Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[NinaD]

sHa_sarcasticlol 0110_hahaha smej.gif

[kirios1]

није поента у НЕ ЈЕДИТЕ, већ у УМРЕЋЕШ

Pa nece umreti tek tako, i ne secam se ni da sam i rekla da je poenta u ne jedite, bez obzira na poentu, umrece jer su jeli umesto da ne jedu, umrece jer prekrsise rec da ne jedu, "umreti" je posledica od uzroka "jesti", ispada da poente=smrti ne bi bilo da nisu jeli, znaci prvo jedenje pa onda smrt (sad mi pade na pamet-danas i sutra jedemo i na Veliki Petak smo kao mrtvi  0442_feel), i zar je poenta u posledici, kad otklonimo problem sa uzrokom resavamo se lose posledice

a sad, 0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='0205_whistling' />

[Милан Меденица :)]

није поента у НЕ ЈЕДИТЕ, већ у УМРЕЋЕШ

Pa nece umreti tek tako, i ne secam se ni da sam i rekla da je poenta u ne jedite, bez obzira na poentu, umrece jer su jeli umesto da ne jedu, umrece jer prekrsise rec da ne jedu, "umreti" je posledica od uzroka "jesti", ispada da poente=smrti ne bi bilo da nisu jeli, znaci prvo jedenje pa onda smrt (sad mi pade na pamet-danas i sutra jedemo i na Veliki Petak smo kao mrtvi  crvenilo), i zar je poenta u posledici, kad otklonimo problem sa uzrokom resavamo se lose posledice

a sad, 0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='0205_whistling' />

јао бре!

поента је да није лоше јести, и није лоше што су појели (остаје питање да ли се ради о храни уопште!), већ што су покушали да се обоже без Бога !!!

то је цео Пад, а не храна аман.

храна је сва освећена, долази од Бога, чак и кад идолопоклоници приносе крвне жртве хришћанин може да једе јер ђаво нема никакву власт да нешто поквари.

последица греха непослушања је смрт, Господ ју је отклонио Васкрсом.

не капирам шта ти није јасно, нацртао сам ти  0442_feel

[kirios1]

pa sto onda postimo (govorim naravno o hrani slava3) kad je sva hrana osvecena i od Boga, sto ti danas ne jedes to osveceno meso i mleko...sto je onda Crkva propisala da ne jedemo odredjenu hranu u odredjenim periodima, znaci da nesto jeste do te hrane, ekstra  victory78 ko je jeo posno(naravno pored svega ostalog sto cini post), bio je poslusan Crkvi; svoju (ne)poslusnost Njoj izrazavas delimicno kroz postovanje propisa o hrani (ah, kad ce vise Vaskrs, da mi predjemo sa price o hrani na dela :cheesy2:)

[Милан Меденица :)]

pa sto onda postimo (govorim naravno o hrani 4chsmu1) kad je sva hrana osvecena i od Boga, sto ti danas ne jedes to osveceno meso i mleko...sto je onda Crkva propisala da ne jedemo odredjenu hranu u odredjenim periodima, znaci da nesto jeste do te hrane, aman  0442_feel ko je jeo posno(naravno pored svega ostalog sto cini post), bio je poslusan Crkvi; svoju (ne)poslusnost Njoj izrazavas delimicno kroz postovanje propisa o hrani (ah, kad ce vise Vaskrs, da mi predjemo sa price o hrani na dela 4chsmu1)

опет се промаља твоје буквалистичко и неке манихејска схватања о храни

не мора се постити на посној храни, може и на мрсној.  dada

УВЕК испред општег правила Цркве долази лично правило које даје свештеник зарад спасења једне душе, то се зове икономија спасења.

сећаш ли се кад је владика Атанасије Јевтић дао благослов једним монахињама да једу месо не би ли се научиле да не греше душу осуђујући ближњег?  :bla:

шта би било кад би ти свештеник дао да само мрсиш, као врсту поста, да те научи основну ствар - да храна није прљава, неблагословена, није до хране већ до УЗДРЖАВАЊА?

моје лично убеђење је да не би могла ни 5 дана да издржиш само једући мрс, а ти размисли прво која је све мрсна храна и шта би ти све било као основна намирница ускраћено (а и здравствено те угрозило самим тим) кад би тако постила.

самим недостатком Ц витамина би кренули зуби да ти отпадају, добила би скорбут као некада морнари који су прелазили преко мора и океана.

само дело ПОСТА, УЗДРЖАЊА, је мера да се основно и природно задовољство храњења сведе на минимум уздржањем од хране без које се и може, али тако да се верник здравствено не угрози.

далеко је већа умност икономије посном храном постити него мрсном, јер се верник олакшава од разних ствари - преједања, бирања, умовања о храни, ...

значи, ускраћује се храна без које се може, а не зато што је месо и месни производ расло на дрвету познања добра и зла.  bendoff

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Tacno_izlozenje_vere/Damaskin27.htm

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

27. О уживањима

Нека уживања су душевна а нека телесна. Душевна уживања су, дакле, она која припадају само души као таквој; а то су она задовољства која се тичу учења и умозрења. Телесна уживања су она која душа остварује у заједници са телом, те се због тога називају телеснима; као што су она задовољства која се тичу хране, полнога сједињавања и слично. Али, не би било могуће пронаћи уживања која припадају само телу.

Нека уживања су, опет. истинска а нека лажна: истинска су она која припадају само разуму и происходе из изучавања и созерцавања, а лажна се остварују телом и происходе из чула. А од уживања која се телом остварују нека су природна а истовремено и нужна, без којих је немогуће живети; као што су храна која надокнађује оно што је потребно организму и неопходна одећа. Нека уживања су природна али нису нужна, као што су физичко и природно полно сједињавање (јер иако она доприносе одржавању целокупног људског рода, могуће је, ипак, живети без њих, односно, девствено); нека уживања, опет, нису ни нужна нити природна, као што су пијанство, блуд и преједања која превазилазе потребе; јер она не доприносе ни одржавању нашега живота нити продужетку људскога рода, него, напротив. само чине штету. Онај, дакле, ко по Богу живи, треба да се држи уживања која су истовремено и нужна и природна, а на друго место да постави природна али не и нужна уживања, која бивају у прикладно време и уз прикладан начин и меру, док свих других уживања треба да се одрекне.

Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају.

[kirios1]

kad bi mi svestenik dao stalno da mrsim....da me nauci uzdrzanju? mislis Poslusnosti?

[Милан Меденица :)]

kad bi mi svestenik dao stalno da mrsim....da me nauci uzdrzanju? mislis Poslusnosti?

оба, не мож једно без другог.

[Милан Меденица :)]

видите крајност испошћивања на првом посту у теми.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,13442.msg431564.html#msg431564

[Бранислава]

Ја сам постила у трудноћи све постове, и сваку среду и петак. Порођај је протекао без икаквих компликација. Беба жива и здрава сада има скоро 8 месеци и још ни једном није био болестан. Лепо напредује... Све у свему једна весела здрава и нормална беба. Хвала Богу!

[anajrim]

Ја сам постила у трудноћи све постове, и сваку среду и петак. Порођај је протекао без икаквих компликација. Беба жива и здрава сада има скоро 8 месеци и још ни једном није био болестан. Лепо напредује... Све у свему једна весела здрава и нормална беба. Хвала Богу!

:291291291:

[Макрина]

Ја сам постила у трудноћи све постове, и сваку среду и петак. Порођај је протекао без икаквих компликација. Беба жива и здрава сада има скоро 8 месеци и још ни једном није био болестан. Лепо напредује... Све у свему једна весела здрава и нормална беба. Хвала Богу!

Такође.Родила сам троје деце и постила све и то кажем само због тога ако нека будућа мајка ово чита и хтела би да пости.Такође немам ама баш ништа да кажем за оне труднице(хришћанке) које не могу да посте,као и за доиље.

Сматрам за крајну дрскост ко год се меша у ово људима и убеђује у супротно,било да треба да пости или да не треба да посте.

[Владан]

Пост - промена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом - осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о "похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију - "да га је милина гледати". Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће - "да је дрво врло драго ради знања"?! Храна, љепота, знање - три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи", не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух - то генијално описује Достојевски - "претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом." Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је "камење". Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест - о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, "јудол плачевну", како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, "Епу о Гилгамешу", у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!"

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом "високоречју", "високоглаголанију", "гласу његове гордиње"- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла - за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме", који је испуњен смиреноумљем, "висине смирених ријечи". Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је "Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно". Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице ГОсподње". А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Мирополит црногорско-приморски

АМФИЛОХИЈЕ

[drradomir]

Истина је да су постили у старом завету и да је Исус постио 40 дана, да је рекао да се "овај род демона изгони само постом и молитвом" али и да "моји ученици не посте јер сам ја с њима, постиће кад не будем с њима".

Али, кад је Исус постио и повремено апостоли они су имали само један начин поста. То је да се уопште ништа не једе, јер кад је ђаво кушао Исуса, он му је рекао "што не претвориш ово камење у хлебове". Исус и апостоли кад су постили нису ништа јели. Они нису имали пост којим би се храна делила на чисту и нечисту, као што је на неки начин сада пракса. Ту праксу је Павле осудио. Данас се пракса дељења хране на чисту и нечисту у току тзв. поста ради тобоже да би се олакшало верницима. И наравно тврди се да се као не дели на чисту и нечисту већ да је реч о уздржању, али једно се прича а друго се ради у пракси - дакле ЛИЦЕМЕРЈЕ.

Исус је рекао да његови ученици не посте јер је он с њима. Када је оних три дана био без њих они су могли постити као израз туге и бола што он није с њима. Али када се после васкрса Исус појавио ученицима и рекао им ЈА САМ С ВАМА У СВЕ ДАНЕ ДО СВРШЕТКА ВИЈЕКА, логично је да они и ми више немамо разлога за постом јер је сам Господ Исус рекао: МОЈИ УЧЕНИЦИ НЕ ПОСТЕ ЈЕР САМ ЈА С ЊИМА. Дакле, ја слушам само оно што каже Исус и Библија. Бог лично својим светим духом сваком искреном вернику који га моли за то открива истину.

Пост је оправдан ако треба некад појачати молитву да би се истерао демон из узетог и слично, али тада се не сме ништа јести, јер чим једемо једно јело а не једемо друго, ми аутоматски вређамо Господа сматрајући да нека јела које је он створио и благословио нису добра.

ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ се односи на период који почиње од пада хришћанства у искушење идолопоклонства и паганства од момента када је Цар Константин "озваничио" паганизовано хришћнство као државну религију Рима.  Божији народ се током целог Старог и Новог завета борио управо против идолопоклонства и паганства. Али, почетком "последњих времена" продор паганства и идолопоклонства је у прогресивном порасту и цвату од Константина па до данас. Од Константина па на овамо се постепено и систематски, мењају библијски принципи и заповести, и уводе се науке људске и обичаји. Ништа ново - стара пракса Ваала и Велзевула и Царице Небеске завијена у ново паковање. Па смо и данас сведоци тог пада, јер се из дана у дан мењају приче о литургијама и другим спољашњим стварима, као "кречење гроба а унутра у суштини трулеж и пећина хајдучка". Каже Исус: Од мог дома направисте ПЕЋИНУ ХАЈДУЧКУ, ПИЈАЦУ, ТРГОВИНУ! Или ти бизнис.  И тако ће бити све горе до Судњег Дана. А онда ће доћи Царство Небеско! И анђели ће вршити  жетву одвојиће кукољ од пшенице.

[grigorije22]

Bozicni post pocinje 28 novembra i traje sve do 7 decembra. Docek Nove godine je 31 na 1 sto znaci da pada u vreme strogog posta.

Cemu vi dajete prednost Bozicnjem postu koji traje 40 dana ili doceku Nove godine gde se konzumira alkohol i mrsna hrana?

[Благовесник]

Bozicni post pocinje 28 novembra i traje sve do 7 decembra.

Можда раније у првих хиљаду година. Данас траје много дуже.

Лапсус, знам, мада већина верника тако и пости, првих седам дана.