Nietzsche и хришћанство

[Лазар Нешић]

Nietzsche:

antihrist.pdf

http://www.sendspace.com/file/1z57bp

Schopenhauer kao odgajatelj

http://www.sendspace.com/file/tlveit

genealogija morala.pdf

http://www.sendspace.com/file/7qagwc

s onu stranu dobra i zla.pdf

http://www.sendspace.com/file/ohszuv

sumrak idola.pdf

http://www.sendspace.com/file/s9ogmi

tako je govorio Zaratustra.pdf

http://www.sendspace.com/file/ljxmoa

volja za moci.pdf

http://www.sendspace.com/file/f89hk3

ecce homo.pdf

http://www.sendspace.com/file/le5vrh

0202_238    klapklap

[Тавита]

* 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik)

    * 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller)

    * 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben)

    * 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher)

    * 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth)

    * 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister)

    * 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile)

    * 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft)

    * 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen)

    * 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft)

    * 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift)

    * 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem)

    * 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert)

    * 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum)

    * 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist)

    * 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)

    * Volja za moć, posmrtno

[Тавита]

Nadčovјek

Narod (stado) teži samo golom održavanju, a to je već propadanje. Moral jakih se razlikuje od morala slabih i zato sve vrijednosti treba preispitivati (ustanoviti nove i razbiti stare). Iz ovakvih stavova Niče postavlja ideal novog čovjeka - "nadčovjeka".

Nadčovjek (Übermensch) je budućnost, on ima snažno izraženu volju za moći; razlikuje se od obićnih ljudi jer ima hrabrost, odgovornost i ne boji se opasnosti- on je smisao Zemlje. Niče je tvrdio da svijet nije završen, da se sve ruši i ponovo gradi i govorio je da je takav krug bitka. Nadčovjek se ne boji tog vračanja i on prihvata život i ponavljanje. Fridrih Niče je smatrao da evolucija čovjeka nije završena i da je sljedeća faza nadčovjek- ne jedan narod, niti nacija, nego čovječanstvo.

Izvor: Wikipedia

[Тавита]

O tri preobražaja

"Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, – da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitelja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne žabe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one koji nas preziru, i pružati ruke prema sablasti kad hoće da nas zastraši? Sve to što najteže uzima duh voljan da nosi na sebe: kao što natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: tu lavom postaje duh, slobodu hoće da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj rođenoj pustinji. Svoga poslednjeg gospodara tu on traži: hoće da mu postane neprijateljem, njemu i svome poslednjem bogu, hoće da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj što ga duh neće više da naziva gospodarem i bogom? »Ti treba da« zove se veliki zmaj. A duh lavlji govori »Hoću«. »Ti treba da«, leži pred njim na stazi, blistajući se u zlatu, zver s krljuštima a na svakoj krljušti sjaji se zlatno »ti treba da!«. Tisućugodišnje vrednosti sjaju se na tim krljuštima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: »sva vrednost što je imaju stvari – sjaji se na meni.« »Sva vrednost stvorena je već, i sva stvorena vrednost – ja sam. Odista, ne treba da bude više nikakvog 'Hoću'.« Tako kaže zmaj. Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče svega a puna je strahopoštovanja? Stvarati nove vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja, potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije prisvajanje za duh voljan da nosi i duh bogobojažljivi. Zaista vam kažem, to je za nj grabljenje i posao grabljive zveri. Nekad je on, kao nešto što mu je najsvetije, voleo ono »ti treba da«: a sad treba taštine i samovolje da nade i u onom što je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga što voli: lav je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, braćo moja, šta je to još što može dete a što ni lav nije mogao? Što to mora grabeći lav da se pretvori još i u dete? Nevinost je dete i zaborav, jedno počinjanje snova, jedna igra, jedan točak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno sveto Da. Jeste, za igru stvaranja braćo moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoće sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete."

Tako je govorio Zaratustra

[Лазар Нешић]

http://www.youtube.com/watch?v=IIc_cVX8fSo

Остале делове ове сјајне емисије можете наћи на ЈТ ...  :smiley:

[madmaxa]

"Браћо не саветујем вам љубав према ближњима: саветујем вам љубав према најдаљима."

Тако је говорио Заратустра

Мени су ове речи јако интересантне. Како их ви видите?

Ovo me podseti an nešto drugo

lako je voleti ljude sa kojima ne živimo, koje povremeno viđamo, umetnost ljubavi je voleti one sa kojima smo svakodnevno...

"Браћо не саветујем вам љубав према ближњима: саветујем вам љубав према најдаљима."

Ekumena :cheesy2:

Oprosti Aleksandre ali to mi je asocijacija, ko mi ej najdalji, onaj koji nije u Hristu, e njega treba voleti, njemu propovedati, njega prevesti na pravu stranu

Pa stvar je vrlo prosta ' ako je lakše voleti jedne a ne druge, bliže ili dalje, veće ili manje, onda taj koji to izgovara ne zna šta je ljubav. Ljubav je apsolut, to je ftanje duha, to je stav, to je filozofija bića, nazovite kako hoćete - poenta je da ljubav nije deljiva, nema je više ili manje, nije snažnija ili slabija. Ljubav jednostavno ili postoji ili ne postoji. Ukoliko možete da je "izmerite", ukoliko mislite da je prema nekom osećate više ili manje, onda nije ljubav to o čemu pričate. To je onda neka potreba koja vam nedostaje i koju asocirate za neku osobu, brkajući je za ljubav. To su onda strasti, to je onda zaljubljenost, to je onda nežnost za kojom žudite - sve ovo su potrebe koje stvara vaš ego i nemaju baš nikakve veze sa ljubavlju.

Dakle, nije lakše voleti bliže nego dalje, ne treba voleti svoje neprijatelje više nego prijatelje. Ili voliš, ili ne voliš.

[Иван]

Drustvo, cenim dosadasnji razgovor na ovu temu, ali moram ubaciti jedan aforizam:

"Bog je mrtav." - Niče

"Niče je mrtav" - Bog

wc joj

necu vise sa off-icima. O Niceu ne znam puno, nisam citao njegova dela. Doduse, upravo sam skinuo neka od njih sa linkova na prethodnoj strani. Nadam se da ce se nekako naci slobodno vreme i za njih.

[Тавита]

Дефинитивно  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/dada.gif

Одвоји времена  dada

[Guest ага пије млеко]

"Бог је мртав!" - Ниче

"Ниче је мртав!"-Бог

[andrej]

"Бог је мртав!" - Ниче

"Ниче је мртав!"-Бог

0202_238

Чекај мало оче, па није баш тако једноставно. Људи често цитирају ову Ничеову мисао коју је изразио у два своја дела. Ипак, постоји контекст, за који мислим да није безначајан па ћу бити слободан да пренесем нешто што сам својевремено написао о томе:

Када је Фридрих Ниче у "Веселој науци" и касније, у знатно познатијем делу "Тако је говорио Заратустра", изнео чувену констатацију: "Бог је мртав", то је, у значајној мери, било сведочанство духа његовог доба и, на неки симболички начин, својеврсна најава епохе секуларизације.

Немачки текст Die fröhliche Wissenschaft ("Веселе науке", објављене 1882 г.), доступан је on-line на: http://www.textlog.de/nietzsche-wissen.html, а фраза која у оригиналу гласи "Gott ist tot" налази се у III књизи, одељак 108 под насловом "Neue Kämpfe" ("Нове борбе" – на: http://www.textlog.de/21283.html). У целини: "Nachdem Buddha todt war, zeigte man noch Jahrhunderte lang seinen Schatten in einer Höhle, — einen ungeheuren schauerlichen Schatten. Gott ist todt: aber so wie die Art der Menschen ist, wird es vielleicht noch Jahrtausende lang Höhlen geben, in denen man seinen Schatten zeigt. — Und wir — wir müssen auch noch seinen Schatten besiegen!". Немачки текст "Тако је говорио Заратустра", такође је доступан on-line на: http://www.gutenberg.org/dirs/etext05/8zara10.txt. У овом спису, ова фраза је споменута више пута: "Als Zarathustra aber allein war, sprach er also zu seinem Herzen: "Sollte es denn möglich sein! Dieser alte Heilige hat in seinem Walde noch Nichts davon gehört, dass Gott todt ist!" (пролог, одељак 2), "Und jüngst hörte ich ihn diess Wort sagen: "Gott ist todt; an seinem Mitleiden mit den Menschen ist Gott gestorben." и "Todt sind alle Götter: nun wollen wir, dass der Übermensch lebe." -diess sei einst am grossen Mittage unser letzter Wille!". Оба дела су објављена и у више српских превода, нпр: Ф. Ниче, Весела наука, Графос, Београд 1989 године, а Тако је говорио Заратустра, друго допуњено и исправљено издање, БИГЗ, Београд 1992 године (касније, у више издања и превода).

У XIX веку дошло је до својеврсне кулминације кризе веровања и духовности – идејне основе старог света (Ancien Régime) и читав дотадашњи систем вредности, рушио се пред идејама либерализма, просветитељства, социјализма, комунизма, анархизма, социјалног дарвинизма... итд. У западном свету, тада се појављује и својеврсна "армагедонска грозница" – разни "пророци" указују на "несумњиве знаке времена", а њиховим позивима да продају читаву имовину и побегну у дивљину, одазвале су се читаве породице (нарочито у САД). Фамозна Ничеова фраза о "смрти Бога", није за аутора који ју је записао (и у својим предавањима изрекао) била разлог за некакво "ликовање" нити, пак, било каква врста "тријумфа", него више својеврсна хроника доба или оптужба читавог човечанства за грех патрицида – тј. "богоубиство".

Бог заправо никада и није "преминуо", чак ни на нивоу идеје. Људи који одбацују било какав вид формалне религиозности и данас чине сразмерно мали проценат укупне светске популације. Секуларизам је настао као релативно кратак покрет одушевљења новим научним открићима и теоријама попут Дарвинових, Фројдових или Ајнштајнових, а на државном нивоу је мање-више доследно (али и насилно) био спроведен само у неким комунистичким државама.

Мартин Хајдегер је ове Ничеове речи тумачио као исказ о "смрти метафизике".  Хајдегерова критика метафизике, као примене људске логике на трансцендентно, није искључивала постојање "оностраног", али је искључивала могућност метафизичке (тј. интелектуалне) спознаје ове сфере. Ако је, дакле, епоха секуларизације у симболичком смислу започела речима једног немачког философа (Ничеа), она се симболички окончала речима другог немачког философа (Хајдегера): "Nur noch ein Gott kann uns retten" ("Сада нас само Бог може спасити").

Ово је наслов последњег Хајдегеровог интервјуа, који је овај дао за Der Spiegel, и који је објављен шест дана након његове смрти (26. маја 1976 године), 31 маја 1976, стр. 193-219. Сам разговор са Рудолфом Аугуштајном (Rudolf Augstein) и Георгом Волфом (Georg Wolff) Хајдегер је водио још 23 септембра 1966, уз услов да исти смеју да објаве тек након његове смрти (по свој прилици како би избегао учешће у полемикама, које су након објављивања овог интервјуа заиста и уследиле, а које чак и данас трају). Верзија на енглеском језику, доступна је на: http://web.ics.purdue.edu/~other1/Heidegger%20Der%20Spiegel.pdf.

Ако све ово узмемо у обзир, много боље можемо да разумемо исход чувене дебате измећу тадашњег кардинала Јозефа Рацингера (неких годину дана пре избора за папу) и једног од најугледнијих немачких (па и светских) неомарксиста, Јиргена Хабермаса. Дебату је, у виду збирке есеја објавила једна од званичних римокатоличких издавачких кућа "Ignatius Press": The Dialectics of Secularization: On Reason and Religion, by Joseph Ratzinger and Jürgen Habermas, Ignatius Press, 2007 (интернет сајт овог издавача: http://www.ignatius.com/index.aspx). Хабермас се иначе сматра припадником тзв. Франкфуртске школе (којој су, између осталих, припадали Адорно и Хоркхајмер) познате по Критичкој теорији, која је, уз Британске студије културе, свакако један од најутицајнијих "левичарских" think tank-ова савременог света. У тексту Notes on a post-secular society (http://www.signandsight.com/features/1714.html) Хабермас је усвојио умерено постсекуларистичко гледиште, у дефинисању тзв. "Kulturkampf"-у између радикалног мултикултурализма и милитантног секуларизма. За нашу тему интересантна би била и дебата између Хабермаса и Фукоа, где би могли да издвојимо и неке финије дистинкције преовлађујућих интелектуалних концепција Немачке и Француске теоретске мисли, али нам то ограничење простора у овом раду не допушта. Такође, занимљив је и Хабермасов став да ће, у случају неуспеха одржавања паневропског референдума до 2009 (тј. усвајања ЕУ устава – видети белешку 32 у овом раду) доћи до превласти неолибералне ортодоксије. Ово је уједно и оправдање Социјалистичке интернационале (за коју је Хабермас, у најмању руку, угледан) за подршку уставним пројектима ЕУ (погледати Хабермасов текст: Towards a United States of Europe, на http://www.signandsight.com/features/676.html). Присталице претварања ЕУ у "империју" (овај термин је чак у једном интервјуу отворено употребио и председник ЕУ комисије, Хозе Мануел Барозо), не виде у томе глобализацијску тенденцију поништавања државних и националних суверенитета држава чланица, него могућност супротстављања ширењу америчког неолибералног и корпорацијског империјализма.

Уп: Јозеф кардинал Рацингер, Европа: наслеђе које укључује одговорност хришћана, а који наводимо према Хришћанство и европске интеграције, зборник приредио протојереј проф. др. Радован Биговић, Хришћански културни центар и Konrad Adenauer Stiftung, Београд 2003 (стр. 128-140).

[andrej]

Извињавам се ако сам удавио, али ова тема ме некако увек погађа више него што би требало...

0202_238 stadaradim ne_shvata

[Александар Милојков]

"Бог је мртав!" - Ниче

"Ниче је мртав!"-Бог

0202_238

Ова Ничеова реченица се чупа из контекста. Да ли је Ниче баш био тотални неверник? Контекст ове реченице изгледа овако: "Бог је мртав, ми смо Га убили." То је Ниче рекао, а то ипак значи нешто друго него пуко негирање Бога. Бог је мртав нашим убијањем увек када Га заиста нема у нашим животима, у нашим безнађима и очајањима. Бог је тада мртав не зато што Га стварно нема, већ због тога што Га ми собом убијамо.

[karadjordje]

Андреј,свака част на тексту  0202_238

[andrej]

Да извадим поенту из оног смарајућег "трактата" који сам поставио горе:

"Фамозна Ничеова фраза о "смрти Бога", није за аутора који ју је записао (и у својим предавањима изрекао) била разлог за некакво "ликовање" нити, пак, било каква врста "тријумфа", него више својеврсна хроника доба или оптужба читавог човечанства за грех патрицида – тј. "богоубиство"."

Ниче дакле каже човеку - "Убио си Бога - и где ћеш сада?" или "Где ти је Логос (Смисао)."

Ниче је сигурно био противник формализма и морализма - али, у његовој рецепцији, Предсократовци су аутентични боготражитељи (тиме што су смислотражитељи).

0202_238

[andrej]

Андреј,свака част на тексту  0202_238

Хвала, нисам га сада написао, наравно. С тим сам својевремено ишао на једну међународну конференцију - ово је део из историјског увода у миленаристичку идеологију, тј. идеје апокалиптичних и екстатичких култова нашег доба...

stadaradim