Основе православне вере - Нема лепше вере од хришћанске

[Дејан]

4. ЦРКВЕНЕ ЗАПОВЕСТИ

1. Молити се Богу, похађати храм и слушати службу Божју сваке недеље и празника;

2. Држати вишедневне и једнодневне постове као што је одређено;

3. Свештена лица поштовати;

4. Исповедати своје грехе пред свештеником;

5. Избегавати дружење с неверујућим и не читати атеистичке и неприкладне књиге;

6. Молити се Богу за живе и за мртве;

7. Одржавати посебне постове и молитве када то одреде црквене власти у случајевима несрећа као што је рат, епидемија, глад, суша и сл.

8. Помагати издржавање Цркве, црквених служитеља и црквених установа;

9. Васпитавати децу у вери својих отаца и саветовати грешнике да се врате вери и,

10. Помагати у сваком погледу мисију Православне цркве у свету.

Глава ВИИ

ИЗБОР ИЗ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

РЕЧИ СВЕТИТЕЉА

О вери, нади и љубави:

«Нико не може задобити савршену љубав Божју осим кроз чисту веру и чврсту наду».

Свети Симеон Нови Богослов

О греху и врлини:

«Крај греха је смрт: крај Божијих заповести је живот вечни».

Св. Василије Велики

О греху:

«Шта је грех? Зле мисли, речи и дела».

Св. Симеон Нови Богослов

О судбини грешника:

«Када дете умре у утроби мајке, сарањује се у земљу. Тако одлази из мрака у мрак. Исто тако и грешник живи у мраку у овом свету и после смрти одлази у још мрачнију и страшнију таму».

Св. Макарије

О лаком бремену:

«Ми одбацујемо лако бреме смоосуде, а оптерећујемо себе тешким бременом самооправдања».

Ава Јован

О молитви:

«Сваког дана испитујте своје грехе молећи Бога за опроштај и Бог ће опростити».

«Присили себе на многе молитве, јер је молитва светлост душе».

Ава Исаија

О анђелима око нас:

«Стидимо се пред анђелима више него пред људима, јер има много анђела око нас».

«Чувај се сваког срамног дела».

О молитви:

«Моли од Бога не оно што је чаробно, већ оно што је корисно (за спасење)».

«Разговарај са Богом много, а са људима мало».

Мрзи грех:

«Свако ко не мрзи грех, броји се у грешнике чак ако и не учини грех».

«Сваки је грех оружје којим наоружана ђавола против себе».

Молитва у болести:

«Пре тражења лекара у болести, понови молитву».

Храм:

«Љуби цркве Божје, али покушај да подигнеш у себи храм Божији».

Свети Нил Синајски

Страх за тело:

«Страх за телом може да буде тако велики да људи због њега нису у стању да учине ништа достојно дивљења и поштовања. Али када страх за тело уступи место страху за душу, тада страх за телом ишчезава, као што восак нестане од топлоте».

Свети Исак Сирин

Дарови Божји:

«Сваки Божји дар пропада када га не употребимо на славу Божју, већ на славу своју».

О откровењу:

«Да бисмо познавали Бога, потребно је откровење одозго».

«Без Бога не можемо познати Бога».

О смрти:

«У смртном часу умирући сагледава цео свој прошли живот врло јасно... и ужасан страх испуњава његову душу. Једном ће тако бити и са нама».

Свети Тихон Задонски

Вера и дела:

«Нити је корисно ревносно руковођење у животу без вере, нити је довољно правилно исповедање вере без добрих дела, да би нас довело пред лице Божје, већ је обоје потребно за изградњу правог Божјег човека».

Свети Сава, први Архиепископ Српски

Учите вашу чељад

«Поновите својој породици у дому све што сте чули тога дана у цркви».

Сиромаштво

«Сиромаштво није зло. Само је грех зло. Богатство само по себи није добро».

Благодарност:

«Лако је бити захвалан Богу у благостању, али бити благодаран у несрећи значи обрадовати Бога и посрамити ђавола. Сваки који претрпи несрећу с благодарношћу Богу, примиће венац мученика. Слушајте Божје заповести, и Бог ће чути ваше молитве».

И да Дјева роди

Оваплоћенога Бога.

Звезда наговештава,

Мудраци се клањају,

Пастири се диве

И твар се радује.»

Тропар на Богојављање:

«Док си се крстио у Јордану,

Појавило се знамење Св. Тројице.

Јер је глас Оца

Сведочио о Теби

Називајући Те љубљеним Сином;

И Дух Свети у виду голуба,

Потврђивао је истину ове речи.

Слава Теби, Христе Боже,

Који си се појавио доносећи светлост свету».

Тропар на Ускрс:

«Христос васкресе из мртвих,

Смрћу смрт сатре,

И онима у гробу

Живот дарова.»

Тропар на Спасовдан:

«Узнео си се у слави, Христе Боже наш,

И обрадовао си Твоје ученике

Обећањем Светога Духа,

Утврдивши их благословом,

Јер си Ти Син Божји,

Избавитељ света.»

Тропар на Духове:

«Благословен си, Христе Боже наш,

Који си учинио рибаре најмудријим,

Шаљући им Светога Духа.

И преко њих, Ти си васељену уловио,

Човекољупче,

Слава Ти.»

Пресветој Богородици:

«Богородице Дјево,

Радуј се Маријо пуна благодати,

Јер је Господ с Тобом.

Благословена си међу женама

И благословен је плод утробе твоје,

Јер си родила Спаситеља

Душа наших».

Тропар мученицима:

«Твоји мученици, Господе, примили су

Од Тебе, Бога нашега, бесмртне венце,

Због својих страдања.

Оснажени Твојом снагом надвладаше мучитеље,

И сломише немоћне безобзирности демона.

Њиховим молитвама спаси душе наше.»

Статије на Велику суботу:

«Животе Христе, био си положен у гроб, и анђеоске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење.

Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља.

Судија света као осуђени стаде пред Пилатасудију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету.

Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге, који облаче црну одећу.

Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова.

Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај?

Јер Онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас.

Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти.

О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога.

О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?

Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља.»

Антифони Светом Духу:

«Светим Духом се обнавља свако створење

И враћа се опет у првобитно стање,

Јер је Он једнак по сили Оцу и Слову.

Светим Духом све се одржава, Видљиво и невидљиво,

Јер је Он најмоћнији,

Будући један од Тројице.

Кроз Светога Духа све постаје божанствено,

Пријатност, мудрост, мир и благослов.

Јер је Он раван по деловању Оцу и Слову.

Молитва за умрле:

Упокој Христе са светима

Душе слугу својих,

Где нема болести, туге, ни уздаха,

Него где је живот вечни.

[Тавита]

"Свјетлост Христова нека и Вас осветли"

".... Обичај паљења свећа је у Русију дошао из Грчке

Обичај паљења свећа у црквама је у Русију дошао из Грчке, одакле су наши преци добили православну веру у време светог кнеза Владимира. Али тај обичај није настао у грчким црквама.

Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време. Наредба да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију (Исх. 25, 31-37).
У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део Свештенослужења и палиле су се увече пред Господом (Исх. 30, . У Јерусалимском храму првосвештеник је истовремено са свакодневном јутарњом жртвом која је служена у порти, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Кандила која су горела и те светиљке су били симбол Божијег руководства. “Ти си Господе, светлост моја”, - узвикује цар Давид (ИИ Цар. XXII, 29). “Ријеч је Твоја жижак нози мојој”, - каже он на другом месту (Пс. CXVIII, 105). Из храма је у домове старозаветних верника прешла употреба светиљки у суботње и друге празничне вечери, а посебно на Пасху. Пошто је Господ Исус Христос, “ноћу предао Себе за свет и његово спасење”, као и служио Пасху, може се претпоставити да су у Сионској одаји која представља праобраз православних храмова, при првом служењу Најсветије Евхаристије, такође гореле светиљке.

Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали” (Дела XX, .

У првим вековима хришћанстава за време Богослужења су се увек палиле свеће.

С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземља и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај. “Код нас се Богослужење никада не служи без светиљки, - говорио је учитељ Цркве Тертулијан, - али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, - јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену светлост, без које бисмо и у сред бела дана лутали у мраку».

Крајем другог века Бог је у Јерусалимској Цркви учинио чудо: када на Пасху у храму није било уља за кандила, епископ Наркис је наредио да се у кандила налије изворска вода – и она су горела све време Пасхе, као да су била напуњена најбољим уљем. Када су престала гоњења на Христову Цркву, и наступио мир, задржао се обичај паљења светиљки и свећа.
Ниједно Богослужење, нити било које друго свештенодејство се није служило, као што се и данас не служи без светиљки. У старозаветна времена је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, симболишући да Закон Божији представља светлост човеку у његовом животу. А пошто је у новозаветна времена Божији Закон садржан у Јеванђељу, онда су у Јерусалимској Цркви прихватили као правило да се пре изношења Јеванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Јеванђеља се пале све свеће, симболишући то да Јеванђељска светлост просветљава сваког човека.

Тај обичај се пренео и на друге помесне Цркве. Као последица тога почело се паљењем свећа и кандила не само испред Јеванђеља, већ и испред гробова мученика, икона светих, као и у знак сопствене благонаклоности према светињи. Јероним је у посланици против Вигиљанција тврдио: “у свим Источним Црквама се за време читања Јеванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгоњења таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост … Неко други ово чини у част мученика”.

“Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници”, - каже свети Софроније, Патријарх Јерусалимски (VII век). Свети Оци VII Васељенског Сабора су одредили да се у Православној Цркви светим иконама и моштима, Христовом Крсту и Светом Јеванђељу одаје част кађењем тамјаном и паљењем свећа. Блажени Симеон Солунски (XV век) пише, да се “свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету…”

Симболичко значење свећа, свећњака, кандила и светлости у цркви:

Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет”.

Древне византијско-руске цркве су имале веома уске прозоре, због чега је у њима био полумрак и сумрак чак и у најсунчанији дан. Али то није тама, нити потпуно одсуство светлости. То означава овоземаљски људски живот, погружен у сумрак греха и незнања, у коме међутим светли светлост вере, светлост Божија: “И виђело се свијетли у тами, и тама га не обузе” (Јн. 1, 5).
Сумрак у цркви означава тај мислени духовни сумрак, покров, којим су обавијене Божије тајне. Мали, уски прозори на древним црквама, који су симболизовали изворе Божанске светлости, су у црквама стварали такву атмосферу, која је у потпуности одговарала наведеним јеванђељским речима и правилно изображавала природу ствари у духовној области живота.

Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини. Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову светлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве. Он се никад није назначавао ради тога да би било светло. Светиљке у цркви су увек имале духовно-симболичко значење. Оне се пале и дању, за време дневних служби, када има довољно светлости од прозора. У уставним случајевима, светиљке у црквама се за време вечерњих и ноћних Богослужења могу палити у веома малом броју, а при читању Шестопсалмија на свеноћном бденију се гасе све свеће, сем свећа на средини цркве, где стоји чтец, испред икона Христа, Мајке Божије и Светитеља коме је црква посвећена. Тада је сумрак у цркви веома густ, али никада није потпуни мрак: “Виђело се свијетли у тами”. Зато се у време празничних и недељних Богослужења пале све светиљке, па тако и оне највише – паникандило и полијелеји, изображавајући тада у потпуности Божиjу светлост, која сија вернима у Царству Небеском и садржи већ у духовном значењу прослављани догађај. Симболички карактер светлости у цркви се такође потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Верни су у старо време приносили цркви восак и уље као добровољне жртве. Литургичар XV века, блажени Симеон, архиепископ Солунски, објашњавајући симболичко значење воска, каже да, чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег раскајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа симболички означава принос Богу као од све творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине Божанске љубави и благодати.

Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога (Исх. 27, 20). Сведочећи чистоту људских односа према Богу, јелеј представља знак Божије милости према људима: он смекшава ране, има исцелитељско дејство, оплемењује храну. Кандила и свеће имају велико богослужбено и тајно значење. Они горе у олтару за Престолом на посебном свећњаку са седам свећа; кандило или свећа се на свећњаку ставља на Горње место, на Престо, на Жртвеник, док кандила могу да се пале и испред одређених икона у олтару.

Кандила се на средини цркве обично пале испед свих икона, а испред посебно поштованих икона се пали и по неколико њих: поред тога, стављају се велики свећњаци са рупицама за велики број свећа, како би верници могли да поставе свеће поред одређених икона. Велики свећњак се увек ставља на средину цркве са источне стране аналоја, где се налази икона Светитеља који се слави тога дана. Посебан свећњак са великом свећом се износи на малом входу на вечерњој и на великом входу на Литургији, као и пре читања Јеванђеља, када се оно износи на входовима или ради читања. Та свећа означава светлост Христове проповеди, Самог Христа, као Светлост од Светлости, Светлост истинску. Исто значење има и свећа на свећњаку којим свештеник заједно са кадионицом после Литургије Пређеосвећених Дарова благосиља народ са речима “Светлост Христова просвећује све”. Посебан духовни значај имају и свеће у архијерејским дикирима и трикирима. За време кађења цркве у уставним случајевима ђакон претходи свештенику који врши кађење са посебном ђаконском свећом, која означава светлост апостолске проповеди, која претходи примању вере у Христа међу народима, то јест као да претходи Христу, Који долази к људима. Упаљене свеће у рукама свештеника се налазе у за то уставом одређеним деловима Богослужења. Посебним свећњаком са три свеће свештеник благосиља народ после васкршњих служби. У централном делу цркве се из купола према доле спушта велики свећњак са великм бројем свећа, које се пале у одређеним моментима – то је паникадило или паникандило. Из купола споредних олтара са стране се спуштају у цркву слични свећњаци мањих размера, који се називају поликандила (полијелеји). Поликандила имају од седам до дванаест свећа, а паникандила више од дванаест.

[Тавита]

Црквених свећњака има разних. Свећњаци свих врста, поред практичног назначења симболизују ту духовну узвишеност, захваљујући којој светлост вере светли целој кући, целом свету. Паникадило (у преводу са грчког свећњаци са много свећа) се спуштају одозго у централни део цркве, и поликандила, која се налазе у споредним олтарима, са великим бројем свећа представљају Небеску Цркву као скуп, сазвежђе људи, који су освећени благодаћу Духа Светога, просвећени светлошћу вере, у којима гори пламен љубави према Богу и који нераздвојно пребивају у светлости Царства Небеског. Због тога се ти свећњаци и спуштају одозго у тај део цркве у коме је окупљена овоземаљска Црква, која је призвана да духовно стреми навише, ка својој небеској сабраћи. Небеска Црква осветљава својом светлошћу земаљску Цркву, разгонећи од ње таму – такав је смисао висећих паникадила и поликандила.

На иконостасу и скоро испред сваког киота у цркви виси једно или неколико кандила, и стоји свећњак са упаљеним свећама. “Свећњаци, који горе испред икона, означавају да је Господ неприступна светлост и огањ за непокајане грешнике, а за праведнике огањ очишћујући и животворни; да је Мајка Божија Мајка светлости и да је Сама најчистија неугасива светлост, која светли целој васељени, да је Она Купина Која гори и несагорева, примивши у Себе Божански огањ – огњени Престо Сведржитеља …да су свети светиљке које горе и светле целом свету својом вером и врлинама …” (св.праведни Јован Кронштатски).

“Свеће испред Спаситељевих икона означавају да је Он Светлост истинска, која просвећује сваког човека који долази у свет (Јн. 1, 9), а истовремено и Огањ који опаљује или оживотворава наше душе и тела; свеће пред иконама Мајке Божије означавају да је Она Мајка неприступне Светлости, а истовремено и Њену пламену љубав према људском роду; да је Она у Својој утроби носила Божански огањ и нетакнута њиме носи у Себи вечно Божански огањ који се уселио у Њу; свеће испред икона светитеља означавају пламену љубав светитеља према Богу, ради Кога су жртвовали све, што је човеку драго у животу … означавају да су они светилници који нам горе и светле својим животима, својим врлинама и наши усрдни молитвеници пред Богом, који се и дан и ноћ моле за нас; упаљене свеће означавају и нашу пламену усрдност према њима и жртву од срца…”

Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију. Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије.
Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.

“Огањ упаљених … свећа и кандила, као и сама кадионица са запаљеним угљем и мирисним тамјаном нам изображавају духовни огањ – Духа Светог, Који је сишао у виду огњених језика на апостоле, спаљујући наше греховне пороке, просвећујући наше умове и срца, распаљујући наше душе пламеном љубави према Богу и једних према другима: огањ испред светих икона нас подсећа на пламену љубав светих према Богу, због које су они омрзнули свет и све његове прелести, сваку неправду, подсећајући нас на то да и ми треба да служимо Богу, да Му се молимо пламеним духом, што ми најчешће не успевамо, јер су нам срца охладнела. Тако је у цркви све поучно и нема ничег бесмисленог, непотребног” (св. Праведни Јован Кронштатски).

Правило паљења свећа у цркви:

Паљење свећа у цркви је посебно дело, које је тесно повезано са појањем песама и свештенодејствима. На свакодневним Богослужењима, када се у свим молитвама изражава само једно: покајање, скрушеност и туга због грехова, и осветљење је минимално: понегде гори усамљена свећа или кандило. У празничне дане – као например за Васкрс, када се прославља победа Христа Спаситеља над смрћу и ђаволом, или например када се прослављају људи који су посебно угодили Богу, црква испољава своје славље великом светлошћу. Тада се већ пале поликандила, или како код нас кажу паникадила, што у преводу са грчког значи велики број кандила. На највећи хришћански празник – светло Христово Васкрсење не само да се осветљава цела црква, већ и сви православни стоје са упаљеним свећама.

Дакле, што је радосније и свечаније Богослужење у цркви, то има и више светла. Црквени Устав прописује да се при радоснијим и свечанијим службама пали више свећа, а при мање свечаним, или тужним, посним – мање. Због тога на повечерју, полуноћници, и часовима гори мање светиљки, него на вечерњи, јутрењу и Литургији.

За време читања Шестопсалмија, свеће у цркви се гасе. То се ради због тога да би се псалми, који изражавају свест о свом греховном стању, и великом броју непријатеља који траже да погубе душу и тело, слушали са пажњом и страхом, како су писали свети Оци, како би свако ко стоји у мраку могао да уздахне и заплаче.

Мрак за време читања Шестопсалмија посебно доприноси усредсређености и обраћености у унутрашњост сопствене душе. У средини Шестопсалмија је свештеник, који као да узима на себе звање Заступника и Искупитеља целог људског рода, излази на олтар и пред Царским Вратима, као пред затвореним рајем, приноси Богу молитву за све људе, читајући тајно светлосне молитве. Једно од објашњења светлосних молитви указује на то да се оне тако називају због тога што у себи садрже благодарење Богу за ноћну светлост, која нам се дарује у свећама, и молитву да нас Господ под видом материјалне светлости поучава и научи да ходимо у истини. О таквом благодарењу и молитви пише свети Василије Велики: “Наши оци су нашли за сходно да не примају са ћутањем Божију благодат, већ да захваљују чим се она појави”. У пророчком стиху “Бог Господ и јависја нам” се прослављају два Христова Доласка: први, као да је ујутру, у телу и сиромаштву, и други, у слави, који као да ће се десити ноћу, када наступи крај света.

У време узношења мирне јектеније пале се све свеће у цркви, симболишући тако да их је обасјала слава Господња. На Литургији се као на најсвечанијем Богослужењу, у току свих дана у години (то јест радним данима и на празнике) пали више свећа него на другим службама. Прва свећа се пали на том месту где почиње Богослужење, а то је Жртвеник. Затим се пале свеће на Престолу. «Свеће које горе на Престолу изображавају нестворену Тројичну Светлост, јер Господ живи у светлости неприступној (1 Тим. 6), и Божански огањ спаљује нечастивост и грехе наше» (св.праведни Јован Кронштатски). Те свеће пали ђакон или сам свештеник. После тога се пале свеће пред иконама Спаситеља, Мајке Божије, Светитеља коме је црква посвећена и других Светих.
На почетку читања Св.Јеванђеља, свеће се као и у древна времена, пале у целој цркви, симболишући Христову светлост која просвећује целу земљу.

Паљење свећа у цркви је део службе, то је приношење жртве Богу, и како се недостојним понашањем не сме нарушавати црквени поредак, тако се не сме стварати неред, предајући своју свећу кроз целу цркву за време службе, или што је још горе, гурати се према свећњаку да би сами поставили свећу.

Уколико желите да упалите свећу онда дођите пре почетка службе. Тужно је видети људе који су закаснивши, дошли на половину службе, и како они онда у најважнијим и најсвечанијим тренуцима Богослужења, када се сви погружавају у благодарење Богу, нарушавају црквени поредак, предајући своје свеће и одвлачећи пажњу других верника.
Ако је неко закаснио на службу, нека сачека крај Богослужења, а затим ако има такву жељу или потребу, упали свећу, не одвлачећи пажњу других и не нарушавајући црквени поредак.

Свеће и кандила се не пале само у Цркви, већ и у кућама благочестивих хришћана. Преподобни Серафим, велики заступник пред Богом за живе и упокојене, је овако објаснио велики значај свећа и кандила: “Имам …много особа, који се старају о мени и чине добро мојим сиротицама. Они ми доносе уље и свеће И моле ме да се помолим за њих. И онда их ја када почнем да читам своје правило помињем појединачно. Али пошто због великог броја имена не могу да их помињем на сваком месту правила, где треба, јер тада не бих имао времена да завршим своје правило, онда ја упалим све те свеће за њих као жртву Богу, за свакога по једну свећу, а за друге непрекидно палим кандила; и на месту у правилу на коме треба да их поменем кажем: “Господе, помени све те људе, слуге Твоје, за чије душе сам Ти ја убоги упалио ове свеће и кандила”. А да то није моја, убогог Серафима, људска измишљотина, или просто моје старање, ни на чем Божанском засновано, навешћу вам за то као потврду речи из Светог Писма. У Библији се каже да је Мојсеј чуо глас Господњи, који му је рекао: “Мојсије, Мојсије! Реци брату твојему Аарону, да упали преда Мном канидла у току дана и ноћи: јер Ми је та жртва угодна и благопријатна”. Ето због чега је Света Божија Црква прихватила као обичај да се у светим храмовима и кућама верних хришћана пале кандила, пред светим иконама Господа, Мајке Божије, Светих Ангела и Светих људи, који су угодили Богу”.

Као што видимо, црквена свећа је свето наслеђе Православља. Она је симбол нашег духовног савеза са светом Мајком-Црквом.

Свећа нас подсећа на наше крштење. Три свеће се стављају на саму крстионицу, у част Свете Тројице, у име које се врши крштење. Наши кумови, су изговарајући у наше име завете одрицања од сатане и сједињења са Христом, са свећама у рукама стајали поред те крстионице. Свеће, које су они држали у рукама су показивале веру у то, да та Тајна даје просвећење души онога који се крсти, да тај човек иде од таме ка светлости и постаје син светлости, због чега се и само крштење назива просвећењем.

Свећа нас подсећа на наше склапање брака. Свеће се дају онима који се заручују и венчавају. Упаљене свеће у рукама оних који се сједињују у Тајни брака сведоче о чистоти њиховог живота. Посредством свећа, које су упалили нововенчани, као да сија чистота брака. Са свећама се служи и Тајна јелеосвећења. Око кандила или неког другог суда са вином и уљем се пали седам свећа које изображавају седам дарова Духа Светога, а сви верници држе у рукама упаљене свеће у знак своје пламене молитве.

Са свећама се служи и обред погребења, и свећа нас подсећа да ћемо и ми лежати у гробу, окружени са четири свећњака са упаљеним свећама, које симболизују крст, а наши рођаци и ближњи ће за време парастоса држати у рукама упаљене свеће, које изображавају Божанску светлост, којом је хришћанин просвећен на крштењу.
Један поглед на црквену свећу може у души православног човека да изазове најдубље мисли о животу и смрти, о греху и покајању, о тузи и радости. Много, много говори црквена свећа и осећају и уму верника.

Духовно значење црквене свеће – наше жртве Богу

Свеће, које верници купују у цркви, како би их ставили на свећњак поред икона, имају неколико духовних значења: пошто се свећа купује, она је знак добровољне човекове жртве Богу и Његовој цркви, испољавања човекове спремности на послушање Богу (мекоћа воска), његовог стремљења ка обожењу, претварања у нову твар (горење свеће). Свећа је такође сведочанство вере, човековог присаједињења Божанској светлости. Свећа представља топлину и пламен човекове љубави према Господу, Мајци Божијој, Ангелу или Светитељу, поред чијих икона верник поставља своју свећу.

[Тавита]

Упаљена свећа је симбол, видљиви знак, који изражава нашу пламену љубав и благонаклонот према ономе за кога се та свећа пали. И уколико нема те љубави и благонаклоности, онда свећа нема никакво значење, и наша жртва је узалудна. Нажалост, то се веома често дешава. Многи који пале свеће “за здравље” и “покој душа”, за успех неког дела, не само да не воле оне за које пале свеће, већ чак не знају коме их пале.

Прихваћено је да се пале свеће своме Ангелу, то јест Светитељу, чије име носимо (1). А да ли многи знају житије тог Светитеља? А ако га не знају могу ли да га воле?

Неки од нас се сете Бога, Мајке Божије, и Светитеља само онда када уђу у цркву, и то на неколико минута, и мисле да је довољно да поставе свећу пред иконом, и да ће се њихова молитва испунити – као да су Богу, Пресветој Богородици и Светитељима потребне свеће!

Често живећи као неверујући, као пагани, или још и горе, не знајући Закон Божији, мислимо да смо поставивши свећу испунили своју обавезу, постали чисти и праведни - као да свећа може да умоли и умилостиви Бога за нас! Бива некад и горе. Неки не само да не сматрају да је грех обманути некога, опљачкати, већ се још и радују када им то пође за руком. И затим мисле да уколико су на празник уплаили свећу у цркви или кандило у кући пред иконом, да се Бог неће љутити на њих због лажи, превара, увреда људи.

У каквој су страшној заблуди ти људи! Без љубави према Богу и ближњему, као према самом себи, без испуњавања Заповести Господњих – нису потребне ни наше свеће. Нико их не захтева од нас. Бог жели да Га љубимо свим својим срцем, поштујемо свом душом, ревносно испуњавамо Његове свете заповести и целим својим животом Га прослављамо. Његовим светим Угодницима је угодно да им подражавамо, као што су и они подражавали Христу (2), како бисмо били слични њима и са свим трудом и брижношћу следили оне који живе као они који су угодили Богу, а нису следили непријатеље Христовог Крста, чији је крај погибија. Ако живимо тако да је у нашој души Божија светлост, а у срцу огањ љубави према Њему и онима који су Му угодили и ревносно им подражавамо, - у том случају ћемо поставити свеће и упалити кандила испред њихових икона: то и друго, као видљиво испољавање наше унутрашње светлости и огња, ће им бити угодно.

А ако је у нашој души непрегледна тама и ако је наш живот – грех и беззакоње, шта су онда наше свеће и кандила? Ништа! А било би добро да су заиста само ништавило. Не, оне растужују Господа Бога и Његове Светитеље и не изазивају код њих љубав и милост, већ гнев и казну. Замислите само: ко је преваром и беззаконито скупио милионе рубаља и потом мисли да ће са дебелом свећом не само покрити сва своја беззаконита дела, већ да ће још заслужити и милост од Бога – шта он жели да уради и чему се нада? Да ли он жели да обмане Господа Бога и да поткупи Његов свети суд? Да, страшно је помислити и рећи, али то је тако. Дакле, због чега такав човек држи свеће? Да ли су оне сведочанство тога да он љуби Бога? Да он љуби Бога, он би живео по Божијем Закону, а пошто не живи по Божијим заповестима, значи да Га не љуби и не познаје. Шта онда представљају његове свеће? Лаж и обману – као што су лаж и обмана све његове речи; као што су лаж и обмана све његове клетве; као што су лаж и обмана сва његова дела. Али речи, клетве и дела се односе на људе; а свеће се приносе Богу и Његовим Угодницима… И ето чиме мисле да угоде Господу Богу, Који види свако наше дело, сваку нашу реч и сваку мисао! И чудно је како човек може да буде заслепљен. Како частан човек може да прими нешто од крадљивца и пљачкаша? Не само да не прима, већ сматра увредом уколико се такав човек дрзне да му се јави. И онда се свеће постављају на основу онога што је добијено преваром и свакаквим неправдама. За кога они сматрају Бога? Или они у ствари мисле да је Богу угодно и пријатно то што би увредило сваког часног човека? Погибељна заблуда! И она је још више погибељна јер се они потпуно умирују са својим свећама и уверени су да поставивши их могу и даље да без страха и казне наставе да чине беззакоње.

Не, то није тако. Послушајте, шта је Господ говорио још Јеврејима, који су водили нечасни и беззаконити живот, и мислили да уколико приносе неке жртве Богу, да су Му оне угодне и чисте пред Њим. “Шта ће Мени велики број ваших жртава? Ви долазите пред лице Моје: али коме треба то од руку ваших, да бисте газили двор Мој. Доносите Ми празне дарове. Пушење ваше Ми је одвратно. Ваше постове у време младог месеца и празнична окупљања ненавиди душа Моја. Они су ми бреме, и не трпим више беззакоња ваша. Када подигнете ка Мени руке ваше – Ја ћу одвратити од вас очи Моје. И колико год да се молите нећу вас послушати”. Ето какав је приговор Самог Господа Бога за све жртве које Му се приносе, - значи за свеће, - када их приносе они који се не брину за оно најважније – о угађању Њему својим животом! А ако би се и данас појавио Божији пророк међу нама, многима би у Име Господа Бога рекао: ваше свеће су Ми мрзост; постове и празнике ваше ненавиди душа Моја. И ко је то тражио од вас? Очистите се најпре од свог непоштења; одбаците лукавство од душа ваших пред очима Мојима, престаните са вашим лукавствима, научите се да чините добро, будите праведни и часни и онда дођите овде са својим свећама. Иначе, када подигнете руке ваше к Мени, - одвратићу очи Моје од вас; и ако и умножите молитве – нећу вас услишити.

Чисто срце је најбоља жртва Богу. Ако чиста срца поставите свећу пред иконом, и упалите кандило, они ће онда бити угодни Њему и Његовим Светима. И нека је твоја свећа најмања од свих свећа у цркви, она ће бити угоднија Господу од оних дебелих свећа, о којима је горе речено. Али, понављамо, свеће и кандила, сами по себи, без наше вере и усрдности не значе ништа; то никада не заборављајте. Не полажите онда на њих никакву наду: оне вас неће спасти уколико се сами не побринете и не постарате за то; оне неће умилостивити Бога, уколико Га ви не љубите свом својом душом. Не заборавите такође да ће Господ Бог одбацити све ваше молитве и све ваше жртве, уколико у свом срцу имате зло против некога или сте у непријатељству са ближњима. Ево шта је рекао наш Спаситељ: ако принесеш дар твој к жртвенику, и сетиш се да брат твој има нешто против тебе, остави дар твој пред жртвеником и пођи и прво се помири са братом твојим, и тада принеси дар твој (3). Тако треба урадити. Ви долазите у цркву да посведочите Господу Богу своју љубав, своје страхопоштовање; али да ли је могуће истински љубити Господа Бога, не љубећи своје ближње? Не. Ако неко каже да љуби Бога, а мрзи брата својега – лажа је; јер ако не љубиш брата свога кога видиш, како можеш љубити Бога Кога не видиш? И ову заповест имамо од Њега, да љубећи Бога, љубимо и брата свога.

Према речима светог праведног Јована Кронштатског: “Добро је постављати свеће пред иконе. Али боље је ако као жртву Богу приносиш огањ љубави према Њему и према ближњему. Добро је уколико се заједно чини и једно и друго. А уколико поставиш свеће, а у срцу немаш љубави према Богу и ближњему, и не живиш мирно – онда је узалудна твоја жртва Богу”. И на крају још: свеће треба куповати само у оној цркви у коју сте дошли да се молите. Не треба доносити са собом свеће, које су купљене чак и на благочестивом месту, али ван цркве, и постављати их пред иконама.

Свећа, која је купљена у Цркви, је за верника – предмет поштовања, и назначена је да служи као жртва Богу, мирисом духовног благоухања. Свећа која је купљена ван цркве и потом донешена у Цркву – није жртва.

Примедбе:

1. Сваки новокрштени човек добија име неког светитеља, чијим се молитвама и покровитељству уручује за цео живот. На тај начин, светитељ, као молитвеник, покровитељ и заступник пред Богом, представља за човека другог Ангела Чувара (свако при рођењу добија од Бога такозваног Ангела Чувара) због чега се назива Ангелом. Одатле потиче дан Ангела – дан празновања нашег светитеља.
2. Погл. 1 Кор. ИИ, 1.
3. Мт. В, 23, 24.

преузето са :

http://www.pravmir.ru/article_523.html

превод са руског Др Радмила Максимовић                ...".

[мирођија]

Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић о значају поста за православне хришћане

Пост је чврст темељ нашег живота и спасења. Пост духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе и зато православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову цркву без поста

О посту као божанској установи, његовом значају и духовним поукама за Глас јавности говори протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Шта је пост за нас, православне хришћане и зашто треба постити?

Пост за нас православне хришћане је спасоносно средство које нам помаже на путу ка спасењу. Господ наш Исус Христос својим Крсто-Васкрсом откупио нас је и ослободио робовања сатани, препоручивши нам пост као најбоље оружје у борби против нечастивих сила. Пост заједно са молитвом, према речима Светог Јована Златоустог, чини два крила душе човечије помоћу којих се уздижемо Богу.

Силазећи са Горе Таворске, где се преобразио, а после описане немоћи његових ученика да излече болесног младића кога је био запосео дух нечастиви, Господ је, излечивши га, рекао: „Овај се род (мислећи на нечастиве силе демонске) изгони само постом и молитвом". Док нам на другом месту Спаситељ поручује: „Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством". Пост нас духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе. Стога православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову Цркву без поста, тог чврстог темеља нашег живота и спасења. Без поста се нико у историји Цркве није уздигао на духовне висине и приближио Богу лицем к лицу. Сви који су то хтели и постигли, чинили су то на крилима поста и молитве, а не преједањем, опијањем и уживањем у варљивим задовољствима овога света. Дакле, пост за нас православне хришћане је, по речима Светог Јована Лествичника гашење телесног пламена, истребљење грешних пожуда, ослобађање од ружних снова, чистота молитве, светост духа, храна разума, чишћење срца, врата душевне сладости, радосно скрушавање, уздржавање од многоговорљивости (празнословља), стражар послушности, здравље тела, врата раја и небеско наслађивање. Према томе, ако разумемо да је пост установљен нас ради и ради нашег добра, да би нас приближио Богу који ће нас уселити у вечно блаженство Царства свога, онда ћемо га радосно прихватити као дивно средство на путу спасења, средство, којим ћемо се, као „духовном терапијом", ослободити од превласти тела и излечити од смрти.

Како правилно треба постити?

Ако знамо да је пост један богодарован начин заштите за нов живот у Хрисгу и да је нераздвојиво повезан са покајањем и молитвом онда ће нам бити јасно како треба правилно постити. Уздржање од одређене хране, у отачком предању, је схваћено на један уопштен начин, у смислу одбацивања плотског стања духа, и због тога је уздржавање од одређене хране ништа, ако не постимо свим чулима. Свети Атанасије Александријски у свом Празничном писму каже да треба посветити пост тј. не постити само телом, него и душом. Душа се посвећује од тренутка кад напусти зла дела и храни се врлинама које јој користе. Истински пост, подразумева милостињу јер пост без милостиње распиње плот у истини, али не обасјава душу светлошћу милосрђа. Пост је неопходан да подржава молитвени живот хришћана, јер пост није савршена врлина него основа других врлина. Пост није само телесна аскеза, јер претпоставља обожење целог човека у Исусу Христу који је примио целокупну људску природу, тело и душу. Хришћански пост је Божји дар човеку, да постигне помоћу Божје благодати, преображај целокупног бића. Ако знамо да пост није одвојен од целокупног духовног живота у Исусу Христу онда ће нам бити јасно да смо ми православни хришћани стално у духовном посту. Увек се морамо чувати греха без обзира на то да ли је био пост или не. Време поста нас само опомиње на то. И посна храна нам помаже да се смиримо и да победимо своју гордост. Замислите да неко каже или помисли, како би било добро да украде и присвоји туђе добро, или да учини прељубу, или било који други грех, али се уздржава од тога док не прође пост. То је погрешно и наопако схватање поста и не само поста већ уопште нашег живота у Цркви.

У нашем народу се често чује, од оних што не посте, да „грех не улази на уста" - Како то коментаришете?

Много штошта се чује у нашем народу! Људи су увек спремни да нађу изговор за неки свој поступак. Пијанац ће вам увек наћи разлог због кога се опио. Међутим, није проблем што неки кажу да грех не улази на уста, већ је проблем што вас ти исти убеђују да то пише у Светом писму, односно у Јеванђељу, а знамо да не пише. Односно пише „Не погани човека што улази у уста него оно што излази из уста, оно погани човека". Затим, треба знати повод због чега је Христос ово рекао. Уопште није било говора о посту, већ о прању руку. Дакле, фарисеји су критиковали ученике Христове што не перу руке пре једења хлеба, а сами их нису прали ради прања, већ да би формално испунили закон. И Христос осуђује ту формалност. Дакле, није грех у храни, већ у непослушности. Јер, верници постећи, учествују у Христовом посту - посту послушања и одричу се, са Божјом помоћу - непослушности старог Адама. Оно што је Адам изгубио једући, Христос је повратио постећи и Он је очувао у пустињи закон уздржања који је дат у рају. Пад старог Адама, кроз његово непослушање, из једног природног стања у једно неприродно стање показује јасно чињеницу да кроз учешће у Христовом послушању, верници поново долазе из неприродног у природно стање тј. у стање пре пада.

Која је храна конкретно дозвољена, а која није за време поста?

Најкраће речено, то је она иста храна коју је Творац назначио и првим људима у рају рекавши: „Ево, дао сам вам све биље што носи семе; то ће вам бити за храну". Дакле, ове биље, семе и плодови његови, што је, иначе, за нас најприроднија и најбоља храна. Искуство је показало да ова храна најмање распаљује крв, а најбоље отупљује страсти. Чува чистоту и бодрост ума, и оспособљава нас за духовне подвиге. Међутим, требало би да знамо да прави хришћански пост не подразумева само уздржавање од мрсне хране већ и од рђавих мисли, жеља и дела, као и умножавање љубави, молитве и доброчинства. Само неједење хране животињског порекла, без молитве, и свега реченог, није ништа друго до дијета тела. Што се недозвољене хране тиче, то је нешто лакше набројати. Месо, јаја, млеко и млечни производи. Риба је дозвољена, али опет не за време свих постова и не у све дане. Наш народ зна коју храну када може, а коју не може јести. Код нас се уобичајило да се прва и последња седмица посте на води, али нам ништа не значи ако би само јели сув хлеб и пили воду, а браћу оговарали, љутили се, ником не праштали, не волели, псовали итд. Уосталом, не могу исту храну узимати болесни и здрави, као и људи на тешким физичким пословима и они који раде у топлим и удобним канцеларијама, затим у хемијској индустрији, на грађевини... Према томе, ако схватимо пост као средство, а не циљ онда ће нам са узимањем хране све бити јасно.

Пост свим чулима

Духовини карактер поста се не ограничава само на просто уздржавање од детаљно одређених врста хране. Пост храном не доноси ништа добро онима који нису постили свим чулима. То исто наглашава и Свети Василије Велики: Уздржавање искључиво од хране није довољно само по себи да се задобије похвалан пост, него више морамо поштовати један пост који Бог жели и прихвата". Прави пост се састоји у ослобађању од зла, у контролисању језика, у победи над гневом, у удаљавању од жеља, и оговарања, лагања и осуђивања. Уздржавање од овога чини прави пост. Ово посту даје сву његову вредност. Упркос чињеници да нас храна сама по себи не чини ни више праведнима нити више неправеднима у односу према Богу она је видљив и неопходан део који изражава духовни карактер поста.

Извор: Глас јавности - Х. П. Пашић

[Pravnik]

slava3 1000000001010

[Number15648]

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

 

 

Као образац здраве науке
имај оно што си чуо од мене
у вери и љубави у Христу Исусу.

 

(2. Тим. 1, 13)

 

 

1. Православни катихизис (вероучење) представља поуку о православној хришћанској вери која се предаје сваком Хришћанину ради благоугађања Богу и спасења душе.

2. Реч "катихизис" преведена са грчког језика значи оглашење, усмено поучавање, а сходно употреби још од апостолског доба, овом се речју означава основно учење о православној хришћанској вери које је неопходно сваком Хришћанину (Лк. 1,4; Дап. 18, 25).

3. За благоугађање Богу и за спасење душе потребни су, најпре, познање истинског Бога и права вера у Њега, а као друго - живот по вери и добра дела.

4. Вера је неопходна зато што, како сведочи реч Божија, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6).

5. Веру нераздвојно треба да прате живот по вери и добра дела, јер, како сведочи реч Божија, вера без дела мртва је (Јаковљ. 2, 20).

6. Према објашњењу Светог Апостола Павла, вера је основ свега чему се нацамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1).

7. Разлика између знања и вере је у томе што знање за предмет има видљиво и схватљиво, а вера - невидљиво и чак несхватљиво. Знање се заснива на искуству или истраживању предмета, а вера на поверењу у сведочанство Истине. Знање припада уму, мада може да делује и на срце; вера припада превасходно срцу, иако отпочиње у мислима.

8. У учењу побожности захтева се не само знање него и вера, јер је главни предмет овога учења Невидљиви и Несхватљиви Бог и Премудрост Божија у тајни скривена. Стога многи делови овога учења не могу да буду обухваћени разумним познањем, него могу да буду примљени само вером. "Вера" - каже Свети Кирил Јерусалимски - "представља око које озарује сваку савест; она човеку предаје знање. Јер, каже Пророк, ако не верујете нећете разумети (Иса. 7,9)" (Пета катихеза за оглашене).

9. Свети Кирил објашњава неопходност вере још и на следећи начин: "Не сматра се вера за велико само међу нама који носимо Име Христово, него се вером савршава и све оно што се савршава у свету, чак и од стране људи који су Цркви туђи. На вери се темељи земљорадња: јер онај ко не верује да ће убрати плодове који ће израсти, неће хтети да се помучи. Вером се руководе морепловци - поверивши своју судбину малом комаду дрвета и претпоставивши непостојано кретање таласа тврђем елементу, земљи - они се препуштају неизвесним надама имајући уз себе само веру, у коју се уздају више но у било какву котву (Пета катихеза за оглашене).

[Number15648]

О БОЖАНСКОМ ОТКРИВЕЊУ

 

10. Учење Православне Цркве ми црпимо из Божанског Откривења.

11. Под "Божанским Откривењем" подразумева се оно што је Сам Бог открио људима, како би они могли да исправно и спасоносно верују у Њега и поштују Га како доликује.

12. Бог је такво Откривење дао за све људе, јер је оно потребно свима и спасоносно је за све, но пошто нису сви људи били способни да Откривење приме непосредно од Бога, Он је изабрао нарочите гласнике Свога Откривења, који би га предали свим људима који желе да га прихвате.

13. Откривење од Бога нису сви људи у стању непосредно да приме због греховне нечистоте и слабости духа.

14. Гласници Откривења Божијег били су Адам, Ноје, Авраам, Мојсије и други Пророци. Они су примили и проповедали основе Откривења Божијег; у пуноти, пак, и савршенству Откривење Божије на земљу је донео, и распространио га по Васељени преко својих ученика и Апостола, Оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос.

Апостол Павле на почетку своје Посланице Јеврејима каже: Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорио Оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио Је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио (Јевр. 1, 12).

Исти Апостол Коринћанима пише: Говоримо премудрост Божију, у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу, коју ни један од кнезова овог века није познао... А нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 7-8,10).

Јеванђелист Јован у Јеванђељу пише: Бога нико није видео никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он гa објави (Јн. 1,18).

Сам Исус Христос каже: Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, иако Син хоће коме открити (Мт. 11, 27).

15. Човек може да познаје Бога кроз посматрање света који је Бог створио, али такво познање је несавршено и недовољно, и може да послужи само као припрема за веру или као некаква помоћ за познање Бога из Његовог Откривења.

Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство (Римљ. 1, 20).

Створио је од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења, да траже Господа, не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 26-28).

"Према томе, вери у Бога претходи мисао да Бог постоји, до које долазимо преко творевине. Пажљиво посматрајући створени свет ми познајемо да је Бог Премудар, Свемогућ, Добар; такође, познајемо и све Његове невидљиве особине. На тај начин прихватамо Га као Врховног Владику. Пошто је Бог Творац целог света, а ми представљамо део света, произилази да је Бог и наш Творац. За овим познањем следи вера, а за вером поклоњење" (Св. Василије Велики, Посланица 232).

[Number15648]

О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ И СВЕТОМ ПИСМУ

 

16. Божанско Откривење се међу људима шири и чува у истинској Цркви на два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.

17. Под "Светим Предањем" подразумева се оно што људи који истински верују и који поштују Бога речју и делом предају један другоме и претци потомцима: учење вере, Закон Божији, Свете Тајне и свештене обреде.

18. Сви који заиста верују, сједињени Светим Предањем вере, у целини и прејемствено[1], како је Божански установљено, чине Цркву, која и јесте верни чувар Светог Предања, или, по речима Светог Апостола Павла - Црква Бога живога, стуби тврђава истине (1. Тим. 3,15).

19. Светим Писмом називају се књиге које је написао Дух Божији преко од Бога освећених људи који се зову Пророци и Апостоли. Ове књиге се обично називају Библијом.

20. "Библија" је грчка реч. Она значи - "Књиге". Овим називом изражава се то да су Свештене Књиге достојне пажње више од свих других књига.

21. Најстарији и првобитни начин ширења Откривења Божијег јесте Свето Предање. Од Адама до Мојсеја није било Свештених књига. Сам Господ наш Исус Христос је Своје Божанско учење и заповести предао Својим ученицима речју и примером, а не књигом. И Апостоли су испрва ширили веру и утврђивали Цркву Христову на исти начин - усмено. Неопходност Предања види се и из тога што књигама не могу да се користе сви, а Предањем могу.

22. Свето Писмо дато је зато да би се Откривење Божије сачувало тачније и непромењено. У Светом Писму ми читамо речи Пророка и Апостола управо онако као да смо живели са њима и слушали их, без обзира на то што су Свештене Књиге написане неколико векова и миленијума пре нашег времена.

23. Ми смо дужни да чувамо Свето Предање, као сагласно Божанском Откривењу и Светом Писму, чему нас учи и само Свето Писмо - Апостол Павле пише: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2. Сол. 2, 15).

24. Предање је и сада неопходно за правилно схватање Светог Писма, за правилно савршавање Светих Тајни и очување свештених обреда у чистоти њиховог првобитног поретка.

Свети Василије Велики о томе каже следеће: "Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име. Подсетимо, на пример, најпре на оно прво и најопштије: ко је писмом учио да се они који се уздају у Име Господа нашег Исуса Христа осењују знаком крста? Која нас је посланица учила да се на молитви окрећемо ка истоку? Ко нам је од Светих написмено оставио речи призивања (Духа Светога) у претварању Евхаристијског Хлеба и Чаше Благослова? Јер ми се не задовољавамо оним речима које помињу Апостол или Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, које смо примили из неписаног учења и које имају велику силу за савршавање Свете Тајне. Такође, по ком то писму благосиљамо воду Крштења, и јелеј Помазања, па још и самог онога који се крштава? Зар то не чинимо по (у Светом Писму) прећутаном и тајном Предању. И шта још? Која нас је писана реч научила и самом помазивању јелејем? Одакле трикратно погружење човека и остало што се односи на крштење; из ког је то писма узето одрицање од сатане и анђела његових ? Није ли узето из овог необнародованог и необјављеног учења које су Оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и изношење, пошто су са разлогом били научени да ћутањем чувају светињу Тајни? Јер како би се могло писмено објављивати учење о ономе на шта некрштенима није допуштено ни да погледају?" (Правило 27. О Светом Духу. Гл. 27).

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Тј. по предавању благодатних дарова, вере и богопознања од Светих Апостола преко њихових ученика до данашњих епископа.

[Number15648]

О СВЕТОМ ПИСМУ

 

25. Свештене Књиге су написане у различита времена. Једне - пре Рођења Христовог, друге - после.

26. Ове две целине Свештених Књига имају посебне називе. Оне које су написане пре Рођења Христовог називају се књигама Старог Завета; оне пак које су написане после Рођења Христовог називају се књигама Новог Завета.

27. Стари и Нови Завет - то је, другачије речено, стари и нови савез Бога са човеком.

28. Стари Завет се састојао у томе што је Бог обећао да ће људима даровати Божанског Спаситеља и припремао их је да Га приме.

29. За примање Спаситеља Бог је људе припремао откривењима, пророштвима и прасликама.

30. Нови Завет се састоји у томе што је Бог људима заиста даровао Божанског Спаситеља, Јединородног Сина Свога, Исуса Христа.

31. Свети Кирило Јерусалимски, Свети Атанасије Велики и преподобни Јован Дамаскин прихватају бројку од двадесет две Свештене књиге Старог Завета, сходно броју слова првобитног јеврејског језика (Св. Атанасије, 39. Празнична посланица; Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере Православне, књ. 4, гл. 17).

32. Јеврејско бројање заслужује пажњу зато што су њима (Јеврејима) - како каже Апостол Павле - (биле) поверене речи Божије, и зато што је новозаветна хришћанска Црква примила старозаветне Свештене Књиге од старозаветне јеврејске цркве (Римљ. 3, 2).

33. Старозаветне књиге Свети Кирило и Атанасије овако набрајају:

 

1. Књига Постања (тј. Прва Мојсијева),

2. Излазак (Друга Мојсијева),

3. Левитска (Трећа Мојсијева),

4. Бројеви (Четврта Мојсијева),

5. Закони поновљени (Пета Мојсијева),

6. Књига Исуса Навина,

7. Књига о Судијама и као додатак њој Књига о Рути,

8. Прва и друга књига о Царевима као два дела једне

књиге,

9. Трећа и четврта књига о царевима,

10. Прва и друга књига Дневника (тј. Паралипоменон),

11. Књига Јездрина прва и друга, која се према грчком наслову зове Немијина,

12. Књига о Јестири,

13. Књига о Јову,

14. Псалтир,

15. Приче Соломонове,

16. Књига проповедникова, истога писца,

17. Песма над песмама, његова,

18. Књига пророка Исаије,

19. Књига пророка Јеремије,

20. Књига пророка Језекиља,

21. Књига пророка Данила,

22. Књиге дванаест Пророка.

 

34. У овом набрајању старозаветних књига нису поменуте књига Премудрости Исуса, сина Сирахова, као и неке друге књиге којих нема на јеврејском језику (као што су Премудрости Соломонове и Књиге Макавејске).

35. Ми треба да примамо ове последње књиге. За њих Св. Атанасије Велики каже да су од Отаца остављене да их читају они који ступају у Цркву.

36. Према садржају старозаветне књиге могу да се поделе на четири групе:

 

1) законске, које представљају темељ Старог Завета;

2) историјске, које садрже првенствено историју побожности;

3) поучне, које садрже учење побожности;

4) пророчке, које садрже пророштва или предсказања о будућем, а нарочито о Исусу Христу.

 

37. Законских књига има пет; њих је написао пророк Мојсеј: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Закони поновљени. Сам Исус Христос даје овим књигама заједнички назив - Закон Мојсејев (Лк. 24, 44).

38. Књига Постања садржи повест о стварању света и човека, а такође и историју и поредак побожности у прва времена људског рода.

39. Остале четири књиге Мојсејеве садрже историју побожности из времена пророка Мојсеја и Закон који је преко њега дат од Бога.

40. Историјске књиге Старог Завета су књига Исуса Навина, о Судијама, о Рути, о Царевима, књига Дневника, те књиге Јездрина, Немијина и о Јестири.

41. Поучне књиге су књига о Јову, Псалтир и књиге Соломонове (Приче Соломонове, Књига проповедника, Песма над песмама).

42. Псалтир заједно са учењем побожности садржи и осврте на историју и многа пророштва о Христу Спаситељу. Псалтир представља најважнији путоказ у молитви и прослављању Бога, те се стога стално употребљава у црквеном богослужењу.

43. Пророчке књиге су књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и дванаест других Пророка.

44. Новозаветних књига има двадесет седам.

45. Законским књигама, тј. окосницом Новога Завета, оправдано можемо да назовемо Јеванђеље, које чине четири књиге јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована.

46. "Јеванђеље" је грчка реч која означава "благовест", тј. добру и радосну вест.

47. Књиге које називамо Јеванђељем благовесте о Божанству Господа нашег Исуса Христа, о Његовом доласку на земљу, о Његовом животу на земљи, о Његовим чудесним делима и спасоносном учењу, и коначно, о Његовој Крсној смрти, славном Васкрсењу и Вазнесењу на небо.

48. Ове књиге назване су Јеванђељем зато што за људе не може бити боље и радосније вести, него што је вест о Божанском Спаситељу и о вечном спасењу. Управо због тога читање Јеванђеља у цркви сваки пут се најављује и праћено је радосним клицањем: "Слава Теби, Господе, слава Теби!"

49. Међу новозаветним књигама, историјска књига је"Дела Светих Апостола".

50. Она приповеда о силаску Светог Духа на Апостоле и о ширењу хришћанске Цркве преко њих.

51. Реч "апостол" значи "посланик". Овим именом називају се изабрани ученици Господа нашег Исуса Христа, које је Он послао да проповедају Јеванђеље.

52. Поучне књиге Новог Завета - то су седам Саборних посланица: једна Апостола Јакова, две Петрове, три Јованове, једна Јудина, као и четрнаест посланица Апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима.

53. Међу књигама Новог Завета постоји и пророчка књига - то је Апокалипса Св. ап. Јована.

54. У преводу са грчког реч Апокалипса значи "Откривење".

55. Ова књига садржи тајанствене представе будућих догађаја у Цркви Христовој и целом свету.

56. Приликом читања Светог Писма неопходно је држати се следећег. Као прво, потребно је читати га са побожношћу, као реч Божију, и уз молитву за његово разумевање; као друго, треба га читати са чистом намером - да бисмо се поучавали у вери и добили подстицај за добра дела; као треће, потребно је разумевати га у складу са тумачењем Православне Цркве и Светих Отаца.

57. Када Црква пружа учење Откривења Божијег и Светог Писма људима којима оно није познато, она им указује на следећа обележја из којих се види да је то истинска реч Божија:

1) узвишеност овога учења, која сведочи о томе да оно не може да буде проналазак људског ума; о

2) чистоту тога учења, која показује да је оно произашло од најчистијег ума Божијег;

3) пророштва;

4) чудеса;

5) силину утицаја тога учења на људска срца, својствену само сили Божијој.

 

58. Пророштва представљају обележје истинског Откривења Божијег, и то може да се појасни на примеру. Пророк Исаија је предсказао рођење Христа Спаситеља од Дјеве, што природни људски разум није могао ни да замисли. Неколико стотина година након тога пророштва, Господ Исус Христос се родио од пресвете Дјеве Марије. Немогуће је не видети да је пророштво било реч Свезнајућег Бога, а остварење пророштва - дело Бога Свемогућега. Зато и Свети јеванђелист Матеј, описујући Рођење Христово, наводи пророштво Исаијино: А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ћe зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ћe peћи: С нама Бог (Мт. 1, 22-23).

59. Чудеса - то су дела која не могу бити учињена људском силом ни умећем, него само свемогућом силом Божијом. На пример - васкрснути мртвога.

60. Чудеса представљају обележје истинске речи Божије. Ко твори истинска чудеса, тај делује силом Божијом, и сходно томе, угодан је Богу и суделује у Духу Божијем. А таквом човеку својствено је да говори само чисту истину. Стога кроз њега без сумње говори Реч Божија. Зато и Сам Господ наш Исус Христос чудеса сматра за важно сведочанство Свога Божанског посланства: Ја имам сведочанство веће од Јованова; јер дела која ми даде Отац да их свршим, ова дела која Ја чиним, сведоче за Мене да ме је Отац послао (Јн. 5, 36).

61. Моћно деловање хришћанског учења нарочито може да се види на примеру дванаест Апостола који су изабрани међу сиромашним, неуким људима, ниског друштвеног положаја. Ипак, они су тим учењем победили и покорили Христу силне, мудре и богате, цареве и царства.

[Number15648]

САДРЖАЈ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРОУЧЕЊА

 

62. Да би се правилно представио садржај учења побожности, за основу се, према књизи "Православно исповедање" коју су одобрили Православни Источни Патријарси, може узети изрека Апостола Павла о томе да за Хришћанина у овом животу темељ треба да буду ВЕРА, НАДА и ЉУБАВ. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје (1. Кор. 13,13).

Хришћанину су дакле потребни:

као прво, учење о вери у Бога и у тајне које Он открива;

као друго, учење о нади у Бога и средствима за утврђивање у њој;

и као треће, учење о љубави према Богу и према свему што Он заповеда да се љуби.

63. Црква нас у учење о вери уводи Символом Вере.

64. За руководство у учењу о нади могу да се узму изреке Господње о блаженству и Молитва Господња.

65. Основно учење о љубави може се пронаћи у десет заповести Закона Божијег, а такође и у Новом Завету (Мт. 5, 44, 46; 10, 37. Мк. 12, 30-33. Лк. 7, 47; 11, 42. Јн. 13, 34-35. 1. Кор. 13, 19 и др.).

[Number15648]

О ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ

 

 

О СИМВОЛУ ВЕРЕ УОПШТЕ И О ЊЕГОВОМ ПОРЕКЛУ

 

66. Символ вере је учење о основним истинама хришћанске вере, изложено кратким и прецизним речима.

67. (Символ вере гласи):

 

1) Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

2) И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало;

3) Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

4) И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;

5) И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;

6) И Који се узнео на Небеса и седи с десне стране Оцу;

7) И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.

8) И у Духа Светог, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз Пророке.

9) У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

10) Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

11) Чекам васкрсење мртвих.

12) И живот будућег века. Амин.

 

68. Учење вере овако су изложили оци Првог и Другог Васељенског Сабора.

69. Васељенски Сабор - то је сабор пастира и учитеља хришћанске Саборне Цркве, по могућности из целе васељене, сазван ради утврђивања истинитог учења и поретка мећу Хришћанима.

70. Васељенских Сабора било је седам:

 

1. у Никеји - 325. г.

2. у Константинопољу - 381. г.

3. у Ефесу - 431. г.

4. у Халкидону - 451. г.

5. у Константинопољу - 553. г.

6. у Константинопољу - 680 г.

7. у Константинопољу - 787. г.

 

71. Пракса сазивања сабора почива на примеру Апостола, који су сазвали Сабор у Јерусалиму (Дап. 15). Као основ за то служе и речи Самог Господа Исуса Христа које дају одредбама Цркве такву важност, да се онај ко их нарушава сматра лишеним благодати попут незнабошца. Ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17). Начин на који Васељенска Црква доноси своје одредбе јесте Васељенски Сабор.

72. Први и Други Васељенски Сабор, на којима је састављен символ вере, били су сазвани због следећих разлога: први - ради утврђивања истинитог учења о Сину Божијем, а против лажног учења Аријевог, и други - ради утврђивања учења о Духу Светом, против лажног учења Македонијевог.

73. Први Васељенски Сабор саставио је 20 правила (или канона), док је Други Васељенски Сабор саставио 7 правила.

[Number15648]

О ЧЛАНОВИМА СИМВОЛА ВЕРЕ

 

74. Да бисмо што боље схватили Васељенски Символ вере, треба да обратимо пажњу на његову поделу на дванаест чланова, или делова, и да размотримо сваки члан посебно.

75. У првом члану Символа вере говори се о Богу, нарочито о Првој Ипостаси Свете Тројице - о Богу Оцу и о Богу као Творцу света.

У другом члану говори се о Другој Ипостаси (Лицу) Свете Тројице, о Господу Исусу Христу, Сину Божијем. У трећем члану - о Оваплоћењу Сина Божијег. У четвртом члану - о страдању и смрти Исуса Христа. У петом члану - о Васкрсењу Исуса Христа. У шестом члану - о Вазнесењу Исуса Христа на Небо. У седмом члану - о Другом Доласку Исуса Христа на земљу.

У осмом члану - о Трећој Ипостаси (Лицу) Свете Тројице, Духу Светом.

У деветом члану - о Цркви.

У десетом члану - о Крштењу, при чему се подразумевају и друге Свете Тајне.

У једанаестом члану - о будућем (свеопштем) Васкрсењу мртвих.

У дванаестом члану говори се о Вечном Животу.