О личном Богу - Милан Николић

[Milan Nikolic]

О личном Богу*

 

Милан Николић

 

Бог је један¹ као Тројица сједињених Бића², Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа. Отац иманентно³ рађа Сина дејством⁴ Светога Духа, и исходи Светога Духа посредништвом⁵ Сина. Син се рађа из Оца кроз Светога Духа, и Свети Дух исходи из Оца кроз Сина⁶.

 

Као што Син пребива у Оцу и прожима Оца, тако и Свети Дух пребива у Оцу и у Сину и прожима Сина у Оцу, и Оца кроз Сина⁷.

 

Да би Син ,,на граничној равни Божанских личности и Божанске суштине''⁸ пребивао у Светоме Духу, потребно је било да се Син оваплоти. Оваплоћење је вечни план⁹ Божији као што је и стварање из љубави и слободе.

 

Логоси бића/твари и енергије Божије су од Божанских личности¹⁰. Енергије су вечне зато што су од личности (множина) и логоси су вечни зато што су од личности (множина)¹¹. Енергије и логоси су вечни зато што су израз личности (исто множина).

 

Логоси бића/твари, од вечности смештених у личносним вољама Тројице, помоћу енергија Божијих, такође вечно смештених у личностима Тројице, унутар суштине Тројице започињу стварање¹².

 

Логоси у тројичним структурама сачињавају творевину¹³ која, иако кроз суштину Божију, настаје из небића. Таквих структура - затворених димензија - некада није било, те због стварања кроз суштину Божију, која је недодирљива за творевину, та творевина настаје ни из чега¹⁴.

 

Циљ је да логоси бића/твари, који чине творевину, пренесу створене природе анђела и људи до граничне равни Божанске природе и Божанских личности, у личносни однос Свете Тројице. Тајна личности је у односу и ни у чему другом.

 

Творевина је створена као кретање ка граничној равни Божанске природе и Божанских личности. Падом се творевина креће ка небићу¹⁵, осим душа усмерених ка Божанском односу.

 

Есхатон је испуњење икономије стварања и спасења - савршено сједињење творевине са Светом Тројицом. У томе нема света четвртих¹⁶, него све постоји као Света Тројица.

 

Христос је тамо какав Отац ,,увек јесте, на исти начин јесте'' - Христово упозорење ,,тамо где ја идем ви не можете доћи'' није намењено хришћанима него фарисејима¹⁷.

 

Есхатолошко Царство је у стављању суштине Божије под ноге Светих, док је пакао (сачињен од) затрпаних (људи и демона) у љубави Божијој. Сјединити се са Богом значи извршити вољу Његову и ступити у вечни љубавни однос¹⁸.

 

 

* Приложене референце су резултат уског познавања теолошких опуса. Текст који је пред вама производ је првенствено егзистенцијалног искуства моје маленкости. Говор о Богу сматрам аутентичним само ако је Бог познат из личног искуства, где светоотачко учење служи више као потврђивање тога да смо на њиховом путу. Бог наш је Бог односа, тј. Бог конкретних људи кроз историју. Ако теолошки приступ није лични опит, онда се теологијом могу бавити и атеисти, прости адвокати, интелектуалци који од академског приступа праве извесну ,,hard disk'' теологију. Познати Бога треба значити да грлиш Бога, додирујеш и љубиш. Управо то представља искуство – искуство које се односи на сва Три Божанска Лица. Такво благо присутно је као смисао Литургије где иконизујемо будућу Свелитургију Царства Божијег.

 

Напомене:

 

1.  Постоји двојако тумачење монотеизма. Изразом substantia показује се јединственост (= једнина) Божија, док начело једнога Бога јесте Отац – Један Бог је Отац. Тројично постојање подразумева да Отац вечно има у Себи Сина и Светога Духа. Кључно је то да Бог није самац, није монада, већ Заједница.

 

2. Израз ,,биће'' толико је фундаменталан да се мора поистоветити са личношћу у онтолошком учењу. Митр. Јован Зизјулас појашњава да ,,Црква остаје при томе да Три Лица јесу Бића'' и тумачи одговор на питање: ,,ако постоје три Бића, како то да не постоје три бога?'' (Догм. Теме, нови сад 2001, стр 125...) Кирило Јерусалимски у делу Утешитељ наводи: ,,Свети Дух је (...) једно Лице, посебна Ипостас, једно посебно Биће.''

 

3. Овде се говори искључиво о невременој Тројици – трансцендентној Тројици.

 

4. Улога Светога Духа у иманентном рађању Сина поменута је у делу Молитве на Језеру светог Николаја Жичког: ,,У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго. Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.'' Дужни смо испитати који су то ,,стари (= Оци)'' говорили о улози Светога Духа у рађању Сина ,,у вечности''.

 

5. Бројни у Православљу истичу неопходност учења о улози Сина у иманентном исхођењу Светога Духа. Други пак мисле да то није круцијално за тријадологију. Ту се отвара питање како нешто у тријадологији не може бити круцијално? С друге стране, известан број православних одричу било какву улогу Сина у иманентном исхођењу Светога Духа. Тиме се ствара нека врста антифилиоквеа заснованог на апсолутизованом агностицизму својственог савременим ,,зилотима''. Како било, потребно је понављање и испитивање светоотачког учења о ,,посредништву'' Сина у исхођењу Светога Духа. Григорије Ниски је јасан по том питању, као и мноштво других Отаца. Вл.Атанасије Јевтић: ,,Дух Свети, по светом Григорију, ,,прати Логоса и јавља Његову енергију'', и то изгледа не само у економији стварања и спасења света, него и у вечности. Код њега као да деловање Тројичних Лица у свету ,,од Оца кроз Сина у Духу'' одговара неком неизрецивом божанском ,,поретку'' Лица, који ,,поредак'' одговара несливености једносуштног Живота Божанске Тројице'' (Патрологија, Баоград, 1984.). Митр. Зизјулас у ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ ИЗВОР: ,,У тесној вези са питањем једнога узрока је проблем тачног значења укључености Сина у исхођење Светога Духа. Свети Григорије Ниски експлицитно допушта ''посредујућу" улогу Сина у исхођењу Светога Духа од Оца. Да ли ова улога треба да буде изражена помоћу предлога диа (кроз) Сина (ек Патрос ди Иу), као што се чини да Свети Максим и остали светоотачки извори сугеришу? Ватиканска изјава бележи да је ово "основа која мора служити за продужетак текућег дијалога између Католика и Православних". Ја бих се сложио са овим, додавши да ова дискусија треба да се одвија у светлости начела 'једног узрока'.'' Митр. Зизјулас још каже: ,,(Да нема другога Сина) нам, по светом Григорију, налаже обавезу да Сину доделимо једно својство, то јест улогу средства, посредништва у исхођењу Духа. Ово посредовање Сина задржава суштински однос Духа са Оцем. Због тога су многи дошли до закључка да постоји и некакав „православни Filioque'',  и да је Filioque, као такав, прихватљив...'' (Догм. Теме, стр. 251).

 

6. Предлог ,,кроз'' показује се најпригоднијим за међусобна происхођења друга Два Лица. Учествовање у међусобним происхођењима из Оца, кроз различите улоге, Сина посредништва и Духа дејства, обезбеђује заједничко происхођење, тј. ''истовремено'', не једно пре другог.

 

7. Овде треба приметити различитости пребивања и прожимања. Да би се то правилно разумело, потребно је усредсредити се на ,,граничну раван'' Божанских личности и Божанске суштине. Једну од ових различитости примећује Митр. Зизјулас: ,,Што се тиче односа између Сина и Духа на равни суштине, може се говорити ο зависности Духа од Сина... Ово је на неки начин тачно, али ствара и одређене потешкоће...'' (н.д, стр. 251). С друге стране, пребивање један у другоме – за сва Три Лица - посредством саме суштине се увек подразумева.

 

8. Говор о разликовању равни суштине и личности изискује најкритичнији моменат. На том месту одређује се наша егзистенција. Митр. Зизјулас: ,,Веома је тешко начинити разлику између равни суштине и равни ипостаси'' (н.д, 251). Тамо где престаје суштина и почиње личност, и тамо где престаје личност и почиње суштина, то је ,,гранична раван''. Међутим, суштина је садржана у (унутар) личности, односно личност поседује суштину. Марко Ђурђевић у раду Космологија светог Максима Исповедника проналази битан разлог важности тог питања односа природе и личности: ,,Основни допринос Максимових логоса је управо у ослобађању Бога од неких спољних или унутрашњих фактора који га ограничавају. На овом месту било би корисно изнети једно сажето и концизно промишљање о односу природе и личности у контексту Максимових логоса, али сматрамо да је за то потребан читав један рад због преопширности тог проблема, те ово поглавље остављамо недовршено и отворено за једно даље истраживање овог проблема.''

 

9. Поред бројних казивања о томе, можда је довољно навести од св.вл. Николаја из Мол. На Језеру: ,,Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ове последње зида. Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање. Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства.'' Реч је о Богочовеку – Свечовеку и Господу нашем Исусу Христу.

 

10. Потребно је објаснити немогућност постојања нечега другог што није од личности код самих Божанских личности. Логоси су нацрти, идеје, мисли – које личности Тројице вечно поседују унутар самих личности и који су од самих личности. Енергије пак ни не могу бити ништа друго до способност личности.

 

11. Потребно је још објаснити да логоси бића не могу припасти само Логосу Божијем. Зар воља у вечности припада само једној Ипостаси? Зато логоси припадају различитим Личностима, различити логоси за сваку од Ипостаси. Управо због тога, стварање је изградња тројичне структуре са једном вољом, тачније, истом вољом, јер је једна истоветна воља постојала од вечности.

 

12. О томе да суштина Божија ствара видимо код светог Григорија Паламе: ,,Пошто постоји само једна беспочетна суштина – Божја, остале суштине су створене и настају кроз ову једну беспочетну суштину, једино способну да ствара друге суштине'' (Тријаде, београд-шибеник, 2008, стр. 178).

 

13. Да логоси Божији као воља Божија сачињавају творевину, казује свети Григорије Ниски: ,,Сва бића нису створена из неке претходне материје и приведена у видљиво постојање, него је Божанска воља постала материјал и суштина творевине. (...) Сам покрет Божанске воље, када хоће, постаје дело, и осуштњује се воља постајући одмах природа, по власти Свемогућега, када то Он премудро и уметнички захте, а не као да воља Његова остаје неостварена. Привођење воље у стварност и јесте суштина'' (О Светој Тројици, београд-шибеник, стр. 158).

 

14. Суштински ослонац на којем Бог суштински ствара, заиста је вечна тајна, несазнатљива и неиспитива. На том ослонцу ступају логоси на дело. Енергије Божије се на том ослонцу размењују и допуњују међу Ипостасима и пре и после стварања. Свако дејство Божије у творевини резултат је трију дејстава која једна основа чини једном енергијом.

 

15. Смрт је уништење логоса, тј. разбијање њихових структура и промашај, супротност воље Божије. Логоси се могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'' како вели свети Максим Исповедник у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. На тај начин се твар враћа у небиће. Како је дошла из небића, супротношћу се враћа у небиће. Због тога је сва твар подложна потенцијалној смрти која се остварује само слободом погрешног избора. Душа је бесмртна захваљујући вољи Божијој да слобода коју твар има буде одговорна у вечности - тачније, за вечност. Сама воља човекова логосно опстаје - као творевина сачувана од смрти - у релативном периоду смрти тела.

 

16. Свети Николај Жички: ,,Душо моја (...) гле, у једном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно око твоје. (...) То је Син Истине, један од Тројице што држе све небесно царство, од кога си се ти оградила, пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постоји нигде унакрст постојећег. Његово је име - Непостојећи. Твојим играњем и заигравањем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав твој народ из света четвртих бациће се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света четвртих. Одреши се од света, баци све, омрзни све, и - поклони се Истини Тројичној, која ти се кроз Сина Истине даје'' (Мол. на Језеру, LVI).

 

17. Свети Максим Исповедник: ,,Немојмо Њега, Који се из човекољубља нас ради доле спустио, држати доле, већ с Њим [заједно] горе κ Оцу пођимо остављајући земљу и све земно, да нам не би као Јудејима било речено: „Куд ја идем ви не можете доћи" [Јн 8, 21]'' (Гностички стослови, 47).

 

18. Шта је то личносни однос који у овом случају одређује вечни живот? Познање Бога јесте у љубавном односу, а управо је то личносни однос. Ту нема полова него је у свему анђеоско и девичанско живљење. Међутим, ту има загрљаја и додира и целива. Такво постојање, у амбијенту који се теолошки може само формално представити, описано је код св. Максима Исповедника: ,,[Ако умно биће има љубави према Богу] тежи му као вољеном бићу, а ако му тежи, очигледно је да се ка њему креће. И опет, ако се креће ка њему, настоји да то кретање убрза и неће стати све док се не сједини са вољеним бићем и од њега не буде обујмљено, и то слободно, по својој жељи, те на тај начин постане спасено и окружено спасењем да би тако постало онаквим какав је онај који га окружује. Али не да би само собом, тј. својом вољом сазнало оно чему тежи и што га обухвата, већ да буде сазнано и обухваћено и обгрљено од онога који га обухвата; као светао ваздух од светла и као усијано гвожђе од ватре које је читаво ватра не престајући да буде гвожђе или што друго слично овоме. Ова размишљања нас воде ка оном јединству које ће бити, а не које је било па се распало, у коме ће достојни учествовати, a које сада само наслућујемо и у икони имамо, пошто је изнад свега (набројаног) то чему се надамо, јер као што је написано: то је изнад онога што видесмо и чусмо и замислисмо [Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова].

 

,,Да би говорио ο личности, мораш се истовремено осврнути и на неко друго биће.''

Митр. Јован Зизјулас

 

 

Авг. 2013