Dnevnik zalutalog forumaša

[Arsenija]

Ovo je moj  .1399. dnevnik.

[Arsenija]

[Arsenija]

Mojoj pažnji ni danas nije mogla da promakne čudna  fotografija.......žena jede salatu i ubija se od smeha... :jtl2jq: 

http://www.lepotaizdravlje.rs/zdravlje/savet_strucnjaka/pitajte-strucnjaka/dom-zdravlja-dr-ristic-odgovori-na-vasa-pitanja-dijetetika-i-nutricionizam

[Драшко]

смеје се јер је смех здрав ко салата

 

вероватно је заљубљена и гледа у чоека ког воли

[Arsenija]

смеје се јер је смех здрав ко салата   вероватно је заљубљена и гледа у чоека ког воли

Smeh,smeh,smeh

Smeh je lek

Volim ja taj smeh

to je mojoj duši lek

radostan i mek...

...ali ček*,ček*...

postoji li razlog nek*

Ako je razlog lek,

nasmej se,nemoj ček*....

[Arsenija]

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=XgEfYGzojcA

[Arsenija]

[Arsenija]

ŽOZEOVE SANDALE – Božićna priča Paula Koelja

Prije mnogo i mnogo godina, toliko mnogo, da smo i zaboravili kada, u jednom selu u južnom Brazilu živio je sedmogodišnji dječak po imenu Žoze. Dječak je prerano ostao bez roditelja te ga je usvojila njegova tetka, velika škrtica od žene, koja mu, i pored toga što je imala mnogo novca, nije kupovala gotovo ništa.

Kako je živjela u susjedstvu sa bogatim ljudima, tetka je iskoristila svoj uticaj da natjera direktora škole da prihvati njenog nećaka u školu za jednu desetinu mjesečne takse. Zaprijetila je da će se žaliti županu ako joj to ne učini. Direktor nije imao izbora i primio je Žozea, ali je zato uvijek, kad bi mu se pružila prilika, tjerao učitelje da ponižavaju malog Žozea. Sve se nadao se da će se dječak početi loše ponašati, pa će tako imati razlog da ga izbaci iz škole. Ali Žoze, koji nije znao za ljubav, vjerovao je da je život takav, i nije patio zbog toga.

Bilo je Badnje veče. Svi učenici trebali su da prisustvuju misi u jednoj crkvi prilično udaljenoj od sela, jer je lokalni sveštenik bio na odmoru. Usput su dječaci i djevojčice sa oduševljenjem pričali o tome šta će naći za poklon pored svoje obuće sljedećeg jutra: modernu odjeću, skupe igračke, čokolade, trotinete, bicikla…Svi su bili lijepo obučeni, kako to i biva za praznične dane. Samo se je mali Žoze razlikovao…i dalje je nosio svoju otrcanu odjeću i stare sandale, koje su mu bile pomalo i tijesne (tetka mu ih je kupila kad je imao četiri godine i rekla mu da će dobiti nove kad napuni deset). Neka djeca su ga zapitkivala zašto izgleda tako jadno i prigovarali mu da ih je stid što imaju za prijatelja nekoga ko je tako bijedno obučen i obuven. Ali pošto mali Žoze nije znao za ljubav nisu ga ni opterećivala njihova pitanja.

No kada uđe u crkvu i začu zvuk orgulja i vidje sve te zapaljene svijeće, i sve te ljude obučene u najljepšu odjeću koju je ikad vidio…ljude koji su došli sa svojim porodicama i roditelje koji su grlili svoju djecu, Žoze iznenada osjeti da je najnesretniji dječak na svijetu.

Poslije pričešća, umjesto da se vrati sa ostalim đacima, on sjede na prag kapele i zaplaka. I mada nije znao za ljubav, on tada shvati kakav je ustvari osjećaj biti sam, ostavljen od svih…bačen sudbini na volju.

U tom trenutku Žoze ugleda pored sebe jedno bosonogo dijete, bijedno kao i on sam. Budući da ga nikada prije nije vidio, pretpostavio je, da je došlo izdaleka i da je dugo hodalo, da bi stiglo dovdje. Pomislio je:“Jadno dijete, sigurno ga mnogo bole noge…..Daću mu da obuje jednu moju sandalu, da makar ublažim polovinu njegovog bola.“ Jer, iako nije znao za ljubav, mali Žoze znao je za patnju i nije želio da je i drugi proživljavaju. Ostavio je djetetu jednu sandalu, a sa drugom na nozi krenuo nazad u selo. Obuvao je sandalu čas na jednu, a čas na drugu nogu da ne izranjava previše svoje tabane od kamenja na putu. Čim je stigao kući, tetka vidje da mu nedostaje jedna sandala, i zaprijeti mu da će ga, ako je ne nađe do jutra, surovo kazniti.

Žoze je otišao u krevet sa strahom, jer je znao kakve je kazne primjenjivala njegova zla tetka. Cijelu noć se tresao od straha, jedva uspjevši pred zoru malo da se umiri i zaspe. I samo što je zaspao, začu mnoge glasove iz gostinjske sobe. Tetka dotrči do njegove sobe i upita ga, šta se dešava. Žoze bunovan, otide u gostinjsku sobu, i vidje na sredini sobe sandalu koju je ostavio djetetu u kapeli. Oko sandale nalazile su se raznorazne igračke, bicikli, trotineti, odjeća…Susjedi su ogorčeno vikali da su im djeca opljačkana, jer nisu našla ništa od poklona kada su se probudila.

Tačno u tom trenutku sveštenik iz crkve, u kojoj su đaci bili na misi, uleti bez daha u sobu. „Na pragu kapele pojavio se kip djeteta Isusa“, reče „odjeveno u zlato, ali obuveno sa jednom jedinom sandalom“.

U trenu zavlada tišina, ljudi počeše zahvaljivati Bogu i njegovim čudima, zla tetka se rasplaka i zamoli za oproštaj, a Srce MALOG Žozea ispuni se Ljubavlju i on spozna njen smisao.

***

Po priči Fransoa Kope iz 1903. godine.

[Arsenija]

Rekla bih ti nešto...

Ne znam da li smem...

Bojim se...

Biće smešno...

 

Reci,reci...

Evo,ja već slušam.

 

Dobro.

Zatvori uši.

Osmeh je u mojoj duši.

[Arsenija]

:1503348ufz3z4yl5d:

[Arsenija]

"Mnogi ljudi raspoloženi su da čitaju knjige,ali ne znaju kako.

Nije lako čitati knjige.

Ako se namestiš tako da ti bude lepo i udobno,ispadne da je bolje spavati nego čitati.

Ako ne pronadješ dobar položaj,zabole te ili vrat ili ruka,uvek ti nešto utrne,čitanje se pretvara u težak fizički rad."-Dušan Radović

[Arsenija]

 

 

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=z9KMgg7T_sg

[Arsenija]

 

http://www.youtube.com/watch?v=yjbpwlqp5Qw

[Arsenija]

      ***

Gledala sam..

Vrlo čudno…

Vrlo,vrlo..

Od pričanja zabole me grlo

Gledala sam prvo,gledala u jedno drvo

Vrlo,vrlo...

Ništa novo,

Ništa vrlo

Čekala sam nešto drugo,čekala sam nešto glavno

Nešto prvo

I postadoh tužna vrlo,jer ne nadjoh ništa glavno,

Ništa vrlo

Ništa prvo...

 

Pogled spustih

I ne izustih

Bejah tužna vrlo,vrlo

Ništa važno,

Samo drvo

Mojoj tuzi nema kraja

Nema sreće

Nema sjaja

 

I još niže

Sve sam dole

Sve sam bliže

Kad pogledah malo bolje

Malo bliže

Vidim,vidim

Stoji sama

Stoji bosa

Čista,lepa,kao rosa

Jedna suza,sama,gola,bosa,

Čista,lepa kao rosa...

Rekla mi je tada

Da je posle plača

Radost veća

Sreća jača

 

Otišla je cela

ostala su samo dela

Sada znam

Vrlo vrlo

Da je radost

Ono glavno,ono prvo

I radujem se vrlo,vrlo

To je ono glavno,ono prvo

A drvo ko drvo

Ništa novo

Ništa vrlo

 

Reč je cela

U jednu pesmu sela

To je rosa šalje da nastavi put

Da nastavi dalje

Za dan ne haje

Ona ovde ne ostaje

 

I još nešto

nešto važno

Nešto vrlo

Ako nije glavo

Ako nije prvo

Sve je samo drvo

A drvo ko drvo ništa važno

Ništa prvo

[Arsenija]

"Loše knjige bi mogao pisati svako,medjutim pisci su samo oni koji ih pišu."Dušan Radović