Поставите питање Милославу Самарџићу

[Милослав Самарџић]

Хвала на одговору! На којим основама га заснивате? Која документа? Извори?

 

За шта тачно тражите извор?

[Милослав Самарџић]

Дража је сам признао како је партизане поштедео на много места , па он је стварно био сила са четницима 1941. и дозволио си је бити великодушан.

Партизани су издали више пута четнике, а он је још увек веровао.. нпр. код Краљева, и код Новог Пазара..

Био је допговор да заједно нападају ... прочитајте мало Александра Бајта па човјек, лепо пише о тој сараднји...

 

Ма какви веровао. Он није имао снага за обрачун са комунистима тако рано, јер није довршио организацију, а за петама су му били Немци и домаћи германофили. Сем тога, као што рекох, официри нису били спремни за грађански рат, чак и јадан Рачић.

Мислите да нисам прочитао Бајтову књигу?

[Милан Ракић]

То вам могу чак и ја полуписмена рећи, откирвене масовне гробнице, неоткривене, послали дечицу на сремски фронт.. није то само 100.000 то је чак и преко, до 1948 су ратна убиства, после 1948 крећу информибро убиста... било је тога ...било...

 

Не сумњам, али су за такве "крупне" речи и ставове потребни документи... Сматрам да није само довољно рећи: "Рек`о Броз да се Срби "баце" на Сремски фронмт!" 

[Милослав Самарџић]

Лозница је први ослобођени град у Европи.

1941. рат против немаца у србији није имао смисла, чиста логика.

 

Тачно. Али посматрајте целину. Да су комунисти ушли у Лозницу, побили би све ''народне непријатеље'' (као у Ужицу рецимо), мобилисали би младиће који нису служили војску и послали их на Немце (као на Сремском фронту рецимо) и побили би заробљене Немце (као у Горњем Милановцу 29. септембра 1941. рецимо).

[Млађони]

Опет ја. По Крушевцу граду слушам разне приче, једни тврде да су партизани ослободили Крушевац, други тврде да су Четници... трећи тврде да су заједничким снагама. 

Које је твоје мишљење и зашто? 

[Милан Ракић]

За шта тачно тражите извор?

 

За помен 100000 људи које су комунари убили у Србији, а ван борбе...

[Милослав Самарџић]

Који је извор за ову Вашу тврдњу!? 

 

Ево државна комисија је дошла до 70.000, а они смањују те цифре.

[Милослав Самарџић]

Жао ми је што нисте разумели о чему сам хтео, жртве и једних и других, (ваљевац сам, знам о чему говорим... очева сестра ми је отишла са партизанима, мајкин брат са четницима) жртве и једних и других, и четвртих и петих су били "трећи"честити Православни...борба; првих, других, четвртих и петих није завршена, траје и данас и неко ће јој већ видети крај...молим Вас немојте заборавити "треће", Христа ради...

 

На жалост, ја Вас ни сада нисам разумео?

[Милан Ракић]

Ево државна комисија је дошла до 70.000, а они смањују те цифре.

 

У реду! Хвала Вам господине Самарџићу!

[Баба]

Још једно питање бих поставио иако на њега већ знам одговор али због осталих форумаша и шире публике.

 

Наиме дискутовало се на више места да је партизански покрет добио својеврсан легитимитет као антифашистички захваљујући и томе што је у својим редовима имао бројне Јевреје као борце тог покрета. Усташе као изразито фашистичка и антисемитска војска и идеологија наравно да нису имале Јевреје у својим редовима.

 

Да ли су и у ком броју Јевреји били присутни у ЈВО (Четницима) и да ли су неки од њих били на кључним позицијама?

[brana]

Ма какви веровао. Он није имао снага за обрачун са комунистима тако рано, јер није довршио организацију, а за петама су му били Немци и домаћи германофили. Сем тога, као што рекох, официри нисубили спремни за грађански рат, чак и јадан Рачић.

Мислите да нисам прочитао Бајтову књигу?

 

Дража би растурио Тита само да није слушао енглезе. У штабу је имао агента Сое, криминалца...

неке луде закулисне игре.

Верујем да сте прочитали Бајтову књигу.

[Баба]

Молио бих учеснике ове теме да предност у одговорима ипак дају нашем госту. Јер морате имати у виду да ово није тема као свака друга тема на форуму. Дакле пре свега форумаши постављају питања, евентуално ако им гост теме упути одређено питање одговарају.

[Милослав Самарџић]

Опет ја. По Крушевцу граду слушам разне приче, једни тврде да су партизани ослободили Крушевац, други тврде да су Четници... трећи тврде да су заједничким снагама. 

Које је твоје мишљење и зашто? 

 

Ево детаљно из једног необјављеног рада (мог). Крамер је амерички поручник (тада код Кесеровића), члан Мисије ''Ренџер'' под командом пуковника Мекдауела (тада код Драже):

 

...Последњих неколико редака ни најмање нису у духу Мекдауелових ставова. Крамер у наставку извештаја говори о страху да се нађе пред преким судом због оног што је радио. Као поуздано може се узети да му је преким судом запрећено тек када се вратио у Бари, јер у међувремену то није било могуће. Да је претња утицала на писање извештаја, видимо и из једног совјетског документа. Реч је о саслушању немачког пуковника Бернгарда фон дер Шевалерија, начелника корпуса ''Милер'', који је био укључен у преговоре са Крамером. Шевалери је Совјетима на саслушању рекао да је циљ његовог састанка са Крамером био да Немци предају четницима низ насеља, да се у овим насељима истакне америчка застава и да се тако спречи улазак Црвене армије.53

Преговори о предаји Немаца настављени су и сутрадан, 10. октобра. За тај дан Крамер у свом извештају пише:

У девет часова Немци су јавили да ће отићи на договор са официрима у Краљеву и видео сам немачки тенк како са куриром напушта Крушевац.54

Међутим, да ли зато што у њиховим редовима није било јединства по питању предаје, или да би одговорили на стезање четничког обруча, Немци су тог дана једним авионом бомбардовали Крушевац. Крамер не пише о губицима током бомбардовања, наводећи само да је седам четника погинуло покушавајући да ископа једну неексплодиралу бомбу (то је био њихов уобичајени начин снабдевања експлизивом).

Наредног дана у Крушевац је стигао велики број немачких рањеника из борби са Црвеном армијом. Преговори о предаји настављени су 12. октобра: ''Немачки официр ми је рекао да ће сви Немци на Балкану капитулирати ако би дошли амерички војници, чак и само ради надгледања'', наводи Крамер.55

Током 13. октобра ситуација се још више заоштрила. ''Видео сам жестоку борбу четника са немачком стражом на железничкој станици и аеродрому (ова два објекта налазе се на супротним крајевима града - прим. аут), када су покушали да украду оружје и муницију. Такође сам видео четнички камион натоварен лаким оружјем и муницијом како одлази из Крушевца, док немачки војници стоје у близини. Немци су несумњиво били деморалисани. Један официр ми је рекао да су били уморни од пропаганде'', пише Крамер.

У коментарима на извештај, Крамер је 23. октобра додао:

Учествовао сам у неколико четничких препада на нацисте. Лично сам видео како ножем убијају стражаре. Гледао сам такође ликвидирање два немачка војника који су том приликом заробљени, а који су били оптужени за злочине против цивилног становништва. Налазио сам се у земљи где нема милости према заробљеним нацистима.56

Тога дана, 13. октобра, он је први пут ступио у контакт са Совјетима, тако што је команданту наступајуће 52. стрељачке дивизије, генералу Миљајеву, послао писмо преко Кесеровићевог потпоручника Александра Златковића. Потпоручник је отишао пешице у правцу двадесетак километара удаљеног Ћићевца. Одговор није стигао ни тог, ни наредног дана. ''Срби су пажљиво мотрили на моју реакцију у вези са приближавањем Руса. Искрено говорећи, био сам уплашен, али се нисам усудио да то покажем речима или делом и једино што се назирало био је преки суд, ако успем да се извучем из овог хаоса'', бележи амерички поручник. Његов страх долазио је отуда што је схватао - а пре ће бити што му је то касније у Барију речено - да су преговори о предаји Немаца четницима и Американцима у супротности са политичким договором западних лидера и Стаљина. Углавном, своје опције тога дана он овако описује:

Нисам могао да се склоним, а Руси су били близу и морао сам да бирам да ли да будем заробљен и убијен од партизана, постанем немачки заробљеник до краја рата или да се уздам у милост Руса као савезник.57

Судбоносног 14. октобра у зору Крамер је одлучио да по сваку цену крене према Мекдауелу, ''кроз партизанске и немачке линије''. Тражио је од Кесеровића ''три снажна човека као пратњу'', на што је добио одговор да ''нема шансе да успе''. Узвратио је да ће ићи и сам ''ако буде морао'' и ту је разговор, који се одвијао у Кесеровићевом штабу, на моменат прекинут. По Крамеровом опису, догађаји су се потом овако одвијали:

Мало касније, на велико изненађење срео сам руског официра који ми је саопштио да су четници водили руске јединице до Јасике, одмах преко северне обале Западне Мораве, и да су се шуњали иза одбрамбене линије немачких тенкова код Сталаћа. Дао сам му информације које сам имао, а он ме замолио да се састанем са његовим мајором. Управо када је требало да напустимо четнички Главни штаб, дошао је немачки командант Крушевца мајор Кни са још једним официром и преводиоцем. Пуковник Кесеровић му је у мом присуству рекао да ће четници извршити напад уколико не нареди предају својих трупа.58

Неколико дана раније, четници су скривали од Немаца америчког официра. Сада, од Немаца су скривали совјетског официра. Крамер сведочи:

Рус тада није био у соби. Склонио се иза куће са четничким шеширом (у ствари са шајкачом - прим. аут) и капутом преко своје униформе.

Крамер даље пише шта се дешавало унутра, у кући у којој се налазио Кесеровићев штаб:

Кесеровић је казао мајору да ће му дати пола сата да се одлучи. Немачки официр је на то изашао из собе и ушао у свој ауто, рекавши да ће се борити.

Први совјетски официр кога је срео Крамер био је поручник, командир једног вода из састава 16. самосталног јуришног батаљона. Била је то кажњеничка јединица, која је увек упућивана напред. Командант батаљона био је мајор Проњин. Крамер наставља:

Отишао сам затим из четничког Главног штаба са руским поручником и сусрео руског мајора, који ми је саопштио да град неће тући артиљеријом ако га четници нападну и освоје, и да неће дозволити партизанима да нападну четнике са леђа. Такође је рекао да четници могу да узму немачке заробљенике, али да белорусе (формација ''белих Руса'' у немачкој служби - прим. аут) жели за себе и своје снаге, да поступе како сматрају да је потребно. После тога присутни четнички официри наредили су напад и заузели Крушевац, па смо пуковник Кесеровић, руски мајор и ја ушли у град праћени руским јединицама. Четници су тако имали град у својим рукама пре уласка Руса.59

Поручник Крамер је о овоме говорио и пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, 1946. године у Њујорку. Посведочио је да је после састанка у Кесеровићевом штабу ''са неколико четника'' и совјетским поручником прешао Западну Мораву, у правцу села Јасика, ради сусрета са претходницом Црвена армије. Када је мајору Проњину саопштио да су Немци одбили да положе оружје, он је рекао да ће ''у року од једног сата поставити топове на положај''. Крамер га је упозорио на ''страдање жена и деце'', предложивши да ''заузме варош са четничким герилцима''. Совјетски мајор се сложио: ''У реду, даћемо вам два сата да свршите посао'', рекао је. Крамер наставља: 'Тако су четници напали Немце, савладали их, и пуковник Кесеровић, руски мајор и ја ушли смо у варош, праћени руским трупама''.60

У извештају који је написао 23. октобра, Крамер наводи и ове детаље:

Одмах по повратку на свој положај, Кесеровић је наредио напад на Крушевац. Град смо после кратког времена заузели, заробили око 1.500 непријатељских војника и запленили доста ратног материјала. По уласку у град, Кесеровић је предао све заробљенике руском команданту.61

А ово је извод из Крамеровог сведочења у Њујорку:

Пуковник Кесеровић и руски мајор су одржали говоре народу са једног балкона, док су руске трупе улазиле у град. На моје велико чуђење пуковник Кесеровић је узвикнуо на крају свог говора ''Живео краљ Петар'', а руски мајор је на завршетку свог говора поновио исту реченицу. Како ја нисам добро познавао језик, један преводилац је пренео неколико мојих речи.62

Опширан извештај о догађајима током 14. октобра 1944. године поднео је и пуковник Кесеровић. Он пише да су у 6 часова и 30 минута ујутру у његов штаб дошли један совјетски поручник и командант Делиградског корпуса, мајор Властимир Весић. Совјетски официр изјавио је да је овлашћен за регулисање односа између црвеноармејаца и четника. Рекао је да ће по ослобођењу Кесеровић остати у граду као командант, да ће се четници третирати као савезници, да се партизанима неће дозволити улазак у Крушевац и да ће бити разоружани ако покушају да нападну четнике. Мајор Весић је потврдио да црвеноармејци већ поступају са четницима као са савезницима, ''јер је један део његовог корпуса под пуном ратном опремом ишао заједно са Русима као претходница у правцу Крушевца'', наводи Кесеровић. На састанку је одлучено да се Немцима у Крушевцу да ултиматум да до девет часова положе оружје.63

Онда Кесеровићев начелник штаба, мајор Микић, и капетан Поповић, одлазе као парламентарци код Немаца. Враћају се око осам часова, заједно са командантом града мајором Книјем и командантом 7. брдске СС дивизије ''Принц Еуген'' . У присуству америчког и совјетског официра, Кесеровић понавља Немцима ултиматум, додајући да ће их, ако се не предају до девет часова, напасти заједно четници и Совјети. Кесеровић наставља:

Видећи да су блокирани и одсечени са свих страна, а пошто су им тенкови у току ноћи 13/14. били упућени против наших снага према Стопањи - Почековини - Трстенику, где су наше снаге у току ноћи уништиле им неколико транспората, то су били принуђени да постављени ултиматум приме. Тражили су само, да им се одобри да се могу вратити до својих потчињених старешина, да би се избегао евентуални сукоб приликом разоружавања услед необавештености. Поручник Крамер и руски поручник су изјавили да су са оваквим решењем потпуно задовољни. После тога руски поручник у пратњи потпуковника Пилетића, као официра за везу отишао је у село Јасику где се налазио командант колоне руски потпуковник чијег се имена не сећам. По истеку рока ултиматума, тј. у девет часова, наредио сам да се почне са разоружавањем немачких трупа, а све време руска команда у Јасици, сваких десет минута била је обавештавана о току разоружавања.

Према томе, за разлику од Крамера, Кесеровић пише да је и совјетски поручник присуствовао састанку са Немцима; такође, он за Проњина каже да је био потпуковник, а не мајор.

Немци су претходне ноћи послали тенкове према Краљеву, односно према селу Стопања, јер се ту, а не у Крушевцу, одиграла највећа битка са четницима, током 13. октобра. Четници Топличког корпуса, који су у Стопањи чекали Немце од Краљева, приметили су да из правца Крушевца наилази огроман немачки оклопно-транспортни воз, који су вукле две локомотиве. То су Немци развозили своје магацине из Крушевца - ратну спрему која је четницима била преко потребна. Пруга испред прве локомотиве је дигнута у ваздух и отпочео је напад. Немци су се грчевито бранили, али су ипак савладани. Онда су, према утврђеном плану, хитро дошли сељаци са запрегама и плен је однет у брда. Поред осталог, у вагонима је било много конзервиране хране.64

Међусобни губици у борби код Стопање нису познати. Према изјави потпоручника Славка Здравковића, команданта 4. батаљона Жупске бригаде, четници су дошли ''до огромног ратног плена, мада после тешке борбе и уз губитке''. Здравковић каже да су немачки воз вукле чак три локомотиве, а да је борба вођена на истом оном месту на коме су четници августа претходне године сачекали љотићевски оклопни воз.65

О ратном плену у овој борби, у поменутом извештају Дражи, Кесеровић је писао: ''Приликом напада код Стопање и Почековине заплењено је 73 пушкомитраљеза, 14 тешких минобацача, 170 митраљеза и око 2.000 пушака''.

Милош Младеновић, четник Топличког корпуса, пише да је у ноћи између 13. и 14. октобра савладана и група Немаца послата да минира мост на Западној Морави, на друму Крушевац - Варварин. Према Младеновићу, сви Немци ''око моста'' били су ликвидирани.66

Према Кесеровићевом извештају Дражи, иако су рекли да ће се предати, Немци су покушали да се пробију из Крушевца (тако се Кесеровићева и Крамерова верзија своде на исто; изгледа да су разлике настале због језичких баријера). По повратку са састанка, одржаног око осам часова, Немци су преко радио станице позвали у помоћ 16 тенкова које су претходне вечери послали према Стопањи, када су чули да су им четници напали оклопно-транспортни воз. Део Немаца прихватио је борбу и пре доласка ових тенкова. Кесеровић пише:

Већина немачких јединица полагала је оружје без отпора, а известан део је давао отпор и том приликом су погинула наша 17 војника и 23 рањено, међу којима и капетан прве класе Божа Божовић. Немачки губици су били знатно већи. У том су стигли тенкови и преостале немачке снаге под њиховом заштитом отпочеле су пробијање према Краљеву, али су на целом путу десетковане од наших снага, тако да је врло мали део успео да се извуче и стигне до Краљева. Заплењено је у Крушевцу 25 тешких минобацача, 96 пушкомитраљеза, осам тешких митраљеза, око 200 митраљеза, 15 вагона муниције, око 1.200 пушака и око 200 вагона разног материјала.67

Међу заробљеним Немцима налазио се и један пуковник, чији авион је тог преподнева слетео на крушевачки аеродром. То је био фон Шевалери, а његов пилот звао се поручник Хајнеман. Шевалери је дошао да би ''на неки начин удесио предају немачких трупа'', према Крамеровом јутрошњем захтеву. Кесеровић затим пише да је у Крушевцу одмах формиран одбор за прославу ослобођења и свечани дочек совјетских трупа. У 10 часова и 30 минута дошао је совјетски потпуковник из Јасике (тј. мајор Проњин). За њим је наишла група четника Делиградског корпуса на четири камиона заплењена од Немаца (од којих два приликом ослобођења Ражња). Затим су наступале совјетске трупе на запрежним колима, па совјетски пешаци. Проњин је био ''одушевљен дочеком наше војске и огромне масе народа'', рекавши Кесеровићу и Крамеру да ће се четници сматрати регуларном војском а партизани разоружати, јер ''припадају групи троцкиста''. ''Тада је одржан збор на коме је присуствовао скоро цео Крушевац'', наставља Кесеровић. Са балкона Хотела ''Париз'', после Кесеровића говорио је Проњин, ''који је изнео да се они боре за демократију и захвалио нам на нашој борби против окупатора'', а потом је говорио и поручник Крамер, обећавши да ће ''Америка учинити све'' да се у Југославији оствари ''права демократија''.

Још док су трајали говори, са истока, из правца Сталаћа, зачула се јака пуцњава. У извештају Дражи Кесеровић је после писао да су то партизани нападали четнике 2. расинске бригаде под командом капетана Мирка Томашевића. Проњин је послао једног капетана да упозори партизане, под претњом да ће их црвеноармејци напасти, али узалуд. Кесеровић наставља: ''У то време стварно је се била појавила једна руска колона са правца села Дедина. Чим смо о овоме обавештени, наређено је капетану Томашевићу да ову колону пропусти да уђе у Крушевац, што је он одмах и учинио. То је било око 13 часова. Кад је ова руска колона ушла у Крушевац, партизански напад је нешто попустио''. Касније у извештају Кесеровић још једном наглашава: ''Војницима сам, као и старешинама, раније био издао наређење, да се Русима не даје никакав отпор и стога ни једна пушка није опаљена на њих приликом разоружавања''. То јест - док су разоружавали четнике.68

Међутим, потпоручник Славко Здравковић сведочи:

Наши људи су после причали да је поручник Томашевић... заправо водио борбу против црвеноармејаца и да је ликвидирао чак 70 њихових војника.69

После рата, до сукоба југословенских и совјетских комуниста 1948. године, у центру Крушевца налазио се споменик црвеноармејцима палим у борби против 2. расинске бригаде. Био је висок десетак метара, са звездом петокраком на врху. На лицу је имао рељеф совјетског војника и натпис: ''Крушевац - палим црвеноармејцима за ослобођење''. Са задње стране била су уклесана имена 17 совјетских војника, за које комунисти кажу да су погинули ''између расинског моста и Паруновца од четника Мирка Томашевића''.70

Према другом извору, Совјети су приликом сукоба са 2. расинском бригадом имали 18, а партизани седам погинулих.71

Совјетски стрељачки строј, иза кога су наступали партизани, одбио је наређење капетана Томашевића да се заустави. Четници су га онда зауставили паљбом. Поред погинулих, Совјети су имали и више десетина рањених војника, а Кесеровић је, свакако из политичких разлога, у службеном извештају писаном пола године касније све то демантовао.

Четник Топличког корпуса Милош Младеновић пише да се борба између Совјета и партизана са једне и четника са друге стране наставила током целог поподнева и ноћи. Совјетски и југословенски комунисти свирепо су убијали не само наоружане четнике, већ и цивиле. ''Ови зликовци су на сваког другог или трећег човека довикивали: Аха, фашиста, и са митраљетом па дрррр по човеку. Он би се издужио по улици и закрчио пут таљигама на којима су се возале баћушке'', сведочи Младеновић. Тако четницима није преостало ништа друго него да се под борбом извлаче из Крушевца. Због ових догађаја нагло је порастао број дезертера, још више него после говора краља Петра од 12. септембра 1944, у коме је он, подлегавши Черчиловим притисцима, затражио од четника да ступе под команду Ј. Б. Тита.72

Кесеровић даље пише да је из Хотела ''Париз'' заједно са Проњином аутом отишао ка селу Јасика, у сусрет команданту 52. стрељачке дивизије, генералу Миљајеву. Генерал је био дрзак, а његови пратиоци су уперили оружје у четнике, псујући им ''мајку монархистичку''. Кесеровић је са људством свог штаба спроведен до Хотела ''Париз'', где је совјетски генерал почео да га испитује. ''Видећи какве су његове намере ја сам се неопажено извукао до клозета и споредним излазом напустио Хотел `Париз` и отишао у свој штаб'', пише Кесеровић.

Предвече 14. октобра, када је у Кесеровићев штаб дошао курир са позивом на нови ''састанак'' са совјетским генералом, стигао је и потпоручник Златковић. Он је тог јутра у 10 часова у Ћићевцу пронашао генерала Миљајева, који му је одмах саопштио: ''Ми нисмо савезници''. Совјетски генерал је тражио да четници до 16 часова разоружају Немце у Крушевцу и да се потом предају Црвеној армији, или ће их она напасти. Златковић је одмах кренуо натраг, али пошто је ишао пешице није могао раније да превали раздаљину од 23 километра. Он је још рекао Кесеровићу да је видео како Совјети спроводе групу четника Варваринског корпуса, у правцу Параћина.

Зато што је Крушевац већ био ''пун комуниста'', а црвеноармејци су почињали да разоружавају четнике, Кесеровић је предвече 14. октобра на састанак са генералом Миљајевом послао мајора Микића, наредивши својим јединицама да се ''у ситним деловима'' извлаче у правцу планина Гоч и Жељин.

У међувремену, пише даље Кесеровић, Совјети су у Крушевцу на превару заробили мајора Властимира Весића и велики део његовог људства, као и 500 до 700 четника Расинско-топличке групе корпуса. Према изјавама одбеглих, црвеноармејци и партизани су малтретирали и тукли четнике, потпуно их опљачкавши, ''тако да ни један више није имао ни часовника, ни прстена, нити чега другог од вредности''. ''Неки од наших старешина били су побијени још исте вечери од стране комуниста'', наводи Кесеровић, додајући да је иста судбина задесила и гарнизон Српске државне страже Милана Недића (''недићевци''), који се током ослобођења Крушевца прикључио четницима.

Заробљене четнике Совјети и партизани су спроводили до Параћина, где су, у негдашњој касарни, направили концентрациони логор за противнике комунизма. Успут им није давана храна, а када би неко покушао да пије воду, ''поред друма, из баре, био је на лицу места убијен, или у најбољем случају премлаћен'', пише Кесеровић. Код села Каоника мајор Весић је узвикнуо: ''Склањајте се, ево аутомобила!'' Искористио је пометњу и побегао. (Весићев сестрић, Душан Васовић, износи нешто другачију верзију: да су се у близини чули камиони, а да је мајор Весић, да би направио забуну, узвикуно: ''Авиони!''73)

Црвеноармејци су потом у Кесеровићев штаб послали једну делегацију не би ли изнудила предају четника, али ови су, на очигледно лажна обећања, одговорили негативно.

Иначе, Обавештајни одсек совјетске 57. армије послао је 5. септембра 1944. својим јединицама обавештење да су ''четници Драже Михаиловића... реакционарна војска... која се бори на страни окупатора од 1941''. Довољно говори већ и наслов једног од обавештења Обавештајног одсека: ''Информација о саставу и распореду Југословенске армије, немачких армија на Балкану 19. септембра 1944. г. и реакционарних армија Павелића, Недића, Михаиловића и Рупника 5. септембра 1944''.74

Из овога би се могло закључити да је Совјетски Савез имао исти однос према Павелићевим усташама, који су од 1941. били саставни део осовинских формација, и Михаиловићевим четницима, који су увек били део Западних савезника. Међутим, није било тако. Од усташа заробљених на Источном фронту Совјети су формирали Југословенску бригаду, коју су довели у Југославију и ставили је под команду Ј. Б. Тита. С друге стране, четнике заробљене у Крушевцу Совјети су одводили у концентрациони логор у Параћину, или су их предавали партизанима, који су их убрзо ликвидирали. 

До ове разлике дошло је из два разлога.

Прво, четници су били легална Југословенска војска, што је за комунисте, како совјетске тако и југословенске, значило да морају бити уништени, јер се иначе доводи у питање рушење парламентарне монархије, тј. демократког поретка у земљи. У случају усташа ово питање није се постављало, јер се знало да они као политички фактор не играју никакву улогу, пошто по природи ствари нестају заједно са Трећим Рајхом.

Друго, била је на снази Стаљинова доктрина да у вишенационалним државама већински народ угњетава мањинске народе. Зато је Комунистичка интернационала двадесетих и тридесетих година 20. века упућивала Комунистичку партију Југославије на сарадњу са несрпским ''ватреним националним покретима'', укључујући и усташе, док су с друге стране увек коришћени термини ''великосрпска хегемонија'', ''великосрпска буржоазија'', и сл.

 

53 Жупски зборник, бр. 4, 212.

54 Исто, 215.

55 Исто, 216.

56 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 156.

57 Жупски зборник, бр. 4, 216.

58 Исто, 217.

59 Исто, 217.

60 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 404-405. Исту верзију, с небитним разликама, Крамер је дао у изјави од 23. октобра 1944. године: М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 155-158.

61 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 158.

62 Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 405.

63 Зборник докумената, том 14, књига 4, 869-882.

64 Изјава Љубе Раонића, учесника борбе, аутору, из књиге разговора са равногорцима, која је у припреми. Раонић је са једног мртвог Немца скинуо борбени ранац, у коме се поред осталог налазио и кожни новчаник са новцем. Марке нису вределе, али је новчаник био добар, па га је Раонић дуго користио. И данас се чува у његовој кући, у Хамилтону (Канада).

65 Изјава Славка Здравковића аутору, из књиге разговора са равногорцима, која је у припреми.

66 М. Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, 207.

67 Уобичајено тумачење наведене Кесеровићеве формулације је да је капетан Божидар Божовић погинуо. Међутим, он је био тешко рањен и потом пренет у своју кућу, у Крушевцу. Комунисти га нису стрељали, вероватно рачунајући да неће преживети. Ипак је преживео, али је умро млад, 1956. године. Сахрањен је на крушевачком гробљу, има споменик. (Изјава Миодрага Божовића, Божидаревог сина, аутору.)

68 Зборник докумената, том 14, књига 4, 869-882.

69 Изјава Славка Здравковића аутору.

70 Ослобођење Крушевца 1944. године, 152-153.

71 А. Стошић, Под небом Крушевца, 416.

72 М. Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, 208.

73 Изјава Душана Васовића аутору. Душан је провео рат у Крушевцу, код деде по мајци свештеника Душана М. Весића, оца мајора Весића. И према његовој изјави догађаји у Крушевцу 14. октобра 1944. одвијали су се онако како то описују Кесеровић и Крамер. У сећању му је ''веома јака пуцњава'', приликом напада четника на Немце. Мајор Весић је око подне дошао у кућу свог оца. Ставио је децу, међу којима и сестрића Душана Васовића, у ауто да их провоза градом. Црвеноармејци су зауставили ауто и одвели мајора Весића...

 

74 Жупски зборник, бр. 4, 108.

[kordun]

Господине  Милославе да ли би се сложили са мном да је четнички покрет Драже Михајловића има велике организационе пропусте и да сам Михајловић сноси лично дио одговорности за то?

Без обзира сложили се ви са мном или не,занима ме ваше мишљење на ту тему конкретно.

Како је уопште било могуће да комунисти као дотадашњи илегалци преузму управљање већ подигнутим народним и готово искључиво српским бунама широм српских земаља,шта је ту превагнуло по вашем мишљењу и зашто?

[Милослав Самарџић]

У реду! Хвала Вам господине Самарџићу!

 

Волео бих да погледате ово и да дате коментар:

http://www.pogledi.rs/category/istorija-2/zlocini-komunista/

 

Напомињем да је списак жртава комуниста у КГ округу делимичан, да има много ''несталих'', на хиљаде. Такође. у списак није увршћен Качерски срез (када сам почео да правим списак, нисам знао да се и он налазио у КГ округу).