Док журиш, сети се....

[JESSY]

                                       

 

Зашто људи толико журе у наше време? Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом траг жалости.
Зашто толико журе синови људски у наше време? Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за собом траг горчине.
И кад дође смрт, наш највећи и последњи непријатељ, људи наших дана умиру гледајући себе само у сликама прошлости, а на сликама сви успеси заборављени и сви пожњевени плодови иструлели. Са нашом смрћу умиру и последњи трагови нашег труда и нашег рада. Они који иза нас долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.
Све ово личи на људски начин живота и најчешћи је израз људске воље. Видећи разлику између људске и Божије воље човек је рекао: "Бог је спор, али достижан".
Често бива да Бог у једном поколењу сеје, а у другом жање. Зар није тако и у нашој стварности? Свака жетва је бржа од орања, сејања и плевљења и уздисајног чекања да плод сазри. Дакле, Бог није ни спор ни брз, Он нигде не жури, јер Он има своју меру и од те мере не одступа.
Вековима човек покушава да украде од Бога мерило Истине, и наравно да на упражњено место постави своју меру и своју истину. Од првог човека па до данас човек диже руку на Бога, да га промени, замени, избрише, удаљи од себе, е да ли би он постао Бог.

[JESSY]

Наше доба се одликује незапамћеним у историји, револтом против сваке врсте ауторитета и "туторства". Било какав да је ауторитет: религиозни или морални, друштвени или породични, стављен је под знак питања и потресен дубоком кризом.
Та свеопшта криза је захватила како васпитање тако и све досадашње вредности и циљеве. Пред нама је слика човечанства које је пресекло своје конопце ослонца и упустило се у огромну пустоловину у којој се јасно не види ни тло на коме се игра одвија, као ни циљ који се жели постићи.
"Шта је ауторитет, шта је Бог?" - писало је на зидовима Сорбоне приликом студентских немира у мају 1969. године, а у продужетку је стајало - "И једно и друго су слика оца чија је природна функција вршење насиља".
По библијском схватању "оцеубиство" или дизање руке на Бога, припада самој суштини првородног греха. То је покушај човека да постане Бог преко плода са забрањеног дрвета, а не преко усаглашавања своје воље и својих дела са заповешћу и вољом Божијом. Из свега реченог следи да је суштина сваког безбожништва, од тог првог па све до најмодернијег, лажни закључак: "Бог смета људској срећи".

 

Размишљајући о овим питањима сетио сам се једне девојке која је од рођења била слепа и никада није имала прилику да види слику света у коме је живела. Када је напунила осамнаест година родитељи су сазнали да савремена очна хирургија у Русија има шансе да јој помогне. После операције она је недељама носила завоје преко очију и неколико дана боравила у мрачној соби. Први пут је прогледала једне вечери када су је извели напоље и скинули завоје са њених очију. Њено прво виђење света, изнедрило је питање:
"Мајко јесу ли ово небеса?"
"Не ово је земља, а то изнад нас је небо" - одговорила је мајка
"Зашто ми ниси рекла да је тако лепо и тако велико" -наставила је девојка.
"Покушавала сам мила, али ти си морала сама да видиш ову слику да би се уверила у моје речи".
Имајући у виду ову девојку често сам помишљао да и нама Бог свакодневно сведочи о лепоти Царства небеског, које је припремљено онима који га љубе, али ми, или нећемо или нисмо кадри да Му поверујемо.

[JESSY]

Хајде да се још једном запитамо, зашто људи наших дана толико журе? Зашто се тек у болести или каквој невољи сетимо Бога?
Једном сам био позван у болницу да причестим седмдесетогодишњег старца који је био на самрти. Кад сам стигао старац је сам почео причу о својој души: "Цео живот сам био презаузет. Много сам радио да бих створио и за себе и за децу. Док сам трепнуо прошло је седамдесет година. За све сам нашао времена само за душу своју нисам. Знао сам да Недељом и празником не треба радити, него ићи у Цркву на Службу Божију.
Знао сам и опет сам радио, а у Цркву нисам ишао. Знао сам да треба да се помирим са братом, са којим сам се посвађао око проклетог имања, пре него што је умро. Знао сам, али се нисам помирио. Био сам трврдоглав и нисам отишао и ако ме је молио да дођем, а данас бих дао све своје имање да могу да га видим и да се помиримо пре него што умрем. Цео живот сам јурио за парама и сад видим да их нисам стигао. Оно што сам уштедео, задње године сам дао лекарима и за лекове и видим јасно да ми нема спаса. И ево тек данас, на самом крају, сетио сам се тебе оче". Застао је и заплакао. "Први пут у животу осећам стид. Стидим се пред тобом, часни оче, и ако си много млађи од мене, али знам да је то стид од себе самог. Срамота ме је што су ми се тек данас отвориле очи да видим шта је живот, шта је душа, шта је битно, а шта небитно. Схватио сам да ми је Бог за седамдест година живота дао три хиљаде шесто четрдесет недеља и исто толико шанси да нахраним своју душу, да је умијем и украсим и да имам данас са чим изаћи пред лице Божије". Опет су сузе кренуле низ његово лице и уз тежак уздах изустио је: "Драги мој оче, има више од тридесет година како се нисам причестио, а можда и више. Док сам журио нисам никад помислио да ћу умрети. Господе Боже опрости ми, буди милостив мени грешном". Мислим да су ово биле његове последње речи. Одмах сам га причестио и отишао са вером да му је Господ опростио свако сагрешење и да ће у миру почивати.

Овај човек ме је подсетио на изгубљену овцу коју Пастир Добри тражи по планини оставивши других деведестдевет. И када је нађе неописива радост испуни срце његово

[JESSY]

Док журимо, сетимо се Бога у чије име смо крштени Оца, Сина и Духа Светога. За разлику од многих људи, ми, православни хришћани, смо имали среће да се родимо у поднебљу истините вере. Ми смо по рођењу деца Божија и од часа рођења па до последњег часа смрти крај нас је Бог Љубави, Бог који нас воли и чека да му се обратимо и чује од нас: "Господе, буди милостив мени грешном". Од тих, са са срца изговорених речи и Светог причешћа, нема бољег лека. То је Лек бесмртности, неопходан и довољан за Живот вечни, за вечну срећу.
На крају да закључимо није Бог сметња људској срећи, већ ја сам. Ја сам лично именом и презименом одговоран за своје речи и своја дела. Ако ми прође живот уз песму "Узми све што ти живот пружа", није за то крив Бог већ ја лично. Како живим тако и верујем. Ја бирам, јер ми је Бог то допустио. Ту је сва лепота живота, али и одговорност за будућност.
Драги пријатељу, док журиш, сети се да ти одлучујеш шта је битно, а шта небитно и да ћеш како за једно тако и за друго примити плату. Пред нама је још један Васкрс и још једна шанса да се сетимо...
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ЗАИСТА ВАСКРСЕ!

 

О Васкрсу, Лета Господњег 2005.

 

о.Милић Драговић

[keka]

Ooooooo kako sam odusevljena, otac Milic!

.hvala.