Предање о духовном животу (Свети Нил Сорски)

[Ignjatije]

ПРВИ ДЕО

 

 

1. О многостраном дејству помисли које насрћу на нас

 

Свети Оци уче да мислени рат или борба, праћени победом или поразом, имају своје постепено дејство: најпре се јавља помисао или осликани предмет у нашој свести - то је предлог (подстрек) затим пристајање на њега - одобравање; потом следи наше прихватање - сагласје с њим: иза њега је поробљеност или заробљење; и на крајустраст.

[Ignjatije]

ПРЕДЛОГ (подстрек)

 

Јован Лествичник, Филотеј Синаит и други предлогом (подстреком) називају сваку обичну помисао, или замишљање у машти било каквог предмета који изненада улази у срце и прети да уђе у ум. Свети Григорије Синаит каже да је "Предлог наговор који потиче од демона: Учини не ово, него оно, као што је кушан и Сам Христос Бог наш: Реци да камење ово хљебови постану (Мт. 4, 3); или једноставно речено - то је било каква мисао која човеку пада на ум. Као такав, предлог (подстрек) није грех, он не заслужује ни похвалу ни осуду, јер не зависи од нас, а немогуће је да нам демони не подмећу смицалице од оног тренутка када је ђаво са бесима добио приступ човеку, јер је због преступа прогнан из раја и Божије близине; управо стога што је удаљен ђаво може да поткопава свачије мисли и ум, - каже Симеон Нови Богослов. Можда само савршене и оне који су се успели на високу лествицу духовног живота може да остави непопустљивима, и то само привремено, - додаје Свети Исак.

[Ignjatije]

ОДОБРАВАЊЕ (пристајање)

 

Одобравањем Свети Оци називају разговор са наилазећом помишљу, обраћање пажње на предлоге (подстреке) који нам падају на ум независно од нас, а могу бити страсни и бестрасни; то је, у ствари, пристајање (на помисао) и задржавање мисли коју нам демон дошаптава, сагласност са њом и добровољни пристанак на њен боравак у нама. Свети Оци сматрају да такво стање није увек безгрешно; оно може бити и похвално ако се богоугодно разреши. Богоугодно разрешење настаје ако неко не одбије убачену помисао одмах, већ пристане да разговара са њом и да је неко време задржава у себи и демон већ почне да га наводи на страсне помисли, а он се •на све могуће начине труди да му се супротстави добрим и корисним мислима. На који ће начин то да учини, говорићемо касније.

[Ignjatije]

САГЛАСЈЕ

 

Сагласјем Свети Оци називају спремност душе да благонаклоно прихвати наилазећу помисао или замишљени предмет. То се догађа, на пример, онда када демон пошаље неком мисао или маштом представљену слику, па је човек прими и ступи с њом у везу кроз мислени разговор, а затим јој се покорава, припремајући ум свој да добровољно поступи по налогу демона. Човекова одговорност у овоме, по мишљењу Светих Отаца, зависи од степена духовног узраста сваког подвижника понаособ. Међутим, ако је неко донекле већ достигао успон и удостојио се да од Бога добије помоћ и снагу за супротстављање злим помислима, али их не одбија због лености и немара - тада овакво стање није безгрешно. Али, ако онај ко тек ступа на стазе оваквог живота и нема знања ни силе да одагна помисли, него им се приклони, па се ускоро затим покаје и стане да прекорева себе, исповеди све Господу, призивајући Га у помоћ, по речима Божијим: Исповедајте се Господу и призивајте име његово, онда ће му, по Својој милости Бог опростити, ради немоћи његове.

Ево шта су рекли Оци о мисленој сагласности - о удаљавању лоших помисли и покоравању помислима: понекад изгледа као да је онај који стреми подвигу скоро поробљен мислено, али корен његовог ума у дубини срца чврсто стоји у уверењу да не сме сагрешити делом и извршити безакоње. То је први облик сагласности. А други облик сагласности, по речима Светог Григорија Синаита, састоји се у следећем: "Ако неко својом вољом прихвата демонске помисли, саглашавајући се са њима, бива побеђен тако што не само да се не супротставља страсти, већ пристаје да све учини по наговору, а ако своју решеност не оствари и на самом делу, то није ни због чета другог већ због немања услова - времена или места, или из неког другог разлога који спречава извршење намере. Такво стање душе је веома грешно и подлеже казни" тј. црквеној епитимији.

 

[Ignjatije]

ЗАРОБЉЕЊЕ (поробљеност)

 

Заробљење је или нехотични занос нашег срца наилазећом помисли, или њено постојано настањење у нама - сједињење с њом, чиме се озлеђује наше стремљење ка добру. У првом случају, када помисли почињу да обузимају твој ум и он се насилно, против твоје воље, усхићује лукавим мислима - ти ускоро, с Божијом помоћи, можеш да га обуздаш и повратиш себи и своме делу. Други случај је где ум, као да су га бура и таласи зграбили, насилно га отргнувши од његове одвојености од злих мисли, више не може да се врати у своје мирно станиште. То се најчешће догађа због расејаности и због непотребних, бескорисних разговора. Одговорност у овим случајевима јеразличита, зависи од тога када помисао продире у душу и како делује на њу: да ли у време молитве - у келији или у храму - или ван молитвеног времена - да ли је то обична неважна, безгрешна помисао или директно - зла... Ако се ум налази у ропству лукавих помисли за време молитве, - то је веома опасно и заслужује осуду, јер је ум дужан да за време молитве буде сав окренут Богу, са потпуном пажњом, одстрањујући сваку другу мисао. Ако мисли улазе у душу и задржавају се у њој ван молитвеног времена и осталог времена одређеног за неопходне животне потребе - такво стање је безгрешно, јер су и Свети неопходне телесне потребе обављали благословено и чедно. При свакој помисли ове врсте, кажу Оци, ум наш, уколико чува себе у благочестивом устројству, бива с Богом нераздвојан; а лукавих мисли треба се клонити.

[Ignjatije]

СТРАСТ

 

Страшћу се назива она склоност и оно дејство које се дуго времена гнезде у души путем навике, па делују као друга природа. Човек долази у то стање добровољно и онда помисао, учврстивши се због честе сарадње са њом, однегована и припремљена, улази у срце, претвара се у навику, непрестано га смућује и узнемирава страсним наговорима, налаганим од демона. То се догађа када демон учестано представља човеку неку ствар или лице, подстичући страст, и распламсава у њему жељу да искључиво воли само те ствари, тако да - вољно или невољно - човек мислено бива поробљен њима. Из тог разлога, како је речено, због неопрезности и самовоље, долази до дуготрајног бављења тим стварима. Страст, у свим својим облицима неизоставно подлеже или покајању, сразмерном учињеном греху, - или будућој патњи. Према томе, потребно је кајати се и молити се за избављење од сваке страсти; јер свака страст рађа патњу, не зато што се излажемо борби са њом, него због некајања. Јер, када би та патња била само борба с демоном, онда неки, не достигнувши још савршено бестрашће, не би могли да добију спасење, како каже Петар Дамаскин. Било каква страст да нас је обузела, треба јој се свим силама противити - рекли су Оци. Узмимо, на пример, страст блуда: ако неко гаји ту страст према било којој особи, нека на сваки начин избегава и разговоре са њом и њену близину и нека бежи и од мириса одеће њене. Ко не чува себе од свега овога, тај ће подхранити страст и учинити мислену прељубу у срцу своме, рекли су Оци: Он ће сам у себи запалити пламен страсти и, као звери, увести зле помисли у душу своју.

Тако нам свети подвижници сведоче да се сваки човечији пад у грех одвија постепено. Први степен је Предлог, када нехотице, и против воље, улазе у душу греховне представе и подстицаји, кроз спољашња или унутрашња осећања или преко маште. Ово је безгрешно и само је повод и могућност за грех; и највећи светитељи у најсветија времена често су подвргавани демонским наговорима и били принуђени да се боре са њима. Пристајање представља пристанак на предлог, добровољно размишљање о њему: то стање није увек безгрешно. Сагласје је наслеђивање душе наилазећом помисли или представом, тј. када неко прихватајући ђаволом представљене помисли и слике, води са њима разговор у мислима, припремајући се да ускоро прихвати предлог који налаже помисао. Ту је потребно покајање без оклевања и призивање Бога у помоћ. Заробљење је такво стање душе када ум скреће на рђаве помислн насилно и против воље, нарушавајући спокојно устројство душе, и душа се с напором, само уз Божију помоћ, враћа себи. Страст је дуготрајно, претворено у навику, уживање у страсним помислима, налаганим од демона, укорењено због честог размишљања, маштања и разговора са њима. То је већ ропство греху, и ко се не покаје, избацивши из себе страст, подлеже вечним мукама. Овде је потребна велика и напорна борба и посебна благодатна помоћ да би се грех уклонио (в. Лествица 15, 75).

Ето где је почетак и корен наше греховности! У душу улази помисао, замишља се предмет, - грешан или безгрешан, то је свеједно, по мишљењу преподобног Нила, - ми обраћамо пажњу на њега, посвећујемо му мисли, усхићујемо се њиме, почињемо да га желимо, а овој главни циљ - циљ спасења или пребивања у Богу и свему божанском, заборављамо. И све се то често догађа без нашег знања. Ми смо толико слаби, расејани, лакомислени, небрижни, да нас зањише и најмањи лахор тих помисли, а оне нас непрекидно, као какав вихор, салећу од јутра до вечери, од вечери до јутра; и отуд стално грешимо. И свему томе често се излажемо не знајући. Утолико горе! Шта да чинимо како бисмо се избавили од таквог, без сумње, погибељног стања? Неопходно је да знамо и за свагда упамтимо да све што се са нама догађа не проистиче ни због наше слабости, нити расејаности, небриге или лакомислености, већ - најчешће - из незнања на који нас начин помисли доводе до страсти, због неукости и недовољне жеље да се боримо са њима и да их побеђујемо, због заборављања на своје назначење, због неприпремљености да им се супротстављамо. О, како је важно изучавати те многобројне кретње помисли у духовној борби! Како је неопходно увек се сетити и употребити у борби она средства која ће нас избавити од пораза и осигурати нам победу! Иначе, како бисмо се спасили?!

 

 

 

[Ignjatije]

2. О основним поступцима супротстављања помислима

 

Показавши како различити степени помисли узрастају до страсти, преподобни Нил нас даље поучава како да се противимо демонским искушењима, супротстављајући им се молитвом и ћутањем и открива оне чудесне дарове, изнад сваке људске замисли, којима Господ благодатно просвећује своје угоднике.

Оци, каже он, поучавају да подвижник треба да се опире демонској страни сразмерно њеној сили, имајући у виду да ће одржати победу, или претрпети пораз у свом уму. Једноставније речено: потребно је да се противимо злим помислима колико год можемо. Резултат борбе су - или венци, или - казне; венци - победнику, а муке грешнику који се не покаје у овом животу. "Грех који заслужује казну", по речима Петра Дамаскина, "је када неко помисао доведе у испуњење; а онима који се чврсто боре и не посустају усред снажне демонске борбе - исплешће се најсјајнији венци."

Најбоља и сигурна битка добија се када се помисао одстрани на самом почетку, и када се упражњава непрестана молитва. Јер, ко се успротиви првој наговештеној мисли, тј. предлогу, тај ће, да тако кажемо, једним ударцем пресећи сва њена потоња дејства: благоразумни подвижник . усмрћује саму мајку злог порода тј. лукави предлог прворођене мисли - рекли су Оци. А пре свега у време молитве треба ум овој довести у такво стање да буде и глув и нем, како је рекао Нил Синајски, и из срца одстранити сваку помисао, чак наизглед и добру, како је рекао Исихије Јерусалимски; јер из искуства је познато да чим се допусти приступ бестрасним - добрим помислима, одмах за њима следе и страсне - лоше: улазак првих отвара врата и другима.

Тако на све могуће начине треба да штитиш себе и од оних помисли које се представљају правима, да би истрајно и несметано гледао у дубину срца и дозивао:Господе Исус Христе, Сине Божији, помилуј ме, изговарајући понекад целу ову молитву, понекад делимично, скраћујући је овако: Господе Исусе Христе, помилуј ме, или: Сине Божији, помилуј ме, како је лакше почетницима, поучава Свети Григорије Синаит. Речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, Оци додају и грешнога, а то је Господу Богу угодно и нама грешнима управо одговара.

Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, - моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: "Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао."

О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит - кажу Оци.

Ако не можеш да се молиш у тишини срца и без помисли и видиш како се оне плоде у твом уму, не буди малодушан због тога и, не обазирући се ни на шта, остај у молитви. Свети Григорије Синаит, знајући савршено ла је нама страснима немогуће победити зле помисли, рекао је "Нико од почетника неће обуздати ум и сасећи помисли, ако та Сам Бог не обузда и одагна помисли. Само чврсти и веома успешни у духовном труду постојано чувају ум и удаљују помисли; а ни они их не одстрањују својом снагом, већ се с Богом подвизавају у борби против њих, одевени у благодат и потпуно наоружани Господом. А ти, прозревши нечистоту лукавих помисли, не плаши се и не збуњуј; и ако би почели да ти се представљају као какви, наизглед, добри предмети, не обраћај на њих никакве пажње. Већ, колико је могуће, задржавајући дах и затварајући ум у срце, уместо оружја често и приљежно призивај Господа Исуса Христа. И све помисли, као огњем запаљене, Божанственим Именом Господа Исуса Христа, невидљиво ће побећи.

Ако ни потом помисли не престану да насрћу и досађују, тада стани и помоли се против њих, тј. против самих помисли, затим упорно настављај започето дело, то јест призивање Имена Христовог, са затварањем ума у срце (о томе како треба упражњавати молитву против помисли, рећи ћемо, с помоћу Божијом, касније). А када помисли, и после молитве против њих, и даље бестидно нападају, да је немогуће умом сачувати срце - тада почни да изговараш молитву устима и изговарај је непрестано, истрајно, снажно и стрпљиво. У случају раслабљења и клонулости, призивај Бога у помоћ, приморавајући себе, колико имаш снаге, да не прекидаш молитву;и све ће се то, с Божијом помоћи, савршено изгонити и ишчезнути. А када се ум смири и ослободи ропства помисли, опет мотри на срце и упражњавај молитву душевно или умно; јер су вежбања и напори добродетељи многострани, и све су то само одрази нашег трезвеноумља; срдачна молитва је извор сваког добра: као што се вртови напајају водом, тако она напаја душу, - каже Григорије Синаит. Овај блажени Отац, дубоко разумевши речи духоносних Отаца и следећи их, налаже свесрдно старање за молитву, одбијајући за то време сваку помисао, не само лошу, већ наизглед и добру, јер безмолвијем он назива - благовремено отклањање свих помисли, да се не бисмо, примајући их као добре - лишили важнијег. "Безмолвије је призивање Господа у срце то јест молитвено затварање ума у срце н непрекидно усредсређење на то једно" - каже Симеон Нови Богослов.

Ово дело тј. чување ума у срцу, уз одстрањивање сваке помисли док се не стекне навика, веома је тешко. Оно је тешко не само почетницима, већ и онима који упркос дугом труду још нису успели да осете сладост молитве у дубини срца, по дејству благодати. Из искуства је познато колико је напорно то вежбање у умној молитви и немоћнима тешко остварљиво. Али, ко је задобио благодат моли се без тешкоће и са љубављу, обасјан благодаћу: "Дејство молитве чини да се ум савршено усредсређује у себи, озарује и од сваког ропства ослобађа" - каже Свети Григорије Синаит. Стога је потребно, колико је могуће, стрпљиво пребивати у молитви, одвраћајући се од свих помисли, и неко време не устајати на певање. "У трпљењу", каже, "нека буде живот твој", по речи Апостола: У молитви будите истрајни (Кол. 4, 2); и не жури да устајеш чак ни при осећају болне мучнине и мислене посусталости од бола и плача, имајући на уму речи Пророка: Као трудна жена кад хоће да се породи, па се мучи и виче од бола, (Ис. 26, 17) и Светог Јефрема, који овако учи: "Болуј болне болести, да би те мимошао бол сујетних болести."

Григорије Синаит, такође, учи да, сагнувши главу и врат, треба дуго времена да остајемо у молитви трпећи, усрдно призивајући у помоћ Господа Исуса Христа, сабравши ум у срце; и у прилог томе наводи речи Самога Господа: Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају."

Под речима: С напором и подвижници, Господ, по његовом тумачењу, подразумева "Крајњи труд и напор до бола".

"А када се ум од напрезања замори и почне да малаксава и када тело и срце осете неки бол од силног и непрекидног призивања Господа Исуса Христа, тада се лати певања, како би им омогућио да се мало одморе."

Такав је виши степен духовног труда и такве су поуке премудрих за све подвижнике, без обзира да ли је неко сам или са учеником! "Ако имаш поузданог ученика, препусти њему читање Псалама, а ти их прати срцем."

Тако нас преподобни Григорије, кроз сопствено духовно искуство, учи да сву пажњу посвећујемо умној молитви; а за псалме каже да их треба користити тек толико да се одагна унилост, додајући им и покајне тропаре, али без певања, по речима Лествичника: Нека им радост буде не песма, већ срдачна туга изникла из благочешћа и топлина духовна која доноси мир и утеху, како каже Свети Марко. Он такође учи да се сваком певању дода и Трисвјата песма или катизма и увек Алилуја,као што су чинили древни Оци - Варсануфије, Дијадох и остали.

Када се, по благодати Божијој осети сладост молитве, и када њено дејство започне у срцу, тада је најважније да се у њој остане, учи Свети Григорије Синаит. "Ако осетиш да молитва дејствује у твоме срцу и не престаје да у њему чини покрете - не остављај је и не устај на певање псалама, док, по Божијем промислу, она не напусти тебе, јер, учинивши то, ти би оставио Бога унутра, почео би да га призиваш споља, и спустио би се с висине наниже. На тај начин испустићеш и молитву и ум лишити потребне тишине, као што сама реч безмолвије казује да ум треба чувати у миру и тихом спокојству: Бог је мир, а свака смућеност и неспокојство су му туђи. А да при вршењу умне молитве не би пао у прелест, не дозволи да ти се приближе никакве представе, никакви ликови ни виђења; јер, приказања - силна маштања и кретања , не престају ни када ум стоји у срцу и моли се, и нико није у стању да господари њиме, осим оних који су благодаћу Духа Светога достигли савршенство и оних који кроз Исуса Христа чувају непоколебљивост ума.

Што се тиче Устава Светога Јована Златоустог, којим се за духовно упражњавање препоручује час молитва, час читање, час певање и провођење целог дана на тај начин, он је добар, узимајући у обзир време, меру и снагу онога који се подвизава. А ти сам одреди хоћеш ли се управљати по овој подели Златоустога, или ћеш се неодступно држати сталног пребивања у делу Божијем - у умној молитви.

Када се не спроводи умна молитва која је, по речима Лествичника, извор добродетељи што напаја духовне саднице, потребно је дуго времена проводити у певању и често смењивати једно духовно упражњавање другим. Из тога проистиче да једнима одговара да живе у безмолвију, а другима у општежићу. И једно и друго је добро - по речима премудрих - у правој мери и на правом месту. Уосталом, Оци су рекли да певање треба да има меру, стога је најбоље бити предан молитви. Али, када нам наиђе разлењеност, треба певати псалме, или читати о животу и подвизима Отаца; јер ни лађа нема потребу за веслима док је покреће ветар и носи кроз узбуркано море; а када ветар утихне и лађа се заустави, тада треба употребити весла, па чак и неку другу, мању лађу за превоз.

Желећи да то оспоре, неки указују на Свете Оце и на садашње подвижнике (мисли се на савременике преподобног Нила Сорског), који су чинили свеноћно бдење и непрестано певање... Али таквима Свети Григорије Сииаит заповеда да потраже одговор у Писму: "Није у свима све савршено, због недостатка истрајности и слабљења снаге; а и мало у великима није увек мало и велико у малима није увек савршено. Нису ови подвижници, пређашњи и садашњи, ишли једним истим путем, и нису сви испунили све до краја."

О онима који су се облагодатили и удостојили просвећења, овај Отац говори како су то постигли не изговарањем псалама, већ - ћутањем, непрекидном молитвом и созерцањем; они су сједињени са Богом и није им потребно да свој ум одвлаче од Њега и излажу немиру. Ум таквих, када се удаљи од сећања - у умној молитви - на Бога и преко мере занесе на неважне ствари, прељубу чини.

Искусивши ово узвишено стање, Свети Исак Сирин пише да у тренутку када наилази неисказана духовна радост, она изненада пресеца молитву на устима, јер тада, као да умиру уста и језик и срце - чувар помисли - и ум - вођа осећања и мисао - брзокрила птица грабљивица; тада већ мисао губи своју молитву и креће се незадрживо, вођена неком посебном силом, потпада у тајанствено ропство и доспева у несхватљиво и њој самој непознато стање. То је, управо, оно што се назива ужасом и виђењем у молитви, а не сама молитва; ум тада престаје да бива у молитви, која се одлаже ради задобијања бољег и он излази из себе, без икакве жеље, по речи Апостола: Да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна (2. Кор. 12, 2). Молитву Свети Исак назива семеном а њене плодове сабраним снопљем, када се сам жетелац ишчуђава пред тим неисказаним призором, како је то од тог слабог н рђавог зрневља које је он посејао неочекивано пред њим изникло зрело класје. Молитвом се то назива само отуд, што из ње проистиче и Светима долази онај неизрециви дар, чији назив нико не може да одреди.

Када се духовним дејством душа узнесе ка божанственом и, кроз непојмљиво сједињење уподоби Богу и заблиста у својим кретњама пуним светлосним сјајем и ум се удостоји осећаја будућег блаженства, - онда заборавља саму себе и све временско и све постојеће: у њој гори пламен неисказане радости, у срцу кипти неизречена сладост и само тело се .напаја том милином, човек заборавља не само било какве страсти, већ и сам свој живот, верујући да се Царство небеско не садржи у нечем другом као у оваквом стању. Јер, љубав је Божија слађа од живота и разум по Богу, из којег се рађа љубав слађи од меда и саћа.

О, чуда! - кличе Симеон Нови Богослов; шта друго да каже, јер је то, уистину, страшно и изнад сваке речи! - Видим унутар себе Творца света и разговарам с Њим и волим Га и напајам се Њиме и, сјединивши се с Њим надмашујем небеса: где ли је тада тело? Не знам; јер Господ ме воли и прима у Самога Себе и у наручју држи, и, будући истовремено и на небесима и у мом срцу, видљив ми је и овде и тамо. Владика не само да ме изједначава са Ангелима, већ ми даје и преимућство над њима, јер је за њих невидљив и неприступан својом суштином, а мени се показује видљивим и са мојим сједињује бићем. То је оно о чему благовести Апостол: "Што око не виде и ухо не чу, и у срце човјеку не дође" (1. Кор. 2, 9) и, пребивајући у томе, не само да не желиш да изађеш из келије, већ би хтео да се сакријеш у дубину земље, да би оданде, изван читавог света, созерцавао свога бесмртног Владику и Творца.

Саглашавајући се са Новим Богословом, и Свети Исак, такође, каже да кад се са човека и његових мислених очију скине копрена страсти, и он угледа ту неисказану славу, изненада се ум његов уздиже до страхоте, и ако, у овом животу, Бог не би одредио границу остајања у таквом стању, онда човек, када би му било допуштено, кроз сав живот свој не би желео да напусти ово дивно виђење. Али, Бог, по милости својој, удешава да се на време умањи благодат Његова у Светима, да би они могли да брину и о братији својој, кроз богослужење и поучавање у благочешћу; јер, како каже Макарије Велики[1], ако би ко имао такву благодат, да непрекидно буде обузет милином ових чудесних виђења, он више ни о чему пролазном не би могао да слуша или говори, или да прими на себе терет књишког рада, нити каквог другог, макар најмањег труда.

Окусивши једанпут, у овом пропадљивом телу, бесмртну храну, и у овом краткотрајном животу удостојивши се делимично оне радости која је припремљена у Небеском царству, тешко се после везују за лепоте овога света, или страхују од било чега тужног и суровог, већ смело с Апостолом кличу: "Ништа нас неће моћи да одвоји од љубави Божије!" (Рим. 8, 39).

Све то, по речима Светог Исака, припада онима који су то опитом искусили и осетили у себи самима, постигавши тај дар уз руковођење Отаца и после ревносног старења и труда у свом животу. А ми смо непотребни, многим гресима везани и пуни разних страсти; и судећи по томе, не заслужујемо чак ни да слушамо о таквим стварима. Али, уздајући се у благодат Божију, усудио сам се да кажем о њима неколико речи из Светих Писама духоносних Отаца, да видимо, мада не у потпуности, како смо ми грешни и неразумни и како се страсно везујемо за овај свет, сакупљајући пропадљиве ствари, ради којих западамо у бриге и неспокој, наносећи штету нашим душама. И све то ми себи приписујемо у хвалу и сматрамо добрим делом! Ми не схватамо вредност наших душа - не разумемо на какав смо живот призвани, каже Свети Исак. Живот наш у овом свету, његове туге, радости мир чине нам се за нешто важно а о животу у духу, уронивши у леност, земљољубље и безбрижност, ми говоримо као да је он био својствен само древним светитељима, а да нама он није потребан, и да су немогући такви подвизи.

Али, није то тако, није тако! Они су немогући само за оне који упорно потчињавају себе страстима, не желећи да се кају и да заиста ревнују Духу Божијем, већ себе предају бескорисним бригама овога света. А оне који се усрдно кају, који са великом љубављу и страхом призивају Бога и само на њега гледају, и следе Његове заповести, - све такве Господ прима, воли, дарује им благодат Своју и прославља их. У то нас уверава све Божанствено Писмо. У давна времена многи Оци су се сами пробијали кроз ово поприште, водећи и друге по њему, само је сада тога понестало, због недостатка руководитеља. Али, ко васцело своје биће посветн делу Божијем, тога ће сама благодат Божија поучавати, она ће му помагати и сада и у све векове. А оне који неће да се подвизавају и празнослове, како у садашње време Бог више не даје некадашње дарове, Апостол назива заведенима и каже да заводе друге. Има и таквих који слушају, али неће о томе ни да чују да и сада постоји благодат. Свети Григорије Синаит назива их помраченима крајњим безосећањем, незнањем и маловерјем.

Ми, сазнавши све ово из Писама Светих, уколико желимо да се приљежно бавимо делом Божијим, треба да се удаљавамо, колико је год могуће, од сујете овога света, трудећи се да уништимо страсти, чувајући своје срце од лукавих помисли и све време испуњавајући заповести Божије. А да би се срце чувало, потребно је увек имати молитву. У томе се састоји први степен монашког узраста и без тога је немогуће умртвити страсти, каже Симеон Нови Богослов.

Најпогодније време за обављање монашких дужности је ноћ. "У ноћно доба за монаха је најважније да се вежба у свом монашком подвигу," рекли су Свети Оци. Блажени Филотеј Синаит је рекао да се ум најбоље чисти ноћу. И Свети Исак каже: "Сваку молитву коју приносимо ноћу, сматрај важнијом од сваког дневног труда: умилно осећање које се испосницима дарује преко дана, проистиче из њиховог ноћног труда."

Тако уче и остали Свети. Зато је Свети Јован Лествичник рекао: "Ноћу је најбоље да се бавиш молитвом, а мање певањем". Али: "Када се умориш од умне молитве, устани на певање", рекао је на другом месту.

На тај начин треба и ми да поступамо, када се ум наш замори од умне молитве, треба га запослити певањем псалама или тропара, или нечега другог, у зависности какво је чије правило. При томе треба имати у виду да "глагољивост" по речима Јована Лествичника, "често расејава ум за време молитве, а ћутљивост најчешће сабира." "Ако су ти мисли расејане, најбоље је да се бавиш читањем", рекао је Свети Исак, исто је и Анђео заповедио Антонију Великом: "Када се ум твој расејава, онда приступи читању или рукоделству."

"А почетницима, када на њих нападају помисли, веома је корисно било какво рукодеље уз молитву, или служење - рад из послушања, - и то им је нарочито потребно када их обузму помисли чамотиње и туге", уче Оци.

Укратко, у овом духовном труду, Свети Исихије Јерусалимски предлаже четири начина: или пратити помисли, тј. пазити на њихово кретање и отклањати их на самом почетку; или - чувати срце дубоко, уклонивши из њега сваку помисао и молити се; или - призивати у помоћ Господа Исуса Христа; или - мислити на смрт. Све ово затвара врата лукавим помислима; и ако неко било који од наведених начина појединачно упражњава, то се назива трезвеноумљем и духовним трудом. Пошто смо сазнали све ово, нека се овако од нас подвизава на начин који његовој природи највише одговара.

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Свети Макарије Египатски, у 8. беседи о савршеној молитви савршених овако каже: "Ако је неко по некад читав дан заузет нечим, и у једном тренутку пре да себе молитви - и унутрашњи његов човек са радосним усхићењем долази у молитвено стање, у бесконачну дубину вечности и тамо стреми сав његов ум који лебди у милини. Тада у мислима настаје заборав о земаљским стварима, јер су оне нахрањене и обузете божанственим, небеским, безграничним, необухватним и нечим чудесним што је немогуће исказати људским језиком. У том тренутку он се моли овако: "О, када би душа моја отишла заједно с молитвом!" Човеку је потребно да прође дванаест ступњева да би достигао савршенство. И, ето, благодат почиње да се умањује и човек силази за један степен и већ стоји на једанаестом. А други, богат благодаћу, дан и ноћ стоји на врху савршенства. И такав човек... ако би тако било увек с њим, не би могао више да прими на себе ни богослужења нити било какав терет, не би могао ни да слуша нити о себи да се стара, већ би стално седео у једном углу, сав обузет заносом, као опијен. Зато му се и не даје савршена мера, да би могао да брине о браћи и богослужењу...
   

[Ignjatije]

3. О томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас

 

Изложивши у потпуности учење о духовном труду, преподобни Отац наш Нил поучава даље и којим средствима треба крепити себе у борби против демонских напада, или у духовном подвигу и - у чему се састоји сва пуноћа делања у нашем животу.

Укрепљење у унутрашњој борби и духовном подвигу, показано у овим делима, састоји се у томе, да, када будемо у највећем рату с лукавим помислима, не покажемо малодушност, и не задремамо, и не зауставимо се и не прекинемо свој даљи ход на путу подвига.

Када нас нападају рђаве помисли, брзина демонске злобе убацује у нас стид који нас спречава да погледамо ка Богу са покајничким осећањем и принесемо против њих молитву; али ми треба да их побеђујемо свагдашњим покајањем и непрестаном молитвом и да не окрећемо леђа нашим непријатељима, то јест да се не осврћемо назад, па макар и свакога дана од њих задобијали по хиљаде рана. Одлучимо у себи самима да до смрти нипошто не напуштамо овај живоносни труд; јер - заједно са искушењима стићи ће нам невидљива утеха милости Божије.

Свети Исак каже да се духовни падови не догађају само нама страснима и немоћнима, већ и онима који стоје на високој лествици чистоте и који, наоружани штитом Господњег разума, проводе свој живот у блаженом безмолвију; али после света, након искушења, у њих се настањују мир и утеха, и помисли здравоумне и спокојне. О, како често човек бива немоћан, и у својој слабости покорен и сравњен са земљом! Но, када он истргне плен из руке снажног противника, онда се његово име проноси свуда, њега прослављају и његови саподвижници и остали који се истичу у борби и прима венце и драгоцене дарове, нарочито међу својим састрадалницима. Ето како нас Свети охрабрују и уклањају из нашег ума сваку сумњу, да не бисмо у духовном рату, у време пометње коју нам стварају непристојне помисли, ослабили и пали у очајање!

А када се удостојиш да те благодат посети - не сматрај се безбедним, тј. не препуштај се сигурности и не преузноси се; него се смирено обрати Богу, захвали му, и дозови у сећање сагрешења која си учинио, по допуштењу - сети се како си се ниско ти спустио тада и како је ум твој у то време био прљав и болестан. Размисли о нечистоти своје природе; преброј све рђаве помисли и ружне плодове којима си хранио душу своју, а она се хладила због губљења благодатне топлине; представи у том тренутку смутње и небројене покрете који су те разарали не тако давно, у стању твога помрачења; сети се како си се брзо и неочекивано приклонио на страну страсти и наслађивао се њима, загњуривши ум свој у таму. И, памтећи све то, кај се и укоревај себе.

Схвати и то, да Промисао Божији допушта да нас све ово задеси ради нашег смирења. Ево шта је и блажени Григорије Синаит рекао о тој намери: "Ако човек не буде побеђиван и поражаван, одолевајући свакој страсти и помисли, ако он не прими ударце од духа злобе, не налазећи помоћ ни у ономе што ради, ни од Бога, нити од било кога другог, тако да притиснут са свих страна дође у скоро безнадежно стање, онда он не може да постигне скрушеност и смирење до те мере да би се осећао нижим од свих, сматрао себе најгорим робом пред свима, чак горим и од самих демона који успевају да га заведу и преваре".

То је циљ Промисли Божије у свом спасоносном устројству, да доведе човека у смирење, за којим увек следи награда од Бога, божанствена сила коју добија смирени а она у њему дејствује и чини све, постајући средство које користи за стварање Божијих чудеса.

Пази на то са страхом: ако не укротиш своје мудровање, онда ће те напустити благодат, и ти ћеш, разуме се, бити побеђен у ономе у чему си био искушаван од наилазећих помисли; јер сопственом снагом не можеш да стојиш чврсто у добродетељи: то је заслуга благодати која те носи, као мајка своје дете на својим рукама, чувајући те од сваке невоље.

Потребна је крајња опрезност, како не бисмо самима себи дали повода за сигурност у борби против лукавих помисли које насрћу на нас; а то се до гађа онда, када, губећи усрдност, почнемо да скрећемо са праве стазе Божијег пута. Тако, ко жели да буде савршен у љубави Божијој, да се заиста спасе и твори дело Господње, тај нека живи веома марљиво и брижљиво и нека се подвизава у свему колико год има снаге, сагласно Божанственом Писму, испуњавајући све благочасно у смирењу, увек с ревношћу, не подајући се лености и слабости.

Сва пуноћа труда у нашем животу састоји се у томе, да увек, у свим делима, у сваком почетку, душом и телом, речју, делом и помишљу, колико има снаге у нама, пребивамо у Божијем делу, са Богом н у Богу. Блажени Филотеј каже да на исти начин на који смо, живећи раније у свету, усред његове сујете, били свеумно и свеосећајно робови греховне преваре, сада треба, када смо започели живот по Богу, свим умом и свим осећањима да угађамо Богу Живоме и Истинитоме, подражавајући му истином и вољом, да испуњавамо Његове свете заповести и да се на сваки начин удаљавамо од сваког Богу неугодног дела, по речима Божијим: Тога ради заповијести твоје држим да су вјерне на сваки пут лажни мрзим (Пс. 119 128).

Речи устани из сна опомињу нас да смо дужни више од свега да Бога прослављамо речима и да му се исповедамо, а затим и делом, то јест молитвом, певањем, читањем, рукоделством, и, по потреби, свему томе да додамо и неки други рад. Ум увек треба чувати у страху Божијем и сву наду полагати на Бога, да би свако дело било Богу угодно, лишено сујете и жеље да се угоди човеку, уз чврсту увереност да је Он свуда и све испуњава - Господ је увек са нама; јер Онај који нам је даровао ухо, све чује; и Који је створио око, све види.

Кад с неким разговараш, речи твоје нека буду по Богу - богоугодне, пажљиво чувај себе од роптања, осуђивања, празнословља, препирања. - Тако и у јелу и пићу, у свему поступај са страхом Божијим.

Веома је важно чувати себе за време сна, пажљиво, са помислима сабраним унутар себе и пристојним положајем тела; јер овај краткотрајни сан слика је вечног сна, тј. смрти, и лежање наше на постељи треба да нас подсећа на положај наш у гробу. И при свему томе потребно је увек имати пред очима својим Бога, угледајући се на Давида, који је о себи говорио: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8). Ко поступа на такав начин, увек пребива у молитви.

Ко има здраво тело, тај треба да га исцрпљује постом, бдењима и радом који захтева наПрезање и труд, на пример поклонима и тешким телесним радом да би оно постало покорно души и да бисмо се благодаћу Христовом избавили од страсти. Ако тело онемоћа, треба га оснажити у потребној мери.

Молитву, пак, нико да не изоставља - ни здрави, ни болесни. Јер, телесни напор се захтева - у одређеној мери - од оних који имају здраво и снажно тело; а духовно дело, које се састоји у непрестаном богосећању и богомислију и постојаном пребивању у љубави Божијој, то дело је обавезно за све, не искључујући ни болеснике приковане за постељу.

Према нашим ближњима, по заповести Господњој, дужни смо да имамо љубав; и ако се они налазе у нашој близини, да је испољимо речју и делом, када она не нарушава љубав према Богу, а када су они духом удаљени од нас, да одашиљемо своју ЉУбав њима, изгонећи из срца својих сваки лош спомен на њих, смирујући се и приклањајући душе своје њима, испуњени усрдном жељом да им послужимо на корист. Ако нас Господ угледа таквима, онда ће нам и прегрешења опростити, и молитве наше примити као благоухано миро и милост Своју преобилно излити на нас.

Корисно је што нам је преподобни Нил, говорећи о великом значају молитве, оставио поуку како да искористимо и онај временски простор који остаје за доношење хране пића и томе слично. "Чак", каже он, "да код најнужнијих потреба нека се ум тајно поучава, јер све треба извршавати са страхом".

У закључку читавог овог одељка Свети Нил каже: "Ето, благодаћу Божијом, рекли смо укратко - из Дела светих - о духовном труду, тј. како су разнородне демонске борбе које се воде за време овог подвига, како "м се треба противити, и да је за то најбољи начин - чувати своје срце у молитви, искључујући сваку помисао.Изразивши делимично силу и дејство свега тога, ми смо се дрзнули да укажемо на света казивања о томе какве се благодати удостоје они који истински ходе овим путем, а ја нисам достојан ни да се приближим таквима. Рекли смо још и о начину којим ће се снажити трудбеник у овом великом подухвату, о томе какав живот треба да води онај који настоји да у тој првој и најважнијој борби дође до велике победе, тј. безмолвија ума и истинске молитве. После овога, Богом уразумљеноме ћемо рећи и о другим победним средствима у разнородној борби.

[Ignjatije]

ДРУГИ ДЕО

 

 

1. Како да водимо унутрашњу борбу против грешних помисли

 

Говорећи о борби и победи над осам главних страсних помисли, Свети Нил учи да се рат са лукавим помислима води и победа у борби осваја, по речима Отаца, на различит начин, у зависности од узраста и степена духовног савршенства оних који се подвизавају, нарочито: молитвом против помисли и оштрим супротстављањем њима, да би се, претрпевши понижење, и удаљиле. Само савршени могу да понизе, савладају и одгоне помисли, веома успешно да се препиру са њима и да им се противе, а немоћни треба да се моле против њих и да их преобраћају на добре, како учи Свети Исак: У образ добродетељи претварати страсти, или, како каже Петар Дамаскин: Нека мисли буду спремне да учине добро дело. Тако су говорили и други Оци. Стота, када на нас навали бура помисли и изгубимо способност да у миру и унутарњој тишини извршавамо молитву, тада се треба молити против самих помисли и лоше претварати у добре. О то.ме како се треба молити на неку помисао и како од злих чинити добре, сазнаћемо из Дела светих.

Свети Оци су рекли да има осам главних страсних помисли, из којих се рађају и многе друге: а) угађање стомаку, б) блуд, в) среброљубље, г) гнев, д) туга, ђ) унилост (чамотиња) е) сујета, ж) гордост.

Како су на прво место свих помисли Оци ставили угађање стомаку, и ми ћемо најпре говорити о томе, да сиромашни знањем, не променимо редослед премудрих: чинимо тако, следећи речи Светих Отаца.

[Ignjatije]

ПРВА ПОМИСАО - УГАЂАЊЕ СТОМАКУ

 

Ако те мучи снажна и свагдашња помисао утађања стомаку, представљајући ти разна укусна и пријатна јела, и приморава те да непотребно узимаш храну и пиће кад није време и прекомерно, онда се, пре света, присети речи Господа: Да не отежају срца ваша од преједања и пијанства (Лк. 21, 34), помоли му се, и, призивајући Га на помоћ, размисли о овоме што су рекли Оци: "Ова страст у монасима", кажу они, "корен је сваког зла, а најпре блуда". И у самом почетку преступ нашег праоца Адама произашао је из ње: јер он, окусивши од забрањеног плода, лиши се раја и све потомство своје изложи смрти, како је речено негде: ,Диван беше за око н пријатан за укус плод који ме усмрти". Одонда, па ове до данас, многи, покоривши се стомаку, падоше и падају дубоким падом, како је познато из искуства и Дела светих. А и ти знаш да се најслађа и најукуснија храна ускоро претвара у смрад и гној, тако да ништа вредно од ње не остаје, како каже Велики Варсануфије. Знајући то, укори себе што тако похлепно желиш ту сладост и пријатност за чула, која се тако брзо преобраћа у злосмрадије. Тако побеђуј страст угађања стомаку, користећи храну и пиће у потребној мери и у одговарајуће време.

 

Мера хране

 

Дневну меру или количину хране, кажу Оци, нека свако одреди сам себи, али, уколико осети да је она сувишна и да му ствара тегобе, тада нека смањи; а када примети да је та количина недовољна за одржавање тела, тада нека мало побољша храну; и на тај начин, дознавши поуздано - опитом, нека одреди себи ону количину хране која је потребна за одржавање његове телесне снаге, користећи је не за уживање, већ за сврсисходну намену. Ако на такав начин будеш поступао, узимај храну хвалећи Бога, а себе не осуђуј као недостојног и ове мале утехе. Једна одређена мера не може се свима одредити, јер и тела су различита по грађи и снази, исто као бакар, гвожђе, восак. Уосталом, за почетника је најбоља мера да остави јело док још осећа жељу за њим; али, ако се и насити, неће сагрешити; а ако се преједе, нека прекори себе. Тако ће спречити пораз од врага и отворити себи пут ка победи над њим.

 

Време хране

 

Оци су завештали да се пости - да се храна не узима до деветог часа, по нашем рачунању дневног времена, - и до трећег часа по подне. А ко жели да дуже од овога остане без хране, може то добровољно да учини. У дане пролећне и јесење равнодневице треба узимати храну, како су Оци установили, када наступи девети час и по нашем рачунању времена трећи час после подне. Али, с обзиром да се у нашим северним земљама лети и зими, како дани, тако и ноћи, знатно и продужавају и скраћују, онда ми треба да узимамо храну у зависности од трајања дужине дана.

У непосни дан може се поранити, тј. померити време предвиђено за оброк, и - по потреби - узети мало хране за вечеру.

 

Разноврсност хране

 

По речима Григорија Синаита: "Благоразумни и разборити могу од сваке хране да узимају по мало, као да она није ни укусна ни слатка: код њих нема пробирљивости и одбацивања једног јела на рачун другог, а кроз то, приносећи Богу благодарност за све, чувају душу своју од надмености".

На тај начин, избегавајући надменост, удаљићемо се од немарности према доброј творевини благога Бога - Творца. Слабима, пак, у вери корисније је да се уздржавају од неких јела, посебно слатких, тј. оних која им се свиђају; јер они, како каже о томе Григорије, немају уверености и убеђења у томе да ће бити сачувани од Бога и једу безопасно: њима Апостол каже да једу зеље (Рим. 14, 2). А када некоме неко јело шкоди због болести или телесне немоћи, онда нека такав не приморава себе да узима такву храну, већ ону која му је кориснија; јер Василије Велики каже: "Не треба ратовати против тела храном, која треба да служи његовом чувању."

 

Различитост телесне грађе

 

Ко има здраво и снажно тело, тај треба да га исцрпљује на разне начине, да бисмо се избавили од страсти, и да би - благодаћу Христовом - било покорно духу. А ко има немоћно и слабашно тело, тај нека га окрепљује по потреби, да не би сасвим изнемогло за рад. Подвижнику не доликује сувишност, већ лишавање и оскудност, тако да телу пружа само неопходну количину јела и пића, а у време искушавања тела од ђавола најважније је уздржавање. Јер многи су, не обуздавши стомак, пали у нечасне страсти и ружан порок, о чему је и говорити срамно; а када је стомак зауздан благоразумним уздржањем, онда улази у душу сабор ових добродетељи. "Ако", каже Василије Велики, "обуздаш стомак, ући ћеш у рај; ако га не обуздаш, постаћеш плен смрти - вечно."

Ако неко из разлога напорног путовања или каквог тешког посла дозволи телу извесну попустљивост и да му нешто боље, поврх уобичајене мере, било у јелу, пићу или сну, - то је безазлено и не заслужује осуду, јер је он тако поступио с разлогом и у доброј намери.

 

 

 

[Ignjatije]

ДРУГА ПОМИСАО - БЛУД

 

Велики је наш подвиг у борби с духом блуда и тежак као опаки отров; јер та борба захвата и душу и тело - ове наше биће; зато морамо да се снажно и непрекидно бринемо о томе, да бисмо будно и неуморно чували своје срце од блудних мисли, а најпре у дане светих празника, када се припремамо за причешће Светим Тајнама: у то време демони свом снагом настоје да окаљају нашу савест.

Када нас нападају блудне помисли, тада треба да у себи оживљавамо Божији страх - дозивамо себи у памет чињеницу да се од Бога ништа не може сакрити, чак ни танани откуцаји срца, и да је Господ Судија и Убиратељ света, чак и оног најтајнијег и најскровитијег. Тада треба у свом памћењу да обновимо и оно обећање које смо изговорили пред Ангелима и људима, обећање да ћемо живети целомудрено и чисто.

Трезвеноумље и чистота не односи се само на спољашњи живот, оно треба да обитава у тајности срца човека који чува себе од рђавих помисли: а то је Богу многоцено и угодно; ко се често предаје блудним мислима и скрнави себе њима, тај чини прељубу у срцу своме, рекли су Оци, - и ако не чува себе, онда са мисли прелази и на само дело.

А како је велика беда - сам тај чин - види се по томе, што се ниједан грех не назива именом које су Оци дали овом греху: они га називају падом; јер, ко упадне у то, осећа се беспомоћним и силно га очајање обузима.

У време борбе против блуда мислим да је корисно размишљати о себи самом, о лику и звању у којем се налазимо - размишљати да смо обучени у образ ангелски: како се усуђујемо да упрљамо нашу савест и блудном гадошћу уништимо ангелски лик који носимо? Опоменимо се и стида и срама пред људима; јар и тим замишљањем стида и срама можемо да одагнамо прљаву и гнусну намеру. У самој ствари, представимо себи да нас је неко затекао у скрнодејству: зар не бисмо тада више волели да умремо, него да се нађемо у таквом сраму? На такве и сличне начине постарајмо се да одсечемо нечисте помисли.

Главно и силно и победоносно оружје против духа нечистоте састоји се у приљежној молитви Господу Богу, како уче Свети Оци. Свети Максим Исповедник додаје да се против блудних помисли треба наоружати молитвом, користећи се молитвеним речима Псалмопесника Давида: Изагнавши ме опет су око мене (Пс. 17, 11); радости моја, избави ме од оних који ме окружују (Пс. 32, 7). И Свети Јован Левстичник, говорећи о томе, позива се на сведока који се овако моли против блудних помисли: Боже, притеци ми у помоћ (Пс. 63, 1), и томе слично.

При томе је потребно призивати у помоћ оне свете који су се истакли нарочитим подвизима и трудом у чувању чистоте и целомудрености, како је, на пример, Данило Скитски заповедио једном брату који се борио с блудом, да се помоли и призове на помоћ мученицу Томаиду, убијену ради целомудрености, и да каже овако: "Боже, ради молитава мученице Томаиде, помози ми!" И тај брат, помоливши се тако код гроба Мученице, истог часа је био избављен од блудне страсти. Имајући таква сведочанства и ми ћемо се молити и призивати у помоћ оне, о којима се у Делима светих говори како су се подвизавали у трезвеноумљу и чистоти.

Ако те борба силно дави, онда устани, и, гледајући на небо, рашири руке, помоли се, као што је саветовао Григорије Синаит, и Бог ће одагнати помисли. Моли се и тако, како каже Св. Исак: "Ти си силан, Господе, и Твој је подвиг: Ти ратуј и победи у овоме, Господе, за нас!"

И, како учи Јован Лествичник: "Завапи ка Свемогућем да те спасе, не на брзину сачињеним речима, већ смиреним и простим изговарањем: Помилуј ме Господе, јер сам немоћан! И познаћеш силу Вишњега и невидљиве демоне невидљиво одагнати. Увек се бори против нападача именом Исусовим; јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи."

Како Јован Леетвичник напомиње, демон мотри на нас, и, када види да нисмо у стању да се против њега наоружамо спољашњом молитвом, тј. да се помолимо и речима и умом, онда нарочито напада на нас. Будно пази и не оклевај да се молиш баш у то време када те смућују скверне помисли, као што смо рекли. Уздижи телесно око, или душевно, како ти је згодније, с обзиром на време и на меру твоје снаге. И ако будеш тако чинио, опитом ћеш познати да се силом Вишњега и невидљивом помоћи они лако побеђују. Ако се, пак, олењиш, после ћеш се стидети што су те победили и савест ће ти бити упрљана.

Потребно је да знамо и ону ђаволску хитрину, рекли су Оци, којом он убацује у наш ум мисли на женска и млада привлачна лица, да би се истог тренутка то пресекло, макар та лица наизглед била и безазлена и деловала као да нису у стању да пробуде страсти; јер, ако затајиш, онда ће те зли преварант лако завести, и твоје мисли окренути у мрску и скверну похоту.

Понекад се догађа да и ми сами гледамо на блудне помисли са горчином, а размишљајући о њима, хватамо себе у томе да желимо такву гнусност која је својствена само бесловеснима, чак се узбуђујемо тиме, што је то, будући противприродно и животињи страно... Али, при таквим чувствима, посебно почетници, треба да се чувају да не би, при дугом размишљању о томе, подлегли у борби и страсну мисао спровели у дело. Зато је за нас безопасније да одсечемо предлог - почетак помисла. Својство је снажних да ступају с њима у рат, јер су научили да благоугодно разрешавају те помисли.

Напокон, чувај себе од разговора са женама и гледања на њих; избегавај, такође, и становање са младим, женоликим и лепим лицима, и од погледа на њих се уздржавај; јер то је ђавоља замка иноцима, како је рекао неко од Отаца. И, ако је могуће, не остај с њима насамо, каже Василије Велики, ни у нужној потреби: јер ништа није важније за тебе, осим твоје душе, за коју је Христос умро и васкрсао... И не жели да слушаш од било кога непристојне разговоре који побуђују страсти.

[Ignjatije]

ТРЕЋА ПОМИСАО - СРЕБРОЉУБЉЕ

 

Страст среброљубља долази споља, ван наше природе и настаје као последица маловерја и неразумевања рекли су Оци. Зато и подвиг против ње није тежак за оне који са страхом Божијим пазе на себе и теже истинском спасењу. Али, ако се та страст укорени у нама, онда то бива горе од свих других страсти; и ако јој се покоримо - води у такву пагубу да ју је Апостол назвао не само кореном свакога зла - гнева, очајања и др., већ и идолослужењем (1. Тим. 6, 10), (Кол. 3, 5). Многи ради среброљубља отпадоше не само од благочестивог живота, већ, и згрешивши у вери, душом и телом изгибоше, како се говори у Светом Писму. И Оци су рекли да "Који сабира злато и сребро и на њих полаже наду - открива тиме своје неверје у ту истину да се Бог брине о њему".

Свето Писмо, такође, каже, уколико је неко поробљен - или гордошћу или среброљубљем - било којом од ових страсти, већ тада демон не мора да га напада каквом другом страшћу јер је и ова једна довољна за његову погибељ. Стога свакако треба да настојимо да се заштитимо од те смртоносне и душегубне страсти, молећи Господа Бога да одагна од нас дух среброљубља.

Не треба се решити само злата, сребра и имања, већ и ових ствари, осим неопходно потребних - одеће, обуће, келије, посуда и прибора за ручни рад; и све то да не буде скупоцено, украшено, лепог изгледа, већ лишено било чета што би нам задавало бриге и неспокој, да не бисмо упали у мирске везе. Истинска победа над среброљубљем и стварима уопште састоји се у томе да није довољно само да немамо, већ и да не желимо никакво сабирање. То нас приводи душевној чистоти.

[Ignjatije]

ЧЕТВРТА ПОМИСАО - ГНЕВ

 

Ако нас мучи гневна помисао, приморавајући нас на злопамћење и подстичући нас на јарост, наговарајући нас да нанесемо зло ономе који нас је ожалостио, онда треба да се сетимо речи Господа: Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт. 18, 35; Мк. 11, 26). Тако, сваки који жели да добије опроштај својих сагрешења, сам је дужан да најпре у срцу своме опрости брату своме; јер Господ је заповедио да се молимо за опроштај дугова као што и ми опраштамо. Јасно је, ако ми сами не опростимо, ни нама неће бити опроштено (Мт. 6, 12; 15); зато треба да разумемо, макар ми и мислили да чинимо добро, али гнев не одлажемо, то Богу није угодно. Оци су говорили: "Ако би гневљив и мртвога васкрсао, молитва његова није угодна", а то су рекли не да би показали како би гневљив мотао да васкрсава, већ колико је мрска његова молитва.

Зато ми нипошто не смемо да се гневимо, нити да наносимо зло брату, не само делом или речју, већ ни оком, јер неко може једним погледом да увреди брата свога, а гневне помисли треба брзо отклањати. Велика је победа над њима када се молимо за брата који нас је увредио, како саветује Ава Доротеј, оним речима: "Помози, Господе, брату моме, н ради његове молитве, помилуј и мене грешнога".

Молитва за брата је љубав и опроштај, а призивање његове молитве у помоћ је смирење; и тако се испуњава закон Господњи: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44). Ономе који ово испуњава Господ је обећао такву награду која је изнад свих осталих завета - обећао је не само царство небеско не само утеху и радост, као осталима, већ усиновљење: да будете, рекао је Он, синови оца својега који је на небесима(Мт. 5, 45). Сам Господ, који нам даде ову заповест, поучава нас и Својим примером, да би му подражавали по сили. Колика је зла претрпео Он од Јудејаца, нас ради грешних, и не само да се није гневио ка њих, већ се за њих молио Оцу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). И сви свети који иђаху путем овим, обретоше благодат; јер не само да нису наносили зла увредитељима, већ су се молили за њих, покривајући њихове недостатке, и радовали се њиховом исправљењу, када би дошли у познање, поучавајући их са милошћу и љубављу.

[Ignjatije]

ПЕТА ПОМИСАО - ТУГА

 

Није мали наш подвиг у борби са духом туге, јер он баца душу у погибељ и очајање. Ако нам ко од људи нанесе жалост, треба је претрпети добродушно и молити се за онога ко је то учинио, како је речено малопре, насигурно знајући да све што нам се догађа не бива без Промисла Божијег, и да све што нам шаље Бог, шаље нам на корист и на спасење душа наших. А нама, ако то и не изгледа корисно у садашње време, онда ће се касније јасно показати да нам је уистину корисно не оно што сами желимо, већ оно што Бог уређује. Зато не треба да се усхићујемо људским хтењима, већ да свом душом верујемо да око Господње све види - да без Његове воље ништа не може да нам се догоди, и да нам Он шаље искушења по својој доброти, да бисмо, пошто их претрпимо, примили венце од њега.

Без искушења нико никада не може да добије венце; зато, будући искушавани, захваљујмо за све Богу - Благодатељу и Спаситељу нашем. "Уста увек благодарна", каже Свети Исак, "удостојавају се Божијег благослова и у благодарно срце улази благодат".

На сваки начин треба да се уздржавамо од роптања на оне који су нас увредили; јер овај Свети Отац каже да Бог трпи све човекове немоћи, али онога који увек ропће, неће оставити некажњеног.

А тугу због грехова, корисну нам у покајању, неопходно је имати, али само са истинском надом на Бога и потпуним уверењем да нема греха који би победио милосрђе Божије, које све прашта онима што се кају и моле се. Та туга је помешана с радошћу, чини човека усрдним у сваком добру и трпељивим у свакој болести: јер жалост која је по Богу, рекао је Апостол, доноси покајање за спасење, за које се не каје (2.Кор. 7, 10). А тугу супротну овој жалости - тугу која се рађа од демона, треба на сваки начин изгонити из срца, као и остале зле страсти, изгонити је молитвом и читањем, као и разговорима са духовним људима. Јер туга која није по Богу, постаје корен сваког зла; и ако дуже буде у нама, да скоро поприми вид безнађа, преобративши се у очајање, чини душу опустошеном и суморном, слабом и нетрпељивом, лењом за молитву и читање.

[Ignjatije]

ШЕСТА ПОМИСАО - УНИЛОСТ (чамотиња)

 

Ако овлада нама унилост, онда души предстоји велики подвиг. Опак је и жесток овај дух, дух унилости, а када се удружи са духом туге који га потпомаже, бива још гари и тежи. Борба са тим духом посебно је јака код оних који живе у молитвеном тнховању.

Када се подигну на душу силни таласи унилости, човек губи наду и никако да им угледа крај, а враг му, притом, убацује погубну мисао - како је велико његово садашње страдање, а потоње ће бити још веће, како је он остављен од Бога, да се Бог о њему и не стара, да се све с њим десило без Промисла Божијег, и - да се то десило једино њему, а другима се то никада није догађало и не догађа се.

Али није то тако, није тако. Бог је одувек, као чедољубиви Отац, не само нас грешне, већ и Свете Своје благоугоднике даривао духовним оковима, из љубави према њима, да би били успешнији у творењу добра. А такво тешко стање духа мења се брзо и неизоставно; за њим следи посећивање милости Божије и утеха. Како у онај злехуди час човек и не мисли да је у стању да више остаје у свом добром подвигу: ђаво му све добро представља мрским; тако, када прође тај час, њему се све осветљава, све изгледа псријатно, сва туга нестаје, као да је није ни било, он опет види себе усрдним у добродетељи и чуди се својој промени на боље. Тада његова одлука да живи свето и богоугодно постаје још јача, као последица уверења да Бог Својом милошћу све чини њему на корист, и допушта њему искушења искључиво из љубави према њему - ради његовог усавршавања. И у њему се још више разгорева љубав према Богу, јер несумњиво зна да је вјеран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете (1. Кор. 10, 13).

Без Божијег допуштења ђаво не може ништа да нам учини: он жалости наш дух не толико колико би он хтео, него колико му допусти Бог. Схвативши то путем сопственог опита, монах се све више умудрује кроз промене које настају у његовом духу, и храбро подноси сваки налет туге, знајући да ничим тако не може доказати љубав своју према Богу, као добродушним подношењем тешкоћа, и да га то узводи ка вишем савршенству. "Ништа толико не приправља иноку венце, као унилост, ако он - и при њој - несаломиво приморава себе за божанствено делање", рекао је Јован Лествичник.

Када дође до страшног напада духа унилости, потребно је одлучно заштитити себе од духа неблагодарности, чувајући се од падања у хулу; јер се ђаво за време унилости напреже да управо тим оружјем порази душу, тј. оружјем хуле и неблагодарности. Човек, притиснут унилошћу, гго наговору ђавола, бива испуњен сумњом, страхом и очајањем да не може бити помилован од Бога, не може добити опроштење грехова, избављење од вечних мука и спасење. Тада и многе друге невољне помисли силом продиру у душу, које је немогуће описати, и не излазе из ње ни за време, ни после читања и службе. Сву снагу инок - подвижник треба тада да употреби да не би пао у очајање и занемарио молитву. Колико год има снаге нека се тада моли, и у тој је молитви веома корисно да лице обара ка земљи.

Кога мори унилост нека се моли, учи Велики Варсануфије, овако: "Господе, погледај тугу моју и помилуј ме! Боже, помози ми грешноме!" Или, по речима Симеона Новог Богослова, овако: "Иди од мене, сатано: Господу Богу мојему поклањаћу се и Њему јединоме служити и сваку муку и највећу тугу примићу са захвалношћу, као ниспослано ми од Њега, ради очишћења грехова мојих, како је написано: подносићу гнев Господњи, јер му згријеших (Мих. 7, 9). На тебе самог, на твоју главу неблагодарност и хула нека падну, и теби нека их Господ припише. Одступи, дакле, од мене, нека те Бог, који ме створи по образу и лику Своме, положи под ноге и сажеже!"

Ако и после тога не престане да те дави овај дух, пренеси своју мисао на неки други предмет - Божански или човечански. Пре свега, душа која тежи да угоди Богу, треба да буде храбра и да се држи трпљења и наде, како пише Светљ Макарије. Јер, брзнна демонске злобе и иаводи нас Лв. унилост, да би лишшга душу наде на Бога. Али Бог никада не допушта да душу која се узда у Њега, савладају напасти - јер зна све наше немоћи. Ако и људи знају какав терет може да понесе мазга, какав магарац, какав камила, и сваког оптерећују сразмерно његовој снази; ако и лончар зна колико времена треба да држи у ватри направљене посуде, да не би попуцале ако их буде држао више него што је потребно, и да се не распадну ако их пре времена уклони са ватре; ако и код људи има довољно разума за оно што чине, зар Божији разум не зна боље какво ће искушење дати којој души, да би је учинио спремном за улазак у Царство небеско и удостојио је, не само будуће славе, већ и овде - утехе Духа Светог. Знајући то, све подносимо храбро и ћутке, не напуштајући своју келију.

Заиста, понекад су неопходне, како каже Свети Василије Велики, везе и разговори са неким од искусних и мудрих људи, јер благовремена и добронамерна посета таквом човеку и умерен разговор са њим, лишен празнословља, могу не само да изгоне из душе унилост која се гнезди у њој, већ и, пруживши јој мало одмора, да јој додају снаге и усрђа за даљи подвиг у благочешћу; али Оци, поучени сопственим искуством, кажу да је у тренуцима искушења боље не напуштати келију и бити истрајан у безмолвију.