Буди Бошњак да не би био остали

[Zayron]

Добро, које су још нације били Хусити? Мислио сам да су само Чеси.

 

Bilo je nešto malo Slovaka i Poljaka s Česima, uglavnom su to bili Česi ti husiti. Slovaci tada još nisu imali svoju naciju i smatrali su ih Česima s govornom manom, da ne znaju reć ř već govore obično r itd. A Poljake su smatrali gostima, prijateljima, saveznicima a bilo ih je jako malo.

[Баба]

Ovo je taj problem, licenca na srpstvo. U koga je sad ona?

У мене.

 

Ко жели нека ми се јави на пп

[Zayron]

У мене.

 

Ко жели нека ми се јави на пп

 

Super, ja bih onda radije to srpstvo nego ovakvo moravanstvo 

gdje nam proslov o moravanstvu drži Japanac, hahahaha. 

Tomio Okamura - proslov o moravanství, 16.6.2012 Zlín

[Raymond Red Reddington]

Свака птица своме јату лети.

У Ливну је актуелно: Хрват, католичка, хрватски.

Само не знам ко у Бањалуци окачи плакате да се изјаснимо као Југословени.

 

У Ливну је у другом светском рату побијено православно Српско становништво.

У задњем грађанском, хрвати су побии муслимане.

Данас се свађају међу собом ко је већи хрват.

[feeble]

И ови имају своје Деретиће...

 

http://youtu.be/aaWPvbnYlrA

[о.Небојша]

Нико њих не одбацује, сами су отпали, јер су хтјели бити ако аге и бегове, немати ништа са обесправљеном рајом.

[Јадранка-Дервента]

У Ливну је у другом светском рату побијено православно Српско становништво.

У задњем грађанском, хрвати су побии муслимане.

Данас се свађају међу собом ко је већи хрват.

Знам ја то врло добро. Мајка ми је ратно сироче, остала сама од годину дана, ни брата ни сестре.

У задњем рату је и оно мало Срба што није успјело побјећи, смакнуто. Остало десетак баба да поправљју просјек.

[Александар Милојков]

Глупо је да се љуте кад име се каже да су Босанци, а језик им босански

 

То се зове босанска логика.  

[Баба]

 

Србин стање духа.

 

 

Коме отац Свети Сава тај је Србин, коме није тај нека се запита шта је.

То је моја дефиниција Србина.

А тако је било и протеклих векова.

Сви они којима Свети Сава није био ништа више и нису Срби.

 

 

 

 

Усташе знају зашто

[Баба]

Како су Хрвати и Запад два пута насамарили босанске муслимане

 

 

Остале су ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом светском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог века, наивно насели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.

 

Навршава се 72 године од доношења муслиманских резолуција 1941. године, у августу, септембру и октобру 1941. године, када су муслимански прваци, верска лица, трговци, земљопоседници, судије, државни службеници,  те бројна хуманитарна и културна муслиманска удружења, у Сарајеву, Бањалуци, Мостару, Тузли, Бијељијни, Зеници, Требињу и Приједору, дигли глас против усташког терора над Србима и Јеврејима, те злочина усташких провокатора који су под фесовима, глумећи муслимане, вршили злочине над Србима, покушавајући да изазову српску освету над муслиманима, што им је и успело.

Медвеђе услуге НДХ
У тексту Сарајевске резолуције, констатује се да власт Независне Државе Хрватске смишљено уноси раздор између муслимана и Срба тиме што се, на основу учешћа појединих муслимана у усташким злочинима, за злочине усташа окривљују муслимани како би се изазвала српска одмазда према муслиманима.

- Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потези који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин бедно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако уверење у безбедност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима уверење да је ово систем који се смишљено проводи. Многи католици, свесно, за своја недела која су провођена у последње време, бацају одговорност на муслимане и представљају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних – стоји у Сарајевској резолуцији.

У реферату др-а Мухамеда Хаџијахића из 1971. године наводи се да се зачетком свих муслиманских резолуција 1941. године,  а пре свега сарајевске, може сматрати  скупштински закључак организације илмије (свештенства) 14. авуста 1941. године.

Доношењу  Сарајевске резолуције, 12. октобра 1941. године, наводи Хаџијахић,  претходило је више седница главног одбора друштва ‘ЕИ Хидаје’, затим две конференције муслиманских друштава и јавних радника. Након што је текст резолуције потписало око 97 потписника, резолуција је званично достављена министру др-у Јоси Думанџичу, који је настојао, по Павелићевим директивама, да претњама и застрашивањима приволи потписнике да опозову потписе, али му то ни у једном случају није успело.

Након сарајевске, уследило је доношење резолуција у Мостару, Бањалуци, Бијељини, Приједору у којима се бошњачко-муслимански прваци оштро супротсављају терору над Србима и Јеврејима,  одвођењу и ликвидацији читавих породица, насиљу над женама, децом и старцима као и пљачкању њихове имовине.

У Бањалучкој резолуцији се на пример наводи да Муслимане испуњава нарочитим негодовањем,  чињеница што су одређени елементи  увукли у противсрпску акцију, у коју се укључио ‘и дио муслиманског олоша, што ми жалимо и осуђујемо’.

-  Ми знамо доста примера  где су усташе приступиле клању хришћана под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом где су четири колоне усташа дошли с фесовима, удружили се с муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у Босанској Костајници, где је на исти начин и за један дан поклано 826 хришћана.

И у Кулен Вакуфу се то исто радило и ту се нарочито истакао Мирослав Матијевић, усташа из Врточа. Ту је поклано око 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. септембра, када је Кулен Вакуф запаљен и где је платило главом хиљаду и 365 муслимана, људи, жена и деце.

Ми знамо случајеве где су неке усташе католици ударили на хришћане с повицима: ‘Удри, Мујо, држи Хасо, не дај тамо Мехо’, и слично. Ми знамо и таквих случајева, где се шаптало хришћанима, како их убијамо и кољемо ми балије, да их тако истребимо. Да смо ми хтели  требити и преверавати Србе и друге, могли смо то да чинимо пре неколико стотина година, када смо имали више власти него данас и када се такав поступак могао лакше правдати него данас – наводи се у Бањалучкој декларацији те готово идентично и у свим другим декларацијама првака и виђенијих људи Бошњака-муслимана, 1941. године, које је Павелићев повереник за Дринску бановину Хакија Хаџић, у једном свом памфлету од 15. фебруара 1942, резолуције означио као ‘декларације против државе Хрватске и против усташког покрета’.

Тако су се муслимани нашли између лажне бриге и поштовања од стране нацистичког сателита – НДХ,  као према ‘хрватском цвећу’, њеног игнорисања и запостављања са једне, и четничких освета за злочине које су чинили усташки провокатори и ‘муслимански олош’ са друге стране.

Муслиманске декларације представљају доказ да је код Муслимана преовладала грађанска и национална свест те сазнање да их је НДХ насамарила и довела на сам руб уништења.

Између две ватре
У још необјављеној књизи Теуфика Хоџића, о муслиманским антифашистима, партизанима и организаторима устанка у рогатичком крају, међу којима посебно место заузима његов отац Мујо Хоџић Црни, каже се да је за опстанак НДХ, као сателитске квази-државе, покушај да се Муслимани прикажу као природни савезници, био управо пресудан.

- Због тога је за њих, иоле масовније учешће Муслимана у устаничким редовима, представљало злоћудни тумор, који је, по сваку цену, требало одстранити. За део српског етничког корпуса, који се тих дана повео за националистичким паролама, појава Муслимана у устаничким формацијама такође је била неприхватљива. Проценат таквих на запуштеном рогатичком простору је нажалост био застрашујуће висок. Дакле, појава Муслимана међу Србима, устаницима, била је скоро незамислива – наводи Хоџић, који на једном месту описује свиреп усташки злочин у једном српском селу, којег су усташе желеле да припишу муслиманима, и на њих навуку гнев Срба.

Јефтином пропагандом усташких власти према Бошњацима – муслиманима, као расно најчишћем делу хрватског народа, уз помоћ пропаганде јерусалимског, нацистичког муфтије, окупационе власти, желеле су пошто-пото да муслимански део становништва окрене против Срба, иако су ова два народа и тада, и касније живела заједно, врло измешана по градовима и селима, а на почетку аустро-угарске окупације,  ратовала на истој страни и били на маргинама унутар доминантно католичке царевине која је форсирала католички фактор у земљи.

Од приклањања усташким властима, Бошњаци-муслимани имали су само проблеме и велика страдања. Усташка пропаганда успела је да на муслимане навуче српску освету, што опет није никакво оправдање за четничке злочине над Бошњацима – муслиманима, не би ли их тако судбоносно везала за себе, без алтернативе.

И на почетку деведесетих, када су пропагандисти на предизборним скуповима почели да везују муслиманске, односно заставе СДА за хрватске бајраке, било је јасно да се спроводи мање-више иста пропаганда, окретања Бошњака-муслимана против Срба, форсирајући тобоже природно партнерство са Хрватима, што је опет на српској страни вратило оправдано негативна сећања из Другог светског рата.

Деведесете: Иста мета, исто одстојање
Хрватски националисти из деведесетих, на челу са Туђманом, за кога упућени теоретичари тврде да га је још шездесетих година прошлог века врбовала Немачка обавештајна служба, које је здушно, обавештајно контролисала, и војно помагала Немачка, те им пружала логистику и уточиште деценијама пре југословенских ратова, покушали су преко немачких агената, босанских муслимана да придобију муслимане и наоружају их, како то спомиње Дејан Лучић на пример у једном од својих узбудљивих шпијунских романа, наводећи да је пропала акција наоружавања Бошњака у Источној Босни, јер су се двојица агената посвађала око новца којег су донирали имућнији Бошњаци, на пример из Фоче и других места.

Хрватима и владајућем ХДЗ-у су очајно требали Бошњаци, јер се пут у независност без придобијених Бошњака, није могао ни замислити.

Овога пута, ХДЗ-ова политика није била толико радикална као НДХ-а, и није тако јавно јавно говорила о хрватском цвећу, иако су родоначелници такве политике управо тако гледали на Бошњаке-муслимане, али и са презиром што у себи не гаје жељену мржњу према свему што је југословенско или српско, што нису довољно одлучни да крену у рат против Срба и ЈНА за независност и самосталност.  Западни фактор, такође је форсирао савезништво Хрвата и Бошњака, што на самом почетку сукоба, што на завршетку ратова, када су та два народа опет вештачки здружена у војним походима против Војске Републике Српске, а после натерана да живе у заједничком ентитету, насупрот ентитету са српском већином.

И у деведесетим, Бошњаци су се приклонили Хрватима, а изгледа неизбежно и следствено томе,  поновило се и тешко страдање Бошњака из Другог светског рата, на пример у градовима источне Босне, као што су Фоча и Вишеград, те у многим другим градовима Подриња и широм БиХ.

Од савезништва са Хрватима и Западом, посебно Немачком која је увек фаворизовала Хрвате, Бошњаци нису добили готово ништа, осим шарене лаже међународног признања, лажних обећања Америке и европских земаља да ће помоћи нападнутој БиХ и Бошњацима, док су у исто време држали на снази ембарго на увоз наоружања.

Такозвано природно партнерство,  које је имало ту амбицију да чизмом стане на Дрину, коначно је пукло 1993. године, па је започео крвав сукоб између Армије Републике БиХ и Хрватског већа одбране, у средњој Босни и Херцеговини.

Након рата, међу Бошњацима и Хрватима, остала су да тињају незадовољства и ненамирена очекивања, те ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом светском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог века,  наивно насели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост,  као дивљач у сезони лова и одстрела.

Планери оваквог развоја догађаја знали су добро да ће злочини Срба над Бошњацима, учинити више на њиховом одвајању и гајењу међусобних анимозитета, него све политичке и медијске пропаганде света, што ће од Бошњака-муслимана направити беспомоћне западне пијуне, који немају другу алтернативу него да играју као им такозвани пријатељи и заштитници свирају, који наводно једини могу да их заштите од злих Срба што само вребају да их униште и протерају.

Извор: Србин.инфо

[о.Небојша]

Историја се понавља небројено пута. Деведесетих у хаосу распада ЈНА, муслимани у Которском, великом селу на путу Добој-Модрича су пристали уз Хрвате, а кад су хосовци почели пљачке и силовања, тражили су заштиту од Срба. Нису упамтили шта су усташе радиле у 2.св.рату, кад су морали тражити заштиту од Шваба , оснивати милицију и улазити у преговоре са четницима.

[Ромејац]

 

:jtl2jq:  :jtl2jq:  :jtl2jq:  :jtl2jq:

[Ромејац]

Srbi su poslednji koji bi imali pravo nekom da se smeju. od svih balkanskih naroda jedini smo sebi dozvolili da od nase etnicke zajednice nastanu nove nacije- muslimani nisu postali zasebna nacija ni kod Bugara, ni kod Grka, ni kod Alabanaca.. pa cak ni kod ovih novopecenih Makedonaca.. samo kod Srba. na kraju su dobili i svoju drzavu.. a mi se smejemo.

 

Мене је овај пропагандни материјал за попис у виду песме насмејао.

Грци су имали најмањи проценат преверавања становништва и то становништво које је примило ислам се утопило у турке, вероватно због близине веће турске заједнице (посебно у Малој Азији), као и због огромног анимозитета самих грка према онима који су напуштали православну веру.

Код бугара комунистичке власти (за разлику од наших) нису стварале посебну нацију од њиховог потурченог становништа. Већ су им, напротив, мењали имена да би била више бугарска (исто су радили и турској мањини). Већина бугарских муслимана (помака) живи у Турској. А добар број оних који још живе у Бугарској себе сматра турцима који говоре бугарски језик. Бугарска их у својим пописима третира као бугаре и тако су и исказани у статистичким подацима једино се могу разликовати у подацима са пописа по томе што им је вера ислам.

Код арбанаса већина је примила ислам па није ни логично да се већина одвоји од мањине.

Муслимани у Македонији су занимљив случај. Када је комунистички врх после пописа 1971 године, расправљао о муслиманима као новој нацији у СФРЈ, македонски члан се једини побунио да се муслимани у Македонији издвоје као посебна нација са осталим муслиманима (у СР БиХ, СР Србији и СР Црној Гори), па је прихваћено његово гледиште да су они македонски муслимани а не део муслимана (у СФРЈ) као нације.

[Пг]

Попис становништва у БиХ постао је још један повод неспоразума између три народа

После избора 1990. у БиХ и тријумфа три националне странке, говорило се да је то практично био национални попис становништва. А за овогодишњи попис би се могло рећи да подсећа на изборе, односно на предизборну кампању.

„Бошњаци постају већина у БиХ!”; „Необјављени подаци указују на чак 54 одсто!”; „Бошњака више него пре рата!”; „Пописивани су Бошњаци који 20 година не живе у Босни”; „Попис је нерегуларан и биће поништен и поновљен”; „Хрвати преполовљени!” Све су то изјаве бошњачких, српских и хрватских политичара које су, тек што је обављен попис а подаци нису ни обрађени, подигле политичку температуру у БиХ.

Политизација пописа почела је још 2011. када му је по закону и било време. Бошњачки представници настојали су да га одложе да би у неколико наредних година повећали бројно стање нације до жељених 51 одсто. Као и зато да би статистички подаци из 1991. што дуже остали референтни оквир за подручја која се од Дејтона налазе у оквиру Републике Српске и „Херцег-Босне”. Српски представници су, напротив, инсистирала на попису. Али не само да би се испоштовао закон него и да би се видело да је рат изазвао националну концентрацију и у оном другом ентитету и да је чак, у односу на предратно стање, више несрба остало у РС него Срба у Федерацији. Хрвати су, опет, желели попис да би се егзактно утврдило да су, са предратних 18, пали на девет одсто, као доказ опште маргинализације нације.

Попис у Сарајеву представља посебну пикантерију и за Србе и Хрвате. Главни град БиХ, који је пре рата у проценат одсликавао мултиетничку структуру републике, данас, са минус 140.000 Срба и више десетина хиљада Хрвата, односно са 90 одсто муслимана, виђен је као илустрација да ни Бошњаци нису били баш само невине жртве етничког чишћења.

За разлику од српских па и хрватских политичара, који су последњих година били веома ангажовани на заказивању пописа, бошњачки су, од момента када је датум коначно одређен, кренули у велику офанзиву. Политичка, верска и културна елита мобилисана је у медијској акцији разјашњавања национално неосвешћеним сународницима да треба да се изјасне као Бошњаци, а не као Муслимани или Босанци. Страх да би могло доћи до статистичког осипања бројчаног стања бошњачке етно-нације био је очито много јачи од опредељења за грађанску БиХ и схватање нације као заједнице свих држављана Босне илити Босанаца.

„Босна је све даље од себе како је виде поборници реинтеграције” – написао је тим поводом разочарани борац за јединствену Босну и познати коментатор сарајевског „Ослобођења“, иначе Србин по националности.

Иако званични подаци још нису познати, процене са све три националне стране указују да су се Бошњаци или приближили натполовичној већини или је чак који проценат пребацили. Једино се објашњења разликују. Једни сматрају да је до тога дошло напросто зато што се проценат Хрвата драстично смањио и селидбом у матицу, а број Срба, захваљујући избеглицама из Хрватске, остао приближно исти. Други тврде да су Бошњаци у попис нерегуларно укључили и сународнике који не живе у БиХ, а као доказ наводе општине у којима је пописани број бошњачке популације већи него укупан број регистрованих становника све три нације. Трећи, пак, веле да се скок са 45 на 54 одсто једино може објаснити општеприхваћеним лажним подацима о броју бошњачких жртава и избеглица.

Како год било, ниједна национална страна за сада не тражи поништење и понављање пописа, а медијски фокус се преместио на терен анализе политичких последица антиципираних резултата. Уставно гледано, промена бројног стања три конститутивна народа у БиХ неће променити њихов политички статус, баш као што ни до сада њихова неједнака бројност није доводила у питање равноправност. Напротив, преполовљени, иначе најмалобројнији, Хрвати баш на основу тога испостављају одлучне захтеве за изменама изборног закона у Федерацији. Решавање „проблема Жељко Комшић” наилази не само на подршку Срба него и на разумевање Бошњака и одобравање спољних фактора. Откуд онда растућа напетост око резултата пописа који ће бити званично познати тек у јануару идуће године?

Искуство показује да промена односа снага у квантитету обично доводи и до промена у квалитету суживота у национално дубоко подељеним заједницама. Консоцијација хришћана, муслимана, маронита, друза и др. у Либану, која је дуго важила као узор стабилности и просперитета, урушила се у бескрајном грађанском рату управо онда када су муслимани, на основу већег прираштаја, затражили прерасподелу власти. Напротив, стабилност швајцарске консоцијације народа, односно федерације кантона и полукантона опстаје баш захваљујући томе што су сви једнако представљени, без обзира на разлике у броју становника и величину територија које иду и до један према десет. Швајцарска се, међутим, обично узима више као изузетак него као правило, док Босна много више личи на Либан, ако ништа друго по свежем искуству грађанског рата и нестабилног мира

Да се не ради о погрешној асоцијацији, показују медијске поруке НВО „Важноје бити Бошњак”, која је окупила један број политичких, верских и културних националних активиста да би, уочи пописа, усмерила правилно изјашњавање сународника: „54 одсто нам је довољно да БиХ буде проглашена националном државом Бошњака”. Портпарол ХДЗ-а је изјавио да је из бошњачких политичких кругова већ чуо тезу да би, „уколико Бошњаци постану апсолутна већина, требало редефинисати односе у БиХ”. Надбискуп врхбосански је истим поводом реаговао: „Нас Хрвате се жели живе покопати!” Познати аналитичар из Бањалуке је прокоментарисао: „Ако се проценти претворе у апсолутне бројеве, Бошњака има 100.000 више него пре рата, па испада да нису ни имали губитке. А водећи демограф у РС је оценио: „Овај попис ће бити крива слика и лоша статистика”.

Како год било, попис становништва у БиХ већ је постао још један повод неспоразума између три народа. Амбиције нарасле бошњачке већине да промени дејтонску ентитетску и кантоналну структуру те децентрализацију надлежности изазваће још већу потребу хрватске мањине да се огради ентитетским границама, а српске да ојача међуентитетску ограду. Иако, према прелиминарним проценама, у њој данас живи пола милиона људи мање него 1992., БиХ све више постаје претесан оквир за све.

 

http://www.politika.rs/pogledi/Nenad-Kecmanovic/Vazno-je-biti-Bosnjak.sr.html