Непребол

[Данче*]

“Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj
udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada…

 

U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će ga znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.
Drugi!… Al` ne, ja nikom ne bih
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…

 

Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida više nemam daha…
Al` vaša čast mi jamči lepim
i predajem se njoj bez straha…”

 

Tako je pisala Tatjana… U pismu je otkrila svoja osećanja, misli i želje. Na Onjeginu je ostalo da vidi istinu i da postupi po savesti… Bez obzira na tadašnju praksu da devojka nikad ne sme otkriti svoja osećanja momku, da on mora biti taj koji će učiniti prvi korak, Tatjana je učinila suprotno, rizikovala je. Borila se za svoju veliku ljubav. Znala je, taj rizik joj može doneti ili najveću sreću ili najveću tugu – jednu od dveju nepomirljivih suprotnosti. Nažalost, život joj je doneo ovo drugo – tugu – bila je odbijena… Ipak, znala je da se borila za svoju ljubav, borila se protiv društva i njegovih konvencija. Znala je da je učinila ono što joj je srce govorilo i to joj je bila jedina uteha za dane bola koji su usledili…

Ljubavno pismo je ostalo kao večiti zalog njene ljubavi.

 

[JESSY]

kako li uopste opstaju ljudi koji to nemaju

....ne pitaj....znam ih dosta....

[Данче*]

НЕМА ТЕ

 

Где си, кад ноћ ми обузме биће,

Кад без бола не умем да живим,

У сећању кад тражим покриће

Да се твојим очима још дивим?

Где си, кад ноћ је бескрајно дуга

И сем тмине ништа ми не нуди,

Кад свом страху поново сам слуга,

Док ми поглед замућено блуди?

Где си, кад ноћ ми у оку дрема,

А месечину од мене крије;

Док слушам кораке којих нема

И живим живот који то и није?

Где си, кад ноћ ми испија наде

У последњој жељи за животом,

Док ми јесен успомене краде,

А ја чезнем за давном лепотом?

Где си, и да ли те бар облак сиви

Што пред кишу на твој врт се спусти,

Сети да негде, с неким, још живи:

Неостварен један санак пусти?

 

 Анђелко Заблаћански

[Дијана.]

DUCIC

Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,

Ni da moje srce sve to laže sebi,

Jer ja bih tada plakô, ja bih večno plakô,

I nikad se više utešio ne bi’.

GIBRAN

Vaš je bol samo lomljenje ljuske koja zatvara vaše poimanje

Kao što se ljuska ploda mora slomiti da bi mu jezgra izišla na vidjelo,

tako i vi morate upoznati bol.

I ako vam se srce uzmogne diviti svakidašnjim čudesima života,

vaša vam se bol neće činiti ništa manje čudesnom od radosti;

I prihvatit ćete doba svojega srca kao što uvijek prihvatate

godišnja doba što prolaze nad vašim poljima.

I gledat ćete spokojno kroz zime svojega bola.

Mnogo ste svoga bola sami odabrali.

To je gorki napitak kojim liječnik u vama vida vaše bolesno Jastvo.

Stoga vjerujte ljekaru, i popijte njegov lijek tiho i spokojno;

Jer njegovu ruku, ako i jest teška i tvrda, nježno vodi ruka Nevidljivoga,

I posuda koju donosi, ako vam i peče usne, načinjena je od gline

što ju je Grnčar ovlažio svojim svetim suzama

NASTASIJEVIC

DVE RANE

Ubod li,

to buja ubistvu,

to ljubim.

Vreo vrh maču

zažudi do balčaka u telo.

Jer i kroz ranu,

i tiše tim,

prizivlju se biti.

Al’ dve se otvore.

Preboli, te zadatoh,

moja bez prebola, brale.

Jer je tiho satkana duša,

na tiše brdo uvodile

prozirne ruke.

Za ožiljkom se

u vidanje prikrade,

bleda vidarica bez nade.

Al’ kaže mi se dolina.

Romori što je škrgut ovde zuba.

Tiho se samo sjaranilo

što se krvavo mrzi ovde i ljubi.

Nema za mene bilja ovde dole.

NAGRADA

Peče ta rana.

Njome, i samo njome,

sve dublje živ.

O, šta je ujed,

otrov tvoj, zmijo, šta,

samome sebi

kad izlučim se u sičan.

Pazite,

čudno sam vičan:

jed, pelen li mi od vas,

ili mana;

mrtav od vaše ruke,

ili živ, -

ne zaceli se,

ne ozledi ova rana.

Zagorča vaš med,

čemer zasladi;

patvora pravo u moje srce

tim dublje nagradi; -

udrite,

nisam kriv.

UJEVIC

Pati bez suze, živi bez psovke,

i budi mirno nesretan.

Tašte su suze, a jadikovke

ublazit neće gorki san.

Uhodim kako moje misli bijesne

teku u gorke suze živodajne,

i slutim uru gdje će strašne tajne

gromadom crnom zgnječit noći nesne.

- Ko sam i što sam, što ću, koga volim,

što tražim, kuda idem, za čim lutam? -

Uzalud nebo za odgovor molim,

uplašen sobom svoje suze gutam;

tajanstvo stvari i života zebe,

ne poznam ništa, a najmanje sebe.

I tako, neke noći, usred druma

preteku jezik neke riječi kobne,

strah me je od njih, i strah me je zlobne

pomisli da sam, možda, sišo s uma.

Čemu sva borba, čemu bolna gluma?

Znam da su moje sanje sitne, drobne,

da ne će smijenit sudbine zlokobne,

i da ću ići, ići do svog huma.

…

И знај да Син твој путује

долином свијета туробном

по трњу и по камењу,

од немила до недрага,

и ноге су му крваве,

и срце му је рањено.

И кости су му уморне,

и душа му је жалосна,

и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке,

и нема драге ни друга.

О Боже, тек да доврши

печално ово лутање

под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна ријеч,

јер мени треба одговор,

и љубав, или света смрт.

….

[Данче*]

Cujes li svoj govor u vetru kako obavija bespuca tvojih koraka?
Osetis li njegove udare po tabanima i milovanje u kosi dok ti puteve nove ovara!?
Podigni glavu i kroci tamo gde putokaza nema.
Savladaj nemir neizvesnog i prati vetrovima ociscena prostranstva za tebe iskrcena.
Ne okreci se,prepusti se novom i bices opet ona koja jesi.
Bogatija za savrsenstvo nesavrsenog tragaca,
od onih sudbinom neslomljenih vec zaceljenih i nanovo rodjenih.

Kad progovoris jezikom neprolaznim,onim vekovima skupljanim znanjem i neznanjem o bolu i sreci,srescemo se u istoj dimenziji postojanja. Ne trazi od mene odgovore sada,jos mi u glavi zuji roj pitanja.
Ostavi netaknute dubine da budu moje.Ne deli se nedeljivo.
Osmeh cu ti dati,rec koju zelis,suzu cu ti dati da je osetis na dlanu.

[Дијана.]

On 8/3/2014 at 11:08, JESSY рече

Примили смо горко радосне вести о томе да је ваше дете отишло Господу. Плакали смо и јецали заједно са вама, али такво понашање не доликује кад је у питању таква душа, за коју се надамо да ју је Господ прихватио и избавио од овдашњих мука да би јој дао починак у вечним пребивалиштима. Та душа he украсити вашу породицу као најблиставији и најсветији украс, и од сада ће бити вечна бакља која ће за нас посредовати пред Господом. Његова девственост, његова дугогодишња болест и трпељивост, као и друго крштење, односно ангелска схима, уверавају нас да га је Господ Исус прихватио као миомирисни тамјан. Преклињем вас да не будете тужни него да се радујете, јер сте положили велико благо у ризницу Божију, велику суму која ће вас подржати. Смрт је привремено раздвајање, јер је Христос дошао на земљу и бацио светлост на велико тајинство смрти: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11;25). Свим срцем се молим да вам Бог подари трпљење, утеху и свете мисли за дубљу духовност.

Господе сажали се на нас и смилуј се на нас.

Срце је моје рањено у мени.

На крвопијце мрзи Господ.

(из Псалама)

                                                                                                                           Трагично пострадалој дјеци и њиховим ближњима који остају да болују

Помилуј Господе сва рањена срца која дишу и куцају метар под земљом, све рањене душе које су дале у најрођенијој крви невољни данак злу које ужасно и разуларено хара поднебесјем;

Ублажи терет туге, дај снагу за подношење неминовности, дај Господе да виде ојађени који остају смисао у неподношљивом, и повјерују у вјечност људску и крајњу побједу Добра;

Опрости кад слаби и неразумни због превеликог јада хуле, што нису у стању да виде прави узрок зла,

Дај да се страдањем својим искупимо и видимо вјечну радост са онима с којима смо неправедно и на силу одвојени,

Непокајаним крвопијама правдом мјери гњев и милост на суду Твом, а ако хоће нек Ти приђу и спасу се и они,

Ако жртвама својим на Суду кажу у сузама опрости, оне ће знајући само за мир и љубав тамо, њима опростити

По сузама бола и покајања нам свима суди

https://www.youtube.com/watch?v=za9cU8fXJ_c

 

[Дијана.]

"Dok je majka, pelikan ptica,
tražila hranu za tiće svoje,
zmija otrovnica se ušunjala u gnijezdo
i pogibeljnim ubodima usmrtila tiće.
Vrativši se, majka pelikan-ptica
kljunom je svojim rasporila grudi svoje
i toplom krvlju napojila tiće,
vrativši im dah životni."

"Valjda
Bog zna
šta radi
zašto umiru
mladi
divni ljudi
koji nikome nisu
ni za šta
ni krivi
ni dužni

valjda
Bog zna
šta radi
ali Bože dragi
dokle ćeš
ako za dragoga Boga znaš
dokle ćeš
prije vremena
svoju najbolju djecu
sebi da uzimaš

oprosti mi BOŽE
na ovom posve
ljudskom pitanju
ali čovječje razum
možda i može
da shvati
da se mora umrijeti
ali ljudsko srce
nije u stanju
ne može da prihvati
da nedužna nevina bića
Božja djeca
koja su tek počela živjeti
moraju umirati

oprosti mi BOŽE
ali ovo moja prosta slovenska duša
pitati Te mora
iako me je strah od odgovora

oprosti mi BOŽE
znam znam
da svako živ
umrijeti mora
ali zbilja
nije u redu
da to ne ide
po redu
oprosti mi Bože
ali zar zbilja
tako biti mora

BOŽE JEDINI
Bože dragi
Možda ljudi
možda i čovjek Božiji
ponekad
često
ma gotovo uvijek ne zna
ne samo šta govori
nego ni šta radi
ali valjda Ti
BOŽE mili
ali valjda
barem Ti
BOŽE JEDINI
u svakom trenutku
znaš što činiš"

[JESSY]

[Дијана.]

E.A.POE

ALONE

From childhood's hour I have not been

As others were; I have not seen

As others saw; I could not bring

My passions from a common spring.

From the same source I have not taken

My sorrow; I could not awaken

My heart to joy at the same tone;

And all I loved, I loved alone.

Then–in my childhood, in the dawn

Of a most stormy life–was drawn

From every depth of good and ill

The mystery which binds me still:

From the torrent, or the fountain,

From the red cliff of the mountain,

From the sun that round me rolled

In its autumn tint of gold,

From the lightning in the sky

As it passed me flying by,

From the thunder and the storm,

And the cloud that took the form

(When the rest of Heaven was blue)

Of a demon in my view.

A DREAM WITHIN A DREAM

Take this kiss upon the brow!

And, in parting from you now,

Thus much let me avow-

You are not wrong, who deem

That my days have been a dream;

Yet if hope has flown away

In a night, or in a day,

In a vision, or in none,

Is it therefore the less gone?

All that we see or seem

Is but a dream within a dream.

I stand amid the roar

Of a surf-tormented shore,

And I hold within my hand

Grains of the golden sand-

How few! yet how they creep

Through my fingers to the deep,

While I weep–while I weep!

O God! can I not grasp

Them with a tighter clasp?

O God! can I not save

One from the pitiless wave?

Is all that we see or seem

But a dream within a dream?

[Данче*]

ПРИВИЂЕЊЕ

 

Сав бескрај свемира
На један дан мог живота паде
И сан као слутња чудну моћ ми даде

У ноћи бола и немира.

У тами ћутке стоје
Све звезде водиље погашене
Још само светле моје очи уплашене
О Боже - чега се то боје?

Поезија Анђелка Заблаћанског: ПРИВИЂЕЊЕ

[Дијана.]

I'm crying everyone's tears... I've paid for all my future sins

 

[JESSY]

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

 

M.Antic

[Данче*]

Gradinar - Rabindranat Tagore

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi ti inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam okolo i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi ti to mogla uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

[JESSY]

Metalni opiljci prošlosti,
došetaju do sadašnjosti...
i do početka budućnosti.
Onda se zariju ravno u srce.

Pronađi osmeh i snagu,
između rana.
Budi heroj!

Budi heroj,
u sasvim običnoj priči,
sasvim običnog dana.

[Дијана.]