају ништа против ако ће се тим каменом градити у Требињу, Кустурица још не зна да ли ће користити тај камен.

         Каже да је свестан да „карауле из којих су шуцкори 28. јуна 1914. године истрчавали и у центру града вешали најугледније Требињце - нису никакве историјске вредности”, али да још нема одобрење за коришћење овог камена.

         „То је велико питање зато што ја не знам чије је то власништво и ко може дати одобрење, али, пошто су те куле мање-више већ распаднуте, било би логично да служе нечем другом, а не да остану да се још више распадају, дакле да се искористе за нешто друго или да се реконструишу”, каже режисер.

         Оно што је, међутим, у потпуности извесно јесте нови изглед Црквине и њене будуће визуре и начин сагледавања овог простора из различитих позиција у граду, али и визуре и погледи са комплекса према граду.

         „Црквина би, у сваком случају, требало да личи на једно узвишено брдо, где се светогорске фасаде пресликавају, стављају једна поред друге у посебној динамици, коју ће архитекте да одреде”, додаје Кустурица.

 

 

http://fakti.org/srpski-duh/kusturica-ce-od-trebinjske-crkve-napraviti-novu-svetu-goru

[Таша]

http://www.balkaneu.com/kusturica-reveals-monument-gavrilo-princip/

Famous Serbian filmmaker Emir Kusturica has revealed the monument to Gavrilo Princip, the revolutionary that assassinated Austro-Hungarian Archduke Franz Ferdinand and his wife Sophie in 1914, during the monarch’s visit to Sarajevo.

“Princip exists not just as the great emotion”, Kusturica said on Monday at the ceremony in Tovarisevo, 109 kilometers north-west from Belgrade.

On the occasion of World War One centenary, Kusturica also revealed monument dedicated to 50 Serbian war volunteers from Tovarisevo.

Kusturica recalled that the bridge in his home town Sarajevo, the present capital of Bosnia-Herzegovina, was named after Gavrilo Princip. “And now, this bridge that leaded to Emperor Dusan Park, has different name… “, Kusturica stressed, adding ironically that a number of towns in Serbia and Montenegro have streets dedicated to “comrade Tito”, former authoritarian ruler of communist Yugoslavia.

According to Kusturica, Serbia as a modern state would not be established, if Princip had not existed. “Gavrilo Princip exists not just as a great emotion”. After revealing the monument (photo by novosti.rs), he announced that mosaic dedicated to Princip would be opened in Visegrad, Bosnia-Herzegovina. In 2011 Kusturica started constructing artistic town “Andricgrad” (Andric-town) in Visegrad, dedicated to Yugoslav and Serbian Nobel Prize winner for literature Ivo Andric. The project is scheduled to be completed by June, coinciding with Great War centenary.

Serbian poet and academic Matija Beckovic, who also attended the ceremony in Tovarisevo, recaled that 402,435 Serbian soldiers have been killed and 845,000 civilians hanged or exterminated in concentration camps during WWI. “The victims should not be forgotten and neglecting of Serbian victims started immediately after Great War was ended”, Beckovic said. “The shot by Gavrilo Princip has not changed only his life, but the life of every single Serb in Austria-Hungary”.

Earlier this month, the government of the Republic of Srpska, Bosnian entity, announced that monuments devoted to Gavrilo Princip would be built in Belgrade and East Sarajevo on the occasion of World War One outbreak centenary.

Austria-Hungary used the assassination of Franz Ferdinand to start the war against Serbia that triggered WWI claiming that Princip was trained in Belgrade. While some historians believe that Serbia was partly responsible for the world disaster, most Serbian academics and government strive to rebuff such claims as revisionism.

[Golub]

Кад ја пођох у Дизниленд

Интелектуалци из бошњачког корпуса виде будућност боље од мене. Они као да предвиђају како би и Дизниленд ускоро могао да уђе у фазу реформи. Као што реформишу државе, тако хоће да реформишу и нас дјецу чији очеви су се борили против нациста!

Неколико типова који представљају бошњачку елиту Андрићград називају Дизнилендом! То ме није погађало док нисам открио једну важну ствар. Уз Дизниленд се све чешће спомиње и геноцид! Мики Маус, Шиља, Индијана Џонс и Геноцид! Ништа ми није јасно! Све се то дешава док траје неформална политичка акција њемачких амбасадора у Републици Српској и Србији! Они нашим властима постављају питање зашто се не подижу споменици палим борцима Њемачке у Другом свјетском рату. То значи Хитлеровим војницима! Кажу, прошло је много времена и није више важно ко је за кога ратовао! Да ли можда дипломате знају да ће бити новог ратовања и како ће бити важно ко ће за кога ратовати у будућности? Сибир је у два наврата требало да буде освојен, можда рачунају да ће трећи пут успјети! Или је све једноставније и ја само не разумијем бригу западног човјека према остатку човјечанства? Не знам! Извјесно је да почиње ревизија Другог свјетског рата? Дневне новине „Тагешпигел”и „Франкфуртер алгејмане цајтунг”спомињу Андрићев институт због нашег инсистирања на Фишеровој теорији по којој Њемачка сноси одговорност за почетак Првог свјетског рата! Називају нас националистима! Текстописци у овим листовима су, најчешће, секуларно оријентисани Бошњаци из Сарајева.

Предсједник Исламске заједнице Вишеград Билал Мемишевић још давно је потврдио „Политици” да на полуострву између Дрине и Вишеграда, гдје је изграђен Андрићград, није било убистава у посљедњем рату! Часне судије из Хага нам нису јавиле да је ту било геноцида, а на топографској карти Вишеграда Билал је маркирао фломастером гдје су се, у овом граду, десила убиства над муслиманским живљем. Дакле, свједок је потврдио да није било онога о чему је писао „Франкфуртер алгемајне цајтунг” и који тврди да је тај град круна геноцида. Чланак у „Франкфуртеру” је потписала Лина Музур, иначе Муслиманка секуларне оријентације. Убрзо послије њеног писања десио се немио догађај са овим новинама. Њихов новинар је признао да је за новац стављао потпис под текстове које је писала ЦИА! Не сумњам да је Лина Музур писала из увјерења за „Франкфуртер”! Ствар је у томе што геноцид који она спомиње није евидентиран! Њене идеје немају везе са истином са терена јер вишеградска убиства ни у једном процесу нису третирана као геноцидне радње!

Да бих схватио зашто неки Бошњаци припадници мушког и женског интелектуалног корпуса везују Дизниленд за Андрићград (они кажу „изграђен као круна геноцида”) провјерио сам ствар на лицу мјеста. Упртим унука Јанка на леђа, жену за руку и правац Дизниленд Париз! У Дизниленду је све исто као и када сам тамо био први пут! То је живи споменик америчком сну, тријумфални израз идеологије забаве која је освојила свијет, ода карневалској империјалној визији живота! Марширају Шиља и Мики главном улицом, мажореткиње ступају за њима док одзвања ђинђербел, ђинђербел, танана... Нигдје нема трагова геноцидних радњи! Чак има једна секција која најљепше говори о Индијанцима, предивно сређена, читаве стијене донесене из Охаја, све елегантно као у филму Џона Форда. Уопште нема трагова било каквог геноцида и што је најважније никаква сличност са Андрићградом! Нисам примјетио Факултет лијепих умјетности, нема студентских домова, нигдје научних института, управних зграда, општина, позоришта, модерног биоскопског мултиплекса, нема ничега што налазимо у Андрићграду!

Андрићев Институт и његово Одјељење за историју започели су рад изношењем позитивних историјских истина у вези са узроцима почетка Првог свјетског рата. Нашим издањима претходило је неколико равизионистичких књига које су се појавиле у Канади, Енглеској и Аустралији. Књиге су опет окривиле Србију за Први свјетски рат. Историјске свеске Одјељења за историју Андрићевог Института, штампане нове књиге, бројне ТВ емисије говоре о чињеницама и развоју догађаја који су условили почетак Првог свјетског рата. Ријеч геноцид „Франкфуртер алгемајне цајтунг” кроз текст Лине Музур доводи у везу са пројектом Андрићграда чији је циљ управо да спријечи покоље и примитивизам, атавистичке и рушилачке нагоне у свим народима, али и смањи утицај оних који су редовно споља инспирисали наше убице да дјелују! Па ваљда Њемци знају шта је прави геноцид! Још боље знају шта је Дизниленд!

Најгласнији борац против просвјетне и културне функције Андрићграда је морално инсуфицијентни Сидран (тако га назива један сарајевски хегелијанац) који не документује геноцид о коме тако често говори него га истиче као опште мјесто, маше с њим и срозава га као и властити живот. Овај духовни бескућник сугерише да се Република Српска огради као Аушвиц и да се Андрићград претвори у музеј! Нисам сигуран да би то било паметно. Не само због тога што знамо како је пропао Земаљски музеј у Сарајеву. Највише због осветничке реторике која траје већ двадесет година, и која као да призива стварност коју сугерише наслов филма Живојина Павловића „Довиђења у сљедећем рату!”

Интелектуалци из бошњачког корпуса виде будућност боље од мене. Они као да предвиђају како би и Дизниленд ускоро могао да уђе у фазу реформи. Као што реформишу државе, тако хоће да реформишу и нас дјецу чији очеви су се борили против нациста! Зато ми је тешко да им повјерујем када ме називају фашистом пошто крв није вода. Мој отац није био на Источном фронту и није се борио на страни нациста. Тамо су биле усташе и Ханџар дивизија, заправо дједови ових који у Андрићграду виде геноцид. Ако данас амнестирамо војнике Вермахта да ли ћемо дочекати да их једног дана прихвати реформисани Дизниленд? Биће то рекламна кампања за неки већ проваљени бренд. „Нису то били лоши војници, а изгледали су убједљиво. Уосталом, носе шљем истог облика као данашњи НАТО војници.” У том случају, за почетак, биће довољно да им се у Дизниленду понуди гостопримство у кући страве и ужаса. Заједно са фирером? Све зависи од развоја ситуације на терену. Да ли бошњачки интелектуалци вјерују да ће НАТО овај пут стићи до Сибира па ће послије оних 22 милиона Руса, који су погинули борећи се у Другом свјетском рату с нацистима, усташама и Ханџар дивизијом, постхумно прогласити нацистима? Ако се то деси вјерују ли да ће Хитлера гледати у Дизниленду као саобраћајца који усмјерава Шиљу и Мики Мауса и води госте да им покаже стијене из Охаја и мјесто гдје живе преостали Индијанци?

 

Емир Кустурица

[зеленизуб]

Јел Gohlube, јел нам то Немања опет утрљава тај неки његов Che Guevara zonfić? Додуше, не види се баш најбоље тај Gavrilo print, ал' би рек'о и к'о да му је наку звезду метио "exluzivno za ISPOVEST Kusturica", шта ти мис'иш?
 

[Golub]

Паз' 'вако, зеленко, и ја лично (и к'тому још и персонално) замерам Немањи што му на рамену није неки питоми голуб, већ ова птичурина грабљивица...

 

Ни ја нешто добро не видим шта је на Принциповој капи, све ми се чини да је ова 'тица-грабљивица зграбила полумесец са Гаврилове капе, па остала само петокрака, а? шта ти мнијеш?

 

Него, да се манемо нагађања око гардеробе, има ли штогоћ друго да теби боде очи у овом чланку што га Немања написа за Политику, (штоно-би-рекли твоји, врли земљаци) ?

[зеленизуб]

Штоно-би-рекли моји врло-врсни земљаци: Потец-потеци дела соколе! Ма let' ban Gohlube, ка'ка 'тица-грабљивица зграбила полумесец са Гаврилове капе, што велиш то јадан!?

Да ти право речем, слабије .

[Golub]

Немања је ипак неко!

А то пехливани тешко подносе... право да ти речем.

 

А виђу ли јадан да и ЦИА шкраба по германским новинама спроћу њега...