Основана аутокефална "Хрватска православна црква" !

[kordun]

Слава Богу , будућност православља и није у православним земљама.

Све би било доста једноставније када би смо се и правилно изражавали, па не би говорили Српска Православна Црква већ Православна Црква у Србији.

Такође је велика разлика кад је неко под управом српске патријаршиј а кад је неко под управом Пећке патријаршије.

Православна Црква никада није била подељена по националном кључу, сада јесте и то је њена велика рак рана.

Слажем се са тобом да постоји могућнсот да православна црква у ХР буде аутокефална, исто као и у ЦГ , али мислим да је то тек могуће у далекој далекој будућности.

To nije tačno,kao prvo SPC nije samo na teritoriji Srbije,SPC je srpska kako joj i u imenu stoji,to nikako ne znači da u njoj vlada režim nacionalizma,to nikada nije ni bilo,druga stvar je što je SPC izvor našeg nacionalnog identiteta,to je specifičnost naše nacije,ne sprečava nikoga da postane član SPC,onoga kome bi to smetalo taj i ne bi bio pravi pravoslavac.

[Дејан]

To nije tačno,kao prvo SPC nije samo na teritoriji Srbije,SPC je srpska kako joj i u imenu stoji,to nikako ne znači da u njoj vlada režim nacionalizma,to nikada nije ni bilo,druga stvar je što je SPC izvor našeg nacionalnog identiteta,to je specifičnost naše nacije,ne sprečava nikoga da postane član SPC,onoga kome bi to smetalo taj i ne bi bio pravi pravoslavac.

историја Православне Цркве те оповргава

[kordun]

историја Православне Цркве те оповргава

jel možeš konkretnije da kažeš šta opovrgava

[Дејан]

jel možeš konkretnije da kažeš šta opovrgava

Ово су питања које треба схватити на прави начин.

Једна је ствар када се игра на карту национализма, то би пре могло да се назове снисхођење, према онима који су православни само зато што су Срби(приимер).То би само требало да се искористи као степеница, да би људи на правилан начин схватили Христа и његову Цркву.

 

Ево овде један текст брата теолога Контравоида

https://www.google.com/url?q=https://www.pouke.org/forum/blog/3/entry-363-%25D0%25B0%25D0%25BD%25D1%2582%25D1%2580%25D0%25BE%25D0%25BF%25D0%25BE%25D0%25BC%25D0%25BE%25D1%2580%25D1%2584%25D0%25B8%25D0%25B7%25D0%25B0%25D0%25BC-%25D0%25BA%25D0%25B0%25D0%25BE-%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25BA-%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25BD%25D0%25B0-%25D0%25BD%25D0%25B0-%25D1%2582%25D0%25B5%25D0%25BB%25D1%2583-%25D1%2586%25D1%2580%25D0%25BA%25D0%25B2%25D0%25B5/&sa=U&ei=ubVzUrytEIWBhAeHtIEQ&ved=0CAcQFjAA&client=internal-uds-cse&usg=AFQjCNEj9MsSVyzLaP9sdkQZjkNZq7vTag

 

Потражићу текстове Александра Милојкова на ову тему.

[Дејан-Марковић]

Тражити у једној провокацији било шта позитивно је узалудно. 

[Млађони]

У овој се теми, благо чичи, ради неупоредиво више о твојој главици него о мојој...ти си узорак циљне групе "самоглаве хрватске цркве", а не седаш да предахнеш, прочиташ којешта... и размислиш...

 

http://www.youtube.com/watch?v=tuKf_UE1V2k

[kordun]

Ово су питања које треба схватити на прави начин.

Једна је ствар када се игра на карту национализма, то би пре могло да се назове снисхођење, према онима који су православни само зато што су Срби(приимер).То би само требало да се искористи као степеница, да би људи на правилан начин схватили Христа и његову Цркву.

 

Ево овде један текст брата теолога Контравоида

https://www.google.com/url?q=https://www.pouke.org/forum/blog/3/entry-363-%25D0%25B0%25D0%25BD%25D1%2582%25D1%2580%25D0%25BE%25D0%25BF%25D0%25BE%25D0%25BC%25D0%25BE%25D1%2580%25D1%2584%25D0%25B8%25D0%25B7%25D0%25B0%25D0%25BC-%25D0%25BA%25D0%25B0%25D0%25BE-%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25BA-%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25BD%25D0%25B0-%25D0%25BD%25D0%25B0-%25D1%2582%25D0%25B5%25D0%25BB%25D1%2583-%25D1%2586%25D1%2580%25D0%25BA%25D0%25B2%25D0%25B5/&sa=U&ei=ubVzUrytEIWBhAeHtIEQ&ved=0CAcQFjAA&client=internal-uds-cse&usg=AFQjCNEj9MsSVyzLaP9sdkQZjkNZq7vTag

 

Потражићу текстове Александра Милојкова на ову тему.

Brate osijećaj nacionalne pripadnosti jeste ovozemaljska projekcija,korijen joj je u ljubavi prema bližnjem svome i ne vidim nikakav sukob sa pravoslavljem u tome,već samo kompatibilnost sve do onog momenta kada ta ljubav ide na tuđu štetu,a to je ništa manje nego šovinizam,šovinizam je odlična alatka u rukama onih advokata koji hoće da obesmisle rodoljublje,porodicu i svaku ljubav prem abližnjem,valjda ti je jasno da globalizacija nije ništa drugo nego obesmisljavanje ljubavi prema bližnjem,udarac na identitet,tradiciju,porodicu,treba svu tu ljubav da skineš sa čovijeka i da ga uništitš,to je cilj globalizacije i to što se mene lično tiče je satanina genijalna ideja i mislim da će na kraju i da uspije,bar kad je većina čoviječanstva u pitanju,samo ja neću biti onaj ko će da stane na tu stranu...

[Дејан]

jel možeš konkretnije da kažeš šta opovrgava

Црква и национализам

У „националном“ слоју нашег предања, слоју који се скоро потпуно одвојио од суштинског предања Цркве и чак постао довољан сам себи, налазимо узрок наше садашње црквене кризе. (Александар Шмеман).

Под национализмом мислим пре свега на мишљење да се људска бића могу класификовати као инсекти и да се цели блокови милиона или десетина милиона људи могу етикетирати као »добри« или »лоши«. (Џорџ Орвел)[2]

I На страницама Новог Завета читамо о разним покретима који су постојали међу Јеврејима оног времена. Између често спомињаних јеврејских странки фарисеја и садукеја, налазимо и неколико алузија на јеврејски зилотски покрет, премда се он не помиње конкретно.[3] О зилотима (и другим јеврејским религиозно-политичким покретима) су сачувана сведочанства апостолског савременика Јосифа Флавија, знаменитог Јеврејина и историчара из првог века.[4]

Зилоти су активно учествовали у политици борећи се против римске власти, како би на тај начин успоставили јеврејско земаљско царство. Они су ишчекивали обећаног Цара-Месију, који би био силник овога света, и чија би се главна мисија састојала у томе да оружјем и борбом сруши римску владавину над Јеврејима, како би повео јеврејски народ ка националној обнови. Зилоти су били надахнути етничко-религиозним месијанизмом, усредсређеним на свет и на историју, који је настојао да обнови престо Давидов и пропало јеврејско царство.[5]

Слика једног духовног Месије, који је био лишен сваке моћи у овом свету, који „немоћи наше узе на се“, који изниче „као корен из суве земље“, код којег „не беше ничега чега ради би Га пожелели“,[6] и који није желео да се умеша у национално питање ослобођења Израиља, слика Месије који је позивао на обраћење, покајање, љубав, чак и опроштај непријатељима (!), и који је дошао да објави Царство Божије, сасвим другачије од царстава овога света, била је за зилоте потпуно страшна и богохулна: такав Месија за њих је био издајник.Међу зилотима је постојала и фракција такозваних сикара, који су добили овај назив будући да су се у убијању страних окупатора служили специфичним ножем званим sicus, те су их Римљани отуда звали sicarii,[7] што значи „носачи мача“ или „убице“.

У савременој библијској науци постоји мишљење да је Јуда Искариотски био припадник покрета сикара.[8] Наиме, бројни библисти и историчари сматрају да надимак „Искариотски“ не може да се односи на место Јудиног порекла – јер у Палестини никада није постојало место које носи име „Искариот“, „Скариот“ и сл. „Искариот“ изгледа као искривљавање од „сикариотис“ или „сикар“.[9]

Јуда није издао свог Учитеља само зарад 30 сребрњака – сам чин његове издаје је завршетак дугог процеса колебања, сумњања у Христа, нестајања почетне одушевљености Учитељем: јер Месија није чинио оно што су Јевреји од Њега очекивали. Христос објављује Будуће Царство, које „није од овог света“ – док овај свет у злу лежи (1. Јн. 5, 19), и њим влада сам ђаво (Јн. 14, 30 итд.):[10] штавише, Христос јасно каже да се Његови војници не боре за овај свет или какво земаљско царство (Јн. 18, 36), и кроз читав Нови Завет свагда наглашава есхатолошку тј. будућу стварност свог Царства које тек треба да дође.Из разлога идеолошке верности месијанским идејама теократске доминације над светом које су тада преовладавале међу Јеврејима, Јуда – разочаран Христовим незазузимањем за јеврејско национално питање – преузима иницијативу, тајно се уједињујући са јеврејским верским вођама, и издаје Христа предајући га у руке римских војника. Јуда је Христа издао зато што Христос није повео народ ка националној обнови, зато што Христос није подржао устанак против римских окупатора, и није удовољио националистичким тежњама Јевреја.уда није био усамљен у своме издајству – он издаје Учитеља првосвештеницима и главарима: Христос „није био налик оном Избавитељу каквог су замишљали и чекали Јудеји“,[11] Он није био онај кога су они чекали. Он је за њих био лажни пророк – „Царство које није од овога света“ њих није занимало, а Христова проповед им је изгледала као збуњивање народа и опасно лажно учење. 

Међутим, ранохришћанско опредељење за Будуће Царство – а не за неку земаљску државу – је било оно што је од хришћана начинило „со“ свету, и оно што је хришћанску Цркву посејало по читавој Римској империји и свим другим државама ондашњег света: хришћани су у свему следили обичајима краја у којем су се затекли – говорили су језицима које су користили остали људи, следовали навикама у исхрани и одевању, били покорни властима, служили војску и плаћали порезе,[12] – а све то је било могуће управо захваљујући уверењу да „пролази обличје овог света“ (1. Кор. 7, 31) и да „овде немамо тврдога града, него тражимо будући“ (Јевр. 13, 14).Догађај Педесетнице, наступање есхатолошког доба (уп. Јоил 2, 28–32) у којем се читаво човечанство сједињује у Једно Тело – Тело Христово – Цркву – лишио је ране хришћане било какве дилеме о проблематици вере, политике, и националног питања. Дух Свети се излио на Цркву,[13] сјединивши у Христу многе народе:[14] апостоли су кренули међу незнабошце, не само међу народе Римског царства, већ и оне у Африци, Азији и Европи, позивајући све људе у јединство, у заједницу будућих добара. Апостол Павле подвлачи да у Христу нема Јудеја, Грка ни Скита, већ су сви једно (Гал. 3, 28; Кол. 3, 11). Према овим речима ап. Павла, у Цркви се остварује божански домострој спасења, и у њој се већ окуша есхатолошко остварење јединства свих народа и успостављање свеопштег мира.[15] Хришћанство је подвукло једнаку вредност сваког људског бића, а ово је подразумевало немогућност субординације међу људима и народима.

До четвртог века идентитет хришћана није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена од државе и прогоњена. Међутим, хришћанство се током векова, тачније од оног тренутка када је постало државна религија, нашло пред новим изазовима и искушењима. Хришћани су постепено занемаривали свој есхатолошки идентитет и стављали се у службу земаљских власти и идеологија, сакривених под плаштом утопије о „хришћанском царству“. Од времена св. Цара Константина је многохваљена „симфонија“ Цркве и државе често заправо била раштимовани оркестар, којим је дириговао цар, и хришћани су не мало пута били угрожени тиранијом „хришћанских“ владара: цареви су сазивали Васељенске Саборе (као и оне „разбојничке“) и председавали им, неки су подржавали јереси, у временима иконоборства прогонили Цркву, итд.У средњем веку су нови хришћани, рођени из мисионарског рада византијске Цркве, населили Балкан и источне делове Европе, и од Византије наследили идеју хришћанске империје, применивши је у новом историјском окружењу.[16] Стварање првих словенских краљевина и царстава – руских, српских и бугарских – носи печат овог утицаја.

Временом, у необичној спрези Цркве и државе, јављао се национализам у самој Цркви. У тринаестом веку, Кијевска Црква је доживела тешке нападе од стране нехришћана. По савлађивању опасности од Татара, и по одбрани од завојевача са запада Европе, Црква се почела сматрати чуварем руског народа. С друге стране, после пада Константинопоља, у тешким временима под исламском (и касније аустро-угарском) влашћу, православни патријарси у источноевропским земљама су постали народни поглавари: о заслугама које је кроз ово старање за очување народа имала Црква је много писано.Дубоке везе између балканских народа (Грка, Бугара, Срба, Румуна) и Цркве су утврђене током болне историје. У осамнаестом и деветнаестом веку, нажалост, православље постаје „плодни произвођач нација"[17] на Балкану. Ово се догодило и због утицаја који су долазили са Запада, под налетом идеја француске револуције и немачког романтизма. Епископи су, преузевши на себе улогу народних вођа, позивали сународнике на борбу за „веру и отаџбину“, а из оваквих устанака су настале савремене државе балканских традиционално православних народа.

Идеје национализма су утицале и на схватање Цркве и хришћанског идентитета. Под налетом европског национализма, Црква у Србији током 20. века мења свој назив: од некадашње Жичке Архиепископије и Пећке Патријаршије настаје Српска Православна Црква. Слично се догодило и у осталим земљама источне Европе. Под упливом националистичких идеја, десило се да православље и јелинизам постану једна иста ствар (у Грчкој), или се стављао знак једнакости између православља и српства (у Србији), или се догодило да верници маштају о Новом Риму – земаљском супериорном царству у којем ће руски народ да има посебну и доминантну улогу (у Русији). Тако су се границе Цркве измешале са границама нације, док су се народи (грчки, српски, руски, румунски...) постали нови народи од Бога изабрани. Дешавало се и да православни народи војују једни против других: и у балканским ратовима, као и у оба светска рата, православни народи Балкана су на своју срамоту убијали једни друге.Национални и верски идентитет су се поистовећивали, а хришћански идентитет се на крају деградирао у саставни део националног идентитета. Православље се свело на обичаје једног народа. Црква се данас, од стране оних који су „традиционално православни“, легитимно сматра чуварем народне баштине. Тако се дошло до тога да многи од оних који се крсте чине то из националних разлога, а не због вере у Бога.

Хришћански идентитет је престао да се односи на припадност једној литургијској и есхатолошкој заједници, која је Црква, и постао је „украс“ националног идентитета.[18] Оно што је Христос одбио да учини Јуди и зилотима – да постане јеврејски национални ослободилац – се на крају, преобучено у рухо неке нове националне идеје, прихватило, и данас се са поносом предлаже, и иде се чак дотле да се од тога чини знак верности православљу и Цркви. Уместо Турака или Латина, ту су сада Нови светски поредак и Европска Унија, Америка или Ватикан, небитно – од Цркве се свеједно очекује да народ поведе у борбу за опстанак и повољнију будућност, да га заштити од зла и да га усмери у правцу изградње велике, силне и сигурне националне државе.Тако је позив на спасење и освећење света и космоса замењен сакрализовањем и посвећењем Нације, док се црквено Предање, „жива стварност у Духу Светоме који све обнавља... искварило у неку врсту музеја-гроба нашег фоклора, ризничара националних традиција и истина нације“.[19] Уместо да Црква објављује Јеванђеље, дошло се дотле да се у њој проповеда о предностима Јуде и зилота: логично је да се локална Црква преобразила у националну Цркву. Тако се стигло и до преклапања црквених јурисдикција – јер свакој нацији одговара њена Црква – што је напуштање ранохришћанске праксе и православне еклисиологије. У Америци и западној Европи Срби имају своје цркве, као што их имају и Грци, Руси, Бугари, Румуни, Албанци, Украјинци итд. Прихватањем историјске исцепканости човечанства на нације, Црква је престајала да сведочи нови начин постојања, објављен на Педесетницу.

Уместо сведочења јединства у Христу, православни су свету почели да сведоче поделу на националној основи: оснивање помесне Цркве у Америци или у другим западним земљама је онемогућено управо овим црквеним национализмом. Нација је постала идол којем се жртвује чак и Црква и њено јединство – јер што би се Србин или Рус мешао у Цркви са другима, кад може да има своју Цркву? Црква се жртвује Нацији, одлази се у клањање идолу Нације: „појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајајући их од људи других области, тј. национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле – тако се национализам лако подудара са идолопоклонством“.[20]Служење нацијама, скривених иза идеја српства, јелинизма, панславизма итд., довело је до настанка националне Цркве, „чуварке народног бића“. Концепт националне Цркве је видљива пројава неспособности нас хришћана да будемо Црква без обзира на свој језик, порекло и народ. Национална Црква је неуспех живљења Педесетницом, неуспех прихаватања јеванђељског идеала Будућег Царства, и изградња земаљског „тврдог града“: национализам је „непревазиђено многобоштво унутар хришћанства“.[21]

Националистичке тежње, оличене у јереси етнофилетизма, су осуђене од стране помесног сабора Православне Цркве одржаног у Константинопољу 1872. године, јер заговарају поделе људи сједињених у Христу. Ипак, и поред ове званичне осуде, етнофилетизам је бољка савременог православља.Али, без обзира на људске слабости, на смутњу која преплавља данашња транзициона друштва и одражава се на Цркву, „Црква свој идентитет црпи из Царства Божијег и на њему заснива и гради своју видљиву структуру“. То значи да она, „као будућа заједница светих, гледа на све, без разлике, као на потенцијалне светитеље, независно од њихове боје коже, националне припадности, политичке или било које друге опредељености“.[22]У природи Цркве је „отвореност, а не национализам: етнофилетизам није својствен Цркви и ми као хришћани дужни смо не само да волимо свој народ, већ и све људе, пошто је то заповест Христова; штавише, дужни смо да волимо чак и оне који нас не воле“.[23]Када поштујемо национални идентитет, не заборавимо да је Црква једна, отворена за све народе. Утемељење Цркве на земљи није нација, већ Литургија – окупљање Цркве у ишчекивању Царства Божијег. Свето причешће сједињује хришћане без обзира на њихово национално порекло, а Црква није организована на етничкој основи, већ локалној. Хришћани немају отаџбине осим Царства Божијег: у овом свету су као „странци и дошљаци“ (1. Пт. 2, 1), а опет су Народ Божији – не због свог рода, племена и језика, већ због Христа који их је окупио у Цркву.

Национална димензија треба да служи Цркви, а не да је подреди себи самој. Ипак, догађа се супротно, нпр. историчари дело Светог Саве тумаче као стварање народне Цркве, а није тако – Свети Сава је сваким својим поступком настојао да створи црквени народ, а не народну Цркву, јер је добро знао да је Христос основао Цркву у коју је призвао све народе.[24]Нације ће наставити да постоје докле год буде постојала историја, међутим појмови нације и Цркве остају супротстављени један другом. Нација је увек само један производ поделе и комадања јединственог човечанства – нација дели оно што је на почетку било јединствено – а Црква, супротно од тога, сједињује оно што је претходно било раздељено.[25]Православље нећемо сачувати сабирањем напора за очување „јелинизма“, или „русизма“, или „српства"[26] – већ управо супротно – превазилажењем националних подела у Цркви: „Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ...“.[27]

Нико од нас није бирао ни родитеље, нити земљу, нити народ у којем ће се родити. Својим рођењем смо постали чланови заједнице – најпре своје породице, а самим тим и грађани конкретног друштва, или припадници одређеног народа, и то је оно на шта нисмо могли да утичемо, оно што нисмо могли да бирамо.Али нешто друго јесмо бирали, и још увек бирамо: својим „рођењем одозго“ (Јн. 3, 3–7), „другим рођењем“, постали смо поданици једног Царства које тек треба да дође, житељи Небеске Отаџбине. Крштењем смо признали Христа за свог Цара, одрекли се себе и прихватили крст Христов и, у контексту Цркве и избора да се живот живи хришћански, онај који било шта – чак и оца и мајку – љуби више него Христа, не може се сматрати Његовим следбеником (Мт. 10, 37). Што се нације тиче, „Бог не гледа ко је ко, него му је из сваког народа мио онај који добро чини“ (Дап. 10, 34–35). Овде треба тражити одговор на питања у вези са црквеношћу и националношћу.

Јеванђеље искључује националистичко фаворизовање једне нације, позивајући све народе у Цркву, Породицу деце Божије, и позивајући хришћане на служење, а не на отимање око светских ствари.Како је, осврћући се на савремене проблеме српског народа и српске државе, говорио блажене успомене патријарх српски Павле: „Кад би оснивање наше независне државе и њено одржање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно... Никада код хришћана не сме да дође до сукоба између љубави према свом народу и спремности да се као православни верници држе заповести Божије... Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи. Нема тога интереса, ни националног, ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди... Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима...“

Срећко Петровић

[Дејан-Марковић]

zanimljivo da vecina vas koji (s razlogom) osudjujete etnofiletizam, resenje vidite samo u daljem cepanju Crkve po politickim granicama i osnivanju novih "autokefalija". na kraju cete doci na ideju da bi svaka mesna zajednica trebala postati autokefalna Crkva.

 

Управо је и један од разлога оснивања "ЦПЦ", "МПЦ" и ХПЦ" најгори национализам, а да не причамо о другим битнијим разлозима.

[horatio]

Од када је ријеч "националиста" проскрибована? Уколико неко тај термин мијеша са "шовиниста" - или је незналица или је злонамјеран.

 

Сем тога, уколико неко није информисан , нека погледа историјски контекст "настанка" те творевине("ХПЦ"). Просто не могу да вјерујем да неко уопште расправља о томе?! "То" је настало као злочиначка усташка творевина! Што се грбо годи, вријеме не исправи.

[Дејан]

zanimljivo da vecina vas koji (s razlogom) osudjujete etnofiletizam, resenje vidite samo u daljem cepanju Crkve po politickim granicama i osnivanju novih "autokefalija". na kraju cete doci na ideju da bi svaka mesna zajednica trebala postati autokefalna Crkva.

у људима које не познајемо, видимо сами себе

[Дејан]

Ovo mi sve zvuči ko neke udbaške floskule i stavljanje u usta nečega što nije rečeno.

Ljudi su smao rekli, kako se dolazi do zdrave autokefalije i na koji način bi do toga jedino moglo doći, a ovde im se spočitava nešto što nisu ni pomislili.

PRvo  ovi hrvati kao i crnogorci ne cepaju SPC ,jer sa njom nemju aposlutnoo ništa, ti ljudi su "pali s neba".

Cepaju SPC oni koji je iznutra podrivaju a ne koji spolja napadaju.

makedonci su već malo drugačija priča.

[kordun]

 

 

pod suncem mozda ima mesta za sve ljude, ali zemlja ih nece moci sve ishraniti, to je sigurno.

 

sa ovim se ne bi složio,samo u okeanima ima hrane da se hrani 200 milijardi ljudi ,možda i više,problem je što ljudi ljudima ne daju hranu kroz različitu metodologiju koja je vijekovima razvijana,a sve u cilju kontrole,ucijena i ostalih boleština

[Дејан]

molim te, objasni sta znaci "zdrava autokefalija" i kakva bi onda bila "nezdrava" i u cemu je razlika.

lepo, nezdrava "autokefalija" je kada MIraš glumi autokefalnost, zdarva je kada sve kanonske pravoslavne crkve daju odobrenje da odredjena Crkva dobije autokefaliju... dakle samo smo poredili te dve stvari

[kordun]

Црква и национализам

 

Brate Nacionalizmu kao ni bilo kakvom drugom obliku politike u Crkvi definitivno nema mijesta!

to nije razlog da Crkva nema nacionalnu identifikaciju ,Crkva je svakako jedna,saborna,apostolska,ali ljudi nisu jedni,ne govore ni istim jezikom,nemaju ni istu tradiciju i ostalo,sa druge strane glupo je vezati Crkvu za državu,država može sutra da nam padne,po meni već je pala,ali to je druga tema,da su Jevreji vezivali svoju Sinagogu za državu gdje bi bili danas...

Ovaj Petrović previše politiše i maše Liberalizmom,ni tome nije miejsto u Crkvi,Liberalizam je isto ko i Nacionalizam politički pokret,šta će to u crkvi?

po meni Crkva u ovozemaljskim uslovima,u ovakvim društvenim prilikama mora da ima nacionalnu identifikaciju,posebno kod nas Srba,al u crkvi nema mijesta nikakvoj politici pa ni Nacionalizmu...