Предање о духовном животу (Свети Нил Сорски)

[Ignjatije]

СЕДМА ПОМИСАО - СУЈЕТА

 

Много и будно треба мотрити над духом сујете; јер се он веома скривено, са истанчаном препреденошћу, убацује у наше намере и труд - преграђује монаху пут ка истинском циљу и настоји да искриви и изобличи наше дело, тако да оно буде не ради Бога, већ из сујете и човекоугађања. Зато треба да непрекидно строго проверавамо себе и своје намере - спољашње и унутрашње, питајући се: чинимо ли то ради Бога и ради душевне користи? На сваки начин треба да избегавамо људске похвале и, сећајући се речи Светог Давида: Господ расипа кости човекоугодницима (Пс. 52, 6) да одбацујемо сваку ласкаву помисао која нас наговара да било чиме угађамо људима. Тако нека свом душом утврђујемо своју мисао, да све што чинимо буде по Богу.

Ако неко, и поред све своје жеље да тако поступа, понекад бива побеђен сујетним помислима против своје воље, он нека онда исповеда своју помисао у молитви Господу, и нека је наводи на супротну страну, смирујући и унижавајући себе; и Срцевидац, пред којим је откривена душа наша и сваки њен трептај, опростиће и неће нам ово урачунати.

У борби са помислом сујете треба овако поступати: када осетимо побуду да се било чиме похвалимо, онда се сетимо својих суза, ако их имамо, и оног нашег страшног ишчекивања пред Богом у молитвеном обраћању. Ако немамо ни тога, ни чега другог, представимо себи одлазак наш из овог света, и бестидно славољубље ће тада нестати. Уколико се и даље буде гнездило у нама, заплашимо се, у крајњем случају, тога стида који прати похвалу; јер "ко се преузноси још овде, пре будућег века, неће умаћи понижењу", каже Свети Јован Лествичник.

А када неко стане да нас хвали, и својом похвалом, у сарадњи са невидљивим врагом и нашим сопственим заслепљеним срцем, посеје у нама мисао да смо достојни части и унапређења, и способни да заузмемо високе положаје - тог тренутка се сетимо колика и каква све прегрешења починисмо, или макар само једно од њих, најгнусније, замислимо у уму своме и рецимо себи: просуди, - јесу ли достојни похвале и части који тако поступају?... Тада ћемо одједном сагледати како не заслужујемо никакву и ничију похвалу, и демонских савета ће нестати, и неће нас више збуњивати, рекао је Никита Ститат. Ако немаш великих и тешких грехова, онда помисли на то колико је широка, савршена и свеобухватна свака заповест Господња, и видећеш да је све твоје подвижништво - капља у поређењу с непрегледним морем.

Ако се овако увек будемо трудили, свакако ћемо се сачувати од сујете. А ако не будемо трезвени, већ станемо да често прибегавамо сујетним помислима, онда ће оне, укоренивши се, усадити у нас самоувереност и гордост - почетак и крај сваког зла.

[Ignjatije]

ОСМА ПОМИСАО - ГОРДОСТ

 

Шта да се каже о самоуверености и гордости? Имена су им различита, а у суштини оне су једно исто: и гордост и самоувереност и умишљеност и хвалисавост - све су оне проклете, како каже Писмо: Бог се противи гордима; и: Мрзак је Господу ко је год поносита срца (Прич. 3, 14; 16, 5) и нечист се зове.

Онај који има себи за противника Бога, будући мрзак и нечист пред Њим - где, у чему, када и како може да постигне успех? Од кога да добије милост? И ко ће га очистити? Тужно је и говорити о томе... Ко је поробио себе том страшћу - гордошћу - тај је сам себи и ђаво и непријатељ, тај себи самом носи скору погибељ. Зато, треба да се плашимо гордости, треба да бежимо од ње ,на све могуће начине, увек имајући на уму да се без Божије помоћи никакво добро не може остварити - да, ако будемо остављени од Бога, онда ћемо, попут листа који се њише, или праха ношеног вихором, и ми бити смрвљени и наружени од ђавола, а људима ћемо постати предмет за оплакивање. Схвативши то, постарајмо се свим снагама да свој живот проводимо у смирењу.

Ко жели да се научи смирењу, тој божанственој науци, најпре треба да себе стави испод свих, тј. да себе сматра горим и грешнијим од свих људи, и не само људи, већ и од свих твари, пошто је оскрнавио природни поредак установљен у свакој твари, чак горим и од самих демона, јер успевају да од нас добију оно што траже; затим треба увек да бирамо последње место - и за трпезом и при саборима међу братијом, да носимо неупадљиву одећу, да волимо напорне и неугледне послове; при сусрету са браћом да сваког поздрављамо дубоким и искреним поклоном; да волимо ћутање - да у разговорима не будемо многоречиви, да избегавамо препирке и несугласице - да марљиво радимо, да се не истичемо пред другима, и - да не остајемо упорно при свом мишљењу, макар се оно и чинило исправним; јер "Код почетника унутрашњи човек одговара спољашњем", рекли су Оци. "Ако код спољашњег нема благоустројства не веруј ни благоустројству унутрашњег човека," каже Свети Василије Велики.

Свети Григорије Синаит каже да "сујета и гордост нестају, а смирење се рађа и расте од самоукора, израженог, на пример, оваквим речима: знам ли ја, доиста, грехе других, какви су они и колики су? И да ли они превазилазе моја безакоња и могу ли с њима да се мере? Зар ја нисам беднији од сваког, а и моја јадна душа? И зар нисам исто што и земља и прах под њиховим ногама? Нисмо ли дужни да себе сматрамо горим од ових твари, јер је свака твар сачувала она својства која јој Творац подари, а ми, чинећи безакоња, изгубисмо сва савршенства и назначење одређено нам по природи? Заиста - и звери и стока часнији су од мене грешнога. Уистину - нижи сам од сваког, јер сам осуђеник и ад ми је припремљен још пре моје смрти. Али ко не осети и то, да је грешник, тај је гори и од самих демона, као њихов роб, послушник и њихов сажитељ, готов да се спусти к њима, у бездан таме... Уистину - свако ко је у власти демона, тај је гори и злочестији од њих самих. С њима си се ти, проклета душо, суновратила у провалију... И због тога, као жртва трулежи, ада и мрака, у прелести ума свога, сматраш себе праведном будући греховна, скверна и, због својих лоших дела - неподобна!... Јао теби, нечистото псећа и свеоскрнављена, на огањ и таму паклену осуђена! Јао твојој злој превари и заблуди твојој!"

Овде се говори искључиво о монашкој гордости, када горда помисао улази у човека као последица његовог великог труда, подвизавања, трпљења недаћа на путу добродетељи, или - ради узорног живота. Али, постоји и гордост својствена само мирским људима, када се неко хвали звањем и преимућствима манастира, или многобројношћу братства, рекли су Оци. А охолост оних који се узносе множином села и манастирских имања, или чувењем у свету и познанствима, не знам ни како бих назвао, каже преподобни Нил. Има међу иноцима и таквих који блистају пред другима ничим - немајући ништа своје нпр. пријатним гласом за певање, или способношћу да добро изговарају и читају. Каква је заслуга и похвала од Бога човеку за оно што чини не он сам, и што не зависи од његовог труда, већ од природе?! Неки се још хвале умећем у рукоделству: и за њих важи исто мишљење. Други се поносе угледом својих родитеља у свету, или славом рођака, или тиме да су се и сами, до ступања у монаштво, налазили међу бројем оних на високим и почасним положајима. То је крајње безумље, јер све то би требало скривати. А ко, и по одрицању свом од света, стане да тежи слави, тражи и прима почасти од људи - нека га буде срам! Такве хвале треба радије да се стиди, а не да се размеће њоме. Истинско православље за инока није слава, већ понижење: њихова слава је понижење.

Ако неко, због свог добродетељног живота, почне нагло да хладни, нападнут помислима славољубља и гордости, треба да зна да за победу над тим помислима нема јачег оружја од молитве Господу Богу. Онај који се бори нека из дубине душе дозива: "Господе Владико и Боже мој! Дух сујете и гордости одагнај од мене; а дух смирења даруј мени, слузи Твоме!"

А заједно са овим треба укоревати себе, како је горе речено; јер Лествичник овако изображава мисли демона сујете и гордости: ,Ако сам себе чешће будеш укоревао пред Господом, нас ћеш уклонити као паучину."

Гордошћу, уосталом, Свети Исак не назива то, када горда мисао само пролети кроз ум, не робећи га и не задржавајући се у њему; јер за једну невољну помисао Бог не суди и не кажњава. Ако човек, када му се у души појави горда мисао, одмах стане на пут њеним страсним покретима, то онда није ништа друго, већ покушај, за каји Господ не кажњава. Али гордост је првенствено то када човек горде помисли прихвата као да су оне пристојне и доличне, а не сматра их за погубне и богопротивне. А врхунац гордости је када се ова страст огледа и у речима и у делима: то неће остати неосуђено. Тако и о сујети и, уопште, о свакој страсти говоре Оци.

[Ignjatije]

ТРЕЋИ ДЕО

 

 

1. Молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена

 

Против свих злих помисли треба призивати у помоћ Бога; јер ми, како је рекао Свети Исак, не налазимо увек у себи снаге да се супротстављамо лукавим помислима, а друге помоћи у томе, осим помоћи од Бога, нама. Зато, руководећи се учењем Нила Синајског, треба да се приљежно, са уздисањем и сузама, молимо Владици Христу овако: "Помилуј ме, Господе, и не дај ми да погинем! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, заклони ме у дане демонских напада! Сатри, Господе, врага који устаје на мене и тишином Твојом, Речи Божија, укроти помисли које наваљују на мене!"

Или, према учењу блаженог Теодора Студита, - моли се против нечистих помисли речима пророка Давида: Господе! Буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме, и даље цео 35. псалам, и како је написао Песмотворац: "Расејани мој ум сабери, Господе, и ишчупај из срца мога сваки зао корен. Као Петру, подари и мени покајање, као царинику - уздисаје, као блудници - сузе, да би те дозивале: помози ми и од рђавих помисли ме избави! Јер безакоња моја устају на мене као морски таласи, и помисли моје потапају ме као лађу на пучини; а Ти ме упути, Господе, покајањем, у тихо пристаниште, и спаси ме! Јер силна ме туга обузима због немоћи мога ума и против своје воље трпим промене које ме сналазе: колебања, буре, бродоломе. Ради тога ти вапијем: Беспочетна Света Тројице, помози ми и уведи ме у сигурно пристаниште добрих мисли и осећања!"

Тако, бирајући из Дела светих одговарајуће речи за сваку помисао и свако време, истински ћемо призвати Бога у помоћ против ових помисли и Он ће их удаљити и отерати.

А када и ми, немоћни, понекад морамо да се боримо против злих помисли које устају на нас, претећи им, супротстављајући им се и терајући их, онда не чинимо то олако - како нам се хоће - већ, по примеру Светих Отаца, Именом Божијим и речима Божанственог Писма, говорећи сваком помислу: Господ нека ти запријети (Јр. 9) и овако: Идите од мене сви који чините безакоње (Пс. 6, 9) јер ћу се поучавати кроз заповести Господа мога; и кроз пример онога Старца који је говорио: Одлази, зла, и доћи добра. "Са ким си ти то, Оче разговарао?" - упитао га је један од братије који га је чуо и размишљао са ким је он то говорио.

"Ја сам терао зле помисли а добре призивао", одговорио му је Старац. Тако треба и ми да поступамо када се нађемо у сличној ситуацији.

[JESSY]

@Ignjatije ima li nastavka...? 

[JESSY]

2. Сећање на смрт и на Страшни суд

            

Оци говоре да је за наш духовни пут веома корисно и потребно свагдашње сећање на смрт и Страшни суд; а Филотеј Синаит је овоме додао чак и правило и редослед. "Од јутра", каже, "до времена предвиђеног за храну пребивај у сећању на Бога, тј. у молитви и у чувању срца; а затим, приневши хвалу Богу, утони умом својим у размишљање о смрти и о Суду."           

Ко себе преда овим мислима тај најпре треба да има на уму ове речи Господње: Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12; 20); за сваку празну ријеч даћете одговор у дан суда (Мт. 12, 36); а што излази из срца оно погани човјека (Мт. 15, 18); или речи Светог Апостола: А свему се крај приближи (1. Пт. 4, 7); дан Господњи доћи ће као лопов у ноћи (1. Сол. 5, 2); јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом (2. Кор. 5, 10); јер је жива ријеч Божија и дјелотворна, и суди намјере и помисли срца (Јев. 4, 12).           

Отац монаштва, Свети Антоније Велики, каже: "У себи треба да мислимо да нећемо доживети ни крај данашњег дана."           

Свети Јован Лесгоичник пише: "Сећај се посљедњих тренутака својих, и нећеш никада сагрјешити (Сир. 7, 39), и сећање на смрт нека увек буде с тобом".           

Св. Исак Сирин је рекао: "Увек носи, човече, у срцу своме сећање на твој одлазак." И сви Свети су и сами ово сећање увек имали, а њима су подражавали ови који су тежили спасењу. И не само светачки, већ и поједностављен облик мудрости казује да је сећање на смрт неопходно у постизању духовног савршенства.           

А шта да чинимо ми страсни и немоћни? Како да се научимо да, макар и мало засадимо и укоренимо у нашим срцима сећање на смрт? "У свом савршенству и пуноћи сећање на смрт и Суд је дар и чудесна благодат Божија", рекао је Свети Исак. А наша непостојаност, наша лакомисленост и тужна заборавност су велика препрека на путу нашег утврђења у сећању на последњи дан, тј. на смрт, Суд, ад и вечно блаженство. Ми их често дозивамо у памћење, понекад разговарамо мећу собом о смрти; али у дубини свога срца не можемо да укоренимо ову мисао... Без обзира на то, не будимо малодушни и не прекидајмо наш труд у томе; јер уз помоћ Божију, кроз постојани напор и упорни труд, постићи ћемо жељени успех.           

[JESSY]

Ко жели да успе у томе, треба овако да поступа: нека добро упамти оно што је речено малочас, нека схвати колико је неопходно и корисно сећање на смрт; нека се увери да - као што је хлеб потребнији од сваког јела, тако је и памћење смрти важније од свих добродетељи. "Као што је немогуће да гладан не мисли на хлеб, тако је и ономе који тежи спасењу немогуће да не мисли на смрт," рекли су Оци. Затим, нека сабере овој ум и усредсреди га на речи које су свети забележили у својим Делима - о различитим и страшним облицима смрти, као, на пример, Григорије Двојеслов и многи друга.

Мислим, каже преподобни Нил, да нам је корисно да се сећамо и оних различитих начина смрти које су се догађале у наше или нама блиоко време, о којима смо слушали или чији смо били очевици. Знамо много људи, не само међу мирјанима, већ и међу монасима, који су живели безбрижно, предавали се чарима овог живота, гајили наду на дуг живот, будући по годинама далеко од старости, а наједном их је покосила изненадна смрт. Многе од њих је смртни час достигао таквом брзином да нису имали времена ни за последњи опроштај. Једне је смрт затекла док су стајали или седели, други су испустили последњи издисај док су јели и пили; неки су скончали идући путем; неки су уснили вечним сном на постељи на коју су се спустили с мишљу да краткотрајним сном одморе тело. Неки су, као што знамо, у последњи час себе подвргавали телесним напорима, толико страшним и мучним, да је тешко и замислити их. Сећајући се свега тога, размислимо: где су наши пријатељи и знанци? Шта је остало сада од оних који су овде уживали у почастима, слави, властољубљу, хранећи се богатством и обиљем вештаствених добара? Зар се није све то претворило у пепео, дим и прах?!           

Сетимо се Песмотворца (Светог Јована Дамаскина), који је о томе говорио: "Има ли животне сладости да није помешана с болом? Или која је слава на земљи непролазна? Зар није немоћна као сен и варљива као сан: у једном трену смрт све то односи. И ова сујета овога живота неће нам користити после смрти: богатство овога света не сели се тамо, нити с нама одлази слава овога века, већ смрт када наиђе све то руши."           

[JESSY]

Зато схвативши таштину овога века, зашто да се узалуд узбуђујемо, везујући се за пролазно? Пут којим идемо је кратак. Наш живот је дим, магла, прах и пепео: настаје и ускоро нестаје; чак га не треба звати ни путем - и од пута је гори, по речима Златоустог.

"Путник," закључује Свети Јован Златоусти, "одлази тамо где жели, а где не жели, он не иде; и када се нађе у гостионици зна када је дошао у њу и када треба да оде: стигао је увече, ујутро ће отићи; али ако пожели може да остане и дуже, или да оде раније. А ми, хтели или не морамо неизоставно да одемо из овога света; и време нашег одласка не знамо; и не зависи од наше воље колико ћемо времена остати овде макар ми то и желели, а онда наједном наилази на нас уистину страшно тајанство смрти. Душа се с муком растаје од тела, кидајући - по вољи Божијој - и пресецајући везе и нити, утврђене њиховим природним спојем. И шта да учинимо тада, ако се нисмо припремили за њега и ако нас затекне неспремне? Онда ћемо у том страшном тренутку схватити како је велики напор душе која се раздваја с телом! И како је снажан њен плач тада! Ко ће јој онда помоћи! Управљаће она поглед ка Ангелима и молиће их, али безуспешно; шириће руке своје ка људима, али неће наићи на помоћ ни од кога, осим Бога и добрих дела..."           

Зато, схвативши краткотрајност нашег живота, постарајмо се за смртни час, не предајући се бескорисним бригама овога света: Узалуд се кида сваки човек - каже Свето Писмо. Чак и када бисмо сав свет задобили за себе, када се нађемо у гробу, ништа нећемо имати од овога света: ни лепоте, ни славе, ни власти, ни угледа, нити било каквог овдашњег блага. Ево, гледамо у гробу, - и шта видимо? Видимо "нашу створену лепоту безобличну, неславну, лишену доброте." Видевши голе кости, препознајемо ли по њима: ко је цар, ко је сиромах, ко је славан, ко неславан? Где је лепота и величина овога света? Зар се није све претворило у смрад и одвратност?! И, ето све опчињујуће и многожељено, постало је непотребно и ништавно. Као што опада увели цвет, као што се губи сенка, тако нестаје све људско. Запањени таквим преображајем, изговоримо у својој души: "Каква опсена! Каква је то тајна која се збива са нама? Како смо изложени трулежи? Како смо везани за смрт! Уистину, по Божијој заповести, као што је писано.           

[JESSY]

Адам је због преступа заповести допао болести - сваке беде; и због кушања рајског плода, када је змија избљувала пакао из себе, наступила је свенаследна, поражавајућа смрт. Али Владика, предвидевши смрт и постављајући границе дубином своје неисказане мудрости, дошао је, желећи да нас научи добром живљењу и свргнуо змију и, поклонивши нам васкрсење, Своје слуге пресељава у живот вечни.

Зато примимо својим умом други долазак Господњи, и наше васкрсење, и Страшни суд, сећајући се шта је све о томе Господ говорио у Своме Еванђељу, како је написао Богогласни Матеј: И одмах ће сс по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак сина човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса; (Мт. 24; 29-31).           

А љубљени ученик Господњи - Богогласни Јова" - преноси следеће Његове речи: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 28-29).           

И опет Еванђелист Матеј пише: А када дође Син човјечији у слави својој и сви Свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их измећу себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања свијета. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни (Мт. 25; 31-46).           

Зар може, браћо, бити нешто страшније и горе од тог ужасног призора када угледамо ове непокајане грешнике који ће, због овог непокајања, праведним Божијим одређењем, доспети на вечно мучење и у неизрецивом дрхтају завапити неуслишено и заридати горко? Како да се не растужимо и не заплачемо кад представимо себи те страшне и љуте муке о којима говори Писмо: "Огањ неугасиви, тама најкрајња, где црв њихов не умире, онде ће бити плач и шкргут зуба", и остала страдања достићи ће људе који су сагрешили, и својим делима прогневили Свеблагог Бога, а од њих сам први ја бедни?           

[JESSY]

Какав ће нас страх, браћо, обузети, када се поставе престоли, отворе књиге, Бог у слави приступи Суду и Ангели у страху стану пред њим? И шта да чинимо тада ми, који имамо удела у многим гресима, када чујемо да Господ призива у царство небеско благословене Оца Својега а грешнике, одвојивши од изабраних, шаље у патње? Какав ћемо дати одговор? Шта ћемо рећи када изађу пред нас сва шаша дела и све наше скривене речи, помисли, када се све учињено у тајности, дању и ноћу, сакрије пред свима? Какав ће нас стид тада покрити? Биће потпуно немогуће одрећи се рђавих дела: истина ће се доказати и страх превелики и срам поразиће душе грешника. А то се неће догодити са праведницима: они ће у радости и весељу ући у дворе небеске и примити награду за своја добра дела. И ко може, браћо, показати тај силни страх од Другог доласка Господњег и Страшног суда, неумитног, непоткупљивог, нелицемерног? "Ако би", каже неко од Отаца, "тада било могуће умрети, - сав свет би умро од страха."

            Зато, уплашени и ужаснути, улијмо све ово у свој ум. Ако наше срце и не буде желело ово, приморавајмо га да мисли о томе, и своју душу опомињимо: "Јао теби, помрачена душо, приближило се време твога одвајања од тела! Докле ћеш пристајати на зла дела? Докле ћеш пребивати у лености? Зашто не размишљаш о страшном смртном часу? Зашто се не бојиш Страшног суда Спасова? Какав ћеш одговор дати и на који ћеш начин тада оправдати себе? Сва твоја дела су присутна, изобличавају те и сведоче против тебе! .. А ти, душо, док још имаш времена, одступи од срамних дела, прихвати се доброг живота: прићи Господу, предухитри га, и с вером завали: сагреших, Господе, сагреших ти страшно! Али знам твоје милосно човекољубље. Тога ради клечим пред Тобом и молим се Твојој благости, да дође на мене милост Твоја Владико! Да се моја душа не смути и не раслаби при овоме исходу из овог мог грешног и упрљаног тела, да је лукави враг не баци у таму због невидљивих и видљивих грехова које сам починио у животу овоме. Милостив ми буди Владико, и нека моја душа не угледа мрачна лица лукавих демона, него нека је прихвате Твоји светли и пресветли Ангели. Имајући власт да отпушташ грехе, опрости ми, да отпочинем и нека се мој грех избрише пред Тобом, јер сагреших ради немоћи природе своје, речју, делом и помишљу, у знању и незнању!

[JESSY]

Када се појавим пред Тобом, нека се моје тело покаже чисто и нека никакав порок не осенчи образ моје душе, и нека мене грешника ме зграби рука кнеза таме овога света, гурајући ме у дубину ада, већ стани пред мене и буди ми Спас и Заступник! Помилуј, Господе, душу моју, оскрнављену страстима овога живота и прими је очишћену кроз покајање и исповест, и Твојом силом узведи ме на Твој божански Суд. И када будеш дошао, Боже, на земљу са славом и станеш, Милостиви, на престо Твој, да судиш праведни Твој Суд, ми ћемо сви откривени, као осуђеници, предстати Твом неумитном Суду, и када станеш да испитујеш наша сагрешења, тада, Преблаги, немој открити моје тајне и немој ме посрамити пред Ангелима и људима, већ ме поштеди, Боже, и помилуј ме. Јер, када помислим на Твој Страшни суд, Преблаги, дрхтим и бојим се Судњега дана, разобличен од своје савести. Смрвљен тугом сећам се својих злодела и падам у недоумицу, какав одговор

Да дам Теби, Бесмртном Цару, јер Те горко прогневих: с каквим ћу се правом дрзнути да погледам на Тебе, Страшног Судију, ја скверни и блудни?! Али, Господе, Сведобри Оче, Сине Јединородни и Душе Свети, помилуј ме, и избави ме тада од вечног огња, и удостој ме да станем са Твоје десне стране, Судијо Најправеднији!"           

            

            Напомена: Ову молитву је саставио преподобни Нил из молитве великомученика Јевстратија и преподобне Мати Макрине. Онима који желе да се науче сећању на смрт и на страшни суд, биће од велике користи да читају ову молитву свакодневно, пред одлазак на спавање.

[JESSY]

3. Унутрашња скрушеност и сузе
 
Молећи се тако и томе слично, и размишљајући како је претходно речено, ако благодаћу Божијом задобијемо сузе – каже преподобни – онда треба да плачемо онолико колико смо у стању да то чинимо: колико снаге и моћи имамо; јер плач нас избавља од вечног огња и будућих патњи, – рекли су Оци. Ако не будемо могли да плачемо много, онда приморајмо себе да испустимо бар неколико капи суза, обузети истинском жалошћу: јер, по речима Светог Лествичника, наш Благи Судија на наше сузе, исто као и на свако наше дело, гледа и суди о њима не по количини, већ по каквоћи и по мери наше снаге и наших моћи. „Видео сам“, каже он, „тек неколико кали суза, али таквих које као крв истичу с осећањем мукотрпности; видео сам, такође, и обиље суза, али таквих, које се, као извор, јављају слободно, без икаквог напора. Видео сам и једно и друго и о томе расуђујем не по количини суза онога који плаче, већ по осећању патње коју проживљава његово срце. Верујем да је такав и Божији суд.“
Ако, пак, због наше немоћи, или из нехата, или било каквог другог разлога нисмо у стању да заплачемо, не треба да падамо у очајање и малодушност, већ да са уздасима и дубоком тугом тражимо плач, искрено га очекујући, јер: „Душевна жалост“, каже Ов. Исак,“ допуњује непотпуну меру телесног страдања.“ Исто тако расуђује и Свети Лествичник: „Неки, желећи и не добијајући сузе, осуђују себе мучећи се уздасима и душевном тугом, изнутра се жалосте и плачу, и све то им потпуно замењује сузе, макар они то сматрали ни за шта.“
„Догађа се“, каже Свети Исак,“ да сузе не долазе из разлога било какве немоћи, а телесна слабост може бити разлог не само за оне који желе и траже плач, а не плачу, већ и за оне који су већ примили дар суза чији се благодатни ток пресеца и срдачна топлота расхлађује.“
И Симеон Нови Богослов, говорећи о сузама, упућује на свагдашње плакање, сем уколико по неком непознатом Божијем смотрењу или наилазећој немоћи, пресахне извор суза. То проистиче и из Светог Писма, у којем Псалмопесник Давид, као да замењује спољашње сузе унутрашњим плачем, каже: Жетва је Богу – дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс. 50, 19). Потребно је, дакле, туговати у мислима, жалостити се и искати сузе скрушеним духом и смиреним срцем.

[JESSY]

Сузе треба тражити опако како налаже Свето Писмо, уколико их истински желимо. Од светих Отаца, веома детаљно о сузама говори Свети Симеон Нови Богослов, наводећи и предочавајући оно што су о њима рекли Псалмопеоник Давид и Лествичник. Ко жели да о томе више сазна, или још боље – да научи најважнију поуку из целокупне духовне науке, нека се загледа у саму књигу Симеона Богослова и нека поступа по ономе како је у њој изложено, уколико његово тело може да издржи. Али сувишно изнуривање тела није корисно; јер, ако будеш приморавао немоћно тело да чини више него што може, изазваћеш немир у души, додајући јој помрачење на помрачење – каже Свети Исак, сагласно са осталим Оцима. Треба знати да овде Оци мисле на истинску немоћ а не на лажну и привидну, и да је потребно увек и у свему свесрдно залагање, – каже Свети Симеон. Такође је рекао да душа, када се налази у исправном стању, не може бити без суза. А ми, ако и нисмо постигли меру савршенства, постарајмо се да испустимо макар коју сузу, и молимо се за њих Господу Богу са болом у срцу. Јер су Оци рекли да су сузе дар Божији – један од броја великих дарова – и заповедили су да га измолимо од Господа.
Тако преподобни Нил Синајски каже: „Пре свега другог моли за дар суза.“
А Блажени Григорије, свети Римски папа, пише: „Ко живи чинећи добра дела и удостојио се неких Божијих дарова, али још није стекао сузе, тај треба да се моли за плач, тако што ће мислити на Страшни суд, или стремити ка Небеском царству, или се кајати због лоших дела која је раније починио, или, гледајући на Крст Господњи мислити на страдања нашег најдражег Искупитеља, распетога за нас; на тај начин и он ће достићи онај степен на коме се налазе велики подвижници који горе љубављу. Да би ово објаснио, Свети Григорије наводи причу о Асхани, кћери Халвевовој, из Светог Писма. – Седећи на магарцу, она је, уздишући, молила овога оца да јој да део земље који има воду: Кад си ми дао сухе земље, каже она оцу, дај ми и извора воденијех; и даде јој изворе горње и изворе доње (Ис. Нав. 15, 18-19). Под Асханом треба разумети – објашњава Свети Отац – опуштену душу која седи на магарцу, тј. коју воде бесловесне, плотске жеље; а то што је Асхана, уздахнувши, молила свога оца за земљу богату водом, значи да и ми треба са великом тугом у срцу и са уздасима да молимо нашег Творца за дар суза.“ Овако мисле и остали Свети.

[JESSY]

Како треба да се молимо? На који начин да тражимо дар суза? Одакле да почнемо? Свакако, од Божанственог Писма; Не да смо способни сами од себе што помислити (2. Кор. 3, 5). већ наша снага треба да буду Богонадахнута Писма, и, како су написали Свети, нпр. Андреј Критски: „Одакле да почнем оплакивање мог страсног живота? Какав почетак да поставим својој садашњој тузи? Али, као милостив, подари ми, Господе, сузе умилења, да бих плакао пред Тобом, Творцем ових и Створитељем нашим Богом. Пред Тобом, Спасе, откривам велика сагрешења моје душе и мог оскрнављеног тела, да бих се, Твојом помоћи укрепљен, избавио од пређашњег бесловесја и принео Ти сузе покајања.“
Герман, патријарх цариградски, моли се: „Боже мој, Творче читавог света, Створитељу мој, који си некада извео воду из камена и учинио да горке воде Мере постану слатке, даруј зеницама очију мојих изворе суза, испуни главу моју најбистријим водама и начини од већа мојих сузотечне облаке! Јер, нечистота мог разума и загађеност душе моје изискују, Владико, од Твог човекољубља, окропљење и очишћење, очи мога срца жуде за непрекидном кишом суза, да би, као језеро, или извор бистри, испрале моју душу.“

[JESSY]

Свети Јефрем Сирин: ,Даруј, Владико, мени недостојном, свагдашње сузе на просвећење срца, да би из чиста срца потекао радосни извор суза у чистој молитви, да се мноштво мојих силних грехова спере овим малим сузама и да у овом малом плачу згасне тамошњи горући огањ.“
Симеон Нови Богослов: „Господе, Саздатељу свих! Сам ми пружи руку помоћи, очисти душу моју од блата и подари ми покајничке сузе, сузе изникле из Твоје љубави, сузе спасоносне, сузе које осветљују мрак мога ума и чине ме белим, да би гледале Тебе Светлост света, просвећење мојих злих очију.“
Песмописац: О Христе Царе свих даруј ми вреле сузе да отопим душу своју коју погубих творећи зло. Подари ми, Христе, као дарежљив облак суза божанског умилења, да плачем оперем нечистоћу сласти и станем чист пред Тобом … Даруј ми сузе, Христе Боже, као што сИ их подарио жени грешници …“
И остале, сличне овима, молитвене речи, које се налазе у Делима светих, треба усрдно приносити, из дубине душе, тражећи сузе и чешће се молити Господу да нам подари благодат суза, која је, по речима Светог Исака Сирина, боља и важнија од осталих дарова, и кроз коју ћемо, уколико је стекнемо, ући у душевну чистоту и удостојити се свих духовних добара.
Има и таквих који још нису задобили савршени дар суза, али неки га стичу понирући у тајне домостроја спасења и човекољубља Господњег, неки – проучавајући повести, житија, подвиге и поуке Светих, неки – изговарајући у самоћи Исусову молитву, неки постижу умилење преко одређених молитава које су Свети сачинили, неки – читајући одређене каноне и тропаре, неки – сећајући се својих грехова, неки – мислећи на смрт и Суд, неки – чезнући за будућим блаженством, и на друге, различите начине задобијају дар суза. Нека овако размишља о ономе што га наводи на сузе и нека плаче докле год може: јер „ко жели да се избави од грехова, плачем ће сс избавити“, и ко жели да се сачува од њих, плачем ће се сачувати“, рекли су Оци. У томе и јесте пут покајања и његови плодови, да бисмо и у време напасти која наилази на нас и при свакој помисли наметнутој од ђавола, плакали пред благодаћу Божијом, да би нам помогао. И ако се будемо приљежно молили, Господ неће закаснити да нам подари мир и спокој. Свети Симеон Нови Богослов све добродетељи назива војском, а умилење и плач велича, називајући их царем и заповедником војске; јер плач, каже он, с једне стране нас подстиче, учи и снажи у борби против ових демонских напада, а с друге нас чува од непријатељског пораза.

[JESSY]

Ако би се десило да наш ум утоне у било какве обичне помисли, побуђен оним што је видео или чуо и то у њему изазове било тугу, било радост и гане га до суза, онда треба да те неусиљене сузе преобрати у духовне и спасоносне, окренувши ум свој ка славословљу Бога и исповедању Његовог савршенства и творевине, или ка размишљању о смрти, Суду, мукама итд. и на тај начин да плаче благодатним сузама. Свети Јован Лествичник каже да је похвално када природне сузе пређу у духовне; али запажа да, уколико наша душа, по благодати Божијој плаче сама, без нашег напора, то онда није ништа друго, него Божије похођење, а те сузе су сузе благодати – благочешћа. Такве сузе треба чувати као зеницу ока док не оду; јер је много већа њихова делотворна моћ да искорене грехове и страсти, него оних суза које се стичу с напором и разним средствима или довијањем.
Када, пак, пазећи на себе, тј. чувајући срце, почне да у нама дејствује, благодаћу Божијом, духовна молитвена моћ, обузимајући нас топлином која греје срце и весели душу, будећи у нама неизрециви пламен љубави према Богу и људима, расветљујући нам ум и разливајући у нашој унутрашњости осећање радости, онда сузе теку саме од себе, без икаквог нашег напора – самисходно, онда, како каже Свети Јован Лествичник, душа постаје слична детету које развлачи уста, тј. духовно се радује, испољавајући ту радост и на свом лицу. Нека би нас Господ удостојио тих суза! Јер нама, немоћним и неискусним почетницима, нема друге утехе, осим ове.
А када се, благодаћу Божијом овај дар, дар благодатних суза, умножи у нама, тада и борба са непријатељем постаје лакша и помисли се смирују и стишавају и ум, као каквом обилном храном, крепи се и озарује молитвом: из дубине срца излива се пека чудесна сладост која се шири по читавом телу и свако болесно осећање прелази у радосну игру свих делова тела.
Ето утехе која проистиче из плача, каже Свети Исак, по речима Господњим: Имамо различите дарове по благодати која нам је дата (Рим. 12, 6). Тада радост коју човек осећа бива таква каква се не може наћи у овом веку. И то никоме не може бити тако јасно, осим онима који су васцело своје биће и сву своју душу посветили овоме делу.