Ishin-denshin ili ''Ono što um misli srce (pre)nosi''

[Ayla]

Tradicionalizam i norme ponašanja, kao i očekivanja okruženja, uveliko potiskuju emotivnu refleksiju.
Sama činjenica da je samokontrola jedan od elemenata koji je neophodan kako bi držali sebe i svoje postupke u granicama  pristojnog (čitaj-poželjno ili potrebno, percipirano od okruženja) naše emocije se maskiraju ili potiskuju.
U svijetu koji se oslanja na verbalnu komunikaciju, gdje samo riječi nose smisao i vezuju ljude, teško da se može prepoznati prava suština i iskrenost.

Polazeći od sebe i od ljudi iz okruženja, dolazim do zaključka da se plašimo da pokažemo emocije, upravo jer bi time pokazali pravog sebe.

Maske i naslage koje godinama slažemo su samo pokazatelji koliko smo ranjivi.

Neverbalna komunikacija je urođena, nosimo je u sebi... i nevjerovatno da taj dar počnemo da potiskujemo sa prvom verbalnom gimnastikom i potrebom za lijepim manirima.
Izgleda da je danas luksuz pokazati iskrenu emociju...i prosto nas gane osmijeh sagovornika ili tišina iz koje dobijemo više istine nego iz mora riječi.

Iskrena da budem, ponekad i mene uplaše emocije i pribjegnem (neoprostivo) samokontroli i verbalno se maskiram, a opet svi mi smo željni tog neizgovorenog uzajamnog razumijevanja i one čiste misli uma koje samo srce može da iznese i  izgovori.
 

[Јелина]

Цео овај наш досадашњи разговор има ноту охрабрења у смислу да је могућа  та дубока међуљудска размена  и то на различите начине. Међутим,  ја не обраћам толико пажњу на размену реакција (изазваних било чиме), то ми није приоритет ове теме. Најважније ми је да се усредсредим на размену тог најузвишенијег дела сваког бића, тог централног дела саме његове суштине - како и колико се то даје другоме и на који начин се узима. Отприлике: тражим оперативни модел за размену онтолошког

[Јелина]

Не знам чиме се бавиш и колико имаш година

радим у средњој школи и то већ довољно дуго - могуће да ме је и та љубав начела па сад не умем да се зауставим

[Ayla]

 Отприлике: тражим оперативни модел за размену онтолошког

Mislim da ćeš to naći jedino u Tagorovim veleprodajama...novogodišnji popust još uvijek traje 

[ПиП]

Tradicionalizam i norme ponašanja, kao i očekivanja okruženja, uveliko potiskuju emotivnu refleksiju.

Sama činjenica da je samokontrola jedan od elemenata koji je neophodan kako bi držali sebe i svoje postupke u granicama  pristojnog (čitaj-poželjno ili potrebno, percipirano od okruženja) naše emocije se maskiraju ili potiskuju.

U svijetu koji se oslanja na verbalnu komunikaciju, gdje samo riječi nose smisao i vezuju ljude, teško da se može prepoznati prava suština i iskrenost.

Polazeći od sebe i od ljudi iz okruženja, dolazim do zaključka da se plašimo da pokažemo emocije, upravo jer bi time pokazali pravog sebe.

Maske i naslage koje godinama slažemo su samo pokazatelji koliko smo ranjivi.

Neverbalna komunikacija je urođena, nosimo je u sebi... i nevjerovatno da taj dar počnemo da potiskujemo sa prvom verbalnom gimnastikom i potrebom za lijepim manirima.

Izgleda da je danas luksuz pokazati iskrenu emociju...i prosto nas gane osmijeh sagovornika ili tišina iz koje dobijemo više istine nego iz mora riječi.

Iskrena da budem, ponekad i mene uplaše emocije i pribjegnem (neoprostivo) samokontroli i verbalno se maskiram, a opet svi mi smo željni tog neizgovorenog uzajamnog razumijevanja i one čiste misli uma koje samo srce može da iznese i  izgovori.

 

 

Некада помислим да 50% живота човек покушава да одглуми, а других 50% је чиста глума. Мислим да отуда и многи неспоразуми и невоље међу људима. Неискреност не влада само међу људима мање блиским, него је неискреност завладала међу најближим сродницима. (родитељи, деца, браћа, сестре). Зато рецимо читајући неко дубоко књижевно дело, или гледеајући у позоришту представу рађену по истом, често више видимо стварности о нама самима него у стварном животу.

 

Испадне онда да је живот велика позорница са много глумаца. Но има ретких који у сред представе скину маску и костим не обазирући се на грдње и повике режисера, глумаца и публике. Њима је досадила глума и траже излаз са те позорнице која се живот зове. И гле, када изађу, као онај који се из сна пренуо, схвате да је до тада све било обмана и лаж и да живот тек почиње.

[Ayla]

 

...Испадне онда да је живот велика позорница са много глумаца. Но има ретких који у сред представе скину маску и костим не обазирући се на грдње и повике режисера, глумаца и публике. Њима је досадила глума и траже излаз са те позорнице која се живот зове. И гле, када изађу, као онај који се из сна пренуо, схвате да је до тада све било обмана и лаж и да живот тек почиње.

 

Istina.

[Јелина]

Mislim da ćeš to naći jedino u Tagorovim veleprodajama.

Види, баш си нашла праву реч - "велепродаја"!

Јер овде и не говоримо о комуникацији неких изабраних, неких који су врлином успели да оду далеко - како ка Богу, онда ка себи и ка другима. Овде је реч о размени свих нас, дакле - треба нам тај општи патос, треба нам "велепродаја" тог артикла који нас кодира једне ка другима.

 

 

[Јелина]

Дакле, све посматрамо не само из угла теологије, него ево и из угла древних култура, па и савремене науке, у оквиру свега тога питање: како и чиме се остварује  веза са сваким човеком? Има ли човек уткану ту основу по којој зна и себе и друге, по којој може да се препозна и сједини?

Ако одговори иду у смеру да све то јесте тако, да смо од Истог,  али да је то сазнање затрпано и наружено човековим погрешним понашањем, онда је питање: шта чинити да се то побољша? 

Нова тачка: како није могуће чинити ствари уместо других - шта учинити са собом па се довести у позицију препознавања са другима чак и када они то сами са собом не чине? Може ли се то? Скинеш ли копрену са свог срца, хоћеш ли успети да видиш и туђе иза његове?

[ivona]

 

На шта сам и ја мислила, ви сте већ све исто рекли, али могли бисмо испочетка само јасније:

 

 

рецимо, ово ме баш занима, ко год нешто зна.

 

 

 

дивно, тако растерећено свих наслага које човек на себе товари неслободом да буде оно што заправо јесте. Убиће нас страх и неодважност. Да нас Господ с времена на време не цеди (невољама), никада сок праве љубави не би из нас потекао.

 

 

апсолутно сам за.

 

 

да, да и да.

 

Kada sam se osvrnula na istoriju razvoja ljudske kulture odnosa,namera mi je bila da ukazem kako smo izgubili poverenje u nasledjenu mudrost proslosti koja je iskovana dugovremenskim periodom traganja za nacinom kako je najlakse i najbolje postojati kao smrtan stvor i kako u danasnje vreme,mozemo svedociti da naucne studije uglavnom otkrivaju ''toplu vodu'',ali to zvuci mnogo poverljivije kad se okiti statistikom i titulama onih koji ih izvode kao i zvucnim institucijama u kojima se obavljaju.Meni je bilo neverovatno zanimljivo da procitam sa Harvarda studiju koja jelte kaze kako topli afektivni odnosi ipak imaju bolji efekat na saznajni razvoj negoli najsavremenija didakticka sredstva u vaspitno-obrazovnom procesu.Ma nije valjda?!Mi polako ,ali sigurno zaboravljamo instiktivnu podesenost za zivot,instinkti ljudskosti se gase,nije da ne postoje,jednostavno slabe,a mnogo je razloga za to i mozemo se kroz ovu temu i toga dotaci.Onda nije ni cudno zasto tvoja potreba Jelina  covekoljublja izgleda kao neobican fenomen,a pogledaj samo decije instinkte kad prevazidju ocekivanu i neophodnu zavisnost od majke ili hranitelja,i kada se ukljuce u grupu,oni traze komunikaciju,makar ona nama delovala ponekad agresivna kroz njihova sporeckanja,otimanja,ali oni opipavaju emotivne prostore i oni se krecu,emotivno krecu(obozavam rec e-motion,koliko samo govori J )I onda poseban pecat daju vrednosti sa kojima ta deca zive,sa kojima smo i mi ziveli.U trendu institucionalizovanog odgoja dece,nehumanog radnog vremena,oni postaju grupa,a tesko individua iz koje treba da izraste autonomni moral.Tad mi odrasli nastupamo,nas autonomni moral koji opstaje usprkos duhu vremena,razlicitost je sada luksuz i breme,mozda vise nego ikada.Za mene kao vernika,autonomni moral predstavlja zivot po jevandjelju,ili makar truditi se dostici ga.Ono sto sam naucila kroz svoj zivot je da nikad nije uzaludno biti ono sto jesi ,u sta verujes,i kad ti se cini da si usamljen u tom nacinu zivota,uvek,ali uvek se pojavi jedan ‘’zrak’’ svetlost dovoljan da te ugreje i podstakne da krenes dalje.

[ivona]

Istina.

Evo Ayla za tebe i Pipa jedna preporuka,koja je meni jasnije artikulisala slicne nedoumice i jedino resenje za nase maske i scenske postavke i zanrove kroz koje bauljamo tokom zivota

zaista vredi procitati,bilo bi greota nesto ovako divno interpretirati,kada Mitr.Jovan to tako jasno i autenticno razjasnjava.

Митрополит Јован Зизијулас ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ

 

http://www.verujem.org/teologija/ziziulas_identitet_od_maske_do_licnosti.htm

[Ayla]

Види, баш си нашла праву реч - "велепродаја"!

Јер овде и не говоримо о комуникацији неких изабраних, неких који су врлином успели да оду далеко - како ка Богу, онда ка себи и ка другима. Овде је реч о размени свих нас, дакле - треба нам тај општи патос, треба нам "велепродаја" тог артикла који нас кодира једне ка другима.

Divna potreba i velika želja... djeluje teško ostvarivo.

Kako malo njih uspije da probudi tu iskru u sebi, otvori svoj um i dozvoli srcu da tu čistu i neurušenu svjetlost pruži drugome...ali zrno po zrno...ko zna  

[Гром]

Не знам чиме се бавиш и колико имаш година, али мени пада на памет да са тим осећајем треба да се приклониш неком раду или помагању најпрезренијих на овоме свету. То је дар који је редак и треба га искористити у најбоље сврхе. Твоје пријатеље, родбину и познанике који воде "нормалан" живот увек има ко да загрли. Али често људе који су одбачени од света, без обзира да ли су за то сами криви или не, нама ко да загрли. Мислим да је Христос када је рекао "најмања браћа моја" мислио баш на те људе. Чак ми се чини да се више односи на оне који сами себе упропастише хер је Христово мерило увек духовно и ако каже "најмањи" пре мисли на духом најмањег, него било чим другим.

   

    Све у свему дели љубав, јер као што кажу љубав је једина ствар која се делењем множи.

и Реч Божја, духовни хлеб се дељењем множи. Сетимо се приче када је Христос нахранио 5000 људи са пет хлебова и две рибе, па је претекло 12 котарица комађа хлеба.

[Гром]

Ne mogu se tačno setiti, ali postoji jedna priča o starcu i njegovog učenika, naravno, ne sećam se tačno na čemu se odnosi, ali starac kaže svom učenikom: "Uzmi one pomaranđe. Sad pritisni je snažno. Šta je procurilo?". Učenik rekao: "pa sok od pomaranđe, oče".

"Eto", rekao starac, "to je isto kao kod čoveka. Ne možeš očekivati od jabuke da daju sok od pomaranđe, ni od limuna, sok od breskve".

 

Е, а код људи то није увек тако...многи на глед изгледају као наранџа а кад их стиснеш изађе неки гадан сок.

зато је Господ и рекао: по родовима њиховим познаћете их.

[Јелина]

.многи на глед изгледају као наранџа а кад их стиснеш изађе неки гадан сок.

онај први, површински - да, уме да буде прљав; унутра, у самој сржи - чисто је све - до Бога.

[Јелина]

и Реч Божја, духовни хлеб се дељењем множи

реч Божија је у сваком гесту.