Предање о духовном животу (Свети Нил Сорски)

[JESSY]

4. Чување од злих помисли
 
Када нас Господ, благодаћу својом удостоји дара суза, или – када нам помогне да упражњавамо чисту молитву, онда треба свакако да се клонимо духа гнева и осталих злих страсти. Јер, ђаво се посебно труди да нас баш у то време узнемири или унутрашњим помислима и страсним жељама, или да нам створи пометњу нападајући нас споља, да би кроз пороке упрљао наше дело.
– Када се помолиш чисто и искрено – каже Свети Јован Лествичник – ускоро ћеш бити подстакнут на гнев. Таква је брзина наших непријатеља! Зато свако добро дело, а најпре молитву, треба извршавати са највећом могућом пажњом, а после молитве чувати се љутине, гнева, и осталих душегубних узрока. Почетници треба да негују мир у души, чувајући га сузама, као какво краљевство. И ако издамо то краљевство или завладамо њиме погрешно, истог тренутка почиње безакоње.
„Демон веома завиди човеку који се моли,“ каже Нил Испосник (Синајски),“ и на све начине покушава да одврати његов ум од молитве, непрекидно изазивајући у његовој свести различите представе и подстичући у њему телесне страсти, да би прекинуо добри подвиг и молитвени пут ка Богу. А када тај препредени дух, после многих својих покушаја, не узмогне да спречи срдачну молитву приљежног молитвеника, онда га за неко време оставља, да би га затим, по престанку молитве, напао, са још већом жестином, и – или побудивши у њему гнев према неком, лишава душу онога расположења које се дарује молитвом, или, раздраживши осећања било каквом слашћу, помрачава ум. Зато, помоливши се како треба, очекуј оно што не треба, и буди храбар и јак, чувајући свој плод; јер си и од почетка створен да би радио и чувао. Тако радећи и трудећи се, не остављај без заштите оно што си стекао с напором и муком; јер без тога нећеш имати никакве користи од молитве.“

[JESSY]

Јасно је да о раду и чувању Свети Отац узима речи из Адамовог живота у рају: и узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува (Пост. 2, 15). Рајским радом он је овде назвао молитву, а мотрење на себе и на своје срце, после молитве, од злих и лукавих помисли – чувањем. Зато, ако нас Господ удостоји Своје благодатне посете за време молитве – плача, богомислија, онда треба на сваки начин да се чувамо од ових лоших помисли, најпре од ружних речи и дела и да будно пазимо на своја осећања, да преко њих не крене напад на нас.
Ако се деси да душу нашу обузму било какве помисли против наше воље, истог тренутка треба да се молитвено обратимо нашем Творцу, и Он ће их одагнати; јер, то је најбољи начин да им се стане на пут. Тако ћемо, уз Божију помоћ, сачувати душе наше у страху Његовом, не допуштајући уму нашем да се расејава и слаби од наилазећпх помисли, нити да буде покраден од било каквих сујетних ужитака, одгонећи од себе све оно што може да раслаби ум и погуби оно што смо сузама стекли. После молитве и плача треба чврсто и сигурно да остајемо у молитвено – сузном расположењу духа.

[JESSY]

5. Удаљавање од свих брига – ћутање
 
Ови чудесни путеви, о којима смо говорили, неизоставно захтевају одсецање брига, тј. треба умрети за све световно и сву своју пажњу посветити искључиво Божијем делу, као што су рекли велики Оци, познавши ову мудрост кроз сопствено искуство.
Свети Макарије Велики каже: „Ко жели да приђе Господу, удостоји се вечног живота, присаједини се Христовој обитељи, испуни се Духом Светим, да би могао да приноси плодове Духа, да чисто и беспрекорно испуњава Христове заповести, тај треба, пре свега, да силно верује у Господа и цело своје биће да преда испуњавању Његових заповести, у свему да се одрекне од света, да би читав ум био слободан од било чега житејског. Он треба непрекидно да има Јединога Бога пред собом и Њему Једином да угађа и да стално пребива у молитви са вером, чекајући Господа, увек се надајући Његовој посети и помоћи – све ово да буде циљ његовог ума у сваком тренутку. Затим, због греха који у њему живи, треба да приморава себе на свако добро дело, тежећи испуњењу свих заповести Господњих. Пре свега, као узор, треба у незаборавном памћењу да има пред собом смирено држање Господа и Његов живот и кротост и обраћање људима, да пребива у молитвама, увек верујући и молећи да Господ дође и усели се у њега, да би га усавршио и укрепио у извршавању свих заповести Својих… Онда
Господ, видећи толико његово савлађивање и добро настројење и видећи колико приморава себе да памти Господа и како његово срце, чак и против његове воље непрекидно тежи добру – онда му Господ поклања милост Своју, избавља га од демона и греха који живи у њему испуњавајући га Духом Светим. И тада већ без напора и труда он у пуној истини твори све заповести Господње, боље рећи, Сам Господ у њему твори заповести Своје, и он често доноси плодотворне приносе Духа.“

[JESSY]

И Василије Велики каже: „Почетак душевне чистоте је ћутање.“ А подвиг ћутања, по речима Јована Лествичника, подразумева одсуство бриге не само за неприличне ствари, него и за оне које се чине добрима, – молитва без лењости и ненарушива делатност срца. Овде Лествичник добрим стварима не назива неке обичаје који су почели да долазе споља као што су управљање селима, учествовање у разним друштвима и др. које захтевају везе са светом. Све је то – бесловесно, за нас неприлично, неумесно. Он овде назива добрим стварима оно што је од користи за спасење душе, нпр. одмерени сусрети и разговори са оцима и браћом и духовним људима које поштујемо. Ако те благословене беседе изађу из оквира својих области, због недовољне пажње, онда се неминовно догађа да и оне постају бескорисне и недоличне, бесловесне, изазивајући жељу за препирањем, противречењем, роптањем, наводећи нас на осуде и друге погрешке у које се лако и неприметно прелази са благословених беседа.
„Природна је ствар да онај који се није научио писмености не може ни да чита књиге: последње не може бити без првога. Једноставно речено: ко се није учио писмености, не зна да се сналази у књигама, да чита и говори о њима. Утолико је теже ако се не оставе бриге и за благословене и неблагословене ствари и не умре за све земаљско и житејско, немогуће је разумно испуњавати молитвена правила нити чисту унутарњу молитву, тј. немогуће је ићи путем срдачног делања“, објашњава горе наведене мисли Свети Јован Лествичник. И на другом месту, такође, каже: „Као што једна длачица потамни око, тако и мала брига нарушава безмолвије“; и још: „Онај који је окусио од плода молитве често једном својом речју упрља ум, тако, да када опет стане на молитву, не налази оно што је пре тога осећао.“
Свети Симеон Нови Богослов каже: „Проводи живот свој у ћутању, тишини и буди мртав за све“, а после ове поуке препоручује молитву и трезвеност. Преподобни Исак овако каже онима који уистину теже безмолвију и молитвеном очишћењу свога ума: „Престани да се виђаш са светом, да водиш разговоре и да примаш пријатеље у своју келију, чак и под добрим изговором, осим твојих исгомишљеника и сличних ти по нарави, који деле са тобом твоја скривена осећања – сатајнике; води рачуна да не смућујеш своју душу разговорима који често остављају дубок траг и када се заврше, што смо сазнали из сопственог опита; догађа се да сувишна реч коју упутимо ближњима често може да нас узнемири и отежа пут чувања ума и богомислија.“

[JESSY]

На другим местима још строже говори Свети Исак: „Зар може бити нешто горе од сусрета и разговора за оне који истински пребивају у безмолвију! О, браћо! Као кад ледена киша изненада прекрије младе саднице, уништи их, тако и разговори са људима који не чувају безмолвије, макар они били и краткотрајни и чинили се кориснима, исушују цветне плодове добродетељи, израсле и расцветале у безмолвију, нежне и младе цветове који украшавају врт душе, изникле из извирућих вода покајања. И као што иње хладноћом умртвљује растиње, тако и разговори с људима умртвљују корен нашег ума, корен који тек што је почео да пушта саднице добродетељи. И ако су штетни разговори са таквим особама, које живот свој не проводе сасвим пасивно, већ на неки начин пазе на себе, колико су тек за душу погубна виђења и разговори са пасивним и непромишљеним људима, да и не говоримо о мирјанима! .. Као када племенит човек настоји да заборави своје порекло па своје име и звање извргава руглу, срамотећи себе ружним речима и поступцима, проистеклим из пијанства, тако се и целомудреност душе нарушава сусретима и разговорима, брига о чувању срца слаби, усрђе за добродетељ се хлади и она скреће са свог доброг пута. Ако не само чести, него и повремени разговори, неспутавани оградама, причињавају велике штете безмолвнику, уносећи пометње у његов ум и расхлађујући га у божанском делању, шта тек треба рећи о онима који се непрекидно сретају и прате, не мислећи о ономе што говоре?!“
„Ко жели световне сусрете лишава се живота“, каже овај исти Свети Отац на другом месту, „и не знам шта да кажем о њему, сем да плачем неутешним ридањем, призивајући у помоћ и братољубива срца других.“ И уз то: „Једно виђење са мирјанима може да пробуди и ојача страсти, да раслаби у подвижнику љубав према његовом подвигу и да промени његово целомудрено расположење.“
„Из ових разлога,“ каже Свети Исак, „монах не треба да долази у додир са оним стварима које у њему изазивају немир; већ треба на сваки начин да избегава све оно што његово опредељење излаже искушењу. Јер, у то време, као кад приступамо Самом Богу, постављамо завет са Њим, да ћемо се удаљити и ослободити свега тога; и не само ослободити, већ и да нећемо виђати ни слушати било кога од мирјана, нити о њима било шта слушати.“
И још много томе сличног пише овај Светитељ и остали Свети. Зато је ова истина сасвим несумњива.

[JESSY]

6. Посвећивање одређеног времена за испуњење наведених задатака
 
Сва ова добра и узвишена дела треба испуњавати благовремено и у правој мери, како каже Свети Василије Велики: „Све треба чинити благоразумно, јер, ако се не пази на време и меру, корист често прелази у штету, а када се постави разумна граница, онда се добитак умножава.“
И Свети Лествичник на основу Светог Писма каже: Сваком послу под небом има вријеме (Проп. 3, 1): Постоји време за безмолвије и време за несметане сусрете, време непрекидне молитве и време истинског служења; да нас не превари неразумно и осионо усрђе, и да не тражимо оно што желимо пре времена, да се не бисмо лишили онога што можемо да добијемо у право време. Постоји време напорног рада и време када се жање класје неисказане благодати.“
Ову истину он објашњава следећим примером: „Војник који нема искуства у двобоју, није безбедан ако се одвоји од војске и оде на двобој са непријатељем, исто тако и монах који није стекао искуство и научио да обуздава страсти дуготрајним трудом, није спреман да започиње безмолвије; први гине телесно, а други – душевно. Јер пут истинског безмолвија је пут мудрих и то само оних који су у свом напорном подвигу задобили божанствену утеху и помоћ у борби.“
Велики Варсануфије, када му је један од братије прочитао у Отачнику да онај који жели истинско спасење, најпре треба да буде у братству и да претрпи, угледајући се на Господа, и досаде и увреде и срамоћења и остало, и тек затим да оде на савршено безмолвије, које је успињање на крст, тј. умирање за све земаљско и световно, као одговор на то је рекао: „Истину су рекли Оци; другачије и не може бити.“ А другоме је рекао: „Пре него што човек проникне у себе самог и овлада собом, безмолвије рађа високоумље; а собом влада онај који има савршено смирење.“ Такође је рекао и ово: „Ако се усудиш да тражиш макар и један део онога што сматраш да ти припада, знај да ћеш изгубити и оно што си имао. Већ, држи се средине, водећи рачуна о вољи Божијој; јер ко покуша да сс осигура пре времена – „а скине са себе сваку спољашњу бригу и рад – њему ће непријатељ свих припремити далеко више невоља него спокоја и довести га дотле да ће бити приморан да каже: боље да се нисам ни родио.“

[JESSY]

Светитељ је тако рекао јер се таквима дешава да буду заведени на разне начине, како каже Григорије Синаит: „Многи неискусни у безмолвију падали су у прелести раније, а и сада: почетници и самовољни, и после многих напора, због овог неразумног безмолвствовања, били су и бивају предмет смеха и поруге… Јер сећање на Бога, тј. умна молитва, је дело над делима и глава добродетељи, исто такво каква је и љубав Божија. И онај ко се бесрамно и дрско усуђује да приђе Богу, да би несметано разговарао са Њим и уселио Га у себе принудом, тај ће се, кажем, лако ухватити у смртну клопку, ако то буде допуштено; јер се гордо и дрско и пре времена, и, будући недостојан, устремљује ка тој висини. Само истински јаки и савршени знају да користе право оружје у двобоју са демонима, које је реч Божија; док немоћни и почетници, не усуђујући се да ступе у борбу пре времена, одричу се ње и скривају у сигурну тврђаву општежића, опасану бедемима љубави и на тај начин измичу смрти“…

[JESSY]

Знајући то, будимо обазриви и пре времена не тражимо пут високог подвижништва, да не бисмо претрпели пораз и погубили душу. Пазећи на време и меру, треба да идемо безопасним путем добре наде: средњи пут, кажу Дела светих је неповодљив и ко иде њиме неће се спотаћи.
Погодно време за молитвено тиховање може бити оно којем предходи навикавање у општежићу, а средња мера и средњи пут је пребивање са једним или двојицом браће, како је написао Свети Јован Лествичник: „Ко жели да живи Христу, нека одреди за то одговарајуће место и начин живота, које може бити тројако: или усамљено – отшелничко, или молитвено тиховање са једним или двојицом, или општежитељно. Не осврћи се ни надесно ни налево, већ иди царским путем, додао је Он из Писма.
Од наведених начина живљења, средњи, тј. пребивање у безмолвију са једним или двојицом, по мишљењу Јована Лествичника, многима је био далеко најбољи пут. Јер, каже, тешко самоме када упадне у унилост или дремеж или леност или очајање: нема ко да га тада подигне и ободри. У прилог томе, он наводи речи Самог Господа: Јер гдје су два или три сабрана у име моје ондје сам ја мећу њима (Мт. 18, 20); и речи Премудрог: Боље је двојици него једному (Проп. 4 ,9), тј. благо оцу и сину који се заједно подвизавају, уз помоћ Божанственог Духа, јер: „Ко се сам, без братске помоћи, упусти у борбу против духова, тај ће, измучен од њих, поднети много опасних удараца.“
Пошто је навео добро живљење неких, Свети Јован Лествичник је рекао: „Таквима заједнички живот не доноси корист; они под руководством учитеља, из безмолвија као из тихог пристаништа, узлазе на небо, не преживљавајући она искушења која проистичу из општежитељних метежи. Али неискуснима и још увек побеђиваним душевним страстима, Оци не дозвољавају ни да помисле на безмолвије, поготово не на отшелничко.

[JESSY]

Душевним страстима они називају сујету, гордост, лукавство и друге које се рађају од њих.
„Ко болује од ових страсти, и занемаривши их, ступи у подвиг безмолвија, личи на човека који напушта брод и покушава да се на једној дасци безбедно докопа обале“, рекао је Лествичник. „Они који се боре са блатом, тј. са телесним страстима, могу да крену на подвиг безмолвија, али не када се њима прохте, него када дође време за го и ако нађу доброг духовног вођу; јер усамљени живот захтева ангелску снагу. А они које муче душевне страсти нека се не усуде ниједан корак тиховања у молитви да учине, да не би доживели пораз.“
Наћи ћемо и много других, дивних и великих Отаца који су овако учили и творили, као што се може видети из њихових писања.
Тако, од свих отаца Свети Исак највише уздиже молитавено тиховање и Св. Арсенија Великог хвали као савршеног безмолвника; али и он је имао послушнике и ученике. И у свим Делима се могу наћи похвале и одобравања безмолвију, када се живи у заједници са једним или двојицом браће; и ми амо сведоци таквог живљења, каже о себи преподобни Нил, у Светој Гори Атонској, у Цариградским крајевима и многим другим местима.
Ако негде живи духовни Старац са једним или двојицом, а по потреби и са тројицом ученика, и ако у близини постоји још неки безмолвник, онда они, виђајући се повремено, окрепљују један другога духовним разговорима. А ми, почетници и неуки, учимо се један од другога, као што је речено: Брат који брата помаже је као утврђен град (Сол. 18, 19); а имамо и истинитог учитеља – Богонадахнута Писма.

[JESSY]

Зато нам изгледа најпогодније пребивање са једним или двојицом верне браће, истомишљеника у делу Божијем, да бисмо се научили вољи Божијој кроз Свето Писмо. И ако коме Бог да веће разумевање, нека поучава браћу. Један другога да помажемо у борби против демона и страсти, као што каже Свети Јефрем; и на тај начин, благодаћу Божијом, стремићемо добрим делима.
Пре него што почнемо да градимо живот у безмолвију, треба да се добро припремимо, обраћајући се Богу молитвом да нам да својства потребна за такво живљење, како каже Лествичник, тј. постојаност – пребивање на једном месту, у истом делу – да, када поставимо почетак“ томе, не будемо на подсмех демонима и саблазан осталој браћи, већ да пребивамо у добрим делима чврсто, будући чувани благодаћу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, ради молитава Владичице наше Богородице и свих Светих, обасјаних подвизима добродетељи.
Треба да знамо и то, да када бирамо место за безмолвије, треба да се удаљимо од бескорисне гужве, галаме и осталог Богу неугодног, да живимо по Његовим заповестима, зарађујући све што нам је потребно сопственим трудом; а ако не, онда пристајући на малу помоћ, одакле ће нас угледати Његова доброта, али на сваки начин да избегавамо сувишно. Испуњаваћемо оно што је угодно Богу: појање, молитву, читање и поучавање у духовним стварима, рукодеље и труд у сваком послу. И тако, мало по мало, према својој снази, наш унутрашњи човек, приближавајући се Богу, кроз своја добра дела, узносиће славу Оцу и Сину и Светоме Духу – Једноме у Тројици Богу, сада и увек и у векове векова, амин.

[JESSY]

У поговору преподобни Нил описује са каквим је осећањима саставио овај свој Устав.
 
„Смогавши снаге, уз Божију помоћ, ја неуки и разумом сиромашан, написах себи и себи сличнима овај подсетник, издвојивши из учења оно што сам сматрао најважнијим. Али, не сам по себи, како то и рекох на почетку, већ из богонадахнутих речи Светих Отаца, просветљеног разума. Све изречено овде није без сведочења Божанственог Писма. Ако се нађе нешто Богу неугодно и души некорисно, мога ради незнања, нека не буде тако; већ воља Божија, савршена и свеблага, нека буде: а ја за опроштај молим. Ако би ко одавде разумео више и себи већу корист остварио, тај нека тако и чини, ми Немо се томе радовати. Они којима је ово на корист, нека ме помену у молитвама својим, да бих добио милост пред Богом.“