Да ли ја стварно имам шта да кажем?

[Никола Поповић]

Често размишљам о једном феномену. О стању душе и ума када се загрејемо да нешто бранимо, нападамо, или када аргументујемо одређени став или појам... 
Са људске стране, та појава је нормална, и са психолошке стране такође, јер ако смо сви различити наравно да нам је потребан дијалог и здраво размењивање идеја и мисли како бисмо били у стању да проширимо своју свест и чујемо не само другу страну, већ и трећу, четврту јер свет ионако није црно-бели.

 

Међутим, има једна цака ту - да ли ја стварно имам шта да кажем о одређеној теми или ставу, мишљењу? Да ли је неопходно да га ја дефинишем или, још горе, да ли одмах морам да из сопственог страха непознавања материје ударим у контранапад и започнем расправу само да бих себи доказао да ја умем да ,,мислим"?...

 

Често бих нешто рекао, али станем. Не видим поенту, односно, не допада ми се слика коју може да проузрокује та реч, па чак и да се извргне руглу уколико неко дозволи себи да много ,,мисли".

Дакле, да ли ми стварно имамо шта да кажемо на одређене теме? И ако немамо, да ли говоримо зато што желимо да се информишемо и нешто ново сазнамо, или превише ,,мислимо" па нам је мало досадно?

 

 

[Gordana .]

И ја сам размишљала о овој појави. Често би боље било да сам ћутала. То што ја мислим о нечему често може да буде брзински став формиран на основу крњих података...

[Milan Nikolic]

Најгоре је када се нешто развлачи. Мислим да дијалектика еволуира у правцу одбацивања вишка информација.

[Никола Поповић]

Оп, оп, оп! 

 

Види ти коју сам ја тему покренуо прошле године на данашњи дан  

 

Хм.. став ми је и даље исти - да ли ми заиста имамо шта да кажемо увек и свуда? 

[Саша од Москве]

Imaš šta da kažeš, naravno ne uvek - ne svuda. E sad ću da citiram šta sam čula na jednom predavanju -

 

- Ne treba govoriti ono što za tebe nema važnosti (dakle ako je nešto izuzetno važno - nikako da bi se pričalo radi priče)

- Govoriti što manje - što se više objašnjava - sve je manje jasnije

 

- Moje iskustvo - onda kada sam imala u istom trenutku odgovor koji je bio, da se izrazim najbolje što umem - rasterećujući, onda je trebalo da kažem, a ako je u meni podsticao razdor u odnosu - tada je bilo bolje da sam ćutala. (mada je i ovo obrada onoga što sam čula od različitih ljudi, a što se potvrdilo kroz iskustvo). A umeš da osetiš koja vatra u tebi spaljuje i guta odnos - a koja greje.

[Саша од Москве]

Da i još jedna stvar - uvek možeš da pevaš

[zuti car]

Na forumu umem da branim svoje stavove zestoko , posebno ako se neko upeca pa krene da me ubedjuje kako nisam u pravu . U stvarnosti , ne raspravljam uopste , ne branim stavove , jednostavno kazem sta imam jednom pa ako agovornik shvati , shavtio je , ako ne , prosto ga pustim da "pobedi" , mada i to retko , prosto ne pricam o stvarima koje iziskuju rspravau , uglavnom sve svodim na "small talk" nebitne stvari i uljudne konvecinalnosti . Istu stvar radim i kad odem da posetim neki kung fu klub , uglavnom odbijem da radim sa vezbacima i trenerom ali ako bas navale onda ih pustim da pobede ,Ne vidim svrhu u tome da nekoga  pobedim u raspravi ili u bilo cemu drugom , ja od toga nemam nista niti se osecam bolje, zapravo se osetim lose jer se porazeni oseca lose .

[МилошБГ]

Na forumu manje vise da...pre svega forum shvatam kao razonodu i vreme koje trosim na njega shvatam kao zabavu + za nova neka saznanja,nesto zanimljivo za procitati ili neke informacije koje mi znace apropo predavanja,knjiga...Iskreno ne shvatam ga previse ozbiljno u smislu da moram biti ustogljen,da mi svaka poruka mora biti na nekom amatersko-akademskom nivou i slicno,to moze isto biti gradjenje one potrebe ma ja sam a vi ste... Trudim se da ne pisem na temama o kojima nista ne znam i u punoj meri to uspevam,ali na temama o kojima znam svakako cu braniti svoj stav,sto kaze zuti zestoko.  U obicnom da ne kazem stvarnom zivotu zavisi kako kad,gde i skim...moze se desiti nekad da branim stav isto zestoko,moze se desiti da mi je smor da bilo sta pricam pa deluje da ustuknem,moze se desiti da ne pricam uopste ali je jedno sigurno nikad ne pokrecem diskusiju sam ili ajde ne mozda nikad ali bar u 90% slucajeva se samo nadovezem na diskusiju i dam svoj stav i misljenje i sad kako ko to prihvati. Ali da pokrecem sam ili kad sam u nekom vecem drustvu kazem e a sta mislite o tome ili vidite ovo i na taj nacin da trazim diskusiju,to je stvarno velika retkost. I iskreno ne vidim nista lose u tome da imas neko misljenje o necemu i da ga iskazes ako imas gde,po meni to je bolje pa ma kakav god razlog bio,nego da nemas uopste ili jos gore da imas a da ne zelis da ga iskazes jer mislis da nema potrebe ili da to moze da znaci ovo ili ono,prvo sa stavovima i misljenjima te ljudi upoznaju,ako ti cutis u vecini i delujes kao da nemas sta reci,sigurno ce ti se nekad ukazati potreba da ces morati izneti neki stav koji si negde tamo precutao i sto bi to radio,sto bi dozvolio da ti neko kaze e ja te nisam znao/znala kao takvog.

Inace puno puta sam takodje ucestvovao u diskusijama u kojima u toku njih sam saznavao da ipak moj stav nije u pravu i bez problema sam prihvatao to,priznavao i slicno,nemam problem ni sa tim,nisam u tom smislu sujetan covek...

[Караконџула]

да ли ми заиста имамо шта да кажемо увек и свуда? 

 

Jasno je da ljudsko biće /kao jedino koje može da razvije misao/ ima uvijek i svuda šta da kaže, iako bi mu, u većini slučajeva, bilo bolje da dobro porazmisli prije nego li nešto izgovori. 

[Драшко]

Немам ништа да кажем

[Снежана]

сада ме је Дијанина тема о учењу комуникацији потсетила на ово, има повезаности...па ако мислите да имате нешто да кажете и на ову тему...изволите

[БанеЛ]

Исправите ме ако грешим, не љутим се.

 

Не волим да солим памет, али кад видим и прочитам нешто кроз шта сам и ја пролазио, волим да кажем своје мишљење и искуство. Можда није валидно, али ваљда не шкоди. Можда неком и користи. 

[LogosAgape]

Činjenica da govorim 

ne znači da imam šta da kažem,

a potreba da govorim jeste sujeta.

 

Ipak ponekad se dam obuzdati Bogu hvala

[Arsenija]

Mislim da sam svoje ispricala . Sada je vreme da se polako povucem .

[Рапсоди]

Волела бих да неко може да прочита оно што не кажем, што прећутим.

 

Покушавам да научим да читам између редова..................та невидљива азбука нимало није лака..............али је достижна