Обнова манастира Жича

[ribar]

Manastir Žiča je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi u blizini grada Kraljeva. Manastir, zajedno sa Crkvom svetog uspenja je sagradio prvi kralj Srbije, Stefan Prvovenčani. Manastir je uništen u 13. veku, ali je ponovo sagradio kralj Stefan Milutin početkom 14. veka.

Lokacija

U srcu ohristovljene i svete srpske zemlje nalazi se manastir Žiča čija je izgradnja započela pre nepunih osam vekova, blagodareći trudoljublju i revnosti blagočestivih sinova svetog Simeona Mirotočivog, osnivača svetorodne srpske dinastije Nemanjića. Sveti Sava i Sveti Simon-monah, poznatiji kao kralj Stefan Prvovenčani, koji su postavili temelj srpske duhovne i svetovne vlasti, započinju sa izgradnjom manastira Žiče između 1205. i 1208. godine.

Istorija

Manastir Žiča pre restauracije

Istorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj gori Atoskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluđerima. Božijom blagodaću uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu.

Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona Mirotočivog, srpska država je bila potrešena sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoću značilo da je Srbija na raskršću između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada. Crkva u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) građena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U građenju crkve uočavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje.

Uz priprat su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao pročelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi "Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotoničući ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žiča postaje sedište srpske arhiepiskopije.

U manastiru Žiči je već 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. "Kralj se toga dana neiskazanom radošću radovaše, ne radi venca kraljevskog, već radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila veličanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo."

Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik.

Po svemu sudeći tada je porušen zid između zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgrađeni proskomidija i đakonikon. U trećoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujući da crkva počiva na krvi mučenika, što je na Svetoj gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti način.

Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žiči. Nadalje u drugoj, odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.

Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i odežde.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je često bio na meti napada inovernih i neznabožačkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žiča samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviću. Već 1882. godine u Žiči je krunisan kralj Milan Obrenović. Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemački okupatori bombardovali manastir.

Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, već su i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žiče palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žiče koja je započela 1987. godine još je u toku. U periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žiče nizom kulturnih događaja, a planirano je da se u tom periodu završi i uređivanje manastirskog kompleksa i objekata.

sr.wikipedia.org

[ribar]

ЖИЧКА ПОВЕЉА

 

 

Натпис на северном зиду под кулом манастира Жиче

 

Овом пресветом храму Спаса нашега Исуса Христа, по неизрецивој милости његовој, коју сатвори са нама, ја Стефан, по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља, са превазљубљеним сином својим Радославом, по Божјој милости мојим намесником, приносимо Твоја од Твојих, да бисмо били помињани у молитвама, дар Спасу нашем Исусу Христу и његовим светима: свете частице часног и животворећег крста Господњега и светих страсти Христових и од ризе и појаса Пресвете Богородице и од деснице светога пророка Претече Крститеља Јована, коју положи на теме Господње, крстећи га, и од главе Претечине и од моштију свих светих апостола, пророка, мученика и преподобних светитеља; иконе светих и часних ликова и сасуде златне и сребрне и рипиде многе и завесе и покрове свете и ризе часне и света јеванђеља и књиге многе и друге украсе који су на просвећење Спасу нашем Исусу Христу.

А за храну и одевање онима који служе светом храму овом: село Талско, са Ратином и са Заклопитом Луком; Тополница с Војушама, Рибница са свим брежуљцима и са Бреном; Жича са Батином, Рибићи с Црном Реком, Тлсто Брдо са Рашким Делом и са Штитарином, Пешчаница сва с Печаном, Буковица, Граховишта сва , Свињци, Грачаница, Радијево, Конарево, Чрњаве са Серчом, Бресница са тргом, Свибница са Округлом, Боболје са Чечином, Гвочаница са Пупавнима; у Јелцима села: Долња Вас, Борак, Гњила, Добриња, Витахово; а у Хвосну села: Пећ са својим засеоцима, Чрни Врх, Стлпези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас са Челпецима и Лабљанима , Љутоглави са градом; а у Затону села: Чрнча са својим засеоцима, обе Ивање са засеоцима, Замчане са засеоцима Дубово, Гаје, и сва ова села са засеоцима својим; а ово су у Зети села: Требоље, Плавници; у Горској Жупи Голич. А ово су планине: на Спорима Ноздре, Јаворје с Лукавицама; у Хвосну Слано Поље са Тмастим Гвоздом, над Брезницама Жељин, а за зимске паше од Брезне наниже низ Сутјеску са свим пашама као што обухвата црквена међа, са свим пашама зимским и летњим са оне стране Котленика.

А ово су Власи које смо дали овој цркви – ово су имена: Грд кнез с децом, Радота, Влкослав, Тихомир, Станимир, Војихна, Драгшан, Његослав, Злина, Мирош, Брајен, Његуш, Његота, Сина, Радомир, Драган, Братин, Војило, Држихна, Пачемил, Батина, Братмир, Драгуш, Тихомир, Братеш, Грдош, Гостило, Поп, Пачен, Бун, Стан, Драгоман, Стан, Десислав, Купљен, Дајша, Берило, Њег, Бунило, Драгомир, Братен, Станимир, Братоњег, Његота, с децом, Драгуш, Братило, Радослав, Тудор, Луцан, Добромир, Драгослав, Мужило, Тихоч, Драгомир, Драгуш, Куман, Милобрат, Драгуш, Драгослав, Брапа, Предило, Драга, Првослав, Драгуш, Полиград, Радиш, Тихомир, с таштом и децом, Злата, Стан, Драган, Поп, Мик, Добриша, Берило са децом, Гостимир, Рад, Гостимирова мати, Чуч, Куман, Братослав, Бута, Њег, Васил, Братеш, Братослав, Добрц, Љев, Драгомир, Сраштан, Тудор, Тихомир, Бунило, Браја, Гостило, Војмир, Божаја, Турјак, Предимир, Буч, Красимир, Братило, Будислав, Тихослав, Мргела, Радуш, Купљен, Братан, Бун, Продан, Војихна, Братохна, Гостиша, Илија, Букор, Рад, Братина, Бала, Срацин, Хреља, Милац, Добромир, Сина, Влад, Десило, Доброслав, Тешемир, Будин, Божица, Куман, Букор, Рад, Влад, Стан, Поњег, Руг, Грдош, Злата, Стан, Драгут, Влксан, Богдан, Братослав, Бегота, с децом, Толак, Драгун, Лубота, Кулин, Велимир, Брзеј, Тудор, Букор, Нанота, Сина, Њег, Братеша, Берислав, Првослав, Буцкат, Црномуж, Грдан, Никола, Драгош, Драгослав, Војин, Гугота, Вусин, Скоромир, Пружин, Војислав, Дода, Радота, Велимир, Повржен, Војислав, Берило, Мирош, Вељен, Срацин, Андрија, Бегота, Гостило, Чврњега, Гргур, Букор, Богдан, Стан, Десимир, Бежан, Пљен, Вратиша, Дедол, удовица Драгушла и Тус с мајком, Грипон, Чрнота, Стан, Шарбан, Војњег, Белота, Војила, Мирош, Славко, Гостило, Њеж, Продан, Бун, Дјед, Драгуш, Гуња, Братимир, Вокосав, Гостимир, Ходиша, Предихна, Букор, Трусен, Нерад, Сингур, Драгуш.

И ове жупе приложисмо под власт ове цркве: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомја, Расина, Јелшаница о над овим што се прилаже овој цркви да нема протопоп дворски никакву власт, него што долази или од попова или од Влаха, или поповски бир од земље, који долази од попова, половина да се узима за ову цркву. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да га позивају с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља и да глобу узме архиепископ себи. И ако се позове краљев човек архиепископу, и да буде....

 

Натпис на јужном зиду под кулом манастира Жиче

 

Овај свети и преосвећени храм Спаса нашег Исуса Христа ја, милошћу Божјом венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе, у овом храму Спаса нашег овде да постављају се сви будући краљеви ове државе; и архиепископи и епископи и игумани да се постављају овде.

И ове жупе приложисмо под власт овој цркви: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомира, Расина, и Влахе све ове краљевске државе.

И у овим жупама, које приложисмо цркви Спаса нашега: да немају протопопови дворски никакву власт а оно што долази од попова или од Влаха или земаљских људи, што је поповски бир, што се узима на људе, да се све то узима за ову цркву.

А у жупама које су дошле под друге епископије, да узима протопоп дворски половину бира поповског, а оно што је врховина поповска, да од тога не узима протопоп делове, него да све то епископ узме.

А у ове четири жупе: Јелашница, Пнућа, оба Ибра, од почетка није улазио протопоп, па и даље нека су од протопопова слободне.

А четири манастира краљевска: Света Богородица Студеничка и Свети Ђорђе у Расу и Светогорски манастир и Света Богородица Градачка – над ова четири манастира или где су им села под којим епископијама, да над њима епископи немају никакве власти; а што се тиче постављања попова у овим манастирским областима и сваког духовног исправљања, све то преносим на архиепископа. А што се тиче постављања игумана, што по праву припада краљевству, да га архиепископ благослови божаствено, а краљ да му да жезло и да га целовом својим постави за игумана.

И потом божаствени овај закон научивши Према црквеном уставу и предању, и Господња забрана би, да се не раздваја муж од жене и жена од мужа; ако се пронађе да је ко ову страшну заповест преступио, оваквом казном да се казни: буде ли то ко од властеле, да се од њега одузме за краља шест коња; ако ли је ко од других војника, да му се узму два коња; ако ли то ко од убогих људи учини, да му се одузму два вола.

Женама такође заповедам: ако ли је она која преступи закон од властеле, то властелинском казном да се казни; ако ли је од нижих, то према роду да се казни; ако ли неку родитељи или ко други одведе, то такви да се казне према своме чину; ако ли сама од себе полуди, оставивши свога мужа, а има сопствену имовину, глобом да се казни. А ако нема имовину, телесном казном да се казни, како буде по вољи њеног мужа. Казнивши је да је води. Ако не усхтедне да је води, то по кажњавању да је прода, коме он хоће. И сваки муж који је пустио жену, пошто буде кажњен, да је врати у свој дом. Ако ли ово не послуша, такав и од божаствене цркве да буде завезан и да не буде у милости Господњој. И ако другу жену узме, да плати глобу сличну првој. Или ко да жену таквом који не жели да живи са својом, онда и тај да подлеже истој казни као и онај који је жену отерао. А забране женама да буду на овај начин: да оставивши свога мужа немају право другога узети.

Епископима и онима који управљају запрећује се божаственом претњом да нико не одступи од овог божаственог закона, осим ако је реч о прељуби. И ово потанко и разложно да се испита код властеле и војника, те да они који управљају наплате од њих казну. А који су убоги, њима да се узму по два вола. Ако су из жупа које су под влашћу архиепископије, да узме архиепископија, а под влашћу других епископија, то да узме епископија једног вола а другог да узме онај који управља.

А ако неко противзаконито узме свастику, а буде ли то властелин или војник, да га онај који влада казни одузимањем два вола. Ако је од убогих, то да узима епископ половину а такви да се распуштају.

Који се позивају пред епископе и стављају под њихову руку, за такву руку и печат епископи да наплаћују. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да се позива с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља а да глобу узме архиепископ себи.

И ово све учинисмо теби, Спасе мој, и предадосмо божаственој и неизреченој слави царства твога. Ако ко преступи и разори нешто од овог преданог теби, ко год да буде, потворивши ово, не само да је крив и одбачен од божаственог тела и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматере која га је родила, Пресвете Приснодеве Марије, него нека и анатема на њему буде и клетва од светих небеских сила, Јована Претече и Крститеља и светих преславних апостола и светог првомученика Стефана и светог оца нашег Саве и светих отаца наших 318 никејских, и од мене грешног да је завезан у овом веку и у будућем и наследник да буде издајника Јуде и саучесник оних који рекоше: ''Узми, разапни га; крв његова на нама и на чедима нашим''. И нека се приброји к њима.

www.zica.org.rs

 

[ribar]

Жичка беседа Светог Саве о правој вери 1220. године

 

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

 

''Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа'' (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене ''испуни недостатке наших отаца.'' (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер ''друге основе'', као што рече Апостол, ''нико не може положити, већ само коју положи'' (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

 

После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да ''савршен буде Божји човек'' (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, ''вера је спасоносна'', као што рече Апостол, ''која кроз љубав дела'' (Гал 5,6).

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

 

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.

Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).

 

Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.

Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: ''Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро'' са правом вером, ''поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.'' (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).

 

Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.

Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

 

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.

Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.

 

Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:

''Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама'' (Мт 28,19). И опет: ''Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се'' (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

 

И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер ''вера без дела мртва је'', по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.

 

Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: ''Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека'' (Јн 8, 51).

 

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: ''Окусите и видите како добар је Господ'' (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!

 

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

 

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас ''љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом'' (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).

 

И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему ''од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите'' (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је ''пред очима Његовим све откривено'', као што рече Апостол (Јевр 4,13), и ''јер је Бог наш огањ који спаљује'' (Јевр 12,29); и ''узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове'' (II Мојс 20,5-6). Јер је Он ''Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни'' (V Мојс 10,17). Да ''држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам'', ''да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим'' (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.

 

ДОМЕНТИЈАН

Житије Светога Саве / Доментијан ; предговор, превод дела и коментари

Љиљана Јухас-Георгиевска ; издање на српскословенском Томислав Јовановић . - Београд : Српска књижевна задруга, 2001 (Нови Београд : Полиграф). - CXXXIV, 505 стр. ; 18 цм. - (Српска књижевна задруга ; коло 93, књ. 614-615)

www.zica.org.rs

[ribar]

[Александар Милојков]

Лепотица, нема шта!

[Guest Izida]

Bila sam svojevremeno u ovom prelepom manastiru.Fascinirale su me boje i externa arhitektura.By the way trpezariju im je freskopisala mati Makarija.

Svima preporucujem knjigu "Opsada Crkve Svetog Spasa" od Gorana Petrovica.U knjizi je prelepo opisana isorija manastira,kao i istorija i karakterologija Srba,od osnivanja manastira do nasih dana. 8084.gif

[мирођија]

Dragulj iz riznice Svetog Save

Dragana MATOVIĆ | 22. jul 2011.

Naši naučnici prvi u svetu kojima je dozvoljeno istraživanje čuvene relikvije. “Pretečina desnica” vrhunsko delo vizantijskog zlatarstva, čuva se u sijenskoj katedrali

ISTRAŽIVANJE relikvije “Pretečina desnica”, jedne od najdragocenijih hrišćanskih svetinja, nedavno je obavila dr Danica Popović, naučni savetnik Balkanološkog insituta SANU. Danica je, zajedno sa dr Markom Popovićem, naučnim savetnikom Arheološkog instituta u Beogradu, prvi naučnik u svetu koji je dobio dozvolu da priđe relikviji i istraži tajnu Krstiteljeve ruke koja se, od 15. veka, čuva u katedrali u Sijeni.

Relikvija je posebno važna jer predstavlja zemne ostatke svetog Jovana Krstitelja, jedne od najznačajnijih ličnosti biblijske istorije.

<a href='http://d1.openx.org/ck.php?n=a720aebd&amp;cb=1320338520' target='_blank'><img src='http://d1.openx.org/avw.php?zoneid=178292&amp;cb=1320338520&amp;n=a720aebd' border='0' alt='' /></a>

Podelivši svoje iskustvo ekskluzivno sa čitaocima “Novosti”, Danica Popović otkriva da su dosadašnja naučna saznanja o sijenskoj relikviji bila nesrazmerna sa njenim istorijskim, kulturnim i umetničkim značajem.

OTVORENA VRATA ZA “Pretečinu desnicu” Danica Popović se zainteresovala pišući studiju o žičkim relikvijama. Ali, u to vreme, sredinom devedesetih, prioriteti su bili na drugoj strani. Pravi impuls bila je izrada monografije o manastiru Žiča. - Posao ne bi bio urađen bez podrške crkvenih velikodostojnika. Vladika Hrizostom pokrenuo je inicijativu u Sinodu SPC, a vladika Irinej (Bulović) napisao je pismo nadbiskupu sijenskom. Posle tog pisma sva vrata su nam bila otvorena.

- Ona je zanimljiva široj naučnoj javnosti posebno zbog toga što se radi o prvorazrednom svetom predmetu, ali i o vrhunskom delu vizantijskog zlatarstva. Za srpske naučnike posebno je značajna kao najvrednija sačuvana relikvija koja je nekada bila u sastavu Žičke riznice koju je formirao Sveti Sava.

Putovanje u Sijenu za sagovornicu predstavlja posebno iskustvo.

- Sekretar nadbiskupa sijenske katedrale odveo nas je do mesta gde se čuva relikvija. Imala sam osećaj kao da sam se vratila u srednji vek. Relikvija se, zajedno sa darovnom poveljom pape Pija II, nalazi u gvozdenoj škrinji-kasi velikih dimenzija, pohranjenoj u skrivnici. Ta veoma mala prostorija koja se nalazi pored kapele svetog Jovana Preteče, podignuta je nakon prispeća relikvije. Do skrivnice se stiže uskim zavojitim hodnikom, kroz dvoje gvozdenih vrata iz 15. veka. Ta vrata, kao i škrinja sa relikvijom, otključavaju se već vekovima uz pomoć dva ključa, od kojih se jedan čuva u Nadbiskupiji a drugi u gradskoj kuriji.

“Pretečina desnica” iznosi se vernicima samo jedanput godišnje - na drugi dan Duhova, kada se izlaže u glavnom oltaru crkve. Od 1464. do danas poštuje se u Sijeni kao najveća svetinja.

- Uprkos određenim objektivnim ograničenjima, proučavanja su donela niz novih i važnih saznanja, kaže Danica. - Relikvija predstavlja odlično sačuvanu ruku do lakta, sa okovom koji potiče iz dva različita perioda: starijeg, od pozlaćenog srebra, rađenog u tehnici filigrana, sa umetnutim biserima i dragim kamenjem. Istom periodu pripada i kružni zatvarač sa medaljonom u kojem je lik svetog Jovana Preteče, a oko njega urezan je natpis: “Pretečina desnica Jovanova, pokri me Savu arhiepiskopa srpskog”.

Naša sagovornica ističe da je natpis na medaljonu do sada pogrešno čitan, kao “Pretečina desnica Jovanova, pomeni me Savu arhiepiskopa srpskog”.

- To nije neobično, jer su ga uglavnom gledali ljudi koji ne znaju staroslovenski jezik. Kada sam se vratila u Beograd, konsultovala sam kolege koji se bave starom kniževnošću. I njima je bilo teško da pronađu analognu reč za reč “pokri”. Njeno najbliže značenje je “zaštiti me”. Natpis se može datovati u sam početak 13. veka, što odgovara hronologiji Žičke riznice.

U OSNIVAČKOJ POVELJI ŽIČE

“PRETEČINA DESNICA” pominje se u osnivačkoj povelji manastira Žiče (1220. god). Iz ovog dokumenta saznajemo da je prvu srpsku krunidbenu i katedralnu crkvu Sveti Sava snabdeo najznamenitijim hrišćanskim svetinjama do kojih je došao posle latinskog osvajanja Carigrada 1204. godine. Zajedno sa drugim dragocenostima ona je, u nemirnim vremenima druge polovine 13. veka, iz Žiče preneta u novo crkveno središte u Peći, a onda je u 15. stoleću relikvija došla u posed vladarskog doma Brankovića. Jelena, žena despota Lazara Brankovića, relikviju je ustupila svom ocu, morejskom despotu Tomi Paleologu, koji je u smutnim vremenima turskih osvajanja izbegao u Italiju, ponevši sa sobom i Pretečinu desnicu. On je, za bogatu naknadu, relikviju ustupio papi Piju II, koji je 1464. godine poklonio katedrali u rodnom gradu Sijeni.

REPLIKE

Do danas je sačuvano nekoliko replika.

- Jedna se pominje čak u Francuskoj u crkvi Sen Madlen u 17. veku - kaže Danica. - Druga se čuvala u Carigradu u 14. i 15. veku u crkvi Bogorodice Perivlepte. Po jednoj verziji ta “Pretečina desnica” (cetinjska) došla je u ruke malteških vitezova. Najpre je odneta na Rodos, pa na Maltu. Malteški vitezovi poklonili su je ruskom caru, i sve do revolucije bila je deo carske riznice. Potom ju je dobio Aleksandar Karađorđević, a kad se zaratilo prebačena je u crkvu svetog Vasilija i tamo čuvana do kraja rata...

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:338993-Dragulj-iz-riznice-Svetog-Save

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Црвена фасада манастира Жича, обновљена пре десетак година, биће скинута и замењена новом. У Републичком заводу за заштиту споменика културе припрема се пројекат за тај посао.

 

Наиме, за малтер коришћен за постојећу фасаду нису употребљени само традиционални материјали, па су се појавили проблеми који тешко могу да се отклоне. Због велике тврдоће на појединим местима фасада се одваја од језгра зидова, а на северном делу препуна је неравнина и склона паду. Како „Новости“ незванично сазнају, до проблема је дошло због лоше изведених радова: коришћени песак није био равномерно просејан.

 

- Планирамо да урадимо фасаду кречним малтером – каже Војин Николић, шеф сликарско-конзерваторског одељења Завода и члан стручног тима који припрема пројекат за реконструкцију. – Постојећа фасада није урађена класичним материјалима, коришћене су сировине из локалних рудника, малтер садржи магнезијум-оксид који кристалише и изазива промене у изгледу.

 

Наш саговорник истиче да тај процес не штети фрескама, али умањује лепоту манастирског комплекса.

 

- Претпостављам да ће се прво уклонити постојећи малтер, а онда ставити нови, направљен класичном методом од потпуно природних материјала. Већ су урађене неке пробе. Двоумили смо се да ли да је прво омалтеришемо белим малтером, а онда префарбамо у црвено. Међутим, то се показало као неефикасно, јер боја отпада. Зато ћемо највероватније фасаду радити црвеним малтером.

Николић верује да ће радови почети следеће године:

 

- Требаће новца да се тај посао заврши до краја, како би овај значајни објекат добио изглед какав заслужује.

 

Иначе, у петак ће бити завршени сликарско-конзерваторски радови на живопису за ову годину. Обновљене су фреске у параклису Светог Стефана архиђакона.

 

- Завршили смо велику сцену Пренос моштију Светог Стефана – истиче Радиша Жикић, сликар-конзерватор из Завода. – Познато је да је Свети Стефан страдао код Јерусалима, а потом је пренет у Цариград, о чему говори ова фреска. Конзервирали смо већи део живописа посвећеног Светом Стефану.

 

Жикић наглашава да су зидови санирани споља и изнутра, али фреске нису.

 

- Трудимо се да урадимо трајну консолидацију живописа, а то је велики посао. Захтева доста пажње. Прошле године смо завршили главни и западни део цркве, где се налази Успење пресвете Богородице. Следеће године обновићемо живопис у параклису Светог Саве, као и у улазном делу, где је исписана Повеља краља Милутина из 14. века и у капели у којој је боравио Свети Сава. Верујем да ћемо у наредних пет година успети да потпуно обновимо жички живопис – нагласио је Жикић.

 

 

ГРАДИТЕЉСКИ ПОДУХВАТИ

 

Манастир Жича у нашем народу има велики углед. Назива се „седмоврата Жича“ зато што је у њој крунисано седам српских краљева. За свако крунисање отварана су нова врата. Подигао га је Стефан Првовенчани са братом Светим Савом почетком 13. века. Њена црвена фасада је симбол краљевства. По свом значају, Жича се издваја од осталих српских цркава и манастира, јер је основана са намером да буде седиште архиепископије. Кроз векове, доживела је многа разарања, тако да Жича данас мало личи на ону из времена када је подигнута. Градитељски подухвати из новијег доба утицали су на то да ће тешко бити заштићена од Унеска, као светска културна баштина.

 

 

 

Извор: novosti.rs

[мирођија]

  Народ каже и то да је Жича увек изгледала онако како је било и народу.

[Milan023]

[Milan023]

 

[JESSY]

Žiča - manastir bratske ljubavi

Jedan od najpoznatijih i najposećenijih hramova nalazi se kod Vrnjačke Banje. Većina turista posle posete ovoj svetinji odluči se i za izlet do obližnje Studenice, pišu "Večernje novosti".

 

Foto: Thinkstock

Piše: A. Mikata 

Izvor: novosti.rs 

Žiča je najpoznatiji i najposećeniji manastir u Srbiji, star gotovo osam vekova, čemu doprinosi i savršena lokacija - 4,5 kilometara je udaljen od Kraljeva i 31 od Vrnjačke Banje. Okupan suncem, zaštićen zidinama i okružen ljubavlju monahinja, Žiča je manastir koji mnogi rado posećuju po nekoliko puta u životu. 

- Ovo je manastir bratske ljubavi, jer je kraj moštiju svog oca, svetogorski monah Sava izmirio braću Stefana Nemanjića i Vukana, i tada su se dogovorili o podizanju novog manastira. Ubrzo je započeta izgradnja Žiče - kaže monahinja Nektarija. 

- Manastir posećuju naši, ali i ruski gosti, Grci i Kiprani. Posećuju nas grupe koje žele da upoznaju monaški život, prisustvuju liturgiji... 

Žiča ima 45 monahinja koje imanje drže pod konac. Plodove iz voćnjaka i bašte pretvaraju u ukusne sokove bez dodataka koji imaju i specijalnu etiketu. Ikone je najbolje kupiti u samom manastiru, ali mogu se pazariti i putem interneta. Donedavno je vodič dočekivao turiste, a sada, dok Muzej u Kraljevu ne zaposli novog vodiča, goste dočekuju monahinje i, prema interesovanjima, pričaju im o istoriji, umetnosti, životu manastira. Izgrađeni su novi parking, suvenirnica, mesto za osveženje, a uskoro će na centralni trg biti prenet i senik kralja Petra Oslobodioca u kojem je miropomazan kada je postao kralj.

 

Foto: Thinkstock

 

SVETA PETKA Turisti koji se petkom zateknu u Vrnjačkoj Banji obavezno treba da odu do Crkve Svete Petke. Svakog petka oko 17 časova iz crkve se iznosi plaštanica iz Jašija, što je svojevrsna atrakcija. Crkva se nalazi u selu Stubal, 16 kilometara od Vrnjačke Banje.

 

Manastirski život obnovio je Karađorđe u prvoj godini ustanka. U osam vekova dugoj istoriji, Žiča je mnogo puta rušena i paljena, naročito tokom turske vladavine, ali bi svaki put zablistala punim sjajem, raskošnijim nego pre. 

Većina turista posle obilaska Žiče nastavlja izlet do Studenice. Međutim, ko je bio u Studenici, treba da ode i do Crkve Svetog Save koja se nalazi na pola puta do Vrnjačke Banje, u selu Gračac. 

- Crkvu je izgradio Sveti Sava i odavde je pešice išao da vidi kako napreduju radovi na Žiči - kaže paroh Milan. 

- Ovo je staro selo Raškog okruga, a u ataru su nađeni materijalni ostaci koji jasno upućuju na to da su Rimljani naseljavali ovo područje. 

Na temeljima stare, 1812. podignuta je nova crkva. Radovi su kompletno završeni 2012. godine.