Поставите питање Милославу Самарџићу

[Милослав Самарџић]

Поштовани

 

Погледајте ово, да ли можете да прокоментаришете ? Колико има истине у овоме ?

 

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/501930/Pravi-Prle-iz-Otpisanih-na-izlozbi-o-oslobodjenju-Beograda

 

Комунисти су унели једну - прву - радио станицу у БГ непосредно пред ''ослобођење'', а не знам да ли је то овај учинио.

Четници су имали много радио станица у БГ, једна је откривена гониометром, оно што је било у ''Отписанима''.

Углавном, овај чланак је комунистичка пропаганда.

[Милослав Самарџић]

Октобарске „свечаности'' у Билећи и Београду: Једни тугују, други славе:

http://www.pogledi.rs/oktobarske-svecanosti-u-bileci-i-beogradu-jedni-tuguju-drugi-slave/

[Милослав Самарџић]

Црвена БРИК пропаганда

 

БРИК ће у догледно време наводно постати водећа светска сила – економски, политички, војно и у сваком другом погледу, тако да ће створити нови светски поредак, бољи и праведнији, у коме ће и Србија имати место какво заслужује

 

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Наставак:

http://www.pogledi.rs/crvena-brik-propaganda/

[Kolega2357]

http://pescanik.net/author/damjan-pavlica/ Vase misljenje o ovim tekstovima sto pise Damjan Pavlica. Ako moze sto opsirnije mozete. 

[NemanjaVa]

Uvaženi profesore, da li se zna nešto ovom princu danas, odnosno da li ima potomke? Pre petnestak godina objavljen je intervju s njim u Pogledima,

 

 

http://www.pogledi.rs/srpski-princ-mar-eme-panka-obrenovic/

[Милослав Самарџић]

http://pescanik.net/author/damjan-pavlica/ Vase misljenje o ovim tekstovima sto pise Damjan Pavlica. Ako moze sto opsirnije mozete. 

 

Ево о Св. Сави, пошто ми његов урамљени постер стоји тачно испред стола, на зиду.

Чланак о Светом Сави делује доста површно, благо речено, не знам шта бих друго рекао на тврдњу да он није био просветитељ. Писменост су наравно донели Ћирило и Методије, тј. Климент и Наум, али тек са Савом она постаје масовна, системска.

С друге стране, преувеличан је значај Доситејевог просветитељства, који не само што је би неупоредиво мањи од Савиног, него је имао супротан предзнак: Сава је посрбљивао (стране утицаје), Доситеј расрбљивао (српску културу).

Ово сигурно није тачно: Sveti Sava je danas u Srbiji kultna figura broj jedan.

 

Уопште нисам приметио да неко ставља Саву изнад Христа.

Такође нисам приметио да неко ''скаче'' против историјске ''потраге'' за Св. Савом. Исто тако нисам приметио да је неко у тој потрази нашао нешто негативно о њему. Уопште, недостаје процес доказивања у чланку, све се своди на тврдње (неутемељене).

Уместо дужег одговора, мислим да је боље да пренесем нека поглавља из књиге ''Тајне Вукове реформе'':

 

[Милослав Самарџић]

14. "СКЕРЛИЋЕВСКИ СУД" О СВЕТОСАВЉУ

 

(...)

Наравно да неће бити у праву, јер уметност у начелу мора да носи жиг времена у којем настаје и може да се мери само разумевајући то време. Зато је наопака још увек преовлађујућа теорија српске науке из ове области, која негира било какву уметничку вредност нашој старој књижевности само зато што се не уклапа у модерне књижевне шеме, и то из духовно другачијег, западноевропског света. По Јовану Скерлићу (1877-1914), који је учврстио тако искривљено схватање, Димитрије Богдановић користи израз "скерлићевски суд", али ми бисмо пре рекли да је ту реч о вуковском схватању, не само старе српске књижевности, него историје уопште.

Под утицајем западноевропских, нарочито француских схватања, Скерлић је тврдио да литература средњевековних Срба уопште и није књижевност, јер је имала све особине свога доба, пре свега религиозност! Ево како је то Скерлић излагао:

"Стара српска, средњевековна књижевност, није могла ништа допринети поновном стварању српске књижевности. Она је била готово искључиво црквеног карактера, и црквени људи су је радили у црквеним идејама за црквене потребе. Сва та књижевност литургијских требника, типика, канона, хронографа, хагиографијских списа, 'хвалних житија' христољубивих и благочестивих владара, производа болесне средњевековне црквене романтике, све то и није била књижевност у правом смислу речи, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другога, и зато што је тако до сада примљено".

Следи Скерлићева реченица према којој су и данас направљени школски програми:

"Наша култура и наша књижевност почиње од XVIII века".

Онда Скерлић алудира на Доситеја Обрадовића и његов одлазак из манастира, када каже да је тај XVIII век за Србе "излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности". Колико далеко је Скерлић отишао да се закључити по његовим залагањима да се Срби одрекну ћирилице и прихвате латиницу! То је био други корак; први је начинио његов претходник, Вук Караџић, увевши латиницу међу Србе, и уопште латинични начин размишљања. А пре свих њих је Доситеј Обрадовић, кога ова, на жалост јака струја, и рачуна као зачетника "праве књижевности". Доситеј Обрадовић је свакако био зачетник, али не праве књижевности, него одрођавања Срба од својих корена и усмеравања нашег народног бића у потпуно другом правцу од светосавског. Зато владика Амфилохије Радовић и каже да су српску историју обележила два бекства: једно у манастир (Светога Саве), а друго из манастира (Доситеја Обрадовића).

Димитрије Богдановић о "скерлићевском суду" даје следећи коментар:

"Са кобним последицама тога темељног неразумевања читаве једне епохе и олаког лишавања правих вредности, које су одредиле не само европски карактер цивилизације српског народа, него и његову спону са наслеђем антике и хеленизма, судараћемо се потом деценијама, тако рећи све до данашњих дана.

У поједностављеном и проширеном шаблону црно-белих, у бити антиисторијских судова о култури зачети су сви крупни неспоразуми са сопственом прошлошћу. Изгубљен је кључ за историјско, научно разумевање те прошлости, кључ који се не мање него у егзактним подацима о друштвено-економској, правној структури и политичкој историји народа налазио у његовом духовном остваривању и симболичком језику књижевности".

За српску културу средњег века можемо рећи, ако ништа друго, да није била гора него код осталих народа тога доба, и закључити да зато није заслужила ни гору судбину од других. Ту гору судбину јесте доживела, јер потоње генерације, од Вука Караџића, рачунају да су Срби били писмени тек од краја осамнаестог или почетка деветнаестог века. При томе се на један "мрак" надовезује други, турска окупација, која се такође шематизује и епски продужује на "пет векова". Писменост у Срба је, међутим, свс време постојала и имала континуитет, али пре разјашњења тог питања вратићемо се још једном времену Светог Саве.

[Милослав Самарџић]

15. СВЕТОСАВЉЕ

 

Пошто су трагови о ранијем књижевном стваралаштву веома бледи, сматра се да је родоначелник свих основних књижевних жанрова српског језика Свети Сава (око 1175-1235). Иако најмлађи Немањин син по животном опредељењу није био писац, већ црквени великодостојник и државник, написао је неколико веома вредних дела, прозног, поетског и правног карактера. Може бити да је његово занимање за књижевност резултат ширине погледа једног високог црквеног поглавара и државника, јер је разлика између варварских и цивилизованих народа управо у духовној сфери. Срби не би могли да се уклопе и опстану међу најјачим државама без сопствене јаке културе, па и књижевности, а осамостаљење цркве и поновно проглашавање краљевине били би кратког даха без снажне идеје водиље и средстава које ће је носити.

За развијање књижевности, и уопште писмености, било је неопходно створити јаке културне центре. Ту лежи можда један од најзначајнијих и најдалекосежнијих државничких потеза Немањића, када су установили обичај задужбинарства, који ће се у разним видовима одржати кроз векове. И ранији владари су подизали цркве задужбине, посебно они из династије краља Михаила, али је тек у доба Немањића овај обичај потпуније осмишљен. Свети Сава је за цркве задужбине више везао градњу манастира, док је њиховој организацији посветио посебну пажњу. Пре свега се постарао да манастири буду добро економски обезбеђени. Погрешно је мишљење да монаси због презаузетости на манастирском имању нису имали довољно времена за своју основну делатност. Економски посматрано, манастири су имали исти положај као владар и богатија властела. Нису били даривани само новцем и драгоценостима, већ и селима и областима, од којих су онда имали редовне годишње приходе, попут пореза. Зато су у пуној мери могли да се посвете верским, културним и образовним питањима, као и оснивању првих болница.

Свети Сава је лично учествовао у изградњи неких манастира, и написао је основне каноне манастирског живота. Због свега тога су у његово време манастири постали веома привлачни за припаднике свих друштвених слојева, од себара до властеле, и увек је било више заинтересованих него што су манастири могли да их приме.

Значају српских манастира посебно су допринела два елемента.

Прво, они нису били затвореног типа и изоловани по византијском обичају, него су усмеравани на што већи додир са народом. Народ се у њима окупљао и из верских и из световних разлога, па су успешно ширили хришћанство, чували и развијалн свест српског народа (посебно они са моштима светих) и били културни центри у пуном значењу те речи. У оквиру манастира осниване су прве српске школе и болнице, библиотеке, писарске и преписивачке радионице, и негована је уметност највишег домета.

Друга посебност српских манастира је што нису били груписани на појединим местима, као што је то био случај у Византији и Бугарској. Српски манастири грађени су приближно равномерно на територији читаве државе, од Жиче на истоку до Превлаке и Стона на западу, што им је додатно појачавало свенародни карактер. Због тога је већ у XIII веку њихов значај дошао до пуног изражаја. У појединим од њих - Хиландару, Студеници, Жичи, Милешеви, Пећи - створени су велики књижевни центри. У њима је нормирана ортографија рашке школе, развијени су и неговани сви жанрови византијске књижевности, и појавили су се писци са прворазредним делима, попут Доментијана и Теодосија. А сва књижевна дела тог, у историји писмености првог значајног, XIII века, имала су општесрпски карактер, чиме су допринела јачању духовног јединства српског народа и стварању моћне духовне основе, која ће бити кадра да кроз векове носи континуитет српске културе. Тај општесрпски карактер, и та основа, поред језика, писма и стила, огледали су се пре свега у посрбљеној варијанти православља, у светосављу.

Одрицање и уздржавање од пролазних овоземаљских задовољстава, која лако могу да одведу у грех, ради "Царства небесног", односно вечних вредности, једна је од основних поставки светосавља. Управо је Свети Сава дао први пример у овоме. Као младом дечку, тада још Растку Немањићу, отац му је према за оно време устаљеном реду дао на управу једну област своје земље (данашњу Херцеговину). Али, срце младог принца жудило је за нечим другим, и он се после неког времена, можда за годину-две, једне вечери искрао и утекао на далеку Свету Гору, где се замонашио. Велики жупан Немања се испрва љутио, видевши у свом сину владара, али се брзо помирио са Савином вољом. Штавише, ускоро ће и сам кренути синовљевим стопама. Године 1196. сазвао је сабор крај Петрове цркве у Расу, на коме се одрекао власти. Отишао је код сина у Хиландар узевши монашко име Симеон.

У "Житију Светог Симеона", свом централном књижевном делу, Свети Сава баца тежиште управо на Немањино одрицање од моћи, богатства и престола ради небеског царства. "Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, основне јеванђелске поуке и темеља сваке, а поготову монашке духовности", бележи Димитрије Богдановић. Касније ће се од власти одрицати велики број српских владара средњег века, од краља Стефана Првовенчаног (Свети Симон) до деспота Ђурђа Бранковића (Свети Максим) у XVI веку. Једнако значајно као замена владарске круне монашком ризом, било је одрицање српских владара од пролазних задовољстава. Уместо у раскош, тј. само у раскош, они су улагали у подизање цркава и манастира. То њихово задужбинарство у каснијим тешким временима одиграће можда најзначајнију улогу за опстанак српског народа.

Књижевно посматрано, "Житије Светог Симеона" је дело изузетне вредности. За опис Симеонове смрти Димитрије Богдановић каже да спада у најлепше странице старе српске књижевности. Према Милану Кашанину, лепши почетак VIII главе не да се ни замислити:

"У седми дан месеца фебруара поче нешто мало да побољева часна старост његова..."

Најзначајније дело Светог Саве, међутим, није књижевног, већ правног карактера. То је "Номоканон", односно "Законоправило", познато још под именом "Крмчија". Чињеница да ова књига, можда најважнија у читавој српској историји, ни дан-данас није преведена и објављена на новом српском језику - нема објашњења.

"Законоправило" је Свети Сава коначно завршио 1220. године у Солуну, где се задржао по повратку из Никеје. На 800 страница ове књиге написан је у ствари први српски устав.

"Законоправилом" је на темељима грчко-римског права регулисан читав црквени и грађански живот, и отада Србија постаје правна држава. Посрбљивање највиших достигнућа оновремене правне науке у "Законоправилу" имало је значаја у очувању самобитности нашег народа пред утицајима како снажне византијске културе, тако још више у односу на католичку цркву и народе средње и западне Европе.

О вредности "Законоправила" Светог Саве сведочи његово преношење у Бугарску и Русију већ у XIII веку, где је имало широку примену. У самој Србији на њега се позивају и надовезују многи потоњи законодавни списи, од Жичке повеље, Душановог законика и повеље кнеза Лазара, па све до Првог српског устанка. На основу једне руске варијанте ове књиге Светог Саве, прота Матеја Ненадовић је маја 1804. године саставио први писани "Закон" устаничке Србије.

[Милослав Самарџић]

24. СВЕТОСАВЉЕ И ИЗВОРНИ КОСОВСКИ МИТ

 

Као и у другим областима, тако је и у стварању косовског мита видан утицај византијског, и уопште хришћанског православног учења. То учење је још на почетку XIII века делом Светог Саве добило своју посебну, посрбљену варијанту - светосавље. Нит светосавља прожимала је српско друштво кроз читав средњи век, па је и косовском миту дала свој печат.

Косовски мит је заправо само једна варијанта светосавља, настала у посебним условима, тј. кнез Лазар је "супротан" краљу Стефану Првовенчаном и другим својим претходницима само утолико што је погинуо борећи се за оно за шта су се и они борили. И заиста, између учења Светог Саве и поука косовског мита нема никакве разлике. У то ћемо се уверити наводећи поучења Светога Саве према Доментијановом "Житију", насталом век и по пре Боја на Косову. Доментијан је овако наводио "заповедање преосвећеног кир Саве ка свеосвећеним епископима":

"И пожурише се у време награде праведнога, који ће тада судити тајнама нашима пред свима силама, и вратиће нам сугубо за добра дела, пошто душа жиии у векове, а тело брзо умире и године се брзо свршавају, као да беже пред нама и као да нас журе ка судишту. Зато се и ми пожуримо ка добрим делима спремајући се у свему, колико је могуће овога света, да као из огња што уграбимо, и приложимо себе у вечни живот, ако што са собом уграбимо. Јер овај век изгара бедним иламеном, и све што се у њему види као красно, брзо постаје као да није било. Да, ако што уграбите бежећи од овога света, и тиме ћемо живети у оном, и увек приближујући се мишљу ка небесним, и светлећи се добрим божаственим речима, свагда приносећи Господу своме добра приношења, душевну жртву на олтару срца, добра дела добросрдачне воље у миомиру доброга мириса.

О браћо, и ово разумите, колико брзо беже времена овога живота, и самотрите колико страшан суд иде, разумите, и ово положите пред очи ваших срдаца, и ово кажите кроз душе своје вашим ближњима: не брините се дакле за оно, што је земаљско. Остављајући оно што је привремено, купујемо небеско.

...Пазите, дакле, браћо, да ли господско богатство држимо? Тако и вашу пагубу брижљиво пазите, када од нас буде тражено са лихвом, и разумејте испитујући да ли сте истинити наследници небеснога пастира, и немојте о овом животу неверно помишљати на земаљске ствари, и нека вас не подави жалост овога варљивога света. Но разумите због чега сте стражари, и какав ћете одговор дати у страшан дан великога цара. Ако се обучете којим лакомисленостима злата или сребра, ако ли оденете тело којим предрагим ризама, шта је друго него тело? Немојте помишљати шта имате, но шта сте и због чега сте.

...Да, молим. вас, чеда и браћо, будите ми подобни, учитељу своме, и последујте ми учењу и опомени и вери и љубави, и нећемо бити далеко од царства небеснога, но ћемо се настанити са Господом нашим у бесконачне векове, амин".

Тако је говорио Свети Сава. Његово обимно дело дало је и неколико примера како се треба борити "за отачаство".

"Неки Стрез од Бугарске стране", пише Доментијан, одметнуо се од Савиног брата, тада још жупана, Стефана, иако му је овај претходно учинио велика добра. Згазио је Божју заповест и започео "против њега велику борбу, хотећи ослабити његово отачаство". Стефан је замолио Светога Саву да оде до Стреза и уразуми га, но његови напори били су узалудни. Видевши то, Свети Сава се молитвом обратио Господу да пошаље "своју неизмерну милост и невидљиву силу", којом ће да "расточи безбројне непријатеље наше". И даље:

"Види владико, насиље оних који војују на народ твој, који љубе твоје велелепно име... И суди, Господе, онима који су ме опколили, и бори се са онима који се боре са мном, и жезао силе твоје пошаљи са висине. Господе, и мишицом силе твоје расточи горде мисли срдаца њихових. И узми оружје и штит, и стани у помоћ моју, потегни оружје и затвори пут онима који ме гоне".

После молитве Свети Сава је кренуо у акцију:

"И у име твоје, Господе, погнаћу непријатеље моје, и стићи ћу их; и уздајући се у те нећу се вратити док се не скончају, и сатрћу их силом својом, и неће имати моћи да поступе на моје отачаство".

Али, како се бори Свети Сава? Јер. он није витез, већ свети? Бори се како и приличн светом - чудом. Тако је чудом учинио да следеће ноћи "анђео Божји невидљиввм копљем" прободе Стреза и умори га. Стрез је ујутру још дисао. Разумећи своју рану послао је људе Светом Сави да моли за милост. Али Свети Сава је био неумољив, и Стрез "горком смрћу наједанпут брзо издахну, и од својих изабраних мртав наг би избачен на поругу свима". Одмах после тога "све непријатељске победе угаснуше силом Божјом и мир Божји и тишина процвета у отачаству Преосвећенога".

Прича се продужује у Теодосијевом "Житију Светога Саве". Неки Стрезови војници су се, прича Теодосије, уплашени вратили кућама, док су други кренули за Светим Савом желећи да служе у војсци његовог брата. Они му испричаше о напрасној и невидљивој Стрезовој смрти, а "свети са многим ридањем оплака његово непокајање". Вративши се, жупан Стефан је приметио потиштеност Светог Саве, али овај није хтео ништа да му каже, још мање да се похвали успехом. О разлозима Савине потиштености испитао је придошле бугарске војнике, па сазнавши за страшну Стрезову смрт, "и он многе сузе проли за њега, Јер га љубљаше као брата по јеванђељу, кога је за својом трпезом толико хранио". Свети Сава је онда рекао брату да позове све своје војводе, и овако их је поучио:

"Ево господ молитвама пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашег Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашег уби. А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања, Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости и одмазда Божја неће малаксати, гонећи оне који чине безакоње све дотле док их не стигне. А ако за време и одлаже свој гнев, Бог трпи такве покајање њихово очекујући, и ако они и опет остану непокајани и не обрате се к њему, још грчу муку себи спремају, као и овај о коме сада слушате, како Бог својим страшним судом смрт изврши на њему.

Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом и трепетом, и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек са нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових очију свевидећих неће сакрити. А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас..."

Према Ћоровићевој "Историји Срба", бугарски војвода Стрез убијен је приликом напада на Србију 1214. године, под неразјашњеним околностима. Зна се да је Стефан слао свог брата Саву у дипломатску мисију да га одврати од напада, али без успеха. Према "Историји српског народа" Станоја Станојевића, Стреза је убила једна бугарска странка која се није слагала са његовом најновијом политиком, "а коју је без сумње помагао Сава".

[Милослав Самарџић]

27. НАГОВЕШТАЈИ НОВОГ ДОБА

 

Најзначајнија појава у српској култури овог периода је премештање главних центара писмености из манастира у световну средину, тј. у градове. Пошто је просвећење и описмењавање долазило уз хришћанску веру. црква је током дугог низа година била први носилац културе и писмености. Развој друштва, међутим, временом је смањивао улогу цркве у овој области, тако да је у првој половини XV века дошло до изласка главних културних центара из манастира. То је био природан излазак, нимало налик оном Доситејевом из XVIII века. Доситеј Обрадовић је напустио манастир са неразумевањем његове улоге и са мржњом, не само према манастирском начину живота, него и према светосавском културном путу, отишавши у страни свет да у тешко рањену Србију донесе туђе идеје. У првој половини XV века, пак, Србија је била здрава и снажна држава, и управо је захваљујући тој снази закорачила на следећу степеницу друштвеног развоја. Зато је и сам тај искорак био здрав, са сопственом културном традицијом у темељу. Светосавље није напуштано, нити је неко на то помишљао, него се кроз новонастале културне форме изражавало новим начинима, уз које су, паралелно, опстајали и стари. (...)

[Милослав Самарџић]

29. ПОДИЗАЊЕ МАНАСТИРА У СРЕМСКОЈ ДЕСПОТОВИНИ КАО ЈЕДАН ОД КЉУЧНИХ ДОГАЂАЈА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

 

(...)

Представници династије Бранковића у обновљеној српској Деспотовини, као достојни настављачи владарске традиције Немањића и Лазаревића, савршено су разумели своју историјску улогу. Тешко да стоји позитивистичко објашњење одласка деспота Ђорђа у манастир, због наводног разочарења, које даје класична поствуковска историја. Поступак деспота Ђорђа, потоњег владике Максима, једнак је поступцима Светог Симеона и Светог Саве, као и већине Немањића. Да су двојица првих светаца ове велике династије била узор једном српском владару, у то и иначе не би било сумње, а посебно не када се зна да су управо они најспомињаније личности у литератури из времена деспота Ђорђа. Одрицање од власти ради вечних вредности - то је једна од темељних поставки светосавља. Уз њу је одрицање од овоземаљских материјалних задовољстава, оваплоћено кроз улагање, уместо у раскош, у градњу цркава и манастира, што је све од неизмерног значаја за један народ. Он се онда просвећује и продуховљује, стиче историјску свест, али и начин да је очува и пренесе кроз највећа искушења. То је заправо познати мит о "царству земаљскоме" и "царству небескоме", који је, видели смо, утемељио лично Свети Сава.

Деспоту Ђорђу је морало бити јасно да је у догледно време битка са Турцима изгубљена; он је познавао сопствене снаге и видео растројство угарске државе. Зато се посветио трајнијој и важнијој победи, оној духовној, која пре или касније доводи до победе и у земаљском смислу речи. Сада се сасвим јасно види мудрост његове одлуке: ни са једном победом на бојном пољу није могао да помогне свом народу као што је то учинио овим начином.

Највише његовим залагањем, подигнут је низ фрушкогорских манастира, у којима је у пуном сјају оживела средњевековна књижевност. Четворо последњих Бранковића се посветило, својим моштима давши култни значај новом српском духовном и културном центру. О томе академик Радован Самарџић каже:

"Сахрањене у Крушедолу, мошти светих Бранковића. деспота Стефана и Јована, митрополита Максима и мајке Ангелине, дале су свим фрушкогорским манастирима значај култног места које непрекидно подсећа на последњи чин српске трагедије. Везујући се тиме за традиције Немањића, последњи Бранковићи добили су светачки ореол, и тиме је српска историја средњег века, почевши од Светог Симеона Мироточивог (Немање), у целини добила јединствено и изузетно обележје дубоке прожетости овоземаљских ствари, на првом месту световне власти, православном духовношћу".

Прве фрушкогорске манастире основали су Бранковићи: Старо Хопово, Крушедол, Гргетег, Јазак, Ђипшу, Фенек и Привину Главу. Њиховим примером, крајем XV и током XVI века, основани су још манастири Раковица, Шишатовац, Врдник, Беочин, Кувеждин, Велика Ремета, Бешеново... Ону улогу коју су у време Немањића имали Хиландар, косовски и рашки манастири, у време Лазаревића и првих Бранковића ресавски и моравски, сада су преузели манастири збирно названи фрушкогорским именом. Време у којем су настајали, "последње време", дало им је и једну посебну улогу. О њој Самарџић пише:

"У језгру српског народа клијала је идеја да све није изгубљено код Бога, коме се препоручило, ако је изгубљено на овом свету. Последњи Бранковићи, склонивши се у Угарску, много више труда улагали су у то да задобију достојно место у посмртном животу него да себи обезбеде овоземаљко господство. Док су се примицали крају, на њих се, као и на њихов изгубљени народ, спуштао непрозирни мрак тамновања у туђини, заборава и оне туге од које замире душа, али им је и поред тога пошло за руком да на Фрушкој гори упале светиљке будућег живота".

Већ крајем XV века у сремској Деспотовини оживљава духовни живот Срба, на начин готово истоветан оном из претходних периода. Преписују се старе и пишу нове књиге, у свим познатим жанровима и ништа слабијег квалитета. Међу првима је настала "Служба Стефану Бранковићу", најнероватније пре 1502. године, у Купинову, где су чуване његове мошти. Одмах потом написано је и "Житије Стефана Бранковића".

"Житије се одликује високим степеном историчности, са врло мало реторике. Насупрот томе, у служби су поново дошла до изражаја реторична 'плетенија' српских служби XIII и XIV века. У том погледу, ништа ново, али је обновљен висок квалитет; традиционална химнографија, чија свежина и вредност нису изгубили ништа због тога што је испевана на самом крају средњег века", каже Димитрије Богдановић.

Сличне службе написане су и другим Бранковићима, где се посебно истиче надахнута "Служба архиепископу Максиму" из 1523. године. Изузетно је и опширно житије владике Максима. Мада је оквир исти, приметна је промена у овом жанру у односу на XIII и XIV век, на трагу новина уведених у време Константина Филозофа почетком XV века. Сада, у XVI веку, житије има још више историјских и летописних елемената, који га даље примичу световној литератури. Основни мотив свих житија последњим Бранковићима је трагичан крај ове династије, која се представља као последњи изданак лозе Немањића (што је тачно, јер је најстарија ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Мара, била удата за родоначелника династије Бранковића, косовског јунака Вука).

У односу на претходне периоде новина у литератури XVI века је књижевно обједињавање култова. Не само да је написана "Заједничка служба светим деспотима Бранковићима", него обједињавања има и у сваком посебном делу. Према речима Димитрија Богдановића, у службама, стихирама, тропарима, кондацима и молитвеним зазивима, српски свеци се окупљају да би умноженим снагама помогли свом народу. Духовно трајање у непресушном потврђивању светости, уз помоћ моштију нових светаца, представља извор високе самосвести и тврде народне вере у будућност. Средишња идеја свих ових списа је сабирање растуреног: "Људе отачаства својег растурене сабрао јеси", стоји, примера ради, у "Служби Јовану". Зато фрушкогорски манастири, односно књижевност и култови које су они створили, нису локалног већ су свесрпског па и балканског карактера, у служби окупљања свих Срба и православних Словена.

"Народ који је лишен своје државе, поробљен и расут по разним странама као дошљак и туђинац, добио је ново средиште свога духовног окупљања. Не само сремски Срби старинци, него и Срби у збеговима и дијаспорама јужне и средње Угарске или по балканским жупама и планинама, развијали су уз помоћ ових текстова свест о том средишту, успостављали везу са њим. Мошти српских светаца чувају се и преносе као симбол те снаге којом се имала савлађивати историја, као залога наслеђа", пише Димитрије Богдановић.

Све ово утолико више јер су у фрушкогорске манастире одмах почеле да се склањају светиње из окупираних крајева. У Фенеку су неко време биле мошти Светог краља Стефана Првовенчаног, у Јазак су склоњене мошти цара Уроша, у Шишатовац Стефана Штиљановића, а касније су се у Врднику нашле мошти кнеза Лазара. Калуђери из Раванице, преневши Лазареве мошти, том приликом су манастиру Врдник дали име манастира који су управо морали да напусте, па је тако овај фрушкогорски манастир и формално преузео улогу једног манастира из претходне историјске епохе. У нове културне центре склањане су и књиге, уз обнављање преписивачке делатности, као и низ вредних ствари, попут печата и покрова кнеза Лазара, мача деспота Стефана, сребрног крста краља Уроша II, итд. Тако је, паралелно са новима, настављено неговање старих српских култова.

Најзад, у фрушкогорским манастирима већ од XVI века почињу да се отварају школе, које ће опстати све до новог доба, изнедривши низ значајних имена српске културе:

Јована Рајића, Вићентија Ракића, Лукијана Мушицког, Платона Атанацковића, Никанора Грујића, Илариона Руварца, и друге. У њима ће се, на традицији старих животописаца, посебно развити сликарство. Поред уметника барокног стила на челу са Захаријем Орфелином, у фрушкогорским манастирима ће, касније, радити Арса Теодоровић, Димитрије Аврамовић, Павле Симић и Урош Предић.

[Милослав Самарџић]

30. СРПСКИ УТИЦАЈ НА БУГАРЕ И РУСЕ

 

Према Димитрију Богдановићу, нови српски култови настали у фрушкогорским манастирима, култови Бранковића, били су толико снажни да су одјекнули до Бугарске, због чега текстови софијског књижевног круга XVI века спадају и у бугарску и у српску литературу. "Софијска књижевна школа" XVI века била је под великим утицајем српске "ресавске школе", а задобила је још неке одлике српске књижевности, превасходно по питању опредељења. Њен главни представник, Поп Пеја, одлазио је у Раваницу (где су се тада чувале мошти кнеза Лазара) и Крушедол. Написао је "Службу" и опширно "Мученије" Ђорђу (Георгију) Кратовцу, младом којунџији из Кратова, за кога се каже да је "српскога корена изданак". Ђорђа Кратовца су 1515. године у Софији спалили Турци, зато што је одбио да прими ислам. Поп Пеја је својим списима у духу српске и византијске књижевности установио његов култ, истовремено водећи оштру полемику са исламом.

Такође, на крају XV и почетку XVI века долази и до "другог јужнословенског (!) утицаја" на руску књижевност, док неколико руских и украјинских писаца делује у Србији. Нарочитог утицаја на руску књижевност, и не само књижевност, имао је Пахомије Србин, један од најплоднијих писаца старе Русије. Написао је најмање 18 канона, четири похвална слова, шест сказанија и бар десет житија. Он је старе, неприкладне, руске текстове преносио на виши византијско-српски стил, али је од највећег значаја било искуство српских житија и служби које је понео у Русију. Пре Пахомија Србина, руској књижевности је недостајао универзални дух, којим би могло да се оствари културно јединство као основа за уједињење руског народа. "Веома је значајно што Пахомије тако носи из српске светогорске средине у руску књижевност смисао за интегрисање и свођење на оно што је опште", каже Д. Богдановић, наводећи речи руског научника XIX века В. О. Кључевског о Пахомијевом "високом схватању одбрамбене снаге сопствене књижевности једног православног народа". Пахомијевски српски концепт житија разбија дотадашње локалне оквире руске житијне књижевности, успостављајући сверуске култове као предуслов културног и државног јединства Руса.

[Милослав Самарџић]

38. "ЗАБЛУЖДЕНИЈА" ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА

 

Широки просветитељски покрет, у нас највише прихваћен преко Доситеја Обрадовића, Имануел Кант је овако дефинисао:

"Просветитељство је излазак човека из његове самоокривљујуће непунолетности. Непунолетност је немоћ да се служимо својим властитим разумом без вођства неког другог. Ово непунолетство је самоокривљено уколико је његов узрок у недостатку одлучности и одважности да се служимо својим разумом без вођства неког другог. Дакле, гесло просветитељства је: Sapere aude! Имај одважности да се служиш својим властитим разумом..."

Просветитељи изнад свега стављају разум, рационално или 'логично мишљење", наглашавајући важност бројева у смислу да све може да се израчуна и измери. Залажу се и за "рационално поимање религије и божанства", или, с друге стране, за атеизам.

Просветитељски покрет XVIII века значио је за католичку и протестантску Европу излазак из средњевековља и то на један изразито антирелигијски и антицрквени начин. Ово је објашњиво утолико што је својом јаком догмом и одступањем од православне Христове вере католичка црква вековима заиста човека чинила "непунолетним". За разлику од хришћанског православног света, средњи век је код католика обележен верским ратовима, инквизицијом и језуитизмом, док је служење "својим властитим разумом" многе одвело на ломачу или страшне справе за мучење и убијање.

Зато је разумљиво антирелигијско и антицрквено обележје просветитељског покрета у Западној и Средњој Европи, али не и његово некритичко преношење у православну Србију, у којој је посрбљена православна вера, светосавље, представљала нешто сасвим друго. У својој књизи "Основи православног васпитања" митрополит Амфилохије Радовић дао је најпотпунију анализу просветитељске делатности Доситеја Обрадовића (1740-1811), полазећи од следећег става:

"Једно бекство у манастир, бекство Светог Саве, и друго бекство из манастира, бекство Доситеја Обрадовића, опредељују животни пут не просто две личности, Светог Саве и Доситеја; не значе само ни утемељеље две епохе у историји српске културе - средњевековне, од Светог Саве до Доситеја, и нововековне - од Доситеја до данас; та два независна историјска чина судбински се одражавају на ход једне нације кроз векове, али истовремено симболишу жеравичну раскрсницу на којој се непрестано налази човек уопште, и од које зависи његова судбина у времену и у вечности".

Криза монашког живота у српским манастирима XVIII века, неминовно настала због дуготрајног свесног конзервирања културе и уметности ради очувања нације у тешким временима, није наишла на разумевање младог и амбициозиог монаха манастира Хопово, Доситеја Обрадовића. Дошавши, уз то, до неких просветитељских књига, он се одлучује на бекство из манастира, и отада му "учење и латински језик" постају главно надахнуће. Али не било које учење, јер на пропутовању кроз Хиландар као да није приметио ни једну књигу, него пре свега неправославно. Он обилази готово сва важна католичка и протестантска училишта Европе тога доба, тако да се његов изузетан природни дар наоружао великим знањем из разних области.

Остало је забележено како је Доситеј још у хоповским данима, примивши прве просветитељске утицаје, имао детиње покушаје да на силу постане светац. "У том погледу он се уопште није мењао", пише митрополит Амфилохије. "Самоувереност и наивно убеђење да сам собом може постати 'светац' и савршен човек, остали су до краја основна црта његовог карактера. Прво школа Јеротеја Дендрина, а потом идеје терезијанства и јозефинства, као и његове студије у Халеу и странствовања по Европи, учиниле су да је Доситеј не само примио него и постао проповедник науке и идеја просвећености свога доба, и то са жаром религиозног реформатора и изузетним даром књижевника и педагога".

Основни Доситејев став гласи: вера је рационална, а здрав разум је сагласан природи ("јестетству"). Слично Канту, и он поставља захтев: "Следовати правило здравог разума", У име тог разума и природе настоји да искорени православне "обичаје" и замени их тада модерним, просветитељским. Али то уопште нису била модерна схватања, него још старија од хришћанства. Доситеј и просветитељи су само упрошћавали учење Сократа, Протагоре и других античких филозофа. Древно софистичко начело: "Човек је мерило свих ствари", Доситеј је, под утицајем идеја свог времена, допунио начелом природне теологије, коју је још Сократов ученик Платон дефинисао речима: "Бог је мерило свих ствари".

Хришћанство је отишло даље, постављајући начело: "Богочовек је мерило свих ствари". Дакле, нити само човек и његов разум, нити само Бог, него истовремено савршени Бог и савршени човек.

Доситејев Бог ограничен је човековим "здравим разумом" и природом, а сазнаје се науком уместо Откровењем. Ти покушаји сужавања хришћанства на уске оквире античке филозофије нису били нови. Било их је у више јеретичких покушаја осуђиваних на црквеним саборима у Цариграду, али не и у Риму. На Западу је још у XI веку проповедано да је истина неоправдана и неучвршћена разумом исто што и "сликање по води или по облацима". То начело касније постаје једно од основних у западној схоластици средњег века, с тим што су "истина" и "разум" често наметани познатим суровим методама. Тако је у западном свету новина Доситејевог времена у суштини само у замени носиоца и поседиоца разума и истине, као и у покушајима да се овакво учење, проглашено за једину основу и границу човековог мишљења, живљења и делања, сем убеђивањем - милом илн силом - намеће и државном принудом (реформе Петра Великог у Русији, која наравно није на Западу, али су Петрове реформе биле потпуно западњачког типа, терезијанство и јозефизам у Аустрији, Буржоаска револуција у Француској, итд).

У чему су још разлике између Доситејевог учења и православне светосавске вере? Једну од основних видећемо из следећег Доситејевог става:

"Човек који је савршено размотрио и сазнао природна дејства, како материје тако и ума, бит ће умерен и правичан у свем што изискује од Божијег промисла".

Тако Доситеј порекло зла налази у незнању, али је ипак у зрелијим годинама дошао до закључка да "ништа не помаже знање и разум када је срце покварено и кад су нарави разблуђене и на зло окренуте". Овде митрополит Амфилохије подсећа на библијско схватање о демонизованости знања насталог из погрешне усмерености човекове воље, знања које лишава природу истинског живота, а разум његовог богомданог здравља.

"Знање дато огреховљеном уму и поквареном срцу, постаје и претвара се у отровно знање, које на место да просвећује, потлачује, и на место да умањује, оно све више и више умножава зло у свету", каже митрополит Амфилохије.

Доситејевско просветитељство, коме су разум и знање мера чак и Богу и небеском царству, и умно и морално је испод православне хришћанске вере. У проповедима Светог Саве, које бележе оба његова биографа, Доментијан и Теодосије, разум је светотројичан и богочовечан, тј. "скрива у себи тајну тројичиног Бога и богочовечног човека и открива је собом". Светлост коју такав разум даје, "открива праву светлост човековог ума и светлост природе, служећи им као темељ, мерило и - Пуноћа. Оно што је коначно и несавршено (дакле природа и човеково знање) никада не може бити мерило и критериј онога што је бесконачно и свесавршено", закључује митрополит Амфилохије.

Иако је Доситејев пут супротстављен светосављу, као и српско-византијској традицији уопште, и иако баца српски народ у загрљај унијатства и католичанства, имао је доста утицаја, нарочито међу интелигенцијом. Примера ради, према Добрици Ћосићу "будућа култура и судбина нашег народа морају бити утемељени на Вуку и Доситеју". Било би много мудрије, међутим, вратити се Његошу, који је Доситејеве списе називао "источницима горским и отровним". а његово просветитељство "развратним".

"Ја бих Доситеја почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа, али га обратити није умио и зато га презирем као човјека који није видио у шта се садржи срећа народа, што му може причинити несрећу, и као човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем" (тј. православном вером), писао је Његош. ("Цјел. дјела П. П. Његоша, књ. 7.)

[Милослав Самарџић]

Uvaženi profesore, da li se zna nešto ovom princu danas, odnosno da li ima potomke? Pre petnestak godina objavljen je intervju s njim u Pogledima,

 

http://www.pogledi.rs/srpski-princ-mar-eme-panka-obrenovic/

 

На жалост, не знам.

Иначе нисам професор, моја биографија, ако Вас занима:

http://www.pogledi.rs/category/knjige-o-cetnicima/miloslav-samardzic/

[Милослав Самарџић]

Нове књиге ''Погледа'', од данас на нашем штанду на Сајму књига.

 

Милослав Самарџић: Мајор Палошевић

 

Миодраг Палошевић је живео 44 године, од којих само 14 није носио војничку униформу. У војсци је био од 1912. до 1916, па потом од 1919. године до краја живота.

После трагедије изазване раним губитком родитеља, и ра­тном драмом, његов живот креће узлазном линијом од је­се­ни 1916. године, тј. од почетка школовања у Француској.

Завршио је војну академију и лутао по гарнизонима ши­­ром земље, да би 1936. године добио службу у родном Бе­о­граду, и то као ордонанс официр веома популарног ге­не­рала Војислава Томића. На Палошевића прелази део ге­не­ралове славе у војним круговима, док у грађанском Бе­о­гра­ду његово име постаје познато када се учланио у Српски ку­лтурни клуб, 1939. године.

Официрска каријера Миодрага Палошевића достиже врхунац нешто раније током те 1939. године, ступањем на дужност у Главни ђенералштаб. Када је 1940. године рас­пи­сан конкурс за официре спе­ци­јалних четничких јединица, ма­јор Палошевић је реаговао импулсивно, због успомене на старе четнике, са којима је про­вео много времена као де­­чак. На конкурсу су тражени ели­тни официри, а како су сви официри Главног ђенера­л­ша­ба били елитни, жеља му је испуњена…

Из поговора Милослава Самарџића

http://www.pogledi.rs/17493/