Да ли је философија потребна данас?

[Пивопија]

Текст који сам написао пре око недељу дана пред ''светски дан философије'':

 

 

Да ли је философија потребна данас?

Поводом дана философије


Да ли је проглашавање 20. новембра као светског дана философије само лицемерно доношење венца на споменик заборављеног хероја? Да ли ће пар речи на медијима о философију (ако их уопште буде било!) бити само лицемеран говор угојених политичара и налицканих сужбеница на том споменику? Да ли је данашњем свету прекривеном лажним сјајем, маркетингом, новцем, медијима, модом заиста потребна та мрачна философија? Зашто би поред свих тих апликација на андроиду, поред свих тих ријалитија и разних забавних емисија, поред свих тих бљештавих зграда, скупог накита, лудих излазака и провода, зашто би ико морао да размишља о неким тако глупим темама? Кога брига за некакву сврху, етику, Бога, бивствовања и сличне празне приче? ''Ово је век индивидуализма! Сви те гледају кроз паре, све се рачуна, кога брига за то што ти студираш?'' - рече ми једном један саговорник. ''У праву си'' - мирно сам одговорио!

Заиста, овом модерном и убрзаном свету, философија је само нека мрачна прошлост, нешто беспотребно и небитно. Наравно, имате свуда по неке замајане лудаке, који идаље студирају и маторе, излапеле професоре који им баљезгају глупости које им у животу више неће требати. И половина тих студената који су философију уписали јер бодове за друге ''популарне'' факултете нису имали, врло брзе ће се ''сморити'' на предавањима, схватити да су им професори луди, да треба да прочитају хиљаде страна које не разумеју, да је све уврнуто и побећи ће да се запосле у прву трафику, само да више не чују ни за какво бивствовање. А и шта ће има када сам тим факултетом, сви тако кажу, сутра неће моћи да се запосле, зашто би онда уопште и студирали?

Савременом човеку философија више није потребна! Ту је наука, она даје одговоре на сва питања, и она све може да разоткрије. Довољно је напредовала да ћемо ускоро моћи да схватимо да нема никаквог Духа, све је физика и биологија, све је механизам. Чак и они које мало размишљање вуче ка дубљим темама, врло лако ће се изгубити у јурњави по банкама, завршавајући своје послове и бринући о рачунима. Када се пребрину све те егзистенцијалне бриге, наш човек 21. века опустиће се уз неки занимљиви ријалити, или пак уз неку лаку књигу да би брзо заборавио на свој мизерни живот. Тако се људи губе у трци са временом и новцем, нестају и тону. Немају времена... Журе... А где? Немају кад себи да поставе то питање!

Схватили смо, дакле, да живимо у једном анти-философском лудилу, у веку маркетинга и новца у коме је битан изглед и тело, а Дух запостављен. Тако живимо међу себичним, грамзивим и похлепним људима, у суровом времену индивидуализма. Софисти обучени у угледна одела са лажним осмесима поново протерују Сократа из 21. века. Још двадесет пута да је дошао, сваки пут би га отровали. Модерно доба сахранило је метафизику! Човек је постао мера свих ствари. Нема Истине и Правде, све то људи одређују онако како њима одговара. Имам утисак да нам се у лице смеју кад изговарају такве свете речи, исти они који их први газе.

''Мрачни'' средњи век донео је човечанству највеће умове и најјаче мисли. Развитак људског духа достизао је максимуме, сви су свесно тежили једном вишем циљу. Модерно доба плаши се тог ''мрака''. Наука нас је просветлила. Човек је технолошки напредовао, а духовне се срозао испод самог дна. Модерном времену треба слепа маса, а не философски наастројени људи, који ће испитивати ''истине'' сервиране путем медија. Зато ми је и тако лицемеран овај ''светски дан философије''. Ко ће га обележити? Можда исти они који су философију из овеог света протерали...

Зато је овај свет тако тужан. Модерни, лепи, нахрањени и налицкани људи, изгубили су оно највредније. А једног дана, појавиће им се ''граничне ситуације'' у којима ће себи поставити истинска питања и у себи потражити одговоре. А шта ће наћи у себи осим бескрајне празнине? Спознали су све ријалитије и све трачеве из света славних, али... нису спознали себе! Ето, зато је ово и век депресије. Људи су почели да се губе у времену пре него што су сазнали сврху свог живота, а онда се надају да ће им помоћи психологија, која је данас немоћна, па се своди на прописивање лекова за смирење. Ето порекла данашњег изгубљеног човека!

Није човечанство изашло из Платонове пећине. Не, само се још дубље установило у њој. Мало је још оних који су се отргли окова и изашли из ње. А када су пожелели да се врате и пренесу осталима да су у заблуди? Вековима се дешава исто! По томе се овај век и не разликује много од прошлих, довољно је само мало боље се загледати у људску историју и схватићемо како пролазе они који су хтели да објасне вечне истине, који су ''бацали бисере пред свиње''. Прогнани, затворени, отровани, убијани, разапињани на крст... Такло су се затвореници кроз целу историју односили према онима који су желели да их ослободе окова и покажу излаз из пећине. Тако повратници у пећину живе живот пун неразумевања, и тако одбачени, живе у пећини, али су им очи уместо за сенке приковане за Светлост која долази са излаза. За њих заиста ништа не значе све сенке на зидовима којима се остали затвореници клањају, Њих не погађају приче затвореника, нити величање онога што виде на сенкама. Они су свој живот уместо ка сенкама окренули вечној Светлости.

Људи који су остали у пећини никад неће моћи да разумеју философе. То су они људи који у уметности виде само песму уз коју ће се провеселити, у религији само скуп обичаја, а у филозофији само празно и бесмислено брбљање. Ипак, философија ће вечно живети.

Превише је оних који су своје животе посветили философији, који су трпели прогоне и кажњавања, који су својим херојским примерима философију уздигли много изнад осталих наука. Философија је заправо много више од науке, којој ће формално припасти један дан у години или се установити неке формалне и лицемерне награде, философија представља читав живот за оне који је разујеми и који знају шта значи имати истинску Љубав према Мудрости! Зато ће философија трајати вечно, а све остало је panta rei, настаје и нестаје. Зато, без икакве везаности за материјални и пропадљиви свет, подучени примерима хероја Духа, храбро изађите из пећине и пригрлите најлепши Божији дар људима – философију!

 

http://istinska-pobuna.blogspot.com/2013/11/blog-post_19.html

[Rašo]

Ево шта Зуко каже, све је ту:

 

U zaostavštini jednog hercegovačkog pjesnika i novinara pronađen je, sasvim slučajno, odlomak iz neko davnog intervjua sa slikarem i putopiscem Zukom Džumhurom. Po određenim pokazateljima može se zaključiti da je razgovor vođen krajem sedamdesetih godina prošlog vijeka i ovo je očigledno samo njegov dio, ispisan naliv-perom na dva komada sad već raspadajućeg računskog papira. Izuzimajući pokoju slovnu grešku i pokoju nečitko ispisanu riječ, odlomak prenosimo bez izmjena:

Za vas svi kažu da ste dobar čovjek.

– Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gdje bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.

Pa zar to nije glavna odlika dobrog čovjeka, da nadzire i kontroliše svoje zlo?

– Možda i jeste, ali ako već pričamo o meni, to ne mogu reći ja, samo neko drugi. Ja u sebi nosim neke druge ideje. Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku. Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmijeh. Najljepši prizor na nekom čovjeku je njegov osmijeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, jebem mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše...”

A rad, da li on pomaže da čovjek postane bolji?

– Ja bih prvo odvojio dvije stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje. Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i cijelo tijelo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama. Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovjek može lakše obezbijediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umjetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća. Poslije teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada.

Znači, ipak postoji izlaz?

– A kad prođe to dirinčenje bez smisla i cilja, sačeka nas lijep život. Zašto da ovaj hudi čovjek malo i ne uživa? I to – evo odmah ispravke prethodne rečenice – ne malo i škrto, nego obilno i trajno.

I kako to izgleda?

– Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu. Zato sam ja u početku bio malo raspet. Volim knjige, ali volim i rakiju. Pa da se ne bi sudarali, da mi rakija ne bi udarila i na život i na knjige, davno sam shvatio da je njoj vrijeme u akšam. Preko dana radiš, a kad sunce počne padati, onda se opustiš. Kad prođe dnevnik (U ta vremena TV dnevnik počinjao je u 20 sati – op. O. K.), tek onda uzmeš komad sira, malo dobrog hljeba i rakiju. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga...

 

Tekst je preuzet iz buka.com

[Number15648]

„Филозофи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење." Блажени Климент Александријски

[Дијана.]

Бог нас је створио као (мислећа) бића. Философија је мајка свих наука. Није гријех мислити, већ гордо мислити. Научице тј.распарчано знање без пуно мишљења нас је претворило у бића којима је прелако манипулисати. 

Да, потребна нам је философија данас.

[JESSY]

Није гријех мислити, већ гордо мислити.

facenew22222222