Како заинтересовати младе за Цркву

[w.a.mozart]

pozdrav svima-tema je odlicna i vrlo bitna...evo mog misljenja:pre svega,mislim da ako misionarimo u nasem okruzenju moramo,pre svega odavati utisak da smo normalni (sto i nije bas lako  bleh)...zvuci smesno ali vecina ljudi sa kojima ja pricam misli da u crkvu idu ljudi koji imaju probleme ili neki koji su malo "otkacili"..ta slika se vremenom menja,naravno...zahvaljujuci pre svega vernicima a i medijima ali mislim da je i dalje mnogo neinformisanih ljudi...zatim,vlo je bitno mladom coveku ostaviti slobodu u diskusiji gde ce on primetiti da ravnopravno diskutujemo..znam da ja najvise volim kad mi se ostavlja sloboda,cim osetim znake nametanja,trudim se da okoncam razgovor...postovanje slobode i tudjeg misljenja je osnova zdrave duhovnosti i pokazatelj zrelosti sagovornika,nasuprot ovome-emotivno reagovanje i "padanje u trans" je pokazatelj suprotnog...ako mlad covek vidi da i pored toga sto koristomo internet,pratimo tokove u muzici i politici,gledamo kvalitetne filmove pa jos i idemo u crkvu...razmislice o crkvi kao o "necemu" sto verovatno ima neku vrednost cim i mi idemo u crkvu,takvi kakvi smo...na kraju krajeva,nije cilj misionrenja dovuci nekog u crkvu vec saopstiti mu osnovne istine o pravoslavlju koje vecina ne zna-secam se da sam u srednjoj skoli bio bukvalno u soku(ali pazi,bukvalno  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='1204_drink' />) kada sam saznao da je Hristos Bog.Mislim da masa ljudi to ne zna ....za sada toliko,i'll be back.  spavanje1 8084.gif 0110_hahahaodoh po lubenice .... bangin

p.s. a mozda i jeste cilj dovuci nekog u crkvu?  0202_238

[marija]

naravno da je cilj dovući nekoga u crkvu 8084.gif

Ove godine za Božić  pozvah 2 svoje prijateljice( obe ateisti) da povedu decu i da idemo u crkvu, ubedih ih tako što rekoh da će deci biti interesantno, mom sinu će praviti društvo, i tako krenuše deca uzrasta od 5 do 12 godina, njih petoro ukupno  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/dada.gif

da ne dužim priču morala sam na kraju obećati toj deci da ću ih svake godine voditi  0202_238

milina je bilo slušati najmlađu devojčicu od 5 godina koja je toliko cvrkutala o predsttavi koja se održala, o paljenju badnjaka i njena impresija je bila...da nikada nije pila lepši i ukusniji čaj nego tada 1204_drink

Pre neki dan me opet upita, taj isti cvrkutavi anđeo, kad će opet taj Božić spavanje1

[w.a.mozart]

lazarice,kaži im da je naša vera vera slobode i da ako oni to hoće,božić je svakog dana  1204_drink

uz to im tutni neki čaj i to je to-ideš na druge prijateljice  spavanje1

[shalom777]

Najjace kada je Ranko rekao u SKupstini, 12. jula prije par godina- ''Danas je crnogorski svetac, Sv Petar Cetinjski.'' 

[sasluzitelj]

Najjace kada je Ranko rekao u SKupstini, 12. jula prije par godina- ''Danas je crnogorski svetac, Sv Petar Cetinjski.'' 

pa nije to potpuno netacno zaista je spomen svetitelja petra bio prisutan uz apostolski kao dan imendana vladike petra i bivao je od pocetka tako praznovan e sad dal je crnogorski il Hristov svetitelj je diskutabilno

[karadjordje]

А добро то,него кад је давао интервју почео је да се свађа са новинаром да је 12 јул дан Светог Петра Цетињског  0104_cheesy

Какав бик Мајко Света...

[sasluzitelj]

on to radi ostrasceno i iz anticrkvenih razloga

[karadjordje]

Мисионарити међу младима значи имати одговор на свако питање.Тако да треба да се трудимо што више да будемо Свети Владика Николај или Свети Владика Атанасије  0203_cool

[w.a.mozart]

znači ako izaberem atanasija da krenem da krkam.... 0104_cheesy 0104_cheesy 0104_cheesy

[karadjordje]

Да  0104_cheesy

[marija]

Драгица Тадић, студент генерације Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Сагласје вере и науке

Аутор: Сања Лубардић, Број 911, Рубрика Црква и млади

За мене речи „студент генерације“ нису ласкава титула, него изузетна обавеза и одговорност, коју са радошћу прихватам. Оне ми говоре да треба да наставим са студијама и са радом на пољу богословља.

Ниједног тренутка се нисам покајала због свог избора и веома сам задовољна свим што сам добила на факултету. Наравно, знања која сам стекла никако не представљају завршетак мог образовања него напротив - добру основу за даљи рад - каже за Православље најбољи студент своје генерације на Богословском факултету Драгица Тадић. Девојка из Ваљева, одрасла у верујућој православној породици одувек је била најбољи ђак, чак и чувеној Ваљевској гимназији. Међу бројним талентима један се издвојио.

-Током трећег разреда сам открила своју нову љубав - уметност и почела да се припремам за упис на Академију примењених уметности.

У складу са тим изабрала сам и тему за матурски рад - Фреске манастира Пустиња. У њему сам описала фреске тог манастира, виђене оком историчара уметности. Никада нећу заборавити речи које ми је професор тада упутио: “Дете, све је ово тачно, али какве то има везе са Литургијом?” Он ми је препоручио одговарајућу литературу и тада сам се, изучавајући поредак и смисао Литургије, први пут срела са богословљем. По завршеној гимназији, без икаквог оклевања уписала сам Богословски факултет у Београду. Мој једини мотив је био љубав према богословљу, а сви други разлози за и против били су ми небитни. Готово никоме није било јасно шта једна девојка и најбољи ученик тражи на Богословском факултету. У то време (1998) са дипломом нашег факултета ниси могао ни да се запослиш! У мене су сви полагали велике наде, а ја сам изабрала нешто што “нема перспективу”.

На факултету је била позитивно изненађена изузетном комуникацијом професора са студентима, али и сопственим добрим резултатима у готово свим областима.

-Језици су ми ишли добро, памћење тачних података мало теже, а највећу муку сам имала када је требало да “пропевам” пред публиком на испиту из Црквеног појања. Са највећом љубављу и лакоћом припремала сам испите из догматике, литургике, канонског права и њима сродних предмета. У најлепшем сећању су ми испити које сам полагала код митрополита Амфилохија и владике Иринеја. Заиста ми је била велика радост, част и задовољство да по читав сат неометано разговарам са таквим личностима.

Током студија ниједном није искусила било шта налик на “дискриминацију жена”, што овдашњи “заштитници” људских права Цркви грубо приписују. О положају жена, уосталом, најбоље сведочи чињеница да је изабрана студенткиња генерације.

-Отприлике трећина студената Богословског факултета је женског пола. Пол не игра битну улогу када су студије теологије у питању. На факултету, као и у Цркви, сви су подједнако важни и вредни. Наравно, биолошке разлике међу половима природно утичу на развој различитих интересовања код мушкараца и код жена, као и различитих приступа проблемима. То свакако није правило, пошто је свака личност јединствена и непоновљива и не може се сврстати ни у једну категорију. Оно што је најважније јесте да свако, без обзира на пол, у складу са даровима који су му дати заузме одговарајуће место у Цркви.

Драгица истиче да је веома важно умножавање дарова који су нам дати, у служби Цркве. Она сама има обимне планове, чије ће спровођење умногоме бити олакшано стипендијама Краљевског фонда дома Карађорђевића и владе Француске, захваљујући којој је претпрошле године два семестра боравила у Паризу.

-Тада сам била апсолвент, али су ми због добрих оцена на Богословском факултету у Београду допустили да упишем прву годину њихових постдипломских студија. У исто време сам похађала семинаре и полагала испите предвиђене за постдипломце у Паризу и полагала испите из четврте године и завршавала факултет у Београду. Приступ литератури на француском језику искористила сам за писање дипломског рада на тему “Целовити хуманизам Жака Маритена”. За магистарски рад изабрала сам тему “Социјално учење Другог ватиканског концила”. Надам се да ћу до јуна одбранити тезу и тиме стећи услове за даљи наставак школовања. Осим тога, у Београду радим као сарадник Хришћанског културног центра. Жеља ми је да студије наставим у иностранству, између осталог и да бих овладала знањем још једног страног језика. За сада говорим француски и енглески, а могу да се служим руским, латинским и старогрчким језиком.

Међу својим задацима, студенткиња генерације види и рад на побољшању слике коју о Србима имају у свету, сведочећи на честим путовањима и сусретима са странцима и лепоту своје вере. Академско признање схвата само као подстицај више.

-Било би веома неодговорно и ружно да сам одбацила Божји дар и Божји призив, Његово поверење и поверење свих оних који су ми пружали љубав и подршку и који су саме себе улагали у мене. Они су због овог признања радоснији од мене. Ово није признање мени, него свима нама заједно, нашој Цркви.

СањаЛубардић

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/911/tekst/saglasje-vere-i-nauke/

[marija]

Бог је наш најбољи пријатељ

Аутор: Виолета Вучетић, Број 914, Рубрика Црква и млади

Рокенрол група „Партибрејкерси“ основана је 1982. године. Од тада па до дан-данас они су један од најпознатијих и најпопуларнијих музичких састава у нашој земљи. „Партибрејкерси“ су се међу првима укључили у акцију за обнову манастира Ђурђеви Ступови. Заједно са неколико домаћих група снимили су албум „Песме изнад истока и запада“ на стихове Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. За „Православље“ говори певач „Партибрејкерса“ Зоран Костић Цане.

    * Какав је био твој пут до Православља? Како је твој живот изгледао раније и како си дошао до тога да постанеш активни православац?

- Како да ти кажем, ја сам као дете јако био живахан и кроз разне ситуације сам прошао: да ли оно да сам имао повреде као клинац и рано сам осетио да ме нешто чува. И у школи је било оно „Еј молим те Боже да ме данас не пита, бићу добар“. Е, док нисмо мало одрасли и почели да примећујемо разне ствари, али нисмо знали то да именујемо, да кажемо „то је нека Божја сила“. Знали смо оно добро-лоше, правда и све то. Онда су опет дошле неке муке на путу, јер овај пут је пун рупа. Онда ми је жена једном рекла: „Еј, јеси ти крштен? Иди, крсти се“. И ето тако. То је насушна потреба била да то наше ринфузно стање некако у неку форму ставимо, а једина форма која стоји пре и после и за време нас и за овог бивствовања, то је Божја форма. Нема ништа лепше од мира у себи, од доброте у себи, од препознавања нечег лепог, од упознавања добрих људи. Размишљање, стајање за време Литургије, за време службе, и слушање онога што читају свештена лица и све то, наравно до самог причешћа. Али, да сад не би звучало све то сувише озбиљно, увек можемо више да дамо него што дајемо, јер дајемо врло мало. И кад причамо о Богу, увек смо у позицији да погрешимо. Зато је боље осећати га. Јер наш напаћени ум, наше помрачење и све то, не може да да праве одговоре. Ту је срце које мора да се чува. А срце душу има.

    *  „Партибрејкерси“ су на РНР сцени већ 23 године. Колико је тешко опстати и борити се са искушењима? Како човек да сачува душу када се бави јавним послом, с обзиром да наилази на велика искушења?

- То ти је као кад добијеш гомилу аплауза, изађеш на бис и све то, и онда сви оду и онда ти останеш сам са том гомилом ђубрета што су људи оставили, и онда се осетиш јако напуштено. Осетиш да ти неко треба, да ти треба нечији глас, неке вољене особе, неко да буде ту. Да заједно ћутимо, да заједно постојимо тог тренутка, да уживамо у тој безвремености која нам је дата у тренутку те велике инспирације, у тренутку тог великог давања. А онда видиш све те ствари које пролазе, људе који пролазе, време које пролази, знаш, свесност и несвесност, савест. Савест, велика независност човека. И све то што радиш, мислиш: проћи ће, само да останем нормалан, само да ми се душа не окаља, само да буде све у реду. То је то. Ја сам јавни радник, али некад сам и јавни јадник. То су такве ствари. Јер тај посао који ми радимо, сад да не кажем баш да је рударски посао, али је јако тежак. „Живчани сустав“ је веома нападнут са свију страна, постајемо предмет многих жеља, не знамо шта је наше, а шта је туђе и све то. Ради се о томе да треба остати нормалан. Да треба не мислити да си сад као једини параметар, јер све пролази, све пролази, све пролази. Добро остаје да се бори против зла, квалитет против количине.

    *  Ваша музика и текстови утичу на људе. Постоји ли ваш свесни утицај на публику и нека одређена порука коју преносите?

- Не, не, немамо ми ништа свесно. Ми направимо добру песму. Значи тражимо, идемо, путујемо, провлачимо се кроз наше мракове да бисмо дошли до тог светла. Имамо песму, она живи међу људима, она иде међу људе. Живимо за песму и од песме. И то је то. Гледамо да наша публика буде ОК. Како? Да им кажемо нешто, да усвоје неки наш савет. Јер, и ми имамо пуно необављеног посла у себи који морамо обављати до краја нашег живота, да дођемо са добрим одговорима пред Страшни суд. Знаш кад кажу на Литургији „да дам добар одговор на Страшном суду“, ја се најежим и онда почнем да претпостављам како ће то да буде. Да л’ ћу проћи код светог Петра само уз ћушку. Да каже „Еј, Цане, бежи у десну страну, ‘ајде. ‘Де си Цане, несрећо!“. Јер, и за ово што имамо, требају нам одговори. Све те песме су трагање за одговорима нашег бивства, нашег деловања, наше користи овде. Знаш, многи људи не верују ни у шта, скептични су. Такво им је време у коме живе, које троши њих и прави их таквим какви јесу, јер и од стене песак остављају.

    *  Како сте повезали Православље и РНР, с обзиром да сте први бенд који је почео да снима такве песме? Шта је суштинска сличност и спона?

- Бити само на страни добра. Кад имаш и оних личних проблема, да ли су проблеми са здрављем, да ли су проблеми у комуникацији са средином, са родитељима, са људима око тебе. Кад кажеш: „Еј бре, како то да сам ја стално у праву?“. Значи да није истина, значи да ја ту нешто грешим, значи да ја не сагледавам целокупност ситуације. Јер време је себично, егоистично. Видиш како то узмеш, потрошиш, одбациш. Причаш једно, мислиш друго, треће радиш. Треба остати нормалан. Знаш, то ти је као да смо на једној ветрометини, на раскршћу. И све време док тражимо тај прави пут, прети да нас ветар однесе негде. Као хиљаду година, као један позив. Један позив, и после видиш у Посланици светог Павла да је један дан хиљаду година. Тако да нисмо знали, само смо хтели да осећамо нешто добро, да нас тај нагон не уништи, него да нас тај нагон одведе у нешто лепо, у неку корист, у неки плус. Ништа свесно, више нагон. Нагон, знаш, као кад кажу наши родитељи „најважније ми је мирно да спавам“, знаш, најважније ми је да ником ништа не дугујем. Тако да мораш да се побринеш сам за себе, јер нико неће да се побрине за тебе, јер људи брину своје ствари свакидашње. А самим тим што пишем песме, бавим се музиком и све то, имам времена да размишљам. Мој једини посао је време и размишљање, ток мисли, да мисли причају. Радећи за себе радим за друге, радећи за друге радим за себе. Сваком од нас је помоћ била потребна у разним моментима наших живота, долазили смо до тога. Људи су ОК. Зашто ми да не будемо добри према људима? Зашто да не будем добар према људима? Мене људи воле, али не као неког идола са сцене, ја нисам то. Ја сам жив човек. Кад купујеш нешто светло, купујеш и нешто тамно.

    *  Где је данас аутентични РНР? Да ли је мртав? Да ли га је заменио техно?

- Ма није, ма какви, ма где… Човече, кад за ових мрачних 15 година није ишчупан из корена, неће никад. Знаш, РНР постоји овде више од 40 година, тако да нема проблема. Музика и тај осећај слободе који она пружа, никад то неће бити мртво. Због свих тих младих људи који то воле, а и због старијих људи који се сећају свог детињства, када су бољи били него сада. Техно, то је за мене сувише тесно. То су само ударци без хармоније, то је ропски рад, по мени. Шта знам, мода. Не пратим моду. Свако чудо за три дана. Најважније ствари су гитаре, бубањ и глас.

    *  Ви сте се међу првима укључили у акцију за обнову манастира Ђурђеви Ступови и многи млади људи су, поучени вашим јавним исповедањем Православља, били охрабрени да и сами пронађу истински пут и крену њиме. Како сте се одлучили за овај вид мисионарења?

- Па ништа. Наши мили су нас позвали и, ето, ми смо се одазвали. Као и за Свете Архангеле прошлог септембра. Ја сам чак био са игуманом Германом у келији у Високим Дечанима док је он био искушеник. Тако, да, радо смо се одазвали у свакој невољи. Чак и кад немамо снаге, налазимо снаге у другима, јер то је тако. Тако мора бити. Јер само за себе радити, то ти је јаловина. То ти је као да пресипаш из шупљег у празно. Мислиш да нешто имаш, а то ти пролази кроз прсте или поред тебе. Направити места у свом срцу за друге, одрећи се да би добио. То су најважније ствари. А остало је праштање и кајање. Сузе и тако то. Велика радост. Јер те сузе нису само покајнице, јер су оне радоснице. А ко сузе нема, слепа му душа.

    *  Данас је младим људима тешко да пронађу сопствени идентитет. Како би их ти поучио? Како да се снађу у данашњем времену?

- Памет у главу, леђа уза зид, нек те стално опомиње стид. А шта је стид? Душе вид. Нека сазнају ту људску патњу и пролазност. Нек увек одвоје пет минута искреног размишљања када су сами са собом, кад су у прилици. Знаш, то ти је као оно кад се не слажеш са родитељима, а онда временом видиш да су они били у праву негде, у неким стварима, и све то. Треба се стално враћати на извор, на почетак, на ту доброту која нам је дата. Јер доброта је шанса, а човек има шансу увек док је жив. Увек нека шанса постоји. Бог чека на све нас. Чека. Он нас воли. Он је најбољи пријатељ. Најбољи лекар, најбољи адвокат за нас. Мислим, да не пређе у неку празну агитацију. То што људи стално имају: одбијају их ти неки спољни фазони који се дешавају, које им медији пласирају, које чују, покварени телефони и све то. Нека само размишљају својом главом. И кад их нешто боли, нек размисле. Јер наш бол некад није повреда. Наш бол је стање истине, стање снаге наше. Бол доводи до среће. Треба човек да размисли, не да окрене главу, него да преживи тај судар са самим собом. Да остане читав. Увек сабирамо то што је остало да видимо преостало. То је само рововска борба. Живот је лепота, срећа. Борим се против своје мракчине, ето то је то. Најјаче оружје је осмех на лицу. Ко нема осмех, тај нема лице. Има само грч негде дубоко у себи. А ми се ослобађамо грчева свакидашњице и сопствености наше.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/914/tekst/bog-je-nas-najbolji-prijatelj/

[marija]

Људи, видимо, пробудимо се, приђимо

гитариста „Партибрејкерса“ Небојша Антонијевић

    *  Имаш ли утисак да ти се живот из корена променио? Да си променио стил и начин живота, навике?

- Да. У томе и јесте кључ. Навике су оно што нас негде одређује. Заправо, ако човек стекне током одређеног периода живота лоше навике, јако је тешко ослободити их се. Немогуће је ослободити се тек тако, на пример, да човек одлучи да неће више навику да упражњава. То сам ја покушавао много пута. Међутим, све док на место те лоше навике човек својом упорношћу и помоћи коју добија не дође до неке навике која је добра, која је позитивна, тек онда та лоша навика губи своју снагу и губи власт над човеком. Мада искушење може да прати човека, у зависности од тога колико је та страст према томе била велика, али човек сада има потпуно другачији поглед на свет.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/916/tekst/ljudi-vidimo-probudimo-se-pridjimo/

[Srdjan]

Истакао бих ово што о.Димитрије каже, да је свест о узвишености мисије врло битна, као и љубав према саговорнику.

 Поред већ споменутих пројава такве љубави, додао бих нешто што је мени много значило у почетку, када сам улазио у Цркву.

 То је - трпљење. По карактеру сам мирна и донекле осетљива особа. Неко је можда хаотичан и енергичан.

 Мисионар мора да научи да буде стрпљив и да трпи недостатке и погрешке онога коме проповеда Христа, да не би неком својом

 пренагљеном реакцијом одбио га у случају да је особа осетљива. Некоме ко није много осетљив, можда ће неки други приступ бити бољи.

 Умети "осетити" човека, дотаћи му душу, и говорити "његовим језиком", то је вероватно дар љубави, а мисионари морају да имају љубави.

 Као и неразрушиву ведрину и оптимизам. Све то имају ако су увек са Христом.

[sasluzitelj]

misionarenje medju mladima je u vremenu u kome zivimo nasusna potreba. Dakle iz skromnog iskustva u tome delanju svedocim da su mladi zedni vere i teze ka Hristu i istini, medjutim zivotne navike ih odvajaju od toga puta, pogotovo u situaciji kada u svome okruzenju nemaju nikoga ko se trudi u crkvenom zivotu. Dakle mladim bogotraziteljima treba prci sa ljubavlju paznjom i strpljenjem ne nametaci im stavove i ne guseci ih praznom pricom vec ih pobuditi n arazmisljanje i rasudjivanje.