Нема лепше вере од паганске (остаци паганштине у православним обичајима)

[коЖељ њацИ]

Према свим до сада написаним православним догматикама, Литургија је средиште црквеног, хришћанског и богослужбеног живота. Из ње извиру све Свете Тајне, молитвени и подвижнички живот, а она је њихово средиште, циљ и испуњење - или би, макар, тако требало да буде.

 

Чињенично стање ствари је, међутим, сасвим другачије. Када бисмо са стране, објективно посматрали, од свих активности које се у цркви упражњавају, Литургија је један од слабије посећених догађаја, чак и ако бисмо рачунали број оних који се на Литургији појаве, а не оних који се на њој причесте.

Догађај који је у центру пажње православних верника у Србији је, практично без икакве конкуренције, Крсна Слава - у ствари, за огромну већину верника СПЦ, Слава је једина прилика у току године када се одлази у цркву, једини преостали контакт са њом, и једина ствар везана за веру у коју се улаже икакав труд, и којој се посвећује имало времена и пажње.

Уједно, освећење водице пред Славу је једна од ретких прилика када верници имају икакав контакт са свештенством - који се најчешће сведе на то да свештеник, који је (ваистину) увек у журби, има таман толико времена да на брзину истандрља молитве за освећење водице, наплати услугу коју је обавио, и одјури до следеће куће у којој је заказао освећење. На тај начин, и вук је сит и овце су на броју - свештеник је поштено обавио свој посао по свим могућим важећим црквеним правилима и прописима, а верници су поштено одрадили своје финансијске обавезе према цркви, тако да су до следеће годне мирни.

Након Славе, по популарности и масовности долази паљење Бадњака и фарбање васкршњих јаја, затим задушнице, парастоси и друге службе за упокојене. Па тек онда Литургија.

Иако су, како истичу практично сви који су до сада писали о овој проблематици, Крсна Слава и други поменути обичаји одиграли веома важну улогу у очувању нашег националног идентитета и предтављају драгоцен део наше традиције, они су данас за огромну већину оних који се декларишу као верници постали изговор и алиби за неучествовање у животу Цркве, и за потпуно отуђење од онога што би требало да је срж и суштина хришћанства. Уместо да Слава буде спона са Црквом, она је, у највећем броју случајева, постала оно што нас од Цркве раздваја.

Истина, у литератури се често наглашава органска веза између Славе и Литургије, и препоручује да на дан славе читава породица оде у цркву да се причести - међутим, да се не лажемо, свима нам је јасно у којој мери и на који начин то код нас функционише. А све и да функционише, Слава је ипак само народни обичај, који није од суштинске важности за хришћанство, и не може бити замена за Литургију (иако ово чак и у новијој богословској литератури постаје све дискутабилније).
 

Кривица за ово није у потпуности на страни верника - сама црквена јерархија у оваквом стању ствари не само да не покушава ишта да промени, већ, управо, намерно форсира постојеће стање. Верујем да, примера ради, када би постојала воља за тим, не би било тешко организовати ствари тако да свештеници славску водицу освете у цркви, па да парохијани по њу долазе по потреби, а да посете домовима својих парохијана распореде током целе године, тако да се оне не сведу на то да свештеник на брзину пребаје своје над чинијом, већ да то буду прилике када ће са парохијанима на миру и на тенане попричати о њиховим проблемима, објаснити им оно што им није јасно, одговорити на њихова питања, и, најважније, позвати их на Литургију. Међутим, из неког разлога, овако нешто, изгледа, није могуће.
 

Кад смо већ код бајања, иронија, али никако и случајност, је то да сви ови обичаји - Слава, Бадњак, ускршња јаја - имају нешто заједничко. Наиме, све су то некада били пагански обичаји, који су се очували у народу и након покрштавања, и добли другу форму, али углавном задржали већи део садржаја. Тако је, на пример, Слава настала на основу некадашњег, паганског обичаја слављења кућног бога, паљење Бадњака је део словенског култа обожавања шума (са којима је, иначе, словенска религија тесно повезана), а фарбање јаја потиче из Месопотамије, и део је култа плодности и богиње Иштар која је тамо била популарна.
 

Тако, ма колико то смешно звучало, данас једину, и најважнију спону између нас и хришћанства играју управо - пагански обичаји. Што, ваљда, и јесте логична последица традиционалистичког приступа Цркви и хришћанству, који код већег дела верника преовладава. Јер, паганске традиције су у нашем народу куд и камо старије и укорењеније од хришћанских - без обзира на то што су се у међувремену преобукле у хришћанско одејаније.

У читавом свету последњих година постоји тренд повратка паганским верама, и оживљавања заборављених традиција, који се једном речју, условно може назвати Неопаганизам. Тај тренд почиње увелико да се јавља и код нас - како код нацистичких и других десничарских група, које су коначно укапирале да хришћанство може само да буде сметња њиховим идеолошким концептима, тако и код других, далеко мање агресивних група, чији су мотиви разнолики, а иду од жеље за повезивањем са својом традицијом, па до разочараности оним што хришћанство има да им понуди. Што је, ако ћемо право, и разумљиво.

Јер, једна од најзанимљивијих карактеристика старе словенске вере је била и то што у њој није постојало свештенство - а ако мало боље размислимо, ако ћемо религиозност сводити на чување традиције и националног идентитета, намеће се закључак да нам оно за то није потребно ни данас.
 

 

Извор: Блог-Катодна цев и проче

[Guest - . . .-]

О читавој ситуацији, као и о самм тексту, треба веома озбиљно разговарати и узети све у обзир.

 

Такошђе, милим да је битно поменути и христијанизацију паганских обичаја. То не смемо испустити јер то је повезано и са мисијом Цркве код одређених народа.

[Иван Недић]

 

Такошђе, смилим да јебитно поменути и христијанизацију паганских обичаја. То не смемо испустити јер то је повезано и са мисијом Цркве код одређених народа.

 

Вековна пракса је, по мом личном мишљењу, показала да је то пропали пројекат. Треба брисати све, колико год је то могуће, и градити на минимуму прошлости. Ко хоће хоће. Ко неће, молим лепо - отрести прашину са ногу и ћао

[Zayron]

Svatý Cyril a Metoděj -orodujte za nas!

[коЖељ њацИ]

Традицију треба поново охристовити, препуштена себи није ништа друго до сујеверје.

 

Не бих се сложио да су славе намбр ван већ паљење бадњака. На паљење бадњака које последњих година избегавам долазе и људи који ни попа у кућу не примају, нити славу славе. За ове је и слављење славе сувише велика веза са Христом и могу рећи из искуства парохијског појца већ 20 година да они који славе славу заиста имају какву такву конекцију са црквом, богом, вером, они који не славе немају ама баш ништа и то се осећа у ваздуху. На жалост ни једно ни друго није литургијско хришћанство дакле далеко су од Христа и они који славе и који не славе, с тим што ови који славе су некако ближи и углавном су то потенцијални литургијски верници...мада често се дешава да управо та "традиција" заустави духовно корачање према Христу.

 

Нису овде проблем народни обичаји проблем је приступ цркве и то је тачно све се своди на јурњаву и финансије...док се то дешава народ полако и постепено али сигурно одлази неким другим путем којим се чешће иде...

[Guest - . . .-]

Вековна пракса је, по мом личном мишљењу, показала да је то пропали пројекат. Треба брисати све, колико год је то могуће, и градити на минимуму прошлости. Ко хоће хоће. Ко неће, молим лепо - отрести прашину са ногу и ћао

 

Не знам... не бих се баш тако олако сложио са тим.

 

Сутра ћу да разговарам, сада је мало касно, треба ићи на Литургију.

[Милан Ракић]

На паљење бадњака које последњих година избегавам долазе и људи који ни попа у кућу не примају, нити славу славе.

 

Па има варене... 

[Raymond Red Reddington]

Жељко има право...

Нико не позива народ на Литургију...

[Zayron]

Вековна пракса је, по мом личном мишљењу, показала да је то пропали пројекат. Треба брисати све, колико год је то могуће, и градити на минимуму прошлости. Ко хоће хоће. Ко неће, молим лепо - отрести прашину са ногу и ћао

 

Dosta tvrd govor, na tvrdo rećeno ali sasvim istinito, potpisujem od riječi do riječi.  Treba evangelizovat, evengelizirat ili kako god hoćete. Folklor je duša naroda a ona krštenjem postaje hrišćanska, ne možemo sad ustupcima folkloru okljaštrit hrišćanstvo u svoj njegovoj izvornoj čistoti oblačeći ga pod svaku cijenu i gdje to ide i nejde do tih nekih raznih folklornih haljinica.  Folklor treba ostavit narodu i folkloristima, hrišćanstvo ne treba folklorisat već folkllor tj. narod hristijanizirat a to neprestano iz dana uz dan. Hrišćanstvo se ne živi samo jučer, danas, sutra ili prekosutra, svaki od nas s njim svaki put započinjemo svaki dan uvijek iznova. Tradicija je važna stvar ali sama po sebi je iako je tim važnim dijelom ipak je samo jednim dijelom cjelokupnog hrišćantsva a ne nikako svo hrišćanstvo u svoj njegovoj mnogoznačnosti, sadržajnosti, ljepoti i spasonosnosti. Ne spašava tradicija već Hrist krot Crkvu i kroz  liturgiju. Svodeći hrišćanstvo na folklor mnogo gubimo, činimo štetu i jednom i drugom i narodu tj. folkloru a naravno i hrišćanstvu samom najviše.

[Zayron]

Традицију треба поново охристовити, препуштена себи није ништа друго до сујеверје.

 

Ma i nije problem Željko samo s tim sujevjerjem, to je regionalni problem a donekle to vrijedi za Balkan i slične oblasti gdje se sve to održalo u takvoj podobi ili vidu, za zapadnu Evropu sigurno ne. Ali ono što vrijedi i tamo i vamo je da ne možemo do nekonečna potporovati nešto na čemu samo to hrišćanstvo toliko a ni ne stoji. Inkulturacija je OK ali ima svoje jasne granice i međe, ne smije izvitioperit izvorna učenja koja imamo u Jevanđeljima i biti na njihovu štetu ili ih učiniti nejasnima. Na zapadu nije toliki problem sa sujevjerjem već sa surogatima, surogatnim zamjenama za duhovnost i sa spontanim nihilizmom. Imamo tu mnogo takvih koji nisu više hrišćanima ali ni deklarovanim ateistima, agnosticima ili čim drugim, jednostavno nisu ničim. Takva amorfna bezduha masa trula konzumentom s hrišćanske tačke gledišta. Beslovesni narod potreban evangelizacije, ako pod pojmojm slovesnosti u hrišćanskom smislu razumijemo ne samo pismenost nego i poznavanje učenja Isusa Hrista Logosa - oni ga ne poznaju a ni ne znaju šta naučava. A takvih će biti čim dalje sve više - ukorak s vremenom.

[Zayron]

Dragi, ja sam pisao uopšteno, ono što ti pišeš je također sve istina i stoji. To bi si trebalo sad dat posla i pretrest svaki taj običaj posebno, to i nije cilj ove rasprave koliko sam ja shvatio. Nama se radi najviše o tom koliko hrišćanstvo sve to može absorbovat i unijet bez štete po sebe samo. Tu štetu ja ne vidim toliko u njihovom praktikovanju već u iošem razumjevanju, misunderstanding toga svega što praktikovat hoćemo u hrišćanskom duhu a da to ne našteti samome hrišćanstvu, bez iskrivljavanja njega samoga.. A na kraju krajeva nigdje u svetom Pismu ne nalazimo da su apostoli htjeli prosadit pod svaku cijenu nekakav rimski i grčki običaj u ime inkulturacije, više su se toga klonili, odbili su čak vezanost za praktikovanje jevrejskih običaja, sic, pogledaj spor o obrezanje i nečista jela. Inkulturacija tamo gdje to ima smisla nije problem, problem je loša i do kraja nedovedena, nedosegnuta hristijanizacija i konflikti među hriščanstvom i folklorom, tamo gdje to oboje ne ide zajedno istovremeno.

[Zayron]

Dragi, to je vrlo sklizav teren. Šta je to ustvari folklor? Danas su to također i diskoteke, techno party, sprejeri, skateboardy, freestyle sports, skakanje po zgradama, ne znam ni kako se to zove tačno  itd. U Holandiji je danas folklorom treba i marihuana. Ono što mi zovemo "folklorom" je folklor koji je nekada bio in, danas to više nije jer ga je zamjenilo nešto drugo. Evo ti "folklora" danas. Po čemu je sad to manje vrijedan "folklor" od tog što je bio prije?

 

 

Freestyle Sport THE BEST PROMO EVER

[Zayron]

Ti Dragi si dosta mlađi od mene i trebao bi bolje razumjet ovom današnjem vremenu nego ja. I šta sad kažeš na to, koji ti je sad folklor pogodan ili što bi komunisti rekli podoban za hrišćansku inkulturaciju, ako onaj stari zašto ne i taj novi, savremeni, današnji kojim ljudi žive isto tako kao što su nekada živjeli s tim folklorom starim? A u kojoj i kakvoj mjeri ta inkulturacija može bit kad vidimo da već može, kad smo se nekad inkulturisali do badnjaka, krsne slave,  pomlazki i dužijanci što se sad ne bi mogli inkulturisat do toga što imamo danas. U čemu je sad to neka velika razlika, gdje je ti vidiš? Oboje to je isti taj folklor tj. narodna stvar koju narod široko praktikuje i iprojav narodnog života i duha narodnog. Daj mi taj ključ,  kriterij ili mjerilo po kojem ćemo to određivat kojem to folkloru ćemo se mi kao hrišćani imamo prilagođavat ili ne u i kojoj mjeri.

[Zayron]

Edit:

tamo gdje to oboje ne ide zajedno istovremeno.

dodano:

i tamo gdje je to očigledno na štetu hrišćanstva.

[Broken]

Свиђа ми се наслов теме.

Једном сам предложио свештенику ког сматрам својим пријатељем да заједно покушамо акцију христијанизације православних хришћана његове парохије. Реч је била о томе да , за почетак, покушамо разбити магијско схватање освећења воде у предславским данима. Никад то нисмо спровели. Искрен да будем, падало ми је на памет могући резултат ако би тако нешто успело. Кад би људи прихватили да освећена вода нема онакво магијско дејство како доста њих мисли онда би и потреба за свештеником у том смислу опала. А тиме и финансијска добит. Може бити да је то један од разлога што неки нису спремни да ,током година у којима контактирају са људима најчешће пред славу, покушају да објасне улогу славе и свих дешавања у вези са њом.

 

А литургија ? Ко ће ићи на литургију ? Па нисам неки верски фанатик да идем на литургију. Ту треба свакаквог труда. Лакше је овако ... седиш код куће, он дође, отпева своје, а ти за скромну цену добијеш спасоносну течност. Јел има нека сила јача од свете воде ?