Истребљење Вандејаца

[коЖељ њацИ]

У периоду француске револуције на чијим тековинама је настала савремена "просвећена"

Јевропа извршен је покољ над становницима области Вандеје...

[коЖељ њацИ]

U celom periodu od dva stoleća održavana je dezinformacija o genocidu u Vandeji u nastavi u Francuskoj Republici, manje pomoću klevete više usled neobaveštenosti

Tema kampanje protiv Vandejaca je jednostavna kao i sve dobro izabrane teme dezinformacije, jednostavna i izmiče verovatnoći i logici, što je značajno jer se tema koja je verovatna ili logična izlaže mogućnosti osporavanja, što se međutim mora posebno izbegavati. U slučaju Vandeje, tema je sledeća: "Vandejci nisu ljudi kao drugi." Borba rečima (logomahija), na koju je La Arp (Harpe) već aludirao nazivajući je "obrnutim, izokrenutim jezikom", omogućava da se tema unese u redove javnog mnjenja.

Evo nekoliko ljupkih reči koje su izrekli ili napisali revolucionarni administratori i vojni predstavnici na adresu stanovnika Vandeje: "Krvoločni seljaci, razbojnici, fanatici, izdajnici, lopovi, razulareni tigrovi žedni i gladni krvi Francuza, horda robova, izdajnička banda zlikovaca, bedna razbojnička armija, bezumna i krvoločna rulja, varvari, nezdrava pobunjena rasa, rasa lopova i ludaka, zloglasna rasa, monstrumi, fanatična čudovišta željna krvi i krvoprolića."

Istinu govoreći, "zločinac" je samo uvreda, ali "seljaci" je već ozbiljniji kvalifikativ u jednom vremenu u kojem je Volter poljoprivrednike tretirao kao "neotesana i prosta bića koja žive u kolibama sa svojim ženkama i životinjama", u vremenu u kojem je Bifon smatrao da su "ljudi sa sela (...) ružniji od onih iz grada" a Labrijer ih opisivao kao "divlje životinje, mužjaci i ženke, raštrkane po polju crne, modre i sasvim preplanule od sunca". Izraz "fanatici" vraća na misao samog Voltera: danas se fanatizam shvata kao mračno i okrutno religiozno ludilo." "Razbojnici su, kako se na sve to nadovezuje Barer, ljudi nedostojni da nose ime Francuza". Ulazimo u samu srž problema sa terminom "varvari" koji označava da Vandejci nisu deo nacije (Sen-žist je navodno rekao o Luju DžVI: "On se borio protiv naroda, on je varvarin, on je tuđinac"). "Upotrebom termina "čudovišta" Vandejci se izbacuju iz ljudske vrste. Terminom "tigrovi" oni se jasno poistovećuju sa životinjama. A, termin "rasa", koji se tako često koristi, potvrđuje da kolektivno, nasledno, oni nisu kao mi ostali.

Rasistički sadržaj ove borbe rečima nas može iznenaditi, ali to je zato što je naš senzibilitet drukčiji od onoga iz 18. stoleća bez obzira koliko se ono predstavljalo kao stoleće prosvećenosti. Žan de Vigeri podseća s pravom da je Bifon okarakterisao Laponce kao "nizak i gnusan narod dostojan svakog prezrenja (...) čiji su svi pojedinci same nakaze i nedonoščad", dok je Ruso smatrao da je kod "Crnaca" mozak manje savršen, a Volter im je prebacivao da je mera njihove inteligencije u poređenju sa drugim vrstama ljudi veoma različita. čak je i blagi opat Prevo povodom jedne pobune crnih robova zabeležio: "Gomila bednika, koja je samo izgledom ličila na ljude ne zaslužuje više pažnje od žaba i mušica koje dodijavaju, njihova snaga i njihova mržnja, opasniji i pogibeniji od njihovog duha i razuma, ne primoravaju da se preduzmu bilo kakve većže mere za njihovu odbranu i zaštitu."

Ukratko, u veku prosvećenosti, savršeno je bilo mogućno isključiti jednu grupu ljudi iz ostatka čovečanstva, a kada je jednom isključena, ništa više ne sprečava da bude i istrebljena. Poučno. Treba primetiti da nisu rojalistička mišljenja ili katolička vera stanovnika Vandeje bili razlog zbog kojeg su ih kritikovali revolucionari: u pitanju je bila njihova rasa. Zbog toga ih je trebalo uništiti bez razlike da li su pristalice starog ili novog režima: "Komitet je preduzeo, govorio je Barer, mere koje treba da dovedu do istrebljenja te pobunjeničke rase Vandejaca." I, 15. brimera druge godine (u stvari 5. novembra 1793), on će sa zadovoljstvom reći da "oblast koja je suviše dugo nosila užasno, izdajničko i podmuklo ime Vandeja postoji u ovom trenutku još samo kao gomila pepela i pustinja." To sve potpuno čiste svesti i savesti. Isto tako stanovnici Anžea (Angers), grada koji je oslobodila velika kraljevska i katolička armija, "zapalili su tamjan otadžbine da bi kađenjem očistili zidove od rojalističke prljavštine". Dakle, satanizacija Vandejaca kao takvih bila je definitivno završena.

Zanimljivo je uzgred ukazati na aluziju na ime Vandeje (koje je kako se zna privremeno bilo zamenjeno imenom Vanže (Venge): značaj koji se pridavao samom imenu na bizaran način okvalifikovanom kao užasnom, izdajničkom i podmuklom, veoma jasno ukazuje da smo usred rata rečima (logomahija).

U celom periodu od dva stoleća održavana je dezinformacija o genocidu u Vandeji u nastavi u Francuskoj Republici, manje pomoću klevete više usled nedovoljne obaveštenosti. U osnovnim školama III republike i srednjim školama IV republike, u kojima sam i ja učio, jedva da se taj događžaj i spominjao i to samo kao mali incident pošto je postojala opasnost da se krivica svali na revolucionare i tako naškodi ugledu revolucije zbog prava čoveka. Celokupna pažnja nastavnika i učenika je tako sistematski usmeravana bilo prema opasnosti koju su koalicije stranih sila predstavljale za tekovine revolucije, bilo prema uvođenju metričkog sistema koji je izazivao očigledne simpatije.

Jednog dana svakako bi trebalo napisati istoriju sistematskog dezinformisanja čija je žrtva bila i u izvesnoj meri je još uvek Rusija, čak i ne računajući mit o Potenkinovim selima. Prve netačnosti koje Francuzi iznose o ruskoj istoriji nalazimo kod Voltera u delu koje je posvetio Petru Velikom, ali tek od početka 19. stoleća neznanje i zlonamernost počinju da besne, udružuju se i postaju sve češći: na to se žalio još knez Linj (Ligne).

U prvi red dezinformatora spadaju Markiz Kistin (Custine) koji nikako nije mogao da oprosti Rusiji što ga je zamolila da napusti zemlju zbog navodnog kršenja njenih običaja, i Aleksandar Dima, koji je tvrdio da je pio votku iz samovara u senci bujana, što je Rusima pružilo priliku da daju novi smisao reči "kloukva" (borovnica, bujan): "Trabunjanje stranaca o Rusiji".

Piše: Vladimir Volkov

 

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/09/05/srpski/F01090402.shtml

[коЖељ њацИ]

Овдашњи заговорници Револуције говоре најчистијим и најјаснијим језиком терора без гиљотине, данас непотребне, будући да је четовање регредирало до чатовања, а реални агон постао виртуални рат и борба на интернету. Јакобинци су некада, једнако као бољшевици јуче, користили иста средства: терор, пљачку, порез и слично не би ли преобразили друштво. Револуционарни фанатизам језгровито изражава јакобинац Шалије у Лиону 1794: „Кунем се да ћу истребити све живо под именом аристократа, умерених, егоиста, агитатора, закупаца, зеленаша, као и свештеничке касте фанатика.“ (Марковић, М. С. 1995. Истина о Француској револуцији, Београд, Српски образ, стр. 26) Покољи жена, деце и одојчади, сатирање свештенства, спаљивања живих људи, свирепа ритуална убиства, слика су Терора који се уселио у дух савремене Европе. Истребљење становника Вандеје – први европски геноцид над сопственим народом – претходио је Јасеновцу, Тариним луговима, Голим отоцима… Француска револуција донела је образац лажног добра прогонећи хришћане, своје неистомишљенике, и за десет година владавине, сатрла близу 700.000 људи (Париз је крајем 18. века имао око пола милиона становника), више него што је страдало за хиљаду година тираније француских краљева. (Исто, стр.8)

http://www.srpskilist.net/gledista/velika-kriza-revolucije

[коЖељ њацИ]

Poziv na uništenje „tiranina duša“, upućen iz jakobinskih klubova u Parizu, doneo je Francuskoj crni bilans i za sva vremena potkrepio najsažetiju, sumarnu i sumornu ocenu da je : „Na Zapadu to bila najveća eksplozija bogoborstva i gonjenja hrišćanstva od Nerona pa do XIX veka. Po broju žrtava – blizu 700 000 – Francuska revolucija je takođe zauzimala prvo mesto, sve do one boljševičke. Za deset godina njene krvave vladavine, pobijeno je više Francuza nego za hiljadu godina `tiranije` francuskih kraljeva protiv koje su se revolucionari borili. Revolucionarni teror koji je u najvećem broju slučajeva imao satanski vid, završio se u Vandeji prvim evropskim genocidom nad sopstvenim narodom.“[3]

http://www.standard.rs/radovan-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona.html

[коЖељ њацИ]

Википедија:

 

Класне разлике нису биле тако велике у Вандеји, као у осталим крајевима Француске. Изгледа да у сељачкој Вандеји локално племство није било тако омражено као у другим крајевима Француске. Конфликти, који су били покретачка снага Француске револуције били су у Вандеји ослабљени јаком приврженошћу католичкој цркви. Након почетка револуције 1789. сељаци су осетили да се њихов положај погоршао па су избили немири већ 1791. и 1792. Иначе устанак је потакнут и додатним разлозима. Један од њих је био закон по којима су се цркви одузимали поседи и распуштали манастири и свештеници су морали исказати лојалност новој власти. Други важан декрет је био декрет о регрутовању 1793. године. Готово сви свештеници Вандеје су одбили да се закуну на лојалност новој власти. Због тога је Комитет јавне безбедности послао свештенике одане револуцији, који су били омражени у народу. Остали свештеници су прогласили да су церемоније и молитве наметнутих свештеника без икакве вредности.

Избијање побуне

Народ се побунио 7. марта 1793. против како су они видели неправди Републике. Побуне због регрутовања избиле су у другим крајевима Француске након августа 1793. У Бретањи је много већа побуна одмах угушена, јер је било довољно војске. У Вандеји одмах на почетку побуне није било довољно војске да угуши побуну.

Након почетка устанка, било је спонтаних и некоординираних побуна од 10. до 13. марта у многим градовима и селима. Маса је нападала и убијала представнике Републике. У Машекулу је маса 11. марта на улици претукла и избола до смрти 40 људи. Ухапсили су преосталих 400 представника Републике. Повезали су их конопцима, натерали да ископају јаме и побили их.

Маса се кретала од мањих до већих насеља наоружана са оружјем, које су одузели. Неколико градова је брзо пало у руке побуњеника, који су били много пута бројнији од војника у републиканским гарнизонима Вандеје. Побуњеници су се онда обратили локалном племству тражећи вођство. Једни су одбили, а други су постали вође. Поједини свештеници су исто тако постали део вођства.

За неколико недеља побуњеничке снаге су створиле значајну, али лоше опремљену војску звану Краљевска и католичка војска. Имали су поред главне војске и 2.000 коњаника и неколико топова. Побуњеници су углавном дејствовали у мањим јединицама герилском тактиком. Од великога значаја је било познавање локалног терена и потпора становништва.

Републикански одговор

Република је сакупила и послала 45.000 војника против побуњеника у Вандеји. Та војска је била тек регрутована. Били су слабо обучени, лоше опремљени и ухрањени и са јако ниским моралом за борбу. Та велика сила била је распршена по великом терену у јединицама од 50 до 100 људи. Контролу су имали само над урбаним срединама. Слаби гарнизони су представљали лаке мете за побуњенике.

Прва битка одиграла се ноћу 19. марта, када су побуњеници зауставили 2.000 републиканских војника на путу од Ла Рошела до Нанта. Зауставили су их северно од Шантонеа. Након шест сати битке побуњеницима је стигло појачање, па су победили републиканце, који су се разбежали. Побуњеници су након тога напредовали до јужно од Нанта. Побуњеници су нанели републиканцима тежак пораз и 22. марта код Шалона. Ту су заробили велику количину наоружања и опреме.

Војна Вандеја је покривала подручје између Лоаре и Лаја, покривајући Вандеју, део Мена и Лоаре и део Де Севра. Вандејска војска је тако осигурала територију. Од априла надаље показала се и слабост вандејске војске. Недостала је општа стратегија целе војске, а морала је водити одбрамбени рат. Ипак још увек је имала успеха. Заузели су у мају и јуну Туар и Сомир, а и победили су у две битке. Међутим прекретница је била дуга опсада Нанта.

Пораз

Комитет јавне безбедности је 1. августа издао наређење генералу Жану Батисту Каријеру да се сурово обрачуна са побуном. Републиканска војска је добила појачања. Вандејска војска је 17. октобра 1793. доживела први озбиљан пораз. Још горе за устанике је било што се њихова војска поцепала.

У октобру 1793. главни део вандејске војске под командом Анрија де Рошжаклена очекивао је долазак британске флоте. Тих 25.000 војника заједно са много цивила прешли су Лоару и запутили су се за луку Гранвил, где су очекивали долазак британске флоте са избеглим француским племством. Када су стигли у Гранвил, није било британске флоте, а град су опколили републиканци. За време повлачења бројне истурене колоне биле су лак плен републиканским снагама. Хиљаде су страдале током повлачења. Осим тога глад и болести су појачавали невоље. Вандејска војска је била коначно поражена у последњој одлучујућој бици код Савенија 23. децембра 1793. године.

Последице

Власт у Паризу је сматрала да су издаја и завера биле одговорне за поразе републиканаца на почетку побуне у Вандеји. Покренута је Владавина терора, која је била брутална у целој Француској, а у Вандеји је било још окрутније. Само у децембру су погубили 6.000 заробљених. Повезали би групе заробљених и потопили их на дно Лоаре. Међу њима је било и 400 деце, које је командант Карије мрзио, јер је сматрао да су они будући побуњеници.

Од фебруара 1794, републиканци су започели са коначном пацификацијом Вандеје. Кренули су у Вандеју у 12 колона и не само да су убијали преостале побуњенике, него све људе, који су им пружали подршку, али и невине. Добили су наређење да спроводе политику насилне евакуације и спржене земље. Уништени су поседи, села, куће, фарме, спаљена поља и шуме. Постојали су многи извештаји о злочинима и масовним убиствима, где се убијало без обзира на пол или доб.

Када је поход завршен у мају 1796. процењено је да је убијено између 40.000 и 250.000 становника. Област је имала око 800.000 становника.

[коЖељ њацИ]

Рат у Вандеји се може сравнити са геноцидима XX века.¹³ Он је коштао Француску преко 600.000 људских живота. Од тог броја, половина спада на становништво помрло од хладноће и глади, а међу тим жртвама је било 100.000 деце. У борбама је погинуло 18.000 републиканских војника и 80.000 монархиста, а ликвидирано је 210.000 цивила.¹⁴

Начин на који су та политичка убиства вршена импресионира више него њихов број. Француска револуција, је, све до Октобарске револуције, предњачила у примерима дивљаштва и садизма, па је делимично још увек превазилази. Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан (Jourdan), звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја (de Launay). А чувени кољач Жув (Jouve), који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке буду увек огрезле у крви. Једном винарском трговцу, по имену Гас (Gas), санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. Приликом мучеништва свештеника Пјера де Лартига (Pierre de Lartigue), једна жена му је испалила пушку у лице, друга му је одсекла главу, а њихови саучесници су одмах похитали да рубље натопе његовом топлом крвљу.¹⁵ Уживање мучитеља не би било потпуно, да убиства нису била праћена касапљењем удова њихових жртава. Тако су 1792. године, у месту званом Ванс (Vans) тројицу свештеника искасапили комад по комад. Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правиле звечке. 1796, гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод-Франсоа Гијерме-а (Claude-Francois Guilhermet) његове остатке - главу, језик, прсте - су растурили по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену (Saint-Germain) су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен (Papin) исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници.

[коЖељ њацИ]

Приликом Вандејске побуне, републиканци су измислили масовно дављење. Стотине окованих несрећника укрцавали су на дно лађе, а када је лађа била на средини реке, отварали су преграде и пуштали да се сви подаве. Лађице са наоружаним стражарима пратиле су брод дављеника, како би ови били одмах побијени уколико испливају на површину. Забаве ради, практиковали су често и тзв. „републиканско венчање". Младиће и девојке би међусобно голе везивали, тако да не могу пливати, па их онда бацали у воду и чекали да се ови заједно удаве. Француској револуцији се мора признати првенство и у проналаску једне нове врсте мучења: републиканци у Вандеји нису сахрањивали лешеве својих жртава него су их остављали на лицу места, по тамницама или под ведрим небом. Др Ноел (Noel) бележи, после посете једном вандејском затвору: „Тамо сам нашао где леже једни поред других 122 жива сужња и 91 мртвац, од којих су неки умрли пре једанаест месеци". Историчар Ленотр (Lenotre) описује стање у Вандеји: „У Жигоу (Gigaut) где стрељају, лешеви су нагомилани ту, измешани и голи: нико се не брине да их сахрани. Дебурж (Debourges), официр 6. батаљона националне гарде, открива 75 женских лешева разбацаних покрај реке, лицем окренутих земљи. Било им је између 15 и 18 година. Један ковач из Нанта (Nantes), Бурде (Bourdet), видео је гомилу од 80 лешева који су трулили три дана. Бине (Binet), командант батаљона, има пред собом призор 30 женских лешева, голих и искасапљених. Па ипак, тај нехат није био наиван, као што би се на први поглед могло помислити. Јер Ленотр (Lenotre) додаје да је последица тих нехигијенских услова била епидемија куге која је поморила хиљаде преживелих становникг Вандеје.¹⁶

 

 

Најгора страдања жена и деце су ипак забележена у Вандеји, зато што су их републиканци тамо масовно убијали. Страдале су чак и жене које су чувале сирочад без родитеља, јер се предпостављало да су то деца побуњеника. А деци за коју би се сигурно знало да су им очеви побуњеници, бацали су у вис и дочекивали на бајонете. „Паклене колоне" републиканског генерала Тироа (Turreau) добиле су наредбу да у Вандеји бајонетом пробуразе све живо, не изузимајући девојке, жене и децу. Дешавало се да војници који ту наредбу нису ревносно испуњавали буду стрељани. Али они су у огромној већини своју патриотску дужност верно вршили. Дикеноа (Duquesnoy) јавља да је по селима заклао све становнике које је на путу срео, а три недеље касније, да је стрељао 14 жена које су му потказали. Корделије (Cordelier) се хвали да је у једном селу све спалио а 600 особа оба пола погубио. Њему такође припада заслуга што је у селу Лик-де-Булоњ (Lucs-de-Boulogne) побио 458 особа, међу којима 110 деце. Из осталих вандејских извештаја се види да су људи, жене и деца уништавани без разлике, укључујући трудне жене и одојчад. По себи се разуме да су војници најчешће силовали млађе жене и девојке, пре но што ће их пробости бајонетом или заклати.

 

кад је реч о сличности између Француске револуције и тоталитаризма, највише се истиче стални терор а на првом месту чињеница да се у Француској терор није могао оправдати ни спољашњим ни грађанским ратом јер је најсвирепији Терор почео после револуционарне победе над страним силама и унутрашњим непријатељима. Познато је да Ана Арент (Hannah Arendt) и у томе види тоталитарну особину. Најзад, од свега је најбитније да је у току Француске револуције, као и у тоталитарник режимима, „терор био владајући систем".⁵⁷ Де Вилије (de Villiers) иде и даље, па оптужује Француску револуцију да је измислила колективно истребљење путем хемијског рата и спаљивања живих људи у пећима. Поводом хемијског рата, позива се на злочине Каријеа (Car rier) у Вандеји и његову наредбу од 9. новембра 1793 „Треба употребити крајња средства. Сипајте отров у изворе, отрујте хлеб који ћете оставити похлепи те бедне руље разбојника. Убијајте арсеником, то је јевтиније и једноставније".⁵⁸ А оптужба о употреби пећи за спаљивање живих односи се на казнену експедицију генерала Тироа (Turreau) у Вандеји, који је том приликом наредио да се спали све што може да изгори. На основу те наредбе, по сведочењу полицијског чиновника Ганеа (Gan-net), генерал Аме (Атеу) је „упалио ватру у пећима и кад су биле добро загрејане бацио у њих жене и децу. Ми смо му неколико пута омогућили да присуствује том призору, а он нам је рекао да Република тако хоће да пече свој хлеб".⁵⁹

 

http://borbazaveru.info/content/view/1961/1/

[DYNABLASTER]

To je sve photoshop i teorije zavere, to nista ne postoji.

[коЖељ њацИ]

ЈУНАЦИ ВАНДЕЈСКЕ ПОБУНЕ

ЛЕГЕНДА И СТВАРНОСТ

Побуна у Вандеји се дигла изненадно и спонтано, почетком марта 1793, као бура на мору. За два-три дана, 300.000 Вандејаца су, подобно некој природној катастрофи или поплави, захватили неколико данашњих француских департмана¹¹³ , сејући уништења, паљевине, панику и смрт. Како објаснити ту неочекивану реакцију против Револуције, која је у Француској дошла на власт још 1789.године?

Уствари, та побуна није била ни нагла ни неоправдана и имала је своје озбиљне разлоге. Религија је у Вандеји била дубоко укорењена, благодарећи проповеди Луја Грињона од Монфора (Louis Grignion de Montfort, 1673-1716) и сеоских мисионара. Непријатељство према „градској господи" јавља се тек кад су буржуји, у име Револуције, одбацили ранију сеоску администрацију и присвојили црквена имања која су првенствено користила њима. Далеко од сваке класне борбе, Вандеја је била пример сталешког јединства и узајамног поверења: сељаци-наполичари су до Револуције уживали заштиту племства и свештенства, а после пада Бастиље нити је било сељачких устанака против племства, нити су сеоски племићи већином напустили народ одласком у емиграцију. Оданост престолу је такође била општа. У првим револуционарним годинама, вандејско племство је бранило Конституцију, све до гиљотинирања Луја XVI (21.1 1793), када се определило за апсолутизам. За време Вандејске побуне биће такође гиљотиниране краљица Марија-Антоанета (16. X 1793) и краљева сестра, принцеза  Елизабета (10. V 1794), док ће престолонаследник, Луј XVII, у својој десетој години, умрети у париском Тамплу (8. VI1795), по својој прилици убијен¹¹⁴. Како су, после четири године систематски организованих злочина, прогона свештенства и свирепог убиства краљевске породице Вандејци могли сматрати да револуционарни режим представља Француску? И нису ли револуционарни вођи - у очима Вандејаца - превршили меру кад су, поврх свега, дошли да им наметну мобилизацију и реквизицију? После тог и таквог револуционарног искуства, само је мач могао одлучити на којој страни се налази Отаџбина и ко има право да наступа у име Француске.

 

Остатак на: http://borbazaveru.info/content/view/1961/1/

[коЖељ њацИ]

@ Динафластер

Ово постављам чисто да се зна у ком времену и чијој Јевропи живимо.

Вандејци су били искрене патриоте и људи Хришћани због тога су измасакрирани попут православних Руса у бољшевичкој револуцији.

 

Револуција је одавно прошла од запада ка истоку.

Нема више Вандејаца монархиста има нешто Хришћана у секуларној Француској а за Русију која се "враћа" православљу ваљда нам је познато, сваки месец закољу по једног попа.

[DYNABLASTER]

Dzaba postavljas, ko zna zna. Ko gleda a ne vidi, ko slusa a ne cuje, nece to da zna.

 

Iako su u manjini, ali su najglasniji i najnavalentniji, e to je sto me nervira, a dokazati im nesto je nemoguce jer jednostavno ne zele.

Obicni trolovi, ali je fora sto troluju sami sebe.

[коЖељ њацИ]

Dzaba postavljas, ko zna zna. Ko gleda a ne vidi, ko slusa a ne cuje, nece to da zna.

Увек неко налети па прогледа... 

[DYNABLASTER]

I to sto kazes

[Срђан Шијакињић]

Иначе, у Другом светском рату, Британци су потајно у својим размишљањима Србију доживљавали као Вандеју, надајући се да ће ту бити заустављена револуција иако је свуда ван Србије, партизански покрет био много јачи од ЈВуО... Иронично што су упоредо са таквим надањима допринели да револуција ипак победи.

[коЖељ њацИ]

Да, постоји аналогија.

Партизански покрет је био јачи тек од 43.

Пре тога су наде енглеза имале неку подлогу.

Ал они су прилагодљиви...