Момо Капор

[JESSY]

[JESSY]

"За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну."

[JESSY]

"Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава."

[JESSY]

”Уби нас пенкало”. Нас је заиста убило пенкало. Ми нисмо изгубили рат, ако смо га изгубили, због своје неспособности.  Нови светски поредак прави нови ред у овом делу света на Балкану. Он прави нову Вавилонску кулу, ја бих рекао Вавилонски супермаркет, и мора да поруши градове, села, гробља, споменике; раскрчује тај терен за неки нови тип живота. Он жели да уведе унификацију, да заборавите порекло и ко су вам били преци. Они то раде немилосрдно и против тога смо се ми борили храбро до краја, али против тога је немогуће добити битку.

[JESSY]

Чекаш плату, лето, пролеће, мужа, децу, да отплатиш кредит… и шта си радио? Ништа!

Чему би уопште живот требало да води? Kад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању. Шта радиш целог боговетног дана, само нешто чекаш? Плату, вечеру, пролеће, летовање, зиму, да проври ручак, да се угреје пећ, матуру, па факултет, па мужа, па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, па да поче представа, да почне нека телевизијска масажа – и шта си радио? Ништа! Непрестано си неког ђавола чекао и он је стварно стигао једног дана, тај ђаво, мислим, али sorry, било је већ касно.

Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми се допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако – да осећам руке, ноге, зубе, непце, косу; једном речју оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем?

[JESSY]

За разлику од оних који воле нека друга времена и чезну да су живели у тим временима и који сматрају да је било боље некада, ја сматрам да сваки човек има своје време и да не може да га бира. То време је за мене било најозбиљније, најдраматичније и, уопште, најбоље време. И за време бомбардовања ми смо се дружили, живели боље, присније и људскије него што живе Швајцарци или Швеђани. Важан је живот, све његове манифестације, као и схватати да живимо у земљи препуној догађаја, узбуђења, непредвидивости, стресова, несрећа, турбуленција... али зато имамо бар осам живота за разлику од оног једног досадног који има, рецимо, банкарски чиновник у Берну.

*

Оно што је страшно у читавој тој ствари јесте то што смо и ми и наши непријатељи изгубили своје родне градове због мапа које су цртали страни људи којих се то не тиче и који их нису ни видели. Те мапе цртали су неки старци који желе да направе савршен свет, који ће бити ефикаснији, кориснији, можда  и праведнији. Али, тај потез њихове руке, којим је цртана граница, и тим потезом одсечено нечије гробље, нечија кућа, река, изазвао је страшну несрећу коју они нису ни видели. Ја као писац не бавим се ни политиком ни геостратегијом, нити о томе знам ишта. Али, знам о последицама тога. Најистинитија реченица изговорена је на крају рата, када је један страдалник у егзодусу из Сарајева рекао: ”Уби нас пенкало”. Ја сма је записао у Хроници и тако је сачувао од заборава.

[JESSY]

Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što
ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade
ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge,
strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama,
njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli
od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva,
krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj
naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo
od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina!
Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama,
pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od
posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo

razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između
dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u
podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u
podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane
prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i
tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se
svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi.
Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad
sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili
sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su
mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova
poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte
dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.