Развијајмо у детету саосећајност

[JESSY]

Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај... Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно... Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу ФОРМАЛНОЈ учтивости?



Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, ми добро осећамо: сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња... Спољашња “култура” је само скуп навика учтивог понашања. У основи унутарње културе, пак, лежи нешто душевно, што бисмо могли назвати смислом за саосећање... Оно што је корисно за стварање спољашње навике може, понекад, бити штетно за развијање душевне способности.

Наведимо пример. Дошли сте у госте познаницима и донели малишану поклон. “Како се каже?” - строго подсећа мама. “Хвала”, промрмља он. И изговоривши ту реч, малишан као да је отаљао ствар са гостом. На његовом лицу се не одражава ни осмех ни радост. Навика на учтивост код њега се некако може усадити, али слух за саосећајност отупљује.

... Ако превремено навикавамо децу да речима изражавају осећања која још не доживљавају, можемо им та осећања угушити заувек. Зашто, на пример, терамо дете да каже хвала? Најчешће само зато да бисмо пред људима показали како нам је дете “васпитано”. Вежбање у спољашњој учтивости само личи на васпитање. Међутим, стварно васпитање долази тек онда када успемо детету да придамо макар једну кап душевности. Како развити слух за саосећајност, срдачност, искреност? Задатак је сложенији од простог овладавања речима хвала, изволите или молим. Обазривост према другоме, осећање за другога, то је прави услов за развијање слуха осећајности, срдачности, искрености...

Какав пример дете види од својих првих дана? Пред њим је увек особа (и то тако ауторитативна - мама!) која се стално нешто жали: уморна је, потребна јој је помоћ, не може сама да узме напрстак, не устручава се да сваког минута нешто моли... значи - размишља дете - и ја исто тако могу да се жалим - да оптерећујем друге, и ако ме нешто боли, да на сав глас вичем да ме боли. Нека онда и мама због мене мало пати! У таквој породици дете никада неће схватити да јадиковати пред онима који те воле - није поштено. Не оптерећуј друге, не загорчавај им живот својим незгодама, снађи се, ако можеш, сам! Такву лекцију морамо примером давати ми одрасли. Не оптерећуј другога, него настој да га обрадујеш.

Прва породична брига је често: коме ћемо и шта поклонити. Једна мајка ми је говорила о својој деци: “Трудим се да их научим да дају...” И заиста, њена четворогодишња кћерчица не одлази у госте без поклона; мама је постигла да дете почне да осећа радост зато што нешто поклања, радост давања, и да се истовремено радује туђој радости... Тако бисмо волели да чешће чујемо оно саосећајно: Баш ти се радујем. Или: радујем се твом успеху. Научићемо дете да се радује због других, да се радује несебично, не упоређујући туђе успехе са својим неуспесима. Ако кћи исприча да се у разреду појавила одлична ученица, требало би да се мајка обрадује непознатој девојчици, а не одмах да пожури са прекором: “Ето, видиш, а ти?” Морали бисмо поступати опрезније. Указујући на леп пример његових вршњака, у нашем детету ми, међутим, често не подстичемо жељу за подражавањем, него баш - завист.

______________________________________________

Ако се другоме обраћамо уз осуду (Ти си такав; ти си то
урадио; како си могао да...), он неће чути нашу поруку,
већ ће подићи невидљиви зид.
Чуће нас ако му се обратимо из перспективе наших осећања
(Мене је то повредило, уплашило, увредило,
узнемирило...; то ми не одговара; потребно ми је да...)
______________________________________________
 

[JESSY]

Васпитање слуха за срдачност и осећајност захтева тишину. Ту галами уопште нема места. Нпр, отац и синчић прилазе кући и отац упозорава: “Нећемо звонити, мајка је болесна. Откључаћемо сами”. Изванредна лекција... Тамо где је довољно да човеку буде жао, нема потребе за љутњом... Кад родитељи морају да упуте прекор, да стављају примедбе и осуђују дете, значи, васпитање је примило опасан ток. Дете би слухом своје саосећајности морало да наслути неодобравање и жалост старијих. А када се та љутња преточи у речи, у прекоре, укоре и вику, тада тај слух све више отупљује. Ако сам данас детету нешто приговорио, сутра ћу морати још дуже да му приговарам. И сваким даном оно ће ме све слабије слушати и чути... Дете код кога није развијен и код кога је затајио слух саосећајности, готово је немогуће васпитавати... По раштимованом клавиру може се ударати песницом. Но, ниједан инструмент на свету није од тога добио чистији звук...

Научимо децу да воле људе, а не да суде о њима! Слух за саосећајност, срдачност и искреност није, дакле, она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Обдарити дете слухом за саосећајност - то је оно најбоље што родитељи могу учинити за његову срећу. ... Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души - стално се напајају истинским животом.

Симон Соловејчик

 

prijateljbozji.com

[JESSY]

Veoma važno istraživanje sprovedeno je pre izvesnog vremena na prinstonskoj bogosloviji, koje govori o tome zašto se dešava da iako svi imamo toliko mnogo mogućnosti da pomognemo, ponekad pomažemo, a ponekad ne. Grupi studenata teologije na prinstonskoj bogosloviji rečeno je da će održati probnu propoved i svakom je data tema propovedi. Polovina tih studenata za temu je dobila parabolu o Dobrom Samarićaninu: o čoveku koji se zaustavio da pomogne neznancu pored puta u nevolji. Polovini je data neka slučajno odabrana tema iz Biblije. Onda je, jednom po jednom, rečeno da moraju da odu u drugu zgradu da održe propoved. Na putu iz jedne u drugu zgradu, svaki od njih prošao je pored čoveka koji je bio sagnut i stenjao je, očigledno u nevolji. Pitanje je: da li su se zaustavili da pomognu?

Još interesantnije pitanje je: da li je uticalo to što su razmišljali o paraboli o Dobrom Samarićaninu? Odgovor: Ne, uopšte. Ispostavilo se da je ono što određuje da li će se neko zaustaviti da pomogne neznancu u nevolji bilo njihovo mišljenje o tome koliko su se žurili — da li su se osećali da kasne, ili su bili udubljeni u ono o čemu je trebalo da pričaju. I to je, po mom mišljenju, neprilika naših života: ne prihvatamo svaku priliku da pomognemo, jer je naša pažnja usmerena u pogrešnom pravcu.

Postoji novo polje u neurologiji, socijalna neuronauka. Ona proučava povezivanje u mozgovima dvoje ljudi koje se aktivira kad su oni u interakciji. I novo mišljenje socijalne neuronauke o saosećanju je da smo programirani da pomognemo. Što znači, ako obratimo pažnju na drugu osobu, mi automatski empatišemo, automatski saosećamo. Postoje ti novootkriveni neuroni, neuroni ogledala, koji se ponašaju kao neuronska bežična mreža i u našem mozgu aktiviraju tačno one oblasti koje su aktivne u mozgu druge osobe. Mi automatski osećamo “sa”. I ako je ta osoba u nevolji, ako ta osoba pati, mi smo automatski pripremljeni da pomognemo. Barem tako tvrde.

Ali pitanje je: zašto ne pomognemo? Mislim da se ovo odnosi na spektar koji ide od potpune okupiranosti sobom, preko primećivanja, do empatije i saosećanja. A jednostavna činjenica je ta da ako smo fokusirani na sebe, ako smo preokupirani, kao što često i jesmo u toku dana, mi zapravo ne primećujemo drugu osobu potpuno. Ova razlika između usredsređenosti na sebe i na drugog može biti vrlo suptilna.

http://superideja.com