Став Московске Патријаршије по питању примата у Васељенској Цркви

[Guest]

Став Московске Патријаршије по питању примата у Васељенској Цркви

Категорија: Новости из СПЦ

Документ усвојен на сједници Светог синода Руске православне Цркве 25-26. децембра 2013. године

Питање примата у Васељенској Цркви више пута је покретано у току рада Мјешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. Свети синод Руске православне Цркве је 27. марта 2007. године наложио Синодалној богословској комисији да проучи ово питање и припреми званичан став Московске Патријаршије (Журнал бр. 26).

Међутим, 13. октобра 2007. године, на засиједању Мјешовите комисије у Равени, без присуства делегације Руске Цркве и без уважавања њеног става, прихваћен је докуменат на тему „Еклисиолошке и канонске посљедице светотајинске природе Цркве“. Проучивши Равенски докуменат, Руска православна Црква се није сложила са њим у оном дијелу, у коме се говори о саборности и примату на нивоу Васељенске Цркве. Пошто се у Равенском документу разликују три нивоа црквене администрације – мјесни, регионални и васељенски – у нижеизложеном ставу Московске Патријаршије ова тема се, такође, разматра на три нивоа.

1.    У Светој Христовој Цркви примат у свему припада њеној Глави – Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Сину Божијем и Сину Човјечијем. По ријечима Светог апостола Павла, „Господ Исус Христос је глава тијела Цркве. Он је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први“ (Кол. 1,18).

Сагласно апостолском учењу „Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, васкрнувши Га из мртвих, посади Себи са десне стране на небесима, изнад сваког началства, и власти, и силе, и господства и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку него и у будућем ... и Њега постави изнад свега за Главу Цркве, која је тијело Његово“ (Еф. 1, 17-23).

Црква, која постоји на земљи није само заједница вјерујућих у Христа него и Богочовјечански организам. „Ви сте тијело Христово и удови понаособ“ (1. Кор. 12,27).

Дакле, различите форме примата у Цркви, која историјски странствује у овоме свијету, споредне су у односу на вјечити примат Христа као Главе Цркве, посредством Кога Бог Отац „измири све са Собом, помиривши кроз Њега ... оно што је на земљи и оно што је на небесима“ (Кол. 1,20). Примат у Цркви, прије свега, мора да буде служење помирења, које за циљ има стварање сагласја, које, по ријечима апостола, призива да „чува јединство Духа у савезу мира“ (Еф. 4,3).

2.    У животу Христове Цркве, која пребива у овоме вијеку, примат, упоредо са саборношћу, представља један од основних принципа њеног устројства. На различитим нивоима црквеног битисања, историјски формиран примат има различиту природу и различите изворе. Ови нивои су: 1) епископија (епархија), 2) аутокефална помјесна Црква и 3) Васељенска Црква.

На нивоу епархије првенство (примат) припада епископу. Првенство епископа у својој епархији утемељено је на чврстим богословским и канонским основама, које сежу до епохе ранохришћанске Цркве. По учењу апостола Павла, епископе је Дух Свети поставио као чуваре „да напасају Цркву Господа и Бога коју стјече крвљу Својом (Дап. 20,28). Извор првенства епископа у својој епархији је апостолско прејемство, које се преноси кроз хиротонију.

Епископско служење је неопходно начело Цркве: „Епископ је у Цркви и Црква је у епископу, и ко није са епископом, тај није у Цркви“ (св. Кипријан Картагински) . Свештеномученик Игњатије Богоносац пореди првенство епископа у својој епархији са влашћу Бога: „Старајте се да у једномислености Божијој чините све, под предсједништвом епископа на мјесту Божијем, и презвитера на мјесту збора апостолског, и ђаконā, мени најдражих, којима је повјерена служба Исуса Христа, Који је прије вијекова био уз Оца и на крају се јавио“ (Посланица Магнежанима, 6).

У својој епархији епископ има пуноћу власти – светотајинске, административне и учитељске. Свети Игнјатије Богоносац учи: „Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном, коју врши епископ или ако коме он дозволи... Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да све што чините буде сигурно и поуздано“ (Посланица Смирњанима, 8).

Светотајинска власт епископа се у свој пуноћи изражава у Евхаристији. Приликом вршења Евхаристије епископ је икона Христа, са једне стране представљајући Цркву вјерних пред лицем Бога Оца, а са друге, дајући вјерним благослов Божији и хранећи их истинском духовном храном и пићем евхаристијске Тајне. Као глава своје епархије епископ је на челу саборног богослужења, рукополаже клирике и именује их на црквене парохије, благосиљајући их да врше Евхаристију и друге Тајне и свештенодејства.

Административна власт епископа се изражава у томе што му се подчињавају клирици, монаси и мирјани епархије, парохије и манастири (осим ставропигијалних), а такође и различите епархијске организације (образовне, добротворне и др.).

Епископ суди за дјела црквене кривице. У Апостолским правилима се говори: „Епископ нека се стара о свим црквеним стварима и нека њима управља“ (Правило 38), и „Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он онај коме је повјерен народ Господњи и који ће дати одговор за њихове душе“ (Правило 39).

2) На нивоу аутокефалне помјесне Цркве првенство припада епископу кога у својству Предстојатеља помјесне Цркве бира Сабор њених епископа.  Дакле, извор примата на нивоу аутокефалне Цркве је избор првенствујућег епископа од стране Сабора (или Синода) који посједује пуноћу црквене власти. Такав примат је утемељен на чврстим канонским основама које сежу до епохе васељенских сабора.

Власт Предстојатеља у аутокефалној помјесној Цркви се разликује од власти епископа у његовој епархији – то је власт првога међу једнаким епископима. Он испуњава своје служење првенства у сагласности са општецрквеном канонском традицијом, која је изражена у 34. Апостолском правилу: „Епископи свакога народа треба да знају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних мјеста. Али ни онај (први епископ) нека не чини ништа без знања свих. Јер тако ће бити једнодушност и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“.

Овлаштења Предстојатеља аутокефалне помјесне Цркве одређује Сабор (Синод) и утврђују се Уставом. Предстојатељ аутокефалне помјесне Цркве је и предсједник њеног Сабора (или Синода). На тај начин, Предстојатељ нема индивидуалну власт у аутокефалној Цркви, него њоме управља саборно – у сарадњи са другим епископима.

3) На нивоу Васељенске Цркве, као заједнице аутокефалних Помјесних Цркава које су обједињене у једну породицу заједничким исповиједањем вјере и које се налазе у међусобном светотајинском општењу, примат се одређује у складу са традицијом свештених диптиха и представља првенство части. Ова традиција произлази из правила васељенских сабора (3. правило Другог васељенског сабора, 28. правило Четвртог васељенског сабора и 36. правило Шестог васељенског сабора) и потврђује се у црквеној историји у дјелима сабора појединачних помјесних Цркава, као и у пракси литургијског помињања од стране Предстојатеља сваке аутокефалне Цркве Предстојатељā других помјесних Цркава по поретку свештених диптиха.

Поредак диптихā се историјски мијењао. Током првих хиљаду година црквене историје првенство части је припадало Римској катедри.  Послије прекида евхаристијског општења између Рима и Цариграда средином XI вијека, првенство је у Православној Цркви прешло на катедру која је била сљедећа у поретку диптихā – Цариградску. Од тада па све до данас првенство части у Православној Цркви на васељнском нивоу припада Патријарху цариградском, као првоме међу једнаким предстојатељима помјесних православних Цркава.

Извор првенства части на нивоу Васељенске Цркве је канонско предање Цркве, које је утврђено у свештеним диптисима и признато од стране свих аутокефалних помјесних Цркава. Смисаона пуноћа првенства части на васељенском нивоу не одређује се канонима Васељенских или Помјесних сабора. Канонска правила на која се ослањају свештени диптиси не дају првенствујућем (који је у вријеме Васељенских сабора био римски епископ) било каква владарска овлаштења у општецрквеним размјерама.

Погрешна еклисиолошка тумачења, која првенствујућем јерарху на васељенском нивоу приписују функције управљања, које су својствене онима који су први на другим нивоима црквене организације, у полемичкој литератури другог миленијума су добиле назив „папизам“.

3.    Због тога што је природа примата који постоји на различитим нивоима црквеног поретка (епархијском, помјесном и васељенском) различита, функције и оних који су први на разним нивоима нису једнаке и не могу се преносити са једнога нивоа на други.

Преношење функција примата са нивоа епархије на васељенски ниво, по природи означава признавање посебне врсте служења – „васељенског архијереја“, који има учитељску и административну власт у цијелој Васељенској Цркви. Такво признавање, укидајући светотајинску једнакост епископата, доводи до настанка јурисдикције васељенског првојерарха, о којој ништа не говоре ни свештени канони, ни светоотачко предање, а као посљедицу има смањење или чак укидање аутокефалности помјесних Цркава.

Са своје стране, распрострањивање овог примата, који је својствен Предстојатељу аутокефалне помјесне Цркве (34. Апостолско правило), на васељенском нивоу,  дало би првенствујућем у Васељенској Цркви посебна овлаштења која су независна од тога да ли су помјесне православне Цркве сагласне са тим. Слично преношење схватања природе примата са помјесног нивоа на васељенски, захтијевало би и одговарајући пренос процедуре избора првенствујућег епископа на васељенском нивоу, што би већ довело до нарушавања права првенствујуће аутокефалне помјесне Цркве да самостално бира свога Предстојатеља.

4. Господ и Спаситељ Исус Христос је опомињао своје ученике да се чувају властољубља (уп. Мт. 20, 25-28). Црква се одувијек противила искривљеним схватањима примата, која су почела продирати у црквену свијест још од најстаријих времена.  У одлукама Саборā, као и у дјелима Светих Отаца осуђивана је злоупотреба власти. 

Епископи Рима, који су уживали првенство части у Васељенској Цркви, са тачке гледишта Цркава Истока, одувијек су били патријарси Запада, то јест, предстојатељи Западне помјесне Цркве. Међутим, већ у првих хиљаду година црквене историје, на Западу се почело формирати учење о посебној учитељској и административној власти римског епископа, која је била божанског поријекла и која се простирала на сву Васељенску Цркву.

Православна Црква није прихватила учење Римске Цркве о папском примату и о божанском поријеклу његове власти као првог епископа Васељенске Цркве. Православни богослови су одувијек инсистирали на томе да је Римска Црква једна од аутокефалних помјесних Цркава и да нема права да шири своју јурисдикцију на територију других помјесних Цркава. Такође су сматрали да је првенство части римских епископа људског а не божанског поријекла. 

У току свих двије хиљаде година и све до нашег времена, у Православној Цркви је сачувана та административна структура, која је била својствена Источној Цркви за вријеме првог миленијума. У оквирима такве структуре свака аутокефална помјесна Црква, налазећи се у догматском, канонском и евхаристијском јединству са другим помјесним Црквама, јесте самостална у управљању. У Православној Цркви нема и никада није ни постојао један административни центар на васељенском нивоу. 

Насупрот томе, на Западу, развој учења о посебној власти римског епископа, по коме врховна власт у цијелој Васељенској Цркви припада епископу Рима као насљеднику апостола Петра и намјеснику Христа на земљи, довео је до формирања другачијег административног модела црквеног устројства са једним васељенским центром у Риму. 

    Сагласно са ова два различита модела црквеног устројства, различито су схватани услови за каноничност црквене заједнице. У католичкој традицији је евхаристијско јединство црквене заједнице са римским престолом обавезан услов каноничности. У православној традицији, канонска заједница је она која представља дио аутокефалне помјесне Цркве, и која, захваљујући томе, пребива у евхаристијском јединству са другим канонским помјесним Црквама.

    Као што је познато, покушаји да се на Источну Цркву пренесе западни модел административног устројства стално су наилазили на отпор православног Истока. Тај отпор се рефлектовао и у црквеним документима  и полемичкој литератури, који чине дио Предања Православне Цркве.

    5. Првенство у Васељенској Православној Цркви, које је по својој природи првенство части а не власти, има велики значај за православно свједочење у савременом свијету.

    Цариградској патријарашкој катедри припада првенство части на основу свештених диптихā, признатих од стране свих помјесних Православних Цркава. Основаност овог првенства је потврђена консензусом помјесних Православних Цркава, исказаним, између осталог, на свеправославним засиједањима за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве.

    Остварујући своје првенство, Предстојатељ Цариградске Цркве може покретати иницијативе општеправославних размјера, а такође и обраћати се свијету у име све православне пуноће, с тим условом да је опуномоћен за то од свих помјесних Православних Цркава.

    6. Првенство у Цркви Христовој је призвано да служи духовном јединству свих њених чланова и уређењу њеног живота, јер Бог није Бог нереда, него мира (1. Кор. 14,33). Служење првенствујућег у Цркви, коме је страно свјетско властољубље, има за циљ сазидање тијела Христова... да будемо... истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава – Христос, од Кога све тијело... потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4, 12-16).

 

Фусноте:

_____________________________________________________________________________________

1) Која укључује у себе избор, рукоположење и пријем од стране Цркве.

2) Ep. 69.8, PL 4, 406A (у руском преводу Посланица 54)

3) По правилу, првенствујући епископ је на челу главне катедре на канонској територији одговарајуће Цркве.

4) У састав аутокефалних помјесних Цркава могу улазити сложене црквене структуре. На примјер, унутар Руске Православне Цркве постоје аутономне и самоуправљајуће Цркве,  митрополијски окрузи, егзархати и митрополије. У свакој од њих постоје властите форме првенства, који се одређују од стране Помјесног Сабора и одражавају се у црквеном уставу.

5) О првенству части Римске катедре, као и другом мјесту Цариградске катедре, говори се у 3. правилу Другог васељенског сабора: „Константинопољски епископ нека има првенство части након Римског епископа, зато што онај град јесте нови Рим“. У 28. правилу Четвртог васељенског сабора имамо јасније тумачење раније поменутог правила и навођење канонских разлога  првенства части Рима и Константинопоља: „Јер су и престолу старога Рима оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак следећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих Епископа признали су једнаке повластице и најсветијем престолу новога Рима, разложито просудивши, да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у Црквеним пословима као онај и да буде други после њега“.

6) Постоје саборска правила која се у полемичкој литератури користе да би канонски доказала преимућство првенствујуће Римске катедре. То су: 4. и 5. правило Сардичког сабора (343. год.). Међутим, у тим правилима се не говори о томе да се права римских епископа да примају апелације простиру на цијелу Васељенску Цркву. Тако је још Картагенски сабор 256. године, коме је предсједавао св. Кипријан, у вези са претензијама Рима на првенство, исказао сљедеће мишљење о односима међу епископима: „Нико од нас не може чинити себе епископом епископа, нити тиранским пријетњама принуђивати своје колеге да му се потчињавају, зато што сваки епископ ауторитетом слободе и власти има право сопственог избора и како му не може бити суђено од стране другог епископа, тако ни сам не може судити другом; но, сви да очекујемо суд Господа нашег Исуса Христа, Који једини има власт да нас поставља ради управљања Својом Црквом и суди над нашим дјелима.“ (Sententiae episcoporum, PL 3, 1085C; 1053A-1054A). О томе, такође, говори и Посланица Афричког сабора Целестину, папи римскоме из 424. године, која је уврштена у сва ауторитативна издања канонских зборника – између осталог и у Књигу правила у саставу канона Картагенског сабора. У тој посланици Сабор одбацује право Римског папе да прима апелације на судске одлуке Сабора афричких епископа: „Молимо Вас, господине брате, да надаље не примате олако оне који одавде долазе да их саслушате, нити надаље да хтеднете примати у општење оне који су од нас одлучени...“. 118. правило Картагенског сабора (105. правило у „Свештени канони Цркве”-  превод еп. Атанасија)  садржи у себи забрану апелација прекоморским земљама, под којима се у сваком случају подразумијева и Рим: „Било ко, немајући општење у Африци, да потајно оде у Прекоморске земље ради општења, поднијеће штету искључења из клира“.

7) Као што је познато, не постоји ни један канон који би одобравао сличну праксу.

8) Још у апостолском периоду, свети Јован Богослов је у својој посланици осудио  Диотрефа, као онога који љуби првенство (3 Јн. 1, 9).

9)Тако, Трећи васељенски Сабор, штитећи право на аутокефалност Кипарске Цркве, у свом 8. правилу одређује: „Предстојници Светих Цркава на Кипру имају неометану и непринуђену власт, сходно канонима Светих Отаца и староме обичају, чинећи сами собом хиротоније (=постављења) најпобожнијих епископа. А ово исто нека се очувава  и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ни један од богољубазних епископа не заузима другу област, која није из давнине и од почетка била под његовом или његових претходника руком; него, ако је неко и заузео инасилно је себи потчинио, нека је поврати, да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи.“

10) Тако, у XIII вијеку свети Герман Цариградски пише: „Постоји пет патријархата са установљеним међусобним границама. Међутим, у посљедње вријеме међу њима је настала шизма, почетак којој је поставила смјела рука, која тражи превласт и доминацију у Цркви. Глава Цркве је Христос, а свака тежња за влашћу противна је Његовом учењу“ (цит. по: Соколов И.И. Лекции по истории Греко-Восточной Церкви. — СПб. 2005. стр. 129).

У XIV вијеку Нил Кавасила, Архиепископ Солунски писао је о првенству римског епископа: „ Папа заиста има двије привилегије: он је епископ Рима... и он је први (по части) међу епископима. Од Петра је примио римску катедру, а првенство (по части) добио је много касније од блажених Отаца и благочестивих императора, само ради тога, да би у црквеним пословима постојао поредак“ (De primatu papae, PG 149, 701 CD).

Његова Светост Патријарх Константинопољски Вартоломеј изјављује: „Сви ми, православни... смо убијеђени, да је у првом миленијуму постојања Цркве, у вријеме неподијељене Цркве, било признато првенство епископа Рима, папе. Међутим, то је било почасно првенство, у љубави, не бивајући јуридичким старјешинством над цијелом хришћанском Црквом. Другим ријечима, сагласно нашем богословљу, то првенство је било по човјечанској поретку; установљено је због потребе да Црква има главу и координациони центар“ (из наступа пред бугарским медијима  у новембру 2007. године).

11) Разлике у црквеној организацији између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве можемо уочити на само на васељенском, него и на помјесном и епархијском нивоу.

12) У циркуларној посланици 1848. године, источни патријарци осуђују превраћање првенства части римских епископа у господарење над Васељенском Црквом: „Старјешинство... је са њихове стране, из братског односа и преимућства јерархијског, претворено у господарско“. Достојанство Римске Цркве, говори се у посланици, „састоји се не у господарењу и старјешинству, које ни сам Петар никада није добио, него у братском старјешинству у Васељенској Цркви и преимућству, које је дато папама због знаменитости и древности њиховог града.“

13) Погледај на примјер, Одлуку Четврте свеправославне конференције (1968), п. 6, 7; Одредбу Свеправославних предсаборских савјетовања (1986), ст. 2, 13.

[N.Petrovic]

Rusi optuzuju Vas. Patrijarha za `` Pravoslavni Papizam`` ( orthoview.ru) 

 

Ovo je objavila informativna  sluzba RPC kao odgovor na poslanicu m. Prousisa u kojoj Konstantinopolj odgovara Moskvi po pitanju prvenstva.

 

U objavi se pored ostalog navodi da se vidi jasna zelja Arhiepiskopa Konstantinopoljskog da ne samo bude `` prvi medju jednakima`` vec i `` prvi bez jednakih`` , nesto sto dolazi iz papisticke logike.

 

http://www.agioritikovima.gr/rosiki/36439-oi-rοoi-katigo 

 

 

Bogami, pravi ``hladni`` rat.

[Zayron]

Первый без равных.

Ответ Константинопольского Патриархата

на документ о первенстве, принятый в Московском Патриархате

http://www.religion.in.ua/main/bogoslovya/24468-pervyj-bez-ravnyx-otvet-konstantinopolskogo-patriarxata-na-dokument-o-pervenstve-prinyatyj-v-moskovskom-patriarxate.html

[Ромејац]

First-without-equals-a-response-to-the-text-on-primacy-of-the-moscow-patriarchate

[Milan Nikolic]

Текст из наслова теме је изузетан. Иако треба још доста тога појаснити, Московска Патријаршија је показала пут ка решавању актуелних питања.

 

Дијалог треба продубити у смирењу и братској љубави.

[Дејан-Марковић]

Поредак диптихā се историјски мијењао.

Можда диптих у ово време да постане ротирајући. Ни Рим ни Константинопољ више нису престонице царства, а тешко да ће бити Трећег Рима.