Преподобни Серафим Саровски ( са поукама )

[Оља]

[Оља]

[Оља]

Преподобный Серафим Саровский с видом Саровского монастыря

[Оља]

Тропарь преподобного Серафима

глас 4

От юности Христа возлюбил еси, блаженне,/ и, Тому Единому работати пламенне вожделев,/ непрестанною молитвою и трудом в пустыни подвизался еси,/ умиленным же сердцем любовь Христову стяжав,/ избранник возлюблен Божия Матере явился еси./ Сего ради вопием ти:// спасай нас молитвами твоими, Серафиме, преподобне отче наш.

[Оља]

Кондак преподобного Серафима

глас 2

Мира красоту и яже в нем тленная оставив, преподобне,/ в Саровскую обитель вселился еси/ и, тамо ангельски пожив,/ многим путь был еси ко спасению,/ сего ради и Христос тебе, отче Серафиме, прослави/ и даром исцелений и чудес обогати./ Темже вопием ти:// радуйся, Серафиме, преподобне отче наш.

[Оља]

ТРОПАР И КОНДАК ПРЕП. СЕРАФИМУ САРОВСКОМ ЧУДОТВОРЦУ

Тропар, гл. 4.

Од младости си Христа заволео, блажени, Њему јединоме пламено си зажелео да служиш, непрестаном молитвом и трудом у пустињи си се подвизавао и, умиљеним срцем стекавши љубав Христову, љубљени си изабраник Мајке Божије био. И због тога ти ми и вапијемо:

Спасавај нас молитвама својим, Серафиме, Преподобни Оче наш!

Кондак, гл. 2

Лепоту света и све пропадиво у њему оставивши, Преподобни, у саровском си се обиталишту настанио. И ангелски тамо поживевши, за многе си пут ка спасењу постао: због тога те и прослави Христос, оче Серафиме, и даром исцељења и чудотворства обогати. Зато ти и ми кличемо:

Радуј се, Серафиме, Преподобни Оче наш!

Величање

Блаженим те називамо, Преподобни оче Серафиме, и поштујемо успомену твоју, наставниче монаха и сабеседниче Ангела!

[Оља]

O ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.

Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.

Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.

И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru/Images/ii1968&3708.htm

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru/Images/ii1968&3708.htm

[Оља]

[Оља]

Свети Серафим Саровски o чувању унутарњег мира

15недељајан 2012

Posted by radiosvetigora

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње, ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога.

Слику таквог безгневља ми видимо код Григорија Чудотворца, од кога је нека блудница на јавном месту тражила плату за грех који је он са њом тобоже починио. Он се на жену није нимало наљутио, него је кротко рекао неком свом пријатељу: „Дај јој цену коју тражи“. Тек што је примила неправедну плату, жену је напао демон, а онда је Светитељ демона од ње одагнао молитвом.

Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: „Сметох се и не говорах“ (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог – 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: „Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој“; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је – тако је безгневан био!

А на који се начин гнев побеђује, може се видети из житија Пајсија Великог (19. јуни), који је Господа Исуса Христа, када му се био јавио, молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: „Ако хоћеш да гнев и јарост уједно победиш, ништа не пожели, никога не мрзи и не понижавај!“

Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: „Печал многе уби и од ње нема користи!“ (Сирах 30, 25)

Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе.

За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртве.

Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим.

Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. „У миру је“, казано је, „место Његово“.

Преузето из књиге „Радости моја, Христос васкрсе“, Светигора, Цетиње 2001.

[Оља]

Улица у Београду названа по светом Серафиму Саровском

November 29th, 2011

У предграђу Београда, Батајници, појавила се улица која носи име великог руског светитеља.

Раније се она звала улица Партизанске базе, али са смјеном политичког режима у Србији, многим улицама су враћени стари називи или су дати нови.

На иницијативу једне благочестиве жене предложено је да се та улици у Батајници назове именом светог Серафима Саровског. Комисија за промјену назива улица једногласно је прихватила тај предлог и од сада Београд може да се поноси тиме што у њему постоји улица која носи име омиљеног руског светитеља.

Посебну улогу у распростирању поштовања према преподобном Серафиму у Србији у првој половини ХХ вијека, одиграли су руски изгнаници које је Србија прихватила након догађаја 1917. године.

У српској престоници постоје и друге улице које су повезане с именима руских светитеља. Тако у центру града сада постоји улица Цара Николаја Другог.

Извор:

http://www.pravoslavie.ru/srpska/

[Оља]

[Срђан Ранђеловић]

 

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, “не удаљавајући се ни десно ни лево од њега” (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: “Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу.” (Мт. 22, 21)

 

Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.

 

Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.

Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.

 

Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: ” Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро” (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско” (Мт. 18, 3).

 

Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој “дају да једе” (Лк. 8, 55).

 

Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено… Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности…

 

Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили – највећи подвиг!

 

Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!

 

До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута – за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: “Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили”. И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.

 

Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: ” Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!”

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/01/15/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-o-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

[JESSY]

О ТРПЉЕЊУ И СМИРЕЊУ

Треба увек да трпимо, и то са благодарношћу, Бога ради, па ма шта се десило. Наш живот је један трен у односу на вечност. Због тога, по апостолу, страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).
Увреде од других треба да подносимо равнодушно, те да се приучавамо на такво расположење духа, којим бисмо сматрали да се оне тичу неког другог, а не нас.
Са ћутањем подноси кад те непријатељ вређа. Тада једином Господу отварај своје срце.
Када нас људи вређају, треба да сматрамо да смо недостојни похвала. Јер, да смо достојни, сви би нам се клањали.
Увек и пред свима треба да се понижавамо, идећи за учењем Светог Исаака Сирина: «Понижавај себе и видећеш славу Божију на себи» (Сл.57).
Када нема светлости, све је тамно. Тако је и са човеком који нема смирења. У њему је једино тама.
Због тога заволимо смирење и угедаћемо славу Божију. Где се точи смирење, тамо и слава Божија истиче.
Као што незагрејан и неразмекшан восак не може да прими печат који се ставља на њега, тако ни душа која није испробана трудовима и немоћима, не може на себе да прими печат врлине Божије. Када је Господа напустио ђаво, пришли су му анђели и почели да му служе (Мт.4,11). Ако се, дакле, у време искушења унеколико и удаље од нас анђели Божији, ипак су они близу и брзо ће нам приступити и послужити нам божанственим помислима, умилењем, услађивањем и трпљењем. Душа која се труди, стиче и остала савршенства. Због тога свети пророк Исаија говори: Када се надају на Господа, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не умарају се (Ис.40,31).
Тако је трпео и најкроткији Давид. Јер, када га је Семеј вређао и бацао камење на њега, говорећи: Изађи, безакониче, он се није љутио. Када је Авеса узнегодовао, рекавши: Зашто овај липсали пас проклиње мог господара цара?, он му је припретио, говорећи: Остави га нека ме проклиње, јер ће Господ видети и вратити ми добро (2Цар.16,7-12).
Због тога је он касније и ускликнуо: Трпећи сачеках Господа и обрати пажњу на мене и услиши молитву моју (Пс.39,2). Када чедољубиви отац види да му син живи неуредно, користи казну да би га исправио, а кад види да је малодушан и да казну тешко подноси, он га теши. Тако са нама поступа и благи Господ и Отац наш, употребљавајући, по Свом човекољубљу, све на нашу корист, како утехе, тако и казне. Због тога смо и ми, као послушна деца, дужни да благодаримо Богу чак и када се налазимо у невољама. Јер, ако станемо да му благодаримо само кад нам све успева, бићемо слични незахвалним Јудејцима, који су, наситивши се чудесне трпезе у пустињи, говорили да је Христос заиста пророк, хотећи да Га начине царем. Међутим, кад им је рекао: Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, они су Му одговорили: (Јн.6,27-319. Управо на такве се односе речи: Исповедиће ти се, тј, славиће те, када му учиниш добро. Такви до краја неће видети светлости (Пс.48,19-20).
Због тога нас апостол Јаков учи: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, а затим додаје : Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота (Јак.1,2-4;12).