Сусрет са Христом

[Дејан]

ЗБОГ ЧЕГА СЕ ОСЕЊУЈЕМО КРСНИМ ЗНАКОМ?

Због чега се ми осењујемо крсним знаком? Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш - нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба - са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: "Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - крсни знак!"

Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!

Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту - да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин - стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!...

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.

Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: "Како се ко крсти, тако и верује"!

У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

(превео са руског: Р.Л.)

О БОГУ

Бог је огањ који згрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца.

Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи.

Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више - добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90).

Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и

самоосуђивању.

Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине.

Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању.

О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

O ТАЈНИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

Да би погледао у Свету Тројицу, треба да се за то молиш Светом Василију Великом, Светом Григорију Богослову и Светом Јовану Златоустом, који су о Тројици учили, јер њихово заступништво може на човека привући благослов Пресвете Тројице. Тога, пак, да сам у Тројицу право гледаш, треба да се чуваш.

O РАЗЛОЗИМА ДОЛАСКА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТ

Разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег јесу:

а) Љубав Божја према роду људском, јер "Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега." (Јн. 3, 16)

б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: "Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац".

в) Спасење људских душа, јер "не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе." (Јн. 3, 17)

Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својих.

О ВЕРИ

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер "онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже" (Јевр. 11, 6).

Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.

"Вера, пак, без дела је - мртва", а дела вере јесу - љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и - дела.

О НАДИ

Сви који имају чврсту наду у Бога, узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости.

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.

У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону: " И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег" (2, 26). Праведни старац није гасио наду своју, но је чекао прежељеног Спаситеља и, с радошћу Га примивши на руке своје, рекао: " Сада ме отпушташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју - Христа Господњега".

[Дејан]

O ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ

Онај ко је стекао савршену љубав, живи у овом животу као да га и нема, јер се сматра туђинцем у свету видљивом, са трпљењем ишчекујући невидљиво. Он се сав изменио у љубав према Богу и заборавио је сваку другу љубав.

Ко љуби себе, не може да љуби Бога. А ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога.

Онај ко истински љуби Бога сматра се странцем и дошљаком на земљи, јер у своме стремљењу ка Богу душом и умом сазрцава Њега Јединога.

Душа, испуњена љубављу Божијом, у време изласка свога из тела, неће се убојати кнеза ваздушнога, но ће са Анђелима узлетети као из туђине у отаџбину своју.

O СТРАХУ БОЖИЈЕМ

Човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх Божији, који је почетак премудрости. У његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: "Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом" (Пс. 2, 11). Он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. У противном, треба да се боји да се на њега не примени реч Божија: "Проклет да је човек који немарно твори дело Господње!" (Јерем. 48, 10). Обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова.

Страх Божији стиче се када се човек одрекне од света и свега у свету, и све своје мисли и осећања усредсреди само на закон Божији, и сав се погрузи у сазрцање Бога и осећање блаженства, обећано Светима.

Не можемо се одрећи света и доћи у стање сазрцања, ако остајемо у свету, јер док се страсти не стишају, не можемо стећи мир душевни, а страсти се неће стишати, док нас окружују предмети који их буде. Да бисмо дошли до савршеног бестрашћа и достигли савршено безмолвије (тиховање) душе, треба много да се подвизавамо у духовном размишљању и молитви. А како бисмо у сазрцање Бога могли да се погрузимо свецело и спокојно и да се учимо закону Његовом, и свом душом се ка Њему узносимо пламеном молитвом, ако остајемо усред неућутне граје страсти, које међусобно ратују у свету?! Свет лежи у злу.

Ако се не ослободи од света, душа не може искрено да љуби Бога. Јер је све светско, по речима Преподобног Антиоха, за њу као покривало (које је одваја од Бога).

Ако ми, вели исти учитељ већ живимо у туђем граду и ако је већ наш прави Град далеко од њега, зашто се задржавамо у туђини и ту себи стичемо поља и куће? И како ћемо запевати песму Господњу у земљи туђој?! Овај свет је област оног другог, тј. кнеза века овог (Слово 15).

O ЧУВАЊУ САЗНАТИХ ИСТИНА

Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.

Са човеком душевним, треба говорити о стварима људским, а са човеком који има разум духовни, треба говорити о стварима небеским.

Људи испуњени духовном мудрошћу, расуђују о духу неког човека сходно Светоме Писму, гледајући јесу ли његове речи саобразне вољи Божијој, и потом о њему закључују.

Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита (у књизи о Небеској јерархији, гл. 2): поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.

O МНОГОСЛОВЉУ

Већ и само многословљење са онима који живе животом другачијим од нашег, довољно је да растроји унутарњост пажљивог (духовно сабраног) човека. Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословљење и разговор, изузев онога који нам је на узрастање познања и приближавање Богу (Исаак Сирин, слово Cool.

Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Прич. 11, 12) и који пази на уста своја, чува душу своју (Прич. 13, 3)...

Пре него што саслушамо речи некога о некој ствари, не смемо одговарати, јер "одговарати на реч пре него што је чујемо, безумље је и срамота." (Приче, 11, 12).

[Дејан]

O МОЛИТВИ

Молитва је - пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се! Ако нам име Божије буде на уснама, спашћемо се.

Молитва нам више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што нам је свагда при руци, као оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.

Можеш, дакле, сасвим добро да се при раду молиш, у ходу исто тако, па чак и у постељи. Главно је да непрестано у срцу призиваш Господа свога и да не заборављаш да се пред Њим и Његовом Пресветом Мајком клањаш до земље.

Призивањем Имена Божијег наћи ћеш покој, достићи чистоту духовну и телесну, у тебе ће се уселити Дух Свети, Источник свију добара, и Он ће те руководити у светињи, у сваком благочашћу (побожности) и чистоти.

Начине молитве веома је добро разврстао Свети Симеон Нови Богослов (Добротољубље I, стр. 62 - Слово о трима начинима молитве). Њено достојанство, пак, врло је добро изобразио Свети Јован Златоусти. Велико је оружје молитва, вели он, благо непропадиво, богатство никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непребројних добара.

Да би се стекао дар молитве, потребно је много (с)трпљења. Ко одбија да стекне (с)трпљење, узалуд је постао монах. Као што војник не иде у рат без оружја, тако ни монах не може да почне свој манастирски живот ако се не наоружа (с)трпљењем... Без молитве монах умире као риба без воде. Од монаха који не зна да врши Исусову молитву - ништа. Бог слуша ум наш, па отуд они који спољашњу молитву са унутарњом не повежу, и нису монаси него - нагореле главње.

Ако се на молитви деси да се умом занесемо и да нам ђаво поткраде мисли, треба да се смиримо пред Господом Богом и да молимо за опроштај: Господе, речју, делом, мишљу и свим својим осећањима сагреших Ти!..."

У цркви на молитви стој затворених очију са унутарњом пажњом, а очи отварај само ако те хвата униније, или ако те сан притисне и наводи на дремеж - тада очи треба да управљаш на икону и свећу која пред њом гори.

Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса...

Треба вазда настојати да се мислено не расејавамо, јер се кроз расејавање мисли душа удаљава од сећања на Бога и љубави Његове, по дејству ђавола. Како каже Свети Макарије: сва брига нашег противника јесте да нашу мисао одврати од сећања на Бога и страха Божијег и љубави (Слово 2, гл. 15).

Када ум и срце буду сједињени у молитви и када се мисли душе више не буду расејавале, срце ће се згревати топлином духовном, у којој ће просинути Светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу унутарњег човека.

За све треба да захваљујемо Богу и треба да се предајемо вољи Његовој. Богу такође треба да приносимо све своје мисли, речи и дела, и да настојимо да све то служи само богоугађању.

O СУЗАМА

Сви свети монаси који су се одрекли света, целога су живота плакали у очекивању вечне утехе, по уверавању које нам је пружио Спаситељ света: "Блажени они који плачу, јер ће се утешити" (Мт. 5, 4). Исто тако и ми треба да плачемо ради отпуштања греха наших. У то нас уверавају речи Порфироноснога (цара Давида): "Који ходе, хођаху и јадиковаху, бацајући семење своје. Када, пак, буду долазили, доћи ће са радошћу, носећи снопове своје" (Пс. 125, 6). И речи Светог Исаака Сирина: "Окваси образе своје плачем очију својих, да почине на теби Дух Свети и омије те од скврни злоће твоје. Умилостиви Господа свога сузама, да дође к теби!" (Слово 68, О одречењу од света).

Када на молитви плачемо, па нас спопада неки смех - то долази од ђавољег лукавства. Тешко је схватити потајно и препредено деловање нашег непријатеља.

Срце онога коме теку сузе умиљења, обасјавају зраци Сунца Правде, Христа Бога.

O ПЕЧАЛИ

Када зао дух печали овладава душом, он је испуни тугом и непријатношћу и не дозвољава јој да савршава молитву са дужним усрђем, смета јој да се бави читањем Светог Писма са потребном пажњом, лишава је кротости и благодушја у саобраћању са браћом и рађа одвратност према било каквом разговору. Јер, душа испуњена печали, постајући као безумна и ван себе, не може спокојно да прима ни добар савет нити да кротко одговара на постављена питања. Она бежи од људи као од виновника њеног смућења а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. Печал је црв срца, који гризе мајку која га рађа.

Печални монах не уздиже ум к сазрцању и никада не може да савршава чисту молитву.

Ко је победио страсти, победио је и печал. А побеђени страстима, неће избећи окове печали. Као што се болник препознаје по боји лица, тако се и онај, којим влада страст, открива по печали.

Ко љуби свет, њему није могуће да се не печали (не жалости). А ко је презрео свет, свагда је весео.

Као што огањ очишћује злато, тако и печал по Богу очишћује греховно срце.

O ЧАМОТИЊИ И УНИНИЈУ

С духом жалости нераздвојно делује и чамотиња. Она како примећују Оци, напада монаха око поднева и производи у њему тако страшно неспокојство, да му несносно постаје и место живљења и браћа која са њим живе, а приликом читања буде се у њему нека одвратност и често зевање и силна глад. По насићењу стомака, демон чамотиње наноси на монаха помисли да изиђе из келије и са неким проговори, представљајући му да се другачије не може избавити од чамотиње, него кроз непрестан разговор са другима. И монах савладаван чамотињом сличан је сувом грању на ветру, које се замало заустави, а онда опет бива њиме витлано на све стране. Он је као безводни облак, вијан ветром.

Овај демон, ако не може већ монаха да извуче из келије, почиње да му развлачи ум за време молитве и читања. "Ово не стоји добро", веле му помисли, "а оно онде, треба ствари средити..." А све то ђаво чини тога ради да ум учини бескорисним и бесплодним.

Ова се болест лечи молитвом, уздржањем од празнословља, принудним рукодељем, читањем слова Божијег и трпљењем. Зато што се рађа малодушја и беспослице и празнословља.

Ономе ко започиње живот монашки, тешко је да избегне чамотињу, јер га она прва напада. Зато се пре свега треба чувати ње, помоћу строгог и беспоговорног испуњавања свих обавеза које се налажу послушнику. Када твоји послови теку у прописаном поретку, чамотиња неће наћи места у срцу твоме. Чама савладава само оне код којих дела не иду својим током. Послушање је, дакле, најбољи лек против ове најопасније болести.

Када те савлада чамотиња, говори себи, по учењу Преподобног Исаака Сирина: "Опет си жељан нечистоте и постидног живота!" И ако ти помисао каже - "велики је грех тако убијати себе", ти јој реци: "Убијам себе зато што не желим да живим нечисто. Умрећу овде да не бих видео истинску смрт душе своје пред Богом. Боље ми је да овде умрем него да живим у свету рђавим животом. Ја сам претпоставио овакву смрт гресима својим. "Убићу" (грешног) себе зато што сам згрешио Господу, и нећу више да Га прогневљујем. Зар да живим далеко од Бога? Ову ћу горчину поднети, да се не лишим небеске наде. Шта ће Бог имати од мога живота, ако будем живео худо и прогневљивао Га? (Слово 22).

Једно је - чамотиња, а друго - мучење духа звано униније. Човек, понекад, допада таквог духовног стања да му се чини како би му лакше било да уништи себе или да буде без икаквог осећања и икакве свести, него да даље остане у том мучном стању чије разлоге не види. Треба зато да похита да изиђе из њега. Чувај се духа унинија, јер се од њега рађа свако зло (Варсонуфије, Одговори 73, 500).

Постоји униније приридно, учи Свети Варсонуфије, које долази од немоћи, и постоји униније које потиче од беса (демона)... Хоћеш да знаш које је код тебе по среди? Провери, дакле: бесовско униније долази пре него што би човек, уствари, требало да себи да одмора. Јер, када ко намерава да изврши неко дело, пре него што испуни трећину или четвртину тога дела, униније га наводи да га остави и престане. Тада не треба слушати (нашаптавања), него ваља савршити молитву и седети над започетим са трпљењем. Непријатељ, пак, када види да човек твори молитву, удаљиће се зато што не жели да даје повода за молитву (Варсонуфије, Одговори 562, 563, 564, 565).

Када је Богу угодно, каже Свети Исаак Сирин, да баци човека у велике жалости, Он му допушта да падне у руке малодушја. Малодушје у човеку рађа снажну силу унинија, од кога он окуша душевну тегобу, и то је предокушање геене. Као последица тога долази долази дух избезумљења, од кога долазе хиљаде искушења: смућење, јарост, хула, јадање на свој удес, развраћање помисли, пресељавање из места у место, и слично. Ако питаш који је узрок тим бољкама, рећи ћу ти: твоја немарност, то што се ниси побринуо да им потражиш лека. Јер, за све то један је лек, уз чију помоћ човек убрзо налази утеху у души својој. А које је то лекарство? Смиреноумље срца. Ничим другим, осим смиреноумљем, човек не може да разруши бедем тих порока... Униније се код Светих Отаца назива и доконошћу, лењошћу и разлењеношћу.

O ОЧАЈАЊУ

Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако и ђаво настоји да доведе човека до очајања.

Душа узвишена и стамена не очајава у несрећама, ма какве да су оне. Наш живот је као неки дом искушења и мука, али ми нећемо одступити од Господа, док Он не нареди нашим мучитељима да нас оставе и не будемо оживљени сопственим трпљењем и стаменим бестрашћем.

Издајник Јуда био је малодушан и неискусан у борби и због тога је непријатељ, видећи његово очајање, навалио на њега и натерао га да се обеси. Али, апостол Петар, камен-станац, када је пао у грех, будући искусан у борби, није очајавао и није изгубио присебност духа, него је пролио горке сузе из срца пуног жара, и непријатељ, када је Петрове сузе (покајања) угледао, као да му је огањ очи опржио, побегао је далеко од њега са болним криком.

Дакле, браћо, учи Преподобни Антиох, када нас буде спопало очајање, не покоримо му се, него укрепљујући се и ограђујући светлошћу вере, са великом одважношћу, рецимо лукавом духу: "Шта је нама до тебе, од Бога отуђени бегунче са небеса и слуго лукави?! Ти нам ништа не смеш учинити. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, и пред Њим ћемо се и оправдати. А ти, погубниче, удаљи се од нас! Укрепљивани Часним Његовим Крстом, ми газимо твоју змијску главу!" (Ант., Слово 27).

[Дејан]

O БОЛЕСТИМА

Тело је слуга, душа царица, и зато је милост Господња када се тело изнурава болешћу, јер од тога слабе страсти и човек долази к себи. И сама телесна болест се понекад рађа од страсти.

Одбаци грех и болести ће те оставити. Јер, оне настају од греха, како тврди Свети Василије Велики (Слово, о томе да Бог није узрок зала, стр. 213). Откуда болести, откуда телесне повреде? Господ је створио тело а не болест, душу а не грех. Шта је од свега корисније и потребније? Сједињење са Богом и општење са Њим помоћу љубави. Губећи ту љубав, ми отпадамо од Бога, а отпадајући од Њега, подвргавамо се различним и мнобројним болестима.

Главобоља настаје од неспокојног и непримереног рада наших мисли.

O ТРПЉЕЊУ И СМИРЕЊУ

Свагда треба трпети што год нас снађе, Бога ради са благодарношћу.

Наш је живот - један минут у поређењу са вечношћу, и зато "страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Римљ. 8, 18).

Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје.

Када ти неко вређа част или ти част ускраћује, на све начине настој да му опростиш, по речима Јеванђеља - "и који твоје узме, не ишти." (Лк. 6, 30)

Када нас људи руже, треба себе да сматрамо недостојнима похвале. Када бисмо похвале били достојни, сви би нам се клањали.

Ми свагда и пред свима треба да унижавамо себе, следујући поуци Светог Исаака Сирина: "Унизи себе и угледаћеш славу Божију у себи".

Зато, заволимо смирење и угледаћемо славу Божију. Јер, где се точи смирење, тамо се и слава Божија точи.

Да нема светлости, све би било мрачно - исто тако и без смирења, у човеку ничега нема осим таме.

O МИЛОСТИВОСТИ И МИЛОСТИЊИ

Треба да будемо милостиви према убогима и странцима - о њима су се много старали велики светилници и Оци Цркве.

На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36). И опет: "Милости хоћу а не жртве" (Мт. 9, 15). На те спасоносне речи разумни пазе, а непросвећени не пазе, и зато је речено: "Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети" (2. Кор. 9, 6). Пример Петра Милостивог (Пролог - 22. септембар), који се, будући испрва велики шкртац, бацио у бесу хлебом на једног упорног просјака, може да нас побуди на то да будемо милостиви према ближњима.

Милостињу треба да чинимо са добрим душевним расположењем, сходно поуци Светог Исаака Сирина - "ако нешто удељујеш потребитом, нека давању твоме претходи весеље лица твога и благим речима теши њихову жалост".

O ДУЖНОСТИМА И ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен.

Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.

Жеднима дај да пију, гладнима да једу!...

Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): "Простри ризу своју на грешника и покриј га!"

Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица.

У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним.

У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости.

За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило.

Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: "Љуби ближњег свога као себе самог!"

Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: "Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан... И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!" (Мт. 10, 37)

О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: "Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља".

O ДУЖНОСТИМА ПОТЧИЊЕНИХ ПРЕМА ПРЕТПОСТАВЉЕНИМА

Не треба се мешати у послове претпостављених и судити о њима. Тиме жалостимо величанство Божије, од којега власти бивају постављене: јер, "нема власти да није од Бога а власти што постоје од Бога су установљене" (Римљ. 13, 2).

Не треба се супротстављати власти у добру, да не сагрешимо пред Богом и не изложимо се Његовој праведној казни: противећи се власти, Божијој се заповести противимо; они, пак, који се (власти) противе, грех примају.

Претпостављенима треба бити послушан, јер човек послушан кроз послушност веома напредује у изграђивању сопствене душе, поред тога што задобија разумевање ствари и долази у умиљење.

[Дејан]

O НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊИХ

Не треба никога осуђивати, макар и сопственим очима видео човека да чини грех или пропада у преступању заповести Божијих, по речи Божијој: "Не судите да вам се не суди" (Мт. 7, 1). И опет: "Ко си ти да туђег слугу осуђујеш? Своме господару он стоји или пада; али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи" (Римљ. 14, 4). Много је боље вазда држати на уму ове речи Апостолове: "(Зато) који мисли да стоји, нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12). Јер, није извесно колико смо времена кадри да пребивамо у добродетељи, као што каже Пророк, који је то искуством дознао: " И ја говорах у изобиљу своме: нећу посрнути до века... Ти одврати лице Своје и ја се сметох".

Зашто ми осуђујемо браћу своју? Зато што се не трудимо да познамо саме себе. Ко је заузет (у)познавањем самог себе, он нема када да чини замерке другима. Осуђуј себе и престаћеш да осуђујеш друге.

Саме себе треба да сматрамо најгрешнијима од свих и свако рђаво дело да опраштамо ближњем, а да мрзимо само ђавола који га је преластио (обмануо). Дешава се да нам изгледа да други чини зло, а у ствари је то што чини, сходно његовој доброј намери, - добро. Притом врата покајања остају отворена свима, и неизвесно је ко ће пре на њих ући - ти који осуђујеш или онај кога осуђујеш.

O ОПРАШТАЊУ УВРЕДА

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44).

Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

O БРИЗИ ЗА ДУШУ

Човек је телом налик на запаљену свећу: свећа мора да сагори, а човек да умре. Али, душа је људска бесмртна, и зато ми више бриге треба да водимо о души него о телу: "Јер, каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?, за душу за коју, као што се зна, откупнине нема?! Ако је само једна душа, по себи, драгоценија од читавога света и царства светског, још је неупоредиво драгоценије - Царство Небеско.

Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Кирил Александријски, Амвросије Милански и други су од младости били девственици. Сав је њихов живот био претворен у бригу о души а не о телу. Тако и ми треба све своје старање да усмеримо на душу, а тело ваља да поткрепљујемо храном само ради тога да оно помаже поткрепљивању духа.

Ако самовољно изнуримо своје тело до тога степена да нам се изнури и дух, такво мучење биће нерасудно, макар се и предузимало ради стицања добродетељи.

Ако Господу Богу буде угодно да човек искуси на себи болести, Он ће му дати и моћ трпљења. Дакле, нека болести долазе не од нас самих но од Бога.

ЧИМЕ ТРЕБА ОПСКРБЉИВАТИ ДУШУ

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Новога Завета и Псалтира... Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом.

Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања.

Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло.

Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво.

Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама.

Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесника: "Велики мир имају они који љубе закон Твој!" (Пс. 118, 165)

O МИРУ ДУШЕВНОМ

Ништа на свету није боље од мира у Христу - у њему се поништава свака борба ваздушних и земних духова: " Јер не ратујемо ми против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе поднебесних." (Еф. 6, 12)

Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском - јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: "У миру је место Његово." (Пс. 75, 3)

Може ли човек да се не радује, видећи сунце телесним очима? А колико већа радост настаје када човек унутарњим, (духовним), очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђелском радошћу. О томе је Апостол рекао: "Наш је живот на Небесима" (Филип. 3, 20).

Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.

Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: "Нека не излазе из уста ваших речи охоле" (1. Сам. 2, 3). И речи Господње: "Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега" (Мт. 7, 5).

Овај мир је као неко бесцен-благо Господ оставио ученицима Својим уочи смрти Своје, говорећи: "Мир вам остављам, мир Свој дајем вам" (Јн. 14, 27). О њему такође говори и Апостол: "И мир Божији који превасходи сваки ум, нека сачува срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу." (Филип. 4, 7)

Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: "Господе Боже наш! Дај нам мир!" (Ис. 26, 12).

O ЧУВАЊУ МИРА УНУТАРЊЕГ

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње, ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога.

Слику таквог безгневља ми видимо код Григорија Чудотворца, од кога је нека блудница на јавном месту тражила плату за грех који је он са њом тобоже починио. Он се на жену није нимало наљутио, него је кротко рекао неком свом пријатељу: "Дај јој цену коју тражи". Тек што је примила неправедну плату, жену је напао демон, а онда је Светитељ демона од ње одагнао молитвом.

Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог - 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: "Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој"; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је - тако је безгневан био!

А на који се начин гнев побеђује, може се видети из житија Пајсија Великог (19. јуни), који је Господа Исуса Христа, када му се био јавио, молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: "Ако хоћеш да гнев и јарост уједно победиш, ништа не пожели, никога не мрзи и не понижавај!"

Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: "Печал многе уби и од ње нема користи!" (Сирах 30, 25)

Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе.

За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртве.

Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим.

Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. "У миру је", казано је, "место Његово".

[Дејан]

O ЧУВАЊУ СРЦА

Ми непрестано треба да чувамо срце своје од непристојних помисли и утисака, по речи Соломоновој: "Сваким чувањем којим се може чувати, чувај срце своје, јер из њега излази живот." (Прич. 4, 23)

Од свагдашњег чувања срца рађа се у њему чистота у којој се види и огледа Господ, по тврђењу вечне Истине: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети." (Мт. 5, Cool

Оно најбоље што нам се у срце уточило, не треба из њега да изливамо без потребе; јер оно што смо сабрали само онда може бити безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља, када се чува у нутрини срца.

Срце само тада превире, будући разбуктавано божанственим огњем, када њиме тече вода жива. Када се оно излије, срце се хлади и човек се мрзне.

O РАСПОЗНАВАЊУ ДЕЈСТАВА У СРЦУ

Када човек прима нешто божанствено, срце се његово радује; а када прима ђаволско, смућује се.

Хришћанско срце, када прими у себе нешто божанствено, не потребује други неки доказ са стране да му је то баш од Господа дошло, него самим деловањем примљенога уверава се да је то - са Небеса: јер у себи осећа плодове духовне: љубав, радост, мир и друго (Гал. 5, 22). Томе насупрот, ђаво, и да се претвори у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), или представи благоликим мислима, (тако делује да) срце човеково ипак свеједнако осећа неку нејасноћу и немир у мислима. Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: "Макар нам ђаво и светла виђења пружао, он ипак добро дејство на нас преко њих не може вршити - то је извесни знак његовог " масла". Дакле, човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско, како о томе пише Свети Григорије Синаит: по деловању можеш познати да ли је светлост која је просијала у души твојој, Божија или сатанина...

O СВЕТЛОСТИ ХРИСТОВОЈ

Да бисмо примили и у срцу осетили Светлост Христову, потребно је - колико је могуће - одвратити се од видљивога. Очистивши претходно душу покајањем и добрим делима, при искреној вери у Распетога, пошто затворимо очи телесне, треба да ум погрузимо у срце и вапијемо, без престанка призивајући име Господа нашега Исуса Христа. Тада ће човек, по мери усрђа и ревности пред Љубљеним, налазити наслађење у призиваном имену, а то наслеђење ће му затим побудити жељу да иште и више просветљење.

Када ум кроз такво вежбање утоне у срце, засијаће тада у њима Светлост Христова, осветљавајући дом душе наше божанственим осијањем, како у име Божије говори Свети пророк Малахија: "А вама који се бојите имена Мојега, засијаће Сунце Правде!" (4, 2). Ова је Светлост, уједно и Живот, по речи јеванђелској: "У Њему беше Живот и Живот беше Светлост људима." (Јн. 1, 4)

Када човек унутарње сагледава Светлост вечну тада његов ум бива чист и нема у себи никаквих чулних представа но, сав будући удубљен у сазрцање (сагледање) нестворене Доброте, заборавља све чулно и не жели да га види у себи но жели да се скрије у утробу земље само да се не лиши тог истинског добра -Бога.

O ПОМИСЛИМА И ТЕЛЕСНИМ ПОКРЕТИМА

Ако се не саглашавамо са злим помислима, које нам нашаптава ђаво, добро чинимо.

Нечисти дух има јак утицај једино на људе страсне, а оне који су се очистили од страсти напада само са стране или споља.

Зар може човек у младим годинама да гори а да се не узмућује плотским помислима!... Али, треба се молити Господу Богу да искра порочне страсти утрне у самом зачетку. Тада се у човеку неће распламсати пламен страсти.

O ПАЖЊИ ПРЕМА СЕБИ САМОМЕ

Ко ходи путем духовне пажње, не треба да верује своме срцу него је дужан да дејства свога срца и живот свој проверава - јесу ли му у складу са законом Божијим и са стварним животом подвижника, који су кроз тај подвиг пролазили. Тако се лакше можемо и од лукавога избавити и истину јасније видети.

Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима. Стојећи на висини духовног сазрцања, он гледа чистим оком на противне силе које прилазе и нападају душу његову, по речи Псалмопесника: "И на непријатеље моје погледа око моје" (Пс. 53, 9). Од ока његовог није скривен ђаво који "као лав риче кога ће да прождере" (1. Петр. 5, Cool, као ни они што напињу лук свој да "устреле у мраку праве срцем" (Пс. 10, 2). Због тога такав човек сходно учењу божанственог Павла, узима "свеоружје Божије да узмогне одупрети се у дан зли" (Ефес. 6, 13), и тим оружјем, које садејствује благодати Божијој, одбија видљиве нападе и побеђује невидљиве ратнике.

Ко ходи овим путем, не треба да се осврће на узгредне гласине од којих глава може да се напуни бескорисним и сујетним помислима и успоменама, а треба да буде према себи духовно пажљив. На том путу нарочито је потребно не гледати на туђа дела, не мислити и не говорити о њима, по Псалмопеснику: "Не причају уста моја о делима људским" (Пс. 16, 4). Треба молити Господа: "И од тајних (грехова) мојих очисти ме и од туђина поштеди слугу свога." (Пс. 18, 13; 14)

Човек треба да особиту пажњу посвећује почетку и крају свога живота, а према средњем раздобљу животном, у коме доживљава среће и несреће, треба да буде равнодушан.

Да бисмо сачували пажњу потребно је да се повучемо у себе, по речи Господњој. "И никога на путу не поздрављајте" (Лк. 10, 4), тј. да без нужде не говоримо сем ако неко такорећи јури за нама да би чуо нешто корисно.

Старцима и браћи коју сусрећеш, изражавај поштовање поклонима до земље, држећи очи свагда затворене.

ПРОТИВ ИЗЛИШНЕ БРИЖНОСТИ

Излишна брижност за ствари житејске својствена је човеку неверујућем и малодушном. Тешко нама, ако се - бринући се сами о себи - надом својом не утврђујемо у Богу који се о нама стара! Ако ми видљива добра којима се користимо у садашњем веку, не приписујемо Њему, како можемо очекивати од Бога добра која су нам обећана у веку будућем? Не будимо тако маловерни него боље "иштимо пре свега Царство Божије, а све друго придодаће нам се", по речи Спаситељевој (Мт. 6, 22).

Боље нам је да презиремо оно што није наше тј. времено и пролазно, а да желимо оно што јесте наше, тј. непропадљивост (нетљење) и бесмрће. Јер када постанемо непропадљиви и бесмртни, тада ћемо се удостојити видљивог богосазрцања као Апостоли приликом божанственог Преображења Господње, и приопштићемо се надумном сједињењу са Богом, као и небески умови. Јер, бићемо подобни Анђелима, и синови Божији, "будући синовима Васкрсења." (Лк. 20, 36)

[Дејан]

O ПОДВИЗИМА

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, "не удаљавајући се ни десно ни лево од њега" (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: "Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу." (Мт. 22, 21)

Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.

Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.

Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.

Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: " Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро" (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18, 3).

Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој "дају да једе" (Лк. 8, 55).

Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено... Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности...

Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили - највећи подвиг!

Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!

До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута - за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: "Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили". И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.

Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: " Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!"

O ПОКАЈАЊУ

Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог" (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: "Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: 'Непријатељ то учини." (Мт. 13, 28)

Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња - мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност - тако се рађају клице и разрастају корени покајања.

Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, "отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати" (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом.

Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем. Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти.

Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање.

[Дејан]

O ПОСТУ

Утемељитељ хришћанскога подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања на подвиг искупљења рода људскога, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи - пост.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти.

Пост се не састоји толико у томе да се једе ретко колико да се једе - мало. Неразуман је онај посник који ишчекује одређени час, а онда се за трпезом сав предаје ненаситој наслади, и телом и умом. Што се тиче хране, треба се чувати и тога да не будемо пробирљиви, гледајући које је јело укусно а које није...

Храну уопште треба узимати свакога дана толико да се тело укрепи и буде пријатељ и помоћник душе у вршењу добродетељи (врлине). Иначе, може да се деси да од изнурења тела, и душа занемоћа.

Не може свако да прими на себе строго правило уздржања или то да се лиши свега што му може послужити за олакшање немоћи.

Петком и средом, нарочито у време четири велика поста, храну узимај једном дневно, а Анђео Господњи ће се приљубити уз тебе.

O ОДОЛЕВАЊУ ИСКУШЕЊИМА

Долично је и потребно бити дете а понекад лав - лав, пак, нарочито онда када против нас устају страсти или лукави дуси. Јер, ми "не ратујемо против крви и плоти, но против поглаварстава и власти и кнеза таме овога света, против духова зла поднебесних." (Ефес. 6, 12)

Ми треба увек пажљиво да мотримо на нападе ђавола. Та, зар се уопште можемо надати да би нас он оставио на миру, када није оставио ни самог Утемељитеља хришћанског подвига и Зачетника и Испунитеља наше вере, Господа Исуса Христа. Сам Господ је рекао апостолу Петру: "Симоне, Симоне! Сатана иште да вас вије као пшеницу!".

Дакле ми смо дужни свагда са смирењем да призивамо Бога и да му се молимо, да не допусти да будемо у искушењу које је изнад наших снага, него да нас избави од лукавога. Јер, када Господ човека остави самоме себи, ђаво је готов да га самеље, као млински камен пшенично зрно.

O ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ

Себе, пре свега, треба украшавати ћутањем, јер Амвросије Милански вели: видео сам да се многи спасавају ћутањем, а многоговорљивошћу ниједнога не видех да се спасао. И опет неки од Отаца каже да је ћутање тајанство будућега века, док су речи оруђе овога света.

Ти само седи у келији са пажњом духовном и у ћутању, и на све начине настој да се приближиш Господу, а Господ је спреман да те од човека учини Анђелом. "На кога ћу погледати? Само на кроткога и ћутљивога, који трепти пред речима Мојим", вели Господ кроз пророка Исаију (Иса. 66, 2).

Када пребивамо у ћутању непријатељ наш, ђаво, ништа не може да науди скривеном човеку срца - тако треба разумети ћутање умом.

Онај ко пролази овакав подвиг (ћуталништва), сву наду своју нек положи на Господа Бога, по учењу Апостола: "Све своје бриге положите на њега, јер се Он стара за вас". У том подвигу човек треба да бива постојан, следујући примеру Светог Јована, ћуталника и пустињака (Пролог - 3. децембра), који се, ходећи тим путем, храбрио овим божанственим речима: "Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити" (Јевр. 13, 5).

Ако није могуће да стално пребивамо у осами и ћутању, живећи у манастиру и вршећи послушања која нам је наложио настојатељ, бар извесно време треба да, преставши од послушања, посвећујемо самотовању и ћутању, и за то мало Господ Бог неће пропустити да нам ниспошље благодатну силу Своју.

Од самотовања и ћутања рађају се умиљење и кротост. Деловање кротости у срцу човековом може се упоредити са оном тихом водом Силоамском, која тече без шума и звука, како каже о њој пророк Исаија: "Вода Силоамска што тече тихо" (Иса. 8, 6).

Пребивање у келији и ћутању, упражњавању молитве и даноноћном учењу закона Божијег чини човека благочастивим, јер по речима Светих Отаца, келија монашка је као пећ вавилонска, у којој се нађоше она три младића.

O БЕЗМОЛВИЈУ (ТИХОВАЊУ)

Савршено безмолвије (тиховање) јесте крст на који човек треба да распне себе са свим страстима својим и похотама. Но промисли, колико је Владика наш, Исус Христос, погрда и увреда претходно претрпео и потом узишао на крст. Тако и ми не можемо да узиђемо до савршеног безмолвија (тиховања) и да се надамо светоме савршенству, ако не пострадамо са Христом. Јер, вели Апостол, "ако са Њим страдамо, са Њиме ћемо се и прославити". Другога пута нема. (Варсонуфије, Одговор 342).

O ЖИВОТУ ДЕЛАТНОМ И УМНО-САЗРЦАТЕЉСКОМ

Човек се састоји од душе и тела, па због тога и његов животни пут мора да се састоји од радњи телесних и радњи духовних, од делања спољашњега и унутарњег делања духа богомислија и богозрења, тј. духовнога сазрцања.

Пут делатног живота састоји се од поста, уздржања, бдења, преклањања колена и других телесних подвига, који чине онај узани пут жалости који, по речи Божијој, "води у живот вечни".

Пут духовно-сазрцатељног живота састоји се у уздизању ума к Господу Богу, срдачној пажњи, умној молитви и, преко вежбања у томе, напокон, у сазрцању духовних стварности.

Свако ко жели да води живот духовни, треба да почне од живота делатног а потом да пређе на духовно-сазрцатељни, јер се без делатнога до овог другог живота не може стићи. Делатни живот служи за очишћење од греховних страсти и узводи нас на степен делатног савршенства, и тиме нам утире пут ка духовно-сазрцатељном животу.

Овоме, пак, треба приступати са страхом и трепетом, са скрушењем срца и смирењем, много истражујући Свето Писмо и, ако га је могуће наћи, под руководством неког искусног Старца, а не дрско и самовољно.

Ако је, пак, немогуће наћи наставника, треба се руководити Светим Писмом, јер Сам Господ нам заповеда да се из Њега учимо, говорећи: "Истражујте Писма, јер у њима имате живот вечни".

Свака је душа хришћанска љубљена невеста Христова и Христос сваку води само Њему знаним путевима ка спасењу.

[Дејан]

КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ НАСТОЈАТЕЉ

Настојатељ треба да буде савршен у свакој добродетељи и да је осећања своје душе обучио дугим учењем расуђивању о добру и злу (Јевр. 5,14). Треба да буде вичан Светом Писму и да се дан и ноћ поучава закону Господњем. Таквим вежбањем може да стекне дар расуђивања о добру и злу.

Истинско познавање добра и зла могуће је имати само онда када подвижник благочашћа саосећајно искуси будућу осуду и предокуси вечно блаженство, што се у благочастивој души, у овдашњем земаљском животу, савршава на тајанствен начин у Духу.

Пре него што овлада расуђивањем о добру и злу, човек није способан да напаса словесне овце, али ни бесловесне - зато што без познања добра и зла ми дејства лукавога не можемо да разумемо.

Као пастир словесних оваца настојатељ треба да има дар расуђивања да би у сваком случају могао давати корисне савете свакоме ко његову поуку потребује, како каже Петар Дамаскин. Није свак кадар да пружи савет онима који га траже него само онај ко је од Бога примио дар расуђивања и, од дуготрајног пребивања у подвигу, стекао прозорљив ум.

Настојатељ такође треба да има дар проницљивости, да би из склопа садашњега и прошлога могао да провиђа будуће и унапред увиђа замке непријатељеве.

Настојатељ треба да се одликује љубављу према својим потчињенима. Јер истинског пастира, по речима Јована Лествичника, одаје љубав према своме стаду. Љубав је нагнала и Врховнога Пастира да се разапне на Крст.

Братији буди не отац него мајка...

Чедољубива мајка не живи ради угађања себи него ради угађања деци. Она немоћи немоћних сноси са љубављу - када јој деца падну у каљугу, чисти их и умива благом руком, и облачи у беле и нове хаљине, обува, греје, храни, стара се о њима, теши их и на све начине настоји да их успокоји, да се од њих не чује ни најмањи јецај, а таква деца бивају благорасположена према мајци својој. Тако и сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима. Он је дужан да буде снисходљив према њиховим слабостима, да немоћи немоћних носи са љубављу, болести греховне да исцељује милосрђем, да пале са преступа свога кротко усправља, да оне који су се укаљали скврни којег било порока, мирно очишћује и омива, налажући им пост и молитве, поред молитава и постова који су заједнички за све; својом поуком и примерним животом треба да их одева у одежде добродетељи, да непрестано бди над њима, свакојако да их теши и на све начине штити мир њихов и покој, да се међу њима не чује ни најтиши јецај нити ропот. А тада ће и они ревносно тежити да своме настојатељу обезбеде мир и покој.

O ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.

Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.

Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.

И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

ЈОШ ДВА ЧУДНОВАТА САВЕТА ПРЕП. СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Јеромонах Саровске пустиње Саватије, у схими Стефан, причао је:

"Био сам духовни отац двеју девојака - једне младе, из трговачке породице, и друге, већ у годинама, из породице племићке. Ова последња је још од младости горела љубављу према Богу и желела да се посвети монашком животу, али су се њени родитељи томе свеједнако противили. Једном тако дођу оне к оцу Серафиму да добију од њега благослов и спасоносне савете. Притом, девојка племкиња била се одлучила да тражи благослов за ступање у монаштво.

Али, отац Серафим, напротив, узме да је саветује да ступи у брак, говорећи: "Живот брачни Самим је Богом благословен, матушка! У њему само обоје треба да чувате супружанску верност, мир и љубав, и ти ћеш бити срећна. А у монаштво нема за тебе пута. Монашки живот је тежак и не могу га сви поднети".

Другу, пак, младу девојку Старац је сам (чак и неупитан) благословио да постане монахиња и чак јој назначио манастир у који треба да ступи.

Чувши од Старца савет сасвим супротан њеној жељи, стара девојка се тако ожалостила, да се према њему потпуно охладила, а то је и мене у почетку поколебало. Много сам се чудио и нисам схватао зашто Старац девојку у годинама одвлачи од тако спасоносног пута коме је од младости тежила, и зашто за тај пут благосиља ону младу.

Али, ускоро заиста се збило онако како је предсказао прозорљиви Старац.

Девојка племкиња, ма колико је горела љубављу према монашком животу, у својим позним годинама ступила је у брак и била потпуно срећна у брачном животу, повративши чврсто поверење у оца Серафима. А млада девојка је заиста ступила у онај манастир за који је добила благослов од оца Серафима".

[Guest]

Сусрет са Христом

• 
• 

 

НУКЛЕУС ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ ЈЕСТЕ СУСРЕТ СА ХРИСТОМ. „ДОЂИ И ВИДИ'' - ПРВЕ СУ РЕЧИ КОЈЕ ХРИСТОС УПУЋУЈЕ СВОЈИМ УЧЕНИЦИМА.
 
         Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: „Тужно је што млади одбацују Цркву као терет". Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрквовљеност?

         Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина... скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш" и „не смеш", забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

 

         Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа" код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

 

         „Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?" (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

ПОСТОЈИ МИСТЕРИЈА СУСРЕТА СА ХРИСТОМ. НЕКАДА И КОД НЕКИХ, НИ 0ВАК0 УПЕЧАТЉИВИ ЛИЧНИ ПРИМЕРИ КАО ШТО СУ БИЛИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ И ОТАЦ ТАДЕЈ, НИ ЈЕВАНЂЕЉСКА МУДРОСТ И ЛЕПОТА, НИ СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ, ЧАК НИ ЧУДА НЕ МОГУ ДА ИЗАЗОВУ ПРОМЕНУ, ПРЕОБРАЖАЈ ИЛИ БУЂЕЊЕ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ДОЂИ И ВИДИ

 

        

 

Нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види" - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе" сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?" Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш." После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

 

         Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

 

         „Свагда видим пред собом Господа" (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев"(Пс. 24 ,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

 

 

ДВА СРПСКА ВЕЛИКАНА

         Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј. Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа".

 

         Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!" Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео". Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

 

         Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено..." „Видећемо како ће Господ да устроји ствари"... „Права истина је она коју вам Господ открије"... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи   начин"...   Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20).

 

 

ТАЈНАСУСРЕТА

        

 

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема рекције. Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца"(Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

 

         Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом" није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова јетвар" (2 Кор. 5, 17).

 

         Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

 

                    Аутор је психолог у Деветој београдској гимназији

                    Преузето из часописа: ''МИСИОНАР'', јануар/фебруар 2013.

 

Манастир Клисина

 

[Guest]

«Човек треба да се осами како би се поново срео с Богом» Беседа с протосинђелом Петронијем (Тенасеом)

 

 

 

 

 

Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији. Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем, који се пре две године упокојио у Господу.

* * *

 

 

 

– Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот?

 

– Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље...

 

А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»^[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће.

 

Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе.

Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања.

 

А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа.

 

 

– А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет?

 

– Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,^[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања.

 

Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,^[3] а не неко други!

 

Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем.

 

Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава...

 

 

– Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу?

 

– То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла...

 

Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» ^[4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека.

 

Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује.

 

Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу.

 

 

– Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није?

 

– То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?...

 

Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен.

 

Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо.

 

Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро.

 

 

– Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога.

 

– Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» ^[5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли.

 

Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.»

 

 

– Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву?

 

– Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.^[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају

хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом.

 

Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу...

 

 

– У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима.

 

– Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно.

 

Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист...

 

Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву.

 

Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно!

 

Отац Пајсије из Сихле^[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!»

 

То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним.

 

 

 

 

С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге

Familia Ortodoxă. 2011. № 26

^[1] Мт. 5, 37.

^[2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16.

^[3] В.: Мт. 16, 26.

^[4] Уп.: Откр. 1, 8.

^[5] 1 Сол. 5, 17.

^[6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2.

^[7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm. Старац Петроније (Тенасе) је био тесно повезан, како са старцем Пајсијем, тако и с оцима Клеопом (Илијеом) и Арсенијем (Папачоком) подвизавајући се заједно с њима у манастирима Слатина и Сихастрија до свог одласка на Атон.

 

 

 

Са руског Марина Тодић

11 / 11 / 2013

 

 

Извор: Православие.ру

[JESSY]

Митрополит сурошки Антоније (Блум) о Цркви и сусрету са Христом

 

 

 Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо - то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?

Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Он говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.

Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше... објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност.То се из столећа у столеће догађа са небројеним мноштвом. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и св. Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“.

Овде, међутим, постоји још један моменат и чини ми се да је он веома важан. Вера, тј. искуство сусрета са Богом, увек је неизрециво: немогуће је уистину пренети оно што се догодило, а на људском језику може се изразити само оно што је доступно језику и нашем поимању. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

 

Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног типа из које сам излазио само на неколико сати, и то недељом, када нико није ни покушавао да ме нешто научи, јер су сматрали да би ме превасходно требало утешити и обрадовати. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Таква ситуација потрајала је прилично дуго, а онда сам, као дечак, ступио у руску омладинску организацију. Тамо сам упознао оца Георгија Шумкина, и он ми је открио тајну свепобеђујуће љубави - љубави која може да тријумфује или да буде крсна патња. То сам, међутим, тада схватао само као неку његову личну и мени неразумљиву особину. Прошло је затим неколико година од тих догађаја. О Богу сам слушао, али се нисам интересовао за Њега. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Напротив, инструктор ми је рекао: „Замисли шта ће се догодити кад овај свештеник по читавом Паризу разгласи да нико од вас није дошао да саслуша његову беседу! Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!" Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам.

[JESSY]

ЈЕВАНЂЕЉЕ ОД МАРКА

Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кроткости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!" Будући да сам био разборит дечак, сетио сам се да је свештеник рекао да постоје четири Јеванђеља. Отуда сам закључио да једно од њих мора бити краће од осталих, и ако већ треба да губим време на читање Јеванђеља, онда ћу прочитати оно које је најкраће.

И тада сам Га сусрео - не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам - лагано читајући текст од прве до треће главе, јер нисам био навикнут на архаични језик руског превода - изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисао осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј...

[JESSY]

БОГ ВОЛИ И ДОБРЕ И ЗЛЕ

Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави... Сутрадан, када сам изашао на улицу и угледао гомилу људи која се запутила на станицу (тада смо становали у предграђу), помислио сам: „Бог је све њих створио, Он све њих воли, и ја ћу све њих волети...’’. Био је то мој први утисак. Нисам у стању да то изразим до краја: могу само да, помоћу оскудних речи, опишем шта се догодило, али ни на који начин нисам у стању да пренесем шта се догодило у мојој души када сам се нашао лицем у лице са Христом.

Шта то значи? То значи да је вера, према речима апостола, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1). Ја нисам видео Христа, али сам Га сусрео и све до данас сам, након готово осамдесет година, апсолутно уверен у то као што сам био уверен и тог тренутка. Тада је, међутим, требало да изразим своју веру и да је пренесем другима. После много година, до руку ми је дошла књига преподобног Макарија Египатског у којој он прави разлику између искуства вере и његовог изражавања помоћу речи. Он каже: замислите да у мрачној ноћи лежите у чуну који носи река или море. Изнад вас је бездано небо и звезде, вас њише вода и ви читавим бићем осећате то уљуљкивање. Замислите да затим започне осека и да се ваш чун нађе на обали. У том тренутку ви више не осећате њихање чуна, али оно је и даље присутно у вашем бићу. Ви знате да је оно постојало и ви га још увек осећате у себи. Такав је и тренутак када из искуства вере можемо да пређемо на њено изражавање, када можемо да говоримо о ономе што смо доживели васцелим телом и душом.

Ово је веома важан моменат у Цркви. Сви апостоли, сви свети, сви грешници који су се једном дотакли макар и краја Христове хаљине, могу да кажу: у том тренутку нешто сам осетио, нешто сам доживео, и посредно могу то да вам пренесем. Шта овде значи „посредно?" Сви ми можемо да говоримо, али како можемо да пренесемо? Зар ће нама или некоме другом човек поверовати једноставно зато што кажемо: „Мени се то догодило?" Можда лажеш, можда се вараш, можда ти се само учинило? Како то може да се објасни? Управо ми долази сећање на јеванђелску повест о томе како се Христос након Свог васкрсења јавио десеторици ученика (Јуда је већ био мртав, а Тома није био са њима). Они су сусрели Христа и силно се обрадовали што је Он жив, што смрт нема власт над њим, што је победио зло и смрт и што Њему припада победа. Затим се вратио и Тома, а остали су почели да му причају како су видели васкрслог Христа. Он их је погледао и одговорио: Ако не метнем прст свој у ране од клинова... нећу веровати (Јн. 20; 25). Зашто? Зато што је, посматрујући их, приметио да се никаква промена није догодила на њима. Да, они су се радовали, али су остали они исти ученици, какви су били и раније. Тома никакав преображај није видео у њима. До овог преображаја дошло је касније, када су примили дар Светога Духа. Тома, међутим, у том тренутку није могао да поверује њихвим речима, јер у њима није видео одлучну и коначну промену.

Нама се то стално догађа. Између нас, грешника (који понекад засијамо неком малом светлошћу, као што може да засија свећица на тавану) и светитеља који блистају као што је свети Серафим Саровски заблистао пред очима Мотовилова, постоји, наравно, огромна разлика. Међутим, уколико човек у нама и кроз нас може да угледа неку светлост, ако он, гледајући нас, може да види да ми нисмо као остали људи и да се из нас излива светлост вечног живота, он тада може да поверује нашим речима или, тачније, не да поверује нашим речима, него - нама самима. Један хришћански писац каже да између неверујућих и верујућих треба да буде иста онаква разлика, каква постоји између вајарског дела, тј. статуе, и живог човека. Статуа може да буде прекрасна и лепша од сваког човека, али она остаје дрво или камен. Човек може да буде и непривлачан, али да нешто у њему блиста божанственом светлошћу. Овај писац каже да, када неверујући сусретне верујућега, он мора да се заустави и да каже. „Шта се догодило? Очекивао сам да сретнем статуу, а испред мене је статуа која је оживела, она је жива и креће се, она ми преноси нешто што никада раније нисам видео!"

[JESSY]

ЧОВЕК И ЦРКВА

Управо је то - биће Цркве у личности сваког човека, сразмерно његовом приближавању Христу, присаједињењу Христу, примању Светога Духа, и у томе је разлика између верујућег и неверујућег човека који је туђи Цркви. И „туђи“ човек је, међутим, човек у пуном смислу ове речи. То је човек који, као сува дрва, очекује тренутак када ће пасти искра и када ће се и он сам распламсати. Његово неверје није га лишило човештва, то је само човек који још није пронашао пуноћу живота. Нама, верујућима, који смо сусрели Бога и Христа, предстоји да блистамо таквом светлошћу, да изливамо такву светлост - а она не мора обавезно бити заслепљујућа, него може да буде и светлост свећице - која ће оне што нас сусретну навести да кажу: „У том човеку постоји нешто што никада раније и ни у коме нисам видео!"

То је биће Цркве, то је њена истинска природа. Црква тада постаје оно што она у суштини и јесте: тело Христово, тј. хиљадугодишњи и вековни продужетак оваплоћеног присуства Божијег, тело Сина Божијег које нам се даје у Св. Тајни, и присуство Светога Духа. Црква је откривање Христа, откривање Светога Духа, откривање вечнога живота. Црква је место где су Бог и човек сједињени, место где Бог може да сусретне човека који му је до тада био туђ, као и само чудо тог сусрета. Управо то и јесте - Црква.