Тријадолошка дебата - искључиво теолошка аргументација

[свештеник Александар]

Ето где иде Теологија-Машинка,женске, мување...Администратори па да ли видите?

[Ламех]

" ...Да ме хоће пољубити пољупцем уста својих! Јер је твоја љубав боља од вина...."

" ..Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те."

" ..Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.... Лијеп ти си, драги мој, и љубак! и постеља наша зелени се."

"На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га, али га не нађох.Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.."

"...Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду; Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове. Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих; Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима..." итд.

 

Ово је све из Песме над песмама

 

Ни на крај ми памети није да поредим своје речи са ПнП, али ако ћемо по тој логици, о. Александре зар је ово горе наведено теологија???

 

Моја је намера била полушаљива(зато сам и навео име Машинка). Но пошто је то саблажњиво да будем онда озбиљан. Не може се нико сједињавати са Богом а да при том тог Бога баш услед тог сједињења да назива погрешним именом. Поређења ради, као што свако од нас не би узимао за озбиљно онога ко нас назива другим именом од нашег које смо му ми толико пута у дијалогу, сусрету открили и показали. Зато, исповедање вере јесте гарант препознавања Бога, наш одговор да смо од њега препознати. Другим речима, да Бог који нам се открива у литургији, који нам се пружа, који је долазећи (ερχομενος), који нам долази у сусрет, јесте као такав препознат...одатле наступа теологија = пирчешће!

[Milan Nikolic]

@,

 

Ако би се спасење остварило само у икономијском Божијем домостроју - где припада и сâмо стварање -, како ћемо онда постати рођена деца Бога Оца? Начин на који треба да ступимо у однос са самим Оцем превазилази икономију.

 

Коначни Циљ домостроја стварања, а потом спасења,  је достизање и сједињење слободних бића у наднебесној Заједници Свете Тројице; управо тамо где је Христос вазнет - у тај ,,однос'', тачније речено у загрљај са Оцем. Наше достизање тога Циља - да се ношени Сином и сједињени у Светоме Духу принесемо Богу Оцу на усиновљење и најприснији однос родитељске Љубави - постиже се у Светој Евхаристији, како већ сада тако и у коначној Космичкој Литургији.

 

Такво је моје схватање које, чини ми се, црпим их светоотачког учења.

[Александар Милојков]

Ако би се спасење остварило само у икономијском Божијем домостроју - где припада и сâмо стварање -, како ћемо онда постати рођена деца Бога Оца? Начин на који треба да ступимо у однос са самим Оцем превазилази икономију.

 

Појмови, појмови, појмови... Најпре њих треба разумети. 

[Milan Nikolic]

Слажем се. И не само да их треба разумети, него из треба и пажљиво применити у аргументацији.

 

То је важно јер се у многим случајевима ствара двосмисленост услед нејасноћа. Чак су такве примедбе многи упутили и Зизјуласу и еп.Игнатију Мидићу.

 

Очигледно је да свако треба да се труди колико може да своје објашњење што више поједностави, док истовремено треба пазити да оно увек буде предочено са јасним смером за који одређени појмови могу послужити.

[Milan Nikolic]

@@Александар Милојков,

 

Моје је мишљење да је гледање ,,лицем у лице'' свршетак икономије у том коначном остварењу домостроја стварања и спасења. На то ме наводи учење о надилажењу ,,икономијског односа са Богом који је (икономијски однос) у Његовим нествореним енергијама у творевини''.

 

Наиме, оно што се нама даје у творевини да остварујемо однос са Богом кроз Његове нестворене енергије, врхуни Оваплоћењем Логоса, Који доноси директно личносно сједињење са Богом - при чему се нестворене енергије подразумевају. Такав личносни однос треба достићи Циљ као есхатолошко остварење заједнице Бога и твари, где творевина престаје да буде оно што је била, не мењајући своју природну другост у односу на Бога, и постаје у целости Тело Христово Који својим возглављењем у творевини њу преображава, у тајни сједињења Бога и човека, у ,,рођеност од Бога''.

 

Мени је то било јако истакнуто код светог Николаја Жичког у његовим стиховима у Молитвама на Језеру. Чини ми се да у дубоким учењима св.Максима и других богослова таквога ранга, стоји истоветна мисао. Дакле, мисао да творевина треба престати да буде ,,створена'', а постати ,,рођена од Бога''.

[Milan Nikolic]

Ову тему бисмо могли даље актуелизовати ако бисмо увели један бољи приступ и донели један закључак обративши се за помоћ неком од Архијереја. Александар Милојков је покренуо једно питање које би требало да поставимо меродавном лицу. Желео бих да то питање поставимо еп. Атанасију Јевтићу.

 

Да ли се може рећи да је Отац онтолошки узрок Духа, и истовремено да је Син онтолошки посредник исхођења Духа? То је питање на које би одговор у потпуности стабилизовао дискусију.

[свештеник Александар]

@Milan Nikolic О "посредништву" Сина у исхођењу Духа има кратко у тексту -Један јединствени извор -од Митрополита Јована и то ,у Видослову, не знам број, у књизи- Православље и екуменизам- и у књизи,издање Еп браничевске-Филиокве. Да подсетим да је Св Максим оправдао латинско учење о Филиокве, пре свега мислећи на рано-латинско које је  присутно код Св Амвросија Миланског и Св. Иларија . Једно је сигурно- Отац је једини узрок у Тројици и тачка. Уколико се и припише "посредовање" Сину то никако није увођење дрогог узрока. Митрополит говори  о могућа два Филиоквеа, једном на нивоу Личности , а другом на нивоу суштине.У оба Отац је узрок. Прочитај -Један јединствени извор.

[Milan Nikolic]

Цитат из:

ЈЕДАН ЈЕДИНСТВЕНИ ИЗВОР

http://www.verujem.org/teologija/zizoulas_f.html

 

У тесној вези са питањем једнога узрока је проблем тачног значења укључености Сина у исхођење Светога Духа. Свети Григорије Ниски експлицитно допушта ''посредујућу" улогу Сина у исхођењу Светога Духа од Оца. Да ли ова улога треба да буде изражена помоћу предлога диа (кроз) Сина (ек Патрос ди Иу), као што се чини да Свети Максим и остали светоотачки извори сугеришу? Ватиканска изјава бележи да је ово "основа која мора служити за продужетак текућег дијалога између Католика и Православних". Ја бих се сложио са овим, додавши да ова дискусија треба да се одвија у светлости начела "једног узрока".

 

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН ЗИЗИЈУЛАС

[Milan Nikolic]

Моја маленкост је спремна да ово питање буде у потпуности разјашњено. Да ли је сазрело време за то, остаје да видимо.

[свештеник Александар]

Питање је у потпуности разјашњено.Православни и рано-латинска традиција су га разјаснили.

[Milan Nikolic]

Питање је у потпуности разјашњено. Православни и рано-латинска традиција су га разјаснили.

 

Слажем се да је разјашњено. Али мислим да није појашњено.

 

Наиме, много тога треба да се поједностави. Морамо избећи сваку двосмисленост.

[свештеник Александар]

Па и појашњено је и избегнуте су двосмислености.Постоји читава соба пуна књига о Филиокве-у.Кападокијска традиција или предање о Тројици је разјаснило и појаснило и следовање њему као и Максиму, касније и Палами, решава проблем. Нема куд више да се поједностављује.Проблем је у антрополошким последицама тријадолошке догме и њеној примени у теорији личности.

[Milan Nikolic]

Мислим да је настао нови проблем као појава извесног антифилиоквеа. Наиме, појавио се став да Сину не може припасти никаква улога у исхођењу Светога Духа када је реч о иманентној Тројици.

 

Због тога је важно разговарати. Сада видимо да то није потребно само ради односа са римокатолицима, него и због очувања православне свести.

 

Дакле, ко год има став да Син нема никакву улогу у исхођењу Светога Духа од Оца, тј. став да је било какав Филиокве неприхватљив, он мора да се суочи са конкретним аргументима који расветљују конкретан проблем. Стога се мора доста тога додатно појаснити.

[Milan Nikolic]

Ако и прихватимо да није спорно да Дух Свети исходи од Оца "кроз Сина" то не значи да Син онтолошки узрокује ипостас Духа.

 

Син свакако није узрок Светога Духа. Међутим, требало би да размотримо да ли се Синово посредништво у исхођењу Духа тиче онтолошког.

 

Нисам био у могућности у последњих месец дана да приупитам неког од епископа као што сам намеравао. То питање и даље стоји: ,,Да ли се може рећи да је Отац онтолошки узрок Духа, и истовремено да је Син онтолошки посредник исхођења Духа?''

 

Моје је мишљење да то онтолошко посредовање постоји. Волео бих да то могу објаснити. У међувремену сам пронашао цитат Зизијуласа где потврђује појам онтолошког по овом питању:

 

,,Син на известан начин ,посредује' у исхођењу Духа. Изгледа да св. оци не говоре много о томе како ово посредовање треба схватити. Но засигурно, реч је о нечему што има везе са вечном и онтолошком реалношћу Духа, а не просто са икономијом'' (Заједница и другост, стр. 205).

 

Такође, свестан сам границе до које можемо говорити по овом питању. Чак и да нешто представља реалност у тријадологији, може бити потреба да се то прећути зарад ,,пастирске икономије'' какву је имао св. Василије.

 

Треба да размотримо какво је стање ствари данас. Докле можемо ићи у расветљавању тријадологије у циљу превазилажења савремених проблема?